Путовање кроз историју српске штампе

21. 05. 2026.

Аутор: А. Момчиловић Извор: УНС

„Студент“ као глас – Како су студенти видели демонстрације 1991. године и своју улогу у њима

Београдске улице у марту 1991. године биле су место побуне и отпора. Блокирани мостoви и саобраћајнице, водени топови и тенкови распоређени широм престонице, окупљени грађани и студенти, чији су гласови одјекивали не само улицама, већ и страницама студентске штампе, најавили су почетак “ турбулентних“ деведесетих година.

Мартовско издање листа београдских студената – „Студент“, који је излазио сваког другог четвртка у зимском и летњем семестру, 1991. године штампан је као двоброј. Други део био је специјални додатак посвећен демонстрацијама у Београду од 9. до 14. марта.

Милош Јовановић са Института за савремену историју у тексту „Мартовске демонстрације српске опозиције у јеку југословенске кризе 1991. године“, говорећи о извештавању других медија, наводи да је лист „Политика“ у највећој мери негативно извештавала о исходу демонстрација у Београду, док Радио-телевизија Београд, како пише у овом раду, о демонстрацијама није извештавала све док се није десио сукоб на Ташмајдану и испред зграде Телевизије.

Како је почело? Демонстрације 9. марта 1991. године биле су један од првих великих сукоба опозиције и власти у Србији почетком распада Југославије. Био је то протест опозиционих странака, предвођен Српским покретом обнове (СПО) на челу са Вуком Драшковићем. „Главни повод за организацију митинга било је одбијање уредника Радио-телевизије Београд да објави деманти Српског покрета обнове на коментар који је изнет у емисији Дневник 2 на РТБ. Дана 16. фебруара коментатор Славко Будихан је у ударном термину на Телевизији Београд окарактерисао СПО као проусташку и профашистичку странку јер размењује писма са хрватским председником“, наводи се у тексту историчара Милоша Јовановића. Српски покрет обнове, како аутор пише у овом тексту, 20. фебруара је заказо митинг за 9. март на Тргу Републике у 12 сати. Поред забране МУП-а, митинг грађана и опозиције одржан је у центру Београда у заказаном термину, уз велике сукобе демонстраната и полиције. Дан касније, 10. марта, уследио је одговор тадашњих студената београдског Универзитета на дешавања 9. марта. Протести хиљаде грађана, студената и опозиционих странака завршени су 14. марта. На протестима су погинули полицајац Недељко Косовић и демонстрант Бранивоје Милуновић.

„Студентов“ специјални додатак

У настојању да се расветле околности демонстрација, Скупштина Србије формирала је Анкетни одбор задужен за прикупљање свих релевантних чињеница и доказа о сукобима на улицама престонице. Извештај овог одбора објављен је као први текст о протестима  у специјалном додатку у „Студенту“, под насловом „Срби против Срба“.

„Тежак ударац за Србију“ следећи је објављен текст. У њему је пренето званично реаговање Министарства унутрашњих послова које је осудило мартовски митинг грађана у Београду.

„Министарство унутрашњих послова сматра да одговорност за све последице удара на легално изабране органе власти, одговорност за смрт двојице људи, много повређених, огромну материјалну и моралну штету по Републику Србију падају на Српски покрет обнове и Вука Драшковића као директног и непосредног организатора“ пише у овом реаговању.

Континуитет отпора – нова генерација студената у старој борби

Иако су прве странице специјалног мартовског издања биле посвећене званичним реаговањима институција, организација и политичких актера, београдски студенти за то време нису остали неми на актуелна дешавања.

У студентским круговима одвијале су се расправе и активности подстакнуте актуелном ситуацијом у престоници, што указује на то да је и академска заједница била важан и ангажован део укупних друштвених збивања.

Томе сведочи писање „Студента“, који је након уводних текстова о званичним реаговањима и анализи демонстрација, фокус преусмерио на студенте. На наредним страницама извештавано је о  улози, ставовима и активностима студената у овим демонстрацијама.

О томе је јавност је информисао, осим „Студента“, и Радио Студентски град.

Дан након грађанског скупа, 9. марта, Радио Студентски град у својој редовној програмској шеми емитовао је специјалну емисију посвећену догађајима са протеста. Гости су били председник Савеза Студената Београда Александар Никачевић, потпредседник овог Савеза Жељко Бјелајац и члан Извршног одбора Савеза студената Студентски град Илија Ћосовић.

 „Четири мартовска студентска дана 1991. године на београдским Теразијама морална су исправка велике историјске неправде из 1968. године“, писало је између осталог у тексту под насловом „Нежна, врло нежна, плишана (р)еволуција.

Иако су се Студентски протести 1968. године одржали у различитим историјским и политичким околностима у односу на демонстрације студената у Београду 1991. године, студенти су у оба случаја препознати као симбол отпора, побуне и промена.

„Тамо где су студенти 1968. стали, што због репресије, што због властитих илузија сада је дефинитивно докрајчено: у Србији и Југославији бољшевизам је најзад мртав! На Теразијама је срушен невидљив берлински зид тзв.реалног социјализма у Југославији“, пише у овом тексту.

Аутор текста је демонстрирање студената, почев од седећих демонстрација, преко дељења цвећа полицајцима, до јавних позива лидерима СПС-а, СПО-а и осталих странака да дођу и седну на плочник међу њима, описао као „гандијевски метод бунта“.

„Студентски четвородневни отпор најзад је поништио све сутуренско, све мутно што је за протеклих неколико година испливало на политички, економски и уопште друштвени врх Србије“, пише у овом тексту.  

Наводи се и то да је на београдским Теразијама, захваљујући студентима, превагнула “прогресивна, модерна и европска Србија“, а није ни случајно, пише аутор, што је актуелна песма у студентском покрету била композиција Битлса „Дајте шансу миру“.

Студентски бунт у препознатљивом обрасцу из 1968. године

Према писању „Студента“ први дани студентских демонстрација 1991. године  подсећали су на већ виђен почетак студентских протеста у Београду у јуну 1968. године. Све је почело спонтаним окупљањем студената у Студентском граду у  Новом Београду, дан након грађанског окупљања у центру Београда 9. марта.

Међутим студентски глас отпора и побуне врло брзо се проширио изван студентских кругова на улице престонице, где је прерастао у масовни студентски покрет.

 У тексту „Два кључна догађаја“ наводи се да су студенти спонтано почели да демонстрирају у оквиру Студентског града, а да је „окидач“ био вечерњи дневник ТВ Београд и “гомила лажи која се сручила на студенте“.

„Потоњем успешном освајању слободне територије испред Теразијске чесме и четвородневном, непоновљивом часу демократије  претходила су два велика искушења. Искушења која су лако могла бити завршена новим проливањем крви“, објављено је у овом тексту.

Више од пет хиљада студената, у намери да се њихов глас чује изван академских кругова, кренуло је из Студентског града ка центру збивања. Након озбиљног сукоба са полицијом на Бранковом мосту  званично су почеле студентске демонстрације 10. марта, а нежну плишану (р)еволуцију, према писању „Студента“ више нико није могао да заустави.

Центар студентског окупљања постала је Теразијска чесма и плато у њеној близини. Током четвородневне студентске борбе, студентима су се придружили бројни грађани, средњошколци, професори, али и јавне личности.

У раду Милоша Јовановића о мартовским демонстрација 1991. године наводи се да су се са Теразијске чесме, већ прве вечери студентских демонстрација - 10. марта, окупљенима обратили студент Жарко Јокановић, лидер Српске светосавске странке Жарко Гавриловић, председник ДС-а Драгољуб Мићуновић, посланик ДС-а Зоран Ђинђић, рок певач Бора Ђорђевић и глумци Тихомир Арсић и Бранислав Лечић.

Од студентских захтева до демократизације у друштву

Са платоа на Теразијама студенти су упутили јасно дефинисане захтеве.

Према писању „Студента“ они су тражили „да се из затвора пусте сви ухапшени учесници демонстрација 9. марта, да министар унутрашњих послова Радмило Богдановић, “због беспотребне, бруталне интервенције милиције према учесницима“, поднесе оставку, да се са улица Београда повуку јединице ЈНА, али и да се утврди кривична и друга одговорност свих учесника демонстрација“.

Међу студентским захтевима било је и оних који су се односили на медије и објективно информисање јавности.

Како се наводи у овом листу, студенти су захтевали: „да одговорни људи на ТВ Београд поднесу оставке, да се у информисању јавности ТВ Београд убудуће руководи искључиво професионалним новинарским принципима, а не страначким и појединачним интересима и да се обезбеди несметан рад независне телевизије Студија Б и Радија 92“.

„Овим се захтевима студенти страначки не опредељују већ, полазећи са принципијалних позиција, траже стварање предуслова за истинску демократизацију друштвених односа и правног система који ће онемогућити злоупотребе, било власти, било демократских тековина“, истакао је Збор студената, а пренео „Студент“.

Милошевић и студенти

Читајући текстове у овом студентском листу, могло би се рећи да у данима студентске и грађанске борбе, реакција владајуће партије није изостала.

Тадашњи председник Републике и лидер владајуће Социјалистичке партије Србије (СПС) Слободан Милошевић на почетку протеста се обратио поруком коју је „Студент“ објавио под насловом „Мир ће победити насиље“, а у којој је он, како пише у тексту, позвао грађане на мир. 

„Данас је у Србији у Београду нападнута највећа вредност коју има наша земља и наш народ, а мир је основни услов без кога ни један проблем који имамо, а имамо их много, не можемо успешно да решимо“, гласила је између осталог његова порука.

Студенти су у данима протеста, према писању „Студента“, имали могућност да директно комуницирају са државним врхом, током посете делегације Савеза студената Студентског града и Савеза Студената, председнику државе и председнику Владе Драгутину Зеленовићу.

Студенти су још једном истакли разлоге протеста и своје захтеве, а председник Милошевић, како је „Студент“ објавио, објаснио је да „руководство Србије цени мишљење студената и да ће њихови захтеви бити разматрани, али по законом предвиђеној процедури“.

Када је реч о односу тадашње владајуће партије према студентским протестима, анализирајући извештавање „Студента“, треба поменути да је мартовску студентску побуну обележила „изненадна“ посета Милошевића Универзитету и разговор са студентима и професорима.

Овај догађај је објављен у „Студенту“ под насловом „(Зло)употреба демократије“, а у њему између осталог пише да ова посета „ништа мање неће остати запамћена по некултури дијалога и понашања коју је показао део студената“.

Иначе, занимљиво је то што овај текст, по речима аутора, отвара простор за преиспитивање студентске борбе и аутентичности њихових захтева.

Солидарност са студентима: Телеграми подршке од колега из Ниша и Приштине

Подршка студентима није долазила само од универзитетске заједнице у Београду, већ и од коелгиница и колега из других градова. Солидарност су исказале и поједине политичке организације, лекари, новинари, ученици основних и средњих школа, док су се међу онима који су пружили подршку нашли и бројни грађани.

„Пружамо пуну подршку студентима београдског универзитета. Осуђујемо примену силе према студентима. Тражимо даље објективно и правовремено информисање. Залажемо се за мирно и демократско решење настале ситуације у име принципа демократије“, писало је у поруци подршке од Универзитетског одбора Савеза студената у Нишу, а објављено је у „Студенту“ под насловом „Телеграми београдским студентима“.

Од Савеза студената Универзитета у Приштини порука је гласила: „У немогућности да се на неки други начин организујемо због сложене политичке ситуације на Косову и Метохији, у име студената у Приштини са наставе на српскохрватском језику шаљемо пуну подршку колегама – студентима београдских универзитета са жељом и надом да истрају у испуњењу својих оправданих захтева. Подржавамо разум и демократски начин решавања насталих проблема, а све у циљу непроливања српске крви“.

„Били смо премлади за 1968. годину, али нисмо стари за 1991. годину. Уз вас смо и волимо вас“, била је порука групе новинара на српском језику Телевизије Приштина.

Крај “плишане револуције“

Студентска борба, када су у питању мартовске побуне 1991. године, завршена је 14. марта. „Плишани јунаци теразијске чесме“, како су названи студенти у једном од текстова у „Студенту“, обратили су се окупљеним грађанима на Теразијама званичним саопштењем, а један од разлога који су навели за прекид протеста био је да су „студентски захтеви или испуњени или је њихово (сасвим извесно) испуњење у току“.

Милош Јовановић у раду „Мартовске демонстрације српске опозиције у јеку југословенске кризе 1991. године“ наводи да је “континуитет медијске пропаганде на РТБ мобилисао студенте из Студентског града на Новом Београду“.

Закључује и то да су студенти након успешног отпора полицијској репресији, успели да отпочну вишедневне мирне демонстрације, а придружили су им се бројни грађани, певачи, глумци, књижевници и поједини политичари.

„Ови протести званично су имали нестраначки карактер, без обзира на чињеницу што се већина захтева поклапа са захтевима опозиционих странака са митинга 9. марта. Управо карактер оваквих протеста је био један од разлога што је владајућа партија отупила оштрицу напада на опозицију и на крају попустила и пристала да испуни захтеве окупљених студената“, навео је он у свом раду.

„Били су то дани борбе за истину и демократију, дани од којих почиње ново рачунање времена. Бесне ноћи у којима смо на победу јуришали љубављу и истином, победу у којој смо истрајали. Најлепше промрзле ноћи у којима смо одрасли брзином светлости“, утисак је једне учеснице студентских демонтрација, које је забележено у „Студенту.

Мартовско издање „Студента“ завршено је симболично. „Дајемо часове демократије, шифра:београдски студенти“, писало је на последњој страни студентског недељника.

Чланови редакције „Студента“ у марту 1991. године Вршилац дужности главног и одговорног уредника био је Душан Марић, пише у импресуму овог студентског недељника. Редакцију су чинили: Душан Цицвара, Светлана Ђурђевић, Саша Радојевић, Срђан Драгојевић, Срђан Печенић (графички уредник), Мирјана Ђикановић (технички сарадник) и Васа Ранковић (фоторепортер). У импресуму су као стални сарадници наведени: Владимир Милић, Саша Савовић, Ратомир Милић, Цвијетин Миливојевић, Симо Марић, Слободан Станковић, Ранко Пивљанин, Филип Младеновић, Слободан Симић, Александар Коњикушић, Жељко Ђорђевић, Бојан Ђорђевић, Борис Трбић, Марија Петричевић, Мирослав Тошић и Синиша Станковић. Специјално мартовско издање уређивао је Душан Марић, док су фотографије са демонстрација, према наводима у „Студенту“, забележили: Васа М. Ранковић, Саша Савовић, Никола Новаковић, Слободан Станковић, Владан Маринковић, Звездан Манчић, Влада Димитријевић, Војислав Митрић.