Немања Грујин, Ненад Ћаћић и Драган Ђукановић пријавили су се за главног уредника Првог програма телевизије, док су кандидати за уредника Другог програма телевизије Атила Мартон, Андреа Јухас и Петар Њаради. Све кандидатуре испуњавају услове конкурса, навео је РТВ.

За главног уредника Првог програма радија прихваћена је кандидатура Ђорђа Симовића, Петра Кочића, Биљане Куриш и Александра Бујића, док су кандидати за уредника Трећег програма радија Петар Њаради, Данијел Ончу и Стеван Давидовић.

Пријаву за уредника Другог програма радија није поднео нико.

Када је у питању мултимедијални програм, услове конкурса испуњавају обе поднете пријаве - Весне Искрин и Петра Клајића, док је за уредника програма интернет О радија прихваћена је кандидатура Кларе Крањц.
 
Како је навео РТВ, осим наведених кандидатата, на конкурс за главног уредника Трећег програма радија стигла је кандидатура Маргарете Маканове, али она не испуњава услове конкурса.

Подсетимо, Управни одбор Јавне медијске установе „Радио-телевизија Војводине“ донео је 7. октобра прошле године одлуку којом се поништава јавни конкурс за именовање директора програма, као и конкурс за именовање главних и одоговрних уредника медија, који су били расписани у марту 2025. године.

Генерални директор РТВ-а  Горан Караџић рекао је почетком децембра прошле године за УНС да ће нове конурсе за директора програма и седам главних и одговорних уредника расписати када се буду стекли сви услови и када процени да је то најучинковитије за кућу.

Од дописничких дана до тренутка када је почела да уређује програм који обухвата емисије попут Квадратуре круга, Права на сутра, Романипена и других, као и новије формате као што су Ово је Србија, Пут победника и Теслин народ и друге, код Божовић се постепено развијала посвећеност темама о друштву у коме живимо, као и о оном у којем бисмо желели да живимо.

У интервјуу за УНС истакла је да искуство и знање граде самопоуздање, а да заједно утичу и на урођене карактеристике попут боје гласа.

Једном сте навели да су Вам на факултету рекли да имате нежан глас који није за електронске медије. Како сте, упркос томе, изградили самопоуздање у телевизијском новинарству?

Факултет сам уписала 1982. године, а професор Сергије Лукач ми је, слушајући ме како говорим, рекао: „Колегинице, Ваш глас је диван, али није за телевизију или радио. Више је за неке фине и тихе приче“.

Одговорила сам да никада себе нисам ни видела на телевизији или радију, већ пре свега у штампаним медијима, мислећи о свом сензибилитету, стидљивости, као и о томе да никада нисам имала жељу да се експонирам на тај начин. Притом сам и зазирала од јавног наступа.

По повратку у родни крај нисам имала много избора. Посла није било, па сам се, на наговор колегинице Наталије Видић, пријавила на аудицију у дописништву РТС-а у Ужицу и, уз њену подршку, прошла све кругове аудиције и почела да радим.

Ишла сам код логопеда, покушавајући да променим своје „ч-ж-ш“, али нисам могла то да изменим. Притом, боја гласа, која је такође сматрана неадекватном за телевизију, стално ме је оптерећивала. Покушавала сам да говорим „из стомака“, вежбала сам изговор са чепом у устима. Није ишло.

Повремено сам питала и колегу Бранка Станковића да чита моје off-ове. Ипак, временом сам стекла сигурност и можда је управо то допринело одлучнијем тону и већем самопоуздању.

Схватила сам да ипак није пресудна боја гласа, већ оно што имате да кажете и начин на који то кажете. Касније сам често слушала и коментаре гледалаца, који су рекли да им, заправо, мој глас прија.

Шта Вам је помогло да превазиђете сумњу у себе и стекнете сигурност на телевизији?

Рад. Оптерећење бојом гласа нестало је у моментима када није било времена за размишљање о томе. Као дописник, покривате све, а понекад се суочавате са тешким и трауматичним ситуацијама. То вас заиста мења. Трудите се да на најбољи начин пренесете оно што се дешава, да не погрешите, да будете концентрисани и да посао обавите на време.  Самопоуздање су ми, дакле, дали рад и уверење да људи желе да чују оно што имам да кажем.

Како је изгледао Ваш пут од дописника, чији је посао, како сте и сами рекли непрекидно тражење тема и креирање кратких новинарских форми о дневним догађајима, до уредника редакције Актуелности, која се састоји од белетристичких жанрова?

Одувек сам била склона репортажи и желела сам више него што нам дописнички посао и информативни програм нуде. Јутарњи програм и Дневник састоје се из кратких форми, а ја сам желела да обрадим проблеме на другачији начин.

Почела сам полако да радим за редакцију Актуелности, обрађујући теме које су ми биле важне. Временом сам осетила да бих могла да имам своју емисију, иако нисам тачно знала како би то изгледало. Била сам дописник у Ужицу, а редакција Актуелности је у Београду.

Поднела сам предлог уредницима, написала синопсис за неколико емисија и осетила потребу да урадим нешто што ће остати као вредан запис у архиви РТС-а. У тим емисијама, које сам предложила заједно са колегама из ужичког дописништва, представљали смо судбине људи који су заборављени, али који су допринели култури нашег народа.

Радила сам неколико емисија из Ужица, али је било компликовано, па сам прешла у редакцију у Београду. Сада сам ту, на привременом раду до пензије, потпуно задовољна својом позицијом.

Дакле, имам слободу у одабиру тема, наравно, уз консултације за главним уредником информативног програма.  За мене је посао и лековит, и изазован, а нема веће среће него да радите оно што волите.

Ваш рад је награђен. На уручењу награде „Димитрије Давидовић“ рекли сте да су темеље у редакцији Актуелности већ поставили претходни уредници  - Драган Стојановић, Бранка Керкез и Југослава Ђурица, те да вам није било тешко да на добрим темељима уносите иновације. Шта чини те темеље у редакцији?

Добила сам награду за најбољи уређивачки рад, што је за мене признање да сам свој посао добро радила. Свакој теми приступамо с ентузијазмом и трудимо се да буде занимљива публици, а јавни сервис, поред информисања, треба и да едукује и буде оријентир у друштву.

Редакција је компактна и колегијална. Свако сваком помаже, а награде су признање за рад целе екипе. Сви аутори емисија добро знају да оцене шта је важно у датом тренутку и ко су актери. И то је оно највредније - тај колективни дух који нас држи. Колеге су такође ове године награђиване. Међутим, свако од нас, укључујући и мене, те награде доживљава као признање за целу редакцију. Иако се ради о засебним емисијама, сви радимо заједно.

Колико често се дешавало да аутори тих 13 емисија испрва нису сагласни са Вашим сугестијама, али да на основу доброг образложења прихвате Ваша уређивачка решења или да Ви прихватите њихово виђење?

За сада није било таквих ситуација, али могуће су. То су људи који годинама раде своје ауторске емисије, изузетни новинари који добро процењују шта је у датом тренутку важно, ко су актери и шта је потребно јавности.

У свим емисијама редакције Актуелности централна тема је човек. Шта је заједничко личностима које 13 аутора представља у 13 различитих емисија?

Главни јунаци наших емисија показују да у овом времену има довољно доброте и вредности које треба чувати. Не можемо размишљати само о злу. Треба осветлити судбине људи који могу бити путоказ другима.

У редакцији актуелности постоји и емисија „Право на сутра“, која осветљава судбине Срба на КиМ. Колегиници Светлани Вукмировић и даље није дозвољен улазак на Косово и Метохију, што отежава њен рад и онемогућава извештавање са терена. Како сте то програмски превазишли?

После свих покушаја, интервенција, ништа није успело да се промени већ дуже време. Светлана је посвећена тој теми и везана је за тај простор.  Са вољом је одлазила и радила приче о судбинама људи на Косову и Метохији. Надамо се да ће Светлани бити омогућен пролазак на КиМ.

Ми смо у међувремену пронашли соломонско решење. Са наше јужне покрајине сада извештава колегиница Вера Аксентијевић, док Вукмировић прати живот расељених лица у Централној Србији, односно како живе с надом да ће се вратити на своја огњишта.

Вера, на срећу, још увек може да пређе административни прелаз и посети људе који живе у српским енклавама, што је веома важно. Ускоро ће три екипе различитих емисија имати могућност да снимају Косово и Метохију и проблеме са којима се људе суочавају. Њима је веома важно да виде да нису заборављени и да им медији пружају подршку.

Осим овог случаја, са којим се још притисцима као уредница на јавном сервису суочавате? 

Радимо у изузетно тешком времену, али човек мора да стоји иза својих ставова и да прати свом морални компас. Колеге и ја савршено добро знамо која је наша улога. Ми немамо намеру да реконструишемо стварност, већ да је пренесемо такву каква јесте. Може се десити да некада то некоме не одговара, јер истина зна да буде тешка и болна. Свакако, то је само позив институцијама и службама које су надлежне и задужене за проблеме, да их реше на одговарајући начин. Код нас отворених притисака нема. Ипак, иако се бавимо малим причама и људским судским судбинама, то су приче о друштву у коме живимо и тежимо томе да их верно пренесемо. Надам се да у томе истрајавамо.

И за крај, имајући све то у виду, шта за Вас данас значи бити добар уредник?

Добар уредник пре свега мора да има разумевање за идеје колега са којима ради, да им буде подршка, отвори сва врата која може да би урадили оно што планирају. Мора да зна чиме располаже у смислу капацитета редакције у којој је уредник, у смислу чиме располаже, као и која су ограничења и како да их превазиђе. Моја редакција је то свакако заслужила досадашњим радом.

УНС је Бујошевића у уторак поруком питао због чега не жели да потпише уговор о раду, али није добио одговор.

Како је УНС сазнао, прошлог петка, само неколико дана пред истек мандата, Бујошевић је потписао око 40 уговора о раду са до тада хонорарним сарадницима РТС-а.

Подсетимо, УО РТС-а саопштио је у понедељак да  ће одлуку по расписаном јавном конкурсу за именовање генералног директора РТС-а донети најкасније до 12. марта.

На конкурсу за генералног директора шест кандидата испунило је услове.

Кандидати који су, како је навео УО РТС, имали уредне и потпуне пријаве су Дејан Станковић, Слађана Иванчевић, Милош Танасковић, Мања Грчић, Станислав Вељковић и и Драгољуб Станкић.

Станислав Вељковић је прошле недеље повукао своју кандидатуру због, како је рекао тада за УНС, свесног кршења Закона о јавним медијским сервисима и услова јавног конкурса.

Вељковић је навео да је пријаву на конкурс повукао због тога што је Управни одбор РТС-а прихватио кандидатуру Мање Грчић, која, како је додао, није доставила доказ да њена диплома носи 240 ЕСПБ бодова, што представља императивни законски услов за обављање функције генералног директора јавног сервиса.

Кандидатима је дат рок од пет дана за приговоре на број додељених бодова на прелиминарној листи, закључно са 26. јануаром. Од тада, већ десет дана, МИТ није објавио коначну листу.

Подсетимо, по Закону о јавном информисању и медијима, рок за објављивање конкурса за пројектно суфинансирање производње медијских садржаја је 1. март године која је у току.

МИТ је  у свом ранијем саопштењу навео да су сви органи који расписују конкурсе дужни да сачекају објављивање коначне ранг листе кандидата, те да до тада не могу да образују своје комисије.

То значи да ће све локалне самоуправе, Покрајински секретаријат за информисање, као и МИТ, имати мање од месец дана да распишу конкурсе, те да ће будући чланови комисија доћи у ситуацију да истовремено морају да оцењују пројекте у више локалних самоуправа.

Жагубица и Мерошина расписале конкурсе

У међувремену, и поред налога Министарства, општине Жагубица и Мерошина расписале су медијске конкурсе.

У Жагубици је рок за пријаву чланова комисије био 19. јануар. До тог дана још увек није била објављена ни прелиминарна листа кандидата.

Ова општина 23. јануара формирала је и комисију, и то од два члана која се нису нашла на прелиминарној листи кандидата за овогодишње учешће у комисијама и немају право да оцењују пројекте и један представник УНС-а који је једини у то време добио оцену својих бодова од стране МИТ-а.

УНС је зато тражио од општине Жагубица да поништи незаконито Решење о формирању комисије, али она то није урадила.

Конкурс је јуче расписала и општина Мерошина, а рок за пријаву кандидата за чланове комисије је 20. фебруар.

То значи да би Управни одбор РТС-а  и правна служба јавног сервиса, уз сагласност Мање Грчић, могли да пошаљу упит Универзитету у Лидсу и добију званичну потврду колико бодова ова диплома носи.

Иначе, програм Broadcasting Journalism Универзитета у Лидсу, на којем је дипломирала Мања Грчић, ове године организован је тако да свака академска година укључује шест предмета који носе по 20 UK поена (CATS), што укупно чини 360 UK CATS за три године колико траје програм, односно 180 ESPB бодова.

У опису програма наводи се да једна година носи 60 ЕСПБ бодова, односно 120 UK поена.

Како пише на званичном сајту Универзитета, да би студент стекао 240 ESPB бодова, потребно је да заврши додатну, „placement“ годину, која носи још 120 CATS (60 ESPB).

Ова година је практична година рада у индустрији или медијској организацији и омогућава студентима да, у оквиру факултетског образовања, стекну искуство и вештине које се не стичу на факултету.

У биографији Мање Грчић наведено је да је студирала од 1998. до 2001. године, а информације о додатној години нису јавне, нити је она, према информацијама којима располаже УНС, поднела те податке приликом пријаве на конкурс.

Станковић, новинар са више од пола века искуства и вишедеценијски члан Удружења новинара Србије (УНС) је, уз помоћ АI алата ChatGPT-5.2, приредио је тематски број овог локалног недељника, посвећен управо развоју вештачке интелигенције.

Од Алана Тјуринга, који је поставио темеље идеје о интелигентном понашању машина, до Сема Алтмана, једног од кључних људи у развоју система ChatGPT, Станковић је представио личности и догађаје важне за појаву која полако мења ДНК новинарства и других професија.

„Идеја је била да у специјалу демистификујемо вештачку интелигенцију и приближимо је људима - без страха и мита“, каже Станковић за сајт УНС-а.

Иначе, ова иницијатива представља корак даље у упознавању читалаца са применом AI модела у различитим областима, јер је Младеновачки Глас у претходних неколико бројева имао сталну рубрику „Мој GPT и ја“.

„Сви текстови су настали уз помоћ вештачке интелигенције, од првог до последњег слова. Моја улога je била уредничка. Задавао сам идеју, усмераво процес, прецизирао изглед сваке стране и давао упутства за фотографије и илустрације“, објаснио је он.

Технологија, како је рекао, има бројне могућности, али новинар, односно уредник, мора да одлучује, проверава, тумачи и сноси одговорност за сваку објављену реч.

Редакција Младеновачког Гласа припрема и други специјал, у оквиру којег ће обрадити тему коју је Станковић, како шаљиво објашњава, осмислио „у сарадњи“ са вештачком интелигенцијом. Тежиште приче ће, каже, бити човек у доба алгоритама.

„Бавићемо се и питањем истине у дигиталном свету. Посебно ми је важно да се не бавимо само технологијом, већ смислом у новинарству у време алгоритама“, додао је он.

Иначе, прошле године је сличан подухват извела редакција италијанског листа Il Foglio, тако што је један број у потпуности генерисала вештачка интелигенција, док су новинари и уредници учествовали само у постављању тема и питања.

Након овог искуства, уредници и новинари листа Il Foglio указали су на ограничења AI генерисаног садржаја, пре свега мислећи на оригиналност.

„Управни одбор је дужан да истовремено са поступком именовања вршиоца дужности генералног директора покрене и поступак за избор новог генералног директора“, наводи се у Закону. Ово ће бити трећи покушај да се изабере генерални директор. 

Иначе, на првој јавној седници Управног одбора Радио-телевизије Србије на којој су отворене коверте са пријавама на конкурс за именовање генералног директора РТС-а,  утврђено је да је пристигло 10 пријава, а закључено је да пет кандидата има потпуне пријаве.

Накнадно је пристигла још једна у року послата пријава, а Управни одбор је на другој седници утврдио да она испуњава услове конкурса.

Кандидати за генералног директора који, на основу оцене стручне службе, испуњавају услове били су Мања Грчић, Дејан Станковић, Слађана Иванчевић, Милош Танасковић, Станислав Вељковић и Драгољуб Станкић.

Станислав Вељковић у међувремену је повукао своју кандидатуру, а кандидатура Мање Грчић била је оспоравана због, како је УНС писао, сумње да диплома са Универзитета у Лидсу коју је поднела на конкурс нема потребних 240 ЕСБП поена.

У знак сећања на први број листа „Санџак”, који је светлост дана угледао 1. фебруара 1932. године, редакција листа „Полимље“ који баштини традицију, организовала је округли сто под називом „У сусрет 100. годишњици новинарства у Пријепољу“, на коме су се окупили садашњи и бивши новинари и новинарке, некадашњи уредници и уреднице и сарадници „Полимља“, као и представници институција и медија из Пријепоља и околних градова.

-Редакција „Полимља“ ће сваке године, све док будемо трајали, на овај дан обележавати излазак из штампе првог броја „Санџака“, и почетак новинарства у Пријепољу. Желелимо и да се захвалимо читаоцима и свим људима који су нас помагали и још увек помажу у овим тешким временима, тешким нарочито за штампане медије на локалу – рекао је главни и одговорни уредник листа „Полимље“ Владимир Бабић.

Обележавање годишњице било је прилика и да се најави наставак активности у сусрет обележавању века новинарства у Пријепољу, а један од закључака је и да се приступи оснивању одбора који би водио све активности. С обзиром да Пријепоље није урадило много да се историја новинарства овог краја памти, изнете су и идеје да једна улица понесе име Миливоја Жугића, као и да се оснује Музеј новинарства, имајући у виду богату историју медија у овом крају.

-Пријепоље има сасвим довољно материјала и докумената да има и свој музеј новинарства, јер су од 1932. године овде излазиле новине, а 1974. добили смо и свој радио. Касније су се појављивали бројни дигитални медији, као и прва телевизија у овом граду – подсећа чланица Извршног одбора НУНС-а и некадашња уредница „Полимља“ Милева Малешић.

Лист „Санџак“ је иначе излазио  два пута месечно и од самог почетка био је изложен политичким и финансијским притисцима. Да би избегао цензуру, његов власник Миливоја Жугић био је принуђен да у периоду од првог броја 1932. до 1938. године чак два пута мења назив листа, најпре у „Рашка“, а потом у „Нови Санџак“, као и да прода део своје очевине како би обезбедио средства за штампање новина.

И лист „Полимље“ који је након Другог светског рата наставио традицију, имао је занимљиву судбину. Од првог броја, 1. марта 1952. до данас, два пута је мењао име, седам пута „лого“, односно главу листа, и више пута динамику излажења и власничку структуру. „Полимље“ се данас налази у незавидној финансијској ситуације. Лист излази седмично, сваког петка, а малобројну редакцију чине директор и главни и одговорни уредник Владимир Бабић и две младе новинарке, Верица Кијановић и Ања Пузовић. Информативно предузеће доо „Полимље“ поред недељника „Полимље“ има и истоимени портал.

Учесници округлог стола истакли су да новинарство у овом крају има дубоке корене, али и да се данас суочава са бројним изазовима, од финансијске несигурности до притисака и аутоцензуре. Члан Извршног одбора УНС-а Едиб Хонић напомиње да ће ово Удружење урадити све да помогне да новинарство у Пријепољу опстане, јер је ова општина одувек била седиште писаног новинарства.

-Време за новинарство никада није било повољно. У Жугићево време, када је оснивао „Санџак“, прво југословенско издање, било је цензуре, али је било мање аутоцензуре. Данас мислим да је ово време можда и најпогубније за новинарство, јер је аутоцензура много погубнија од саме цензуре- рекао је бивши новинар „Полимља“ Милан Цмиљановић, један од иницијатора округлог стола.

На округлом столу приказан је и филм посвећен обележавању 90 година новинарства, ауторке Милеве Малешић, а приказан је и део изложбе који је такође био посвећен том великом јубилеју.

Европа после Великог рата: Зашто ИФЈ настаје 1926. године

У периоду након Првог светског рата дошло је до јачања ауторитарних режима, а са тим и систематског гушења слободе изражавања. Новинари су се широм Европе суочавали са цензуром, политичким притисцима, хапшењима и лошим радним условима.

Један од познатих примера репресије власти је случај Антонија Грамшија, италијанског политичара, али и новинара, који је баш те 1926. године, након укидања посланичког имунитета, ухапшен од стране фашистичког режима.

Његова кључна мисао била је је да се власт, за разлику од ранијих периода, одржава и уз помоћ културне хегемоније, дакле, ненасилним пропагандним средствима, међу којима штампа има посебно важно место.

Реченица тужиоца: „Морамо спречити овај мозак да ради двадесет година“, остала је упамћена као метафора односа диктатуре према онима који су јавно критиковали власт.

Грамши је умро 1937. године, након што је неколико година раније због болести пуштен из затвора. Било је то доба када се увећавао број оних који су били гоњени не због свог дела, већ мишљења.

У том контексту, јавила се потреба за међународним повезивањем новинара, јер су и постојећи проблеми првазилазили националне границе. Веровало се у то да солидарност међу новинарима може помоћи у одбрани слободе медија и унапређењу професионалних стандарда.

Први конгрес ИФЈ-а одржан је 1926. године у Паризу и трајао је неколико дана.

Познато је да су међу првим члановима ИФЈ-а били: Француски синдикати новинара, британски National Union of Journalists (NUJ), немачке, белгијске, италијанске и скандинавске организације, а касније су се придружиле и организације из САД и Канаде.

Међутим, већ након оснивања, активности ИФЈ-а су успорене због политичких притисака ауторитарних режима и успона фашизма.

Нажалост, Други светски рат је потпуно онемогућио функционисање ИФЈ-а који је тек 50-их година прошлог века наставио са радом. Тада је у фокусу била и борба против цензуре у диктатурама Латинске Америке, Африке и Азије.

Данас, ова највећа глобална организација синдиката и професионалних удружења новинара и медијских радника, има чланове у скоро 140 земаља које окупљају око шест стотина хиљада новинара и медијских радника широм света.  

Бити новинар у Србији пре сто година

Новинарство увек прво страда када друштво клизи ка ауторитаризму, па је тако било и у периоду Краљевине СХС и касније Краљевине Југославије. Често се у ово време радило без уговора, без права на пензију и правне заштите, по чему се медијска сцена скоро па није разликовала од других европских земаља.

Многи листови били су директно везани за политичке партије, што је додатно правило раздоре у друштву.

Закон о штампи (из 1925. године) омогућавао је: забрану листова, заплену тиража, па и кривично гоњење уредника. Полиција је могла да реагује пре објављивања, што се представљало као превентивна цензура.

„Борба“ и „Радничке новине“, листови блиски левици и синдикалним покретима, често су забрањивани, тиражи су им заплењивани, а новинари и уредници редовно позивани на саслушања због оптужби за „узнемиравање јавности“ или „напад на друштвени поредак“.

Посебно су били на удару након забране Комунистичке партије Југославије (1921. године). Власт је штампу која је писала о социјалним проблемима или критиковала централизам сматрала директном претњом стабилности државе.

Шестојануарску диктатуру (1929. године) краља Александра I Карађорђевића обележила је и забрана рада политичких странака. Уследила је строга цензура штампе, хапшења новинара или њихово стављање под полицијски надзор. У том периоду новинарство практично престаје да постоји као слободна професија.

Ова струковна организација новинара практично је престала да постоји након пада комунизма почетком 1990-их.

Након тога југословенске, а касније и српске новинарске организације постале су пуноправни чланови Међународне федерације новинара преко својих националних удружења.

То чланство не представља само симболичну припадност, већ и конкретан оквир за међународну сарадњу, заштиту професионалних права и реаговање у случајевима притисака на новинаре.

Сто година после: Иста борба, друга средства

Данас, проблеми новинара су слични као и пре сто година.

Штавише, из ИФЈ-а сматрају да је прошла година једна од најтежих година за новинарску професију, јер је током ње 128 новинара и медијских радника убијено широм света.

Већина жртава била је у ратним зонама попут Палестине, Украјине, Јемена и Судана.

Више од 500 новинара је завршило у затворима широм света због свог извештавања. 

ИФЈ редовно реагује и на конкретне случајеве привођења и притварања медијских радника, позивајући власти да престану са прогонима новинара због њиховог извештавања.

Међутим, данас, за разлику од ранијих периода, механизми су софистициранији, па су уместо забрана на делу економски и политички притисци.

Новинари се етикетирају као непријатељи државе, прогоне се кроз судове и „легалне“ механизме.

Један од централних проблема на који ИФЈ континуирано упозорава је чињеница да починиоци напада, убистава и притисака на новинаре често нису процесуирани или кажњени, што додатно подстиче нове нападе.

Уз све поменуто, суочавамо се и са растућим неповерењем грађана у медије, а у ери употребе вештачке интелигенције, а питање идентитета и новианрске етике постаје кључно за опстанак медија.

Последњих деценија ИФЈ је јавно подржавао и сарађивао са новинарима и медијским удружењима из Србије и региона у вези са слободом штампе, посебно током турбулентних политичких периода као што су деведесете године прошлог века, а подршка репрезентативним струковним удружењима траје до данас.

Конгрес под слоганом: „100 година међународне солидарности за снажно новинарство и синдикално организовање“, биће, уствари, и прилика да се новинарска заједница подсети да ИФЈ није настала у времену слободе, већ као одговор на њено гушење и да се борба за ову професију мора наставити.

Данас су, према информацијама којима УНС располаже, разговори обављени са свим кандидатима, осим са Вељковићем, који је Управни одбор електронским путем обавестио о повлачењу кандидатуре.

Вељковић је навео да је пријаву на конкурс повукао због тога што је Управни одбор РТС-а прихватио кандидатуру Мање Грчић, која, како је додао, није доставила доказ који јасно показује да њена диплома носи 240 ЕСПБ бодова, што представља императивни законски услов за обављање функције генералног директора јавног сервиса.

Додао је да су били дужни да УНС који је постављао питања, јавност и кандидате обавесте о свим детаљима њене кандидатуре. То, додао је Вељковић, нису учинили, иако Закон о јавним медијским сервисима прописује да целокупан поступак треба да буде транспарентан.

“Поред тога, госпођа Грчић је сувласник привредног друштва Тачно д.о.о са којим РТС има пословни однос. Управном одбору сам указао на то да је у питању сукоб интереса”, навео је он.

Вељковић је додао да се 20 година као генерални секретар РТС-а трудио да све буде у складу са прописима, те да због тога не може да прихвати овакав поступак за избор генералног директора ове медијске куће. 

На сајту овог Универзитета пише да је ово трогодишњи програм који носи 360 „credits“, што је еквивалент 180 ЕСПБ бодова по болоњском систему.

Подсетимо, УНС је прекјуче питао Управни одбор Радио-телевизије Србије (РТС) да ли, у складу са чланом 25. Закона о јавним медијским сервисима, диплома Мање Грчић има најмање 240 бодова стечених академским образовањем, али одговор нисмо добили.

УНС је, такође, раније упитао УО РТС-а да ли је диплома Мање Грчић нострификована у Србији. Ни на ово питање до данас нема одговора.

УНС је позвао и Мању Грчић, али се она није одазвала на позив, ни остављену поруку.

Подсетимо, на првој јавној седници Управног одбора Радио-телевизије Србије отворене су коверте са пријавама на конкурс за именовање генералног директора РТС-а. Пристигло је 10 пријава, а закључено је да пет кандидата имају потпуне пријаве, међу којима је и Мања Грчић.

Накнадно је пристигла још једна у року послата пријава, а Управни одбор је на другој седници утврдио да она испуњава услове конкурса.

Шешељ је, наводи се у одлуци суда, у обавези да пресуду о свом трошку објави у листу „Политика“, као и да Миљановић Зубац надокнади трошкове парничног  поступка у износу од 126.600 динара.

Наташа Миљановић Зубац тужила је Шешеља због увреда које је њој и њеној породици упутио 2021. године у емисији „Добро јутро, Србијо“ на Телевизији Хепи, али и у емисији „Ново јутро“ емитованој на телевизији Пинк неколико дана касније.

Новинарку је називао погрдним именима, а навео је и да се због догађања повезаних са владиком Григоријем „њен супруг убио на гробу свога оца“.

Суд је утврдио да је Шешељ, износећи увредљиве наводе о Миљановић Зубац у телевизијским емисијама на националним фреквенцијама, повредио њено право на част, углед и људско достојанство.

Оцењено је и да су изјаве у којима јој је Шешељ приписивао наводну аферу и повезивао је са самоубиством њеног супруга, чињенично-вредносни наводи који могу да нанесу тешку повреду части и угледа.

Такви вредносни судови не подлежу доказивању истинитости, навео је суд, додајући да чињеничне тврдње Шешељ није доказао, иако је терет доказивања био на њему.

Суд је утврдио да су спорне изјаве изазвале код Миљановић Зубац  интензиван и дуготрајни душевни бол, имајући у виду садржину навода, начин и место њихових саопштавања (путем медија са националном фреквенцијом), као и последице које су имали на њен приватни, породични и професионални живот.

Миљановић Зубац је у тужбеном захтеву навела да су код ње Шешељеве изјаве проузроковале стрес, депресију, срамоту и страх од осуде јавности.

Навела је да је све што је Шешељ у тој емисији изговорио „брутална лаж“.

Шешељ је оспорио тужбени захтев у целости, али је потврдио да је у емисијама на Пинку и Хепију навео све оно што је цитирано у тужби.

„Никада нисам чуо за Миљановић Зубац док нисам добио информацију да је била љубавница Григорија Дурића (…) Она није једина коју сам помињао због афере са Григоријем Дурићем“, рекао је Шешељ и додао да код њега није постојала намера да оклевеће њу у јавности, већ да је то део обрачуна са владиком Григоријем.

Како је УНС-у потврдио адвокат Наташе Миљановић Зубац Владимир Тодорић, Шешељ се жалио на ову пресуду Апелационом суду.

УНС је овај случај медијски пратио од самог почетка, односно од тренутка када је Миљановић Зубац тужила медије који су пренели Шешељеве изјаве, а затим и Шешеља.

Јула прошле године је покушано извршење, али, како каже Митрић, извршитељ није у стану насилника нашао ништа више од једног телевизора.

„Очигледно су године опструкције извршења помогле да насилник своју имовину на различите начине прикрије и препише на друге“, каже Митрић за УНС.

Верује, како наводи, да је све унапред договорено и да се већ годинама свесно изиграва право.

„Несумњиво је да и данас има залеђину тамо где не би смео да има, што ме забрињава“, додао је он.

Пре јулског покушаја извршења, у фебруару 2025. године извршитељи су, уз помоћ полиције, покушали да попишу имовину нападача.

„Мој нападач овог пута је оставио код куће, врло подло, своју стару мајку. Сложио сам се да старој жени не стајемо још више на муке. Извршење је тада одложено“, рекао је Митрић.

Како истиче, сваки пут када се закаже извршење, он мора да плати таксу, али и да обезбеди два сведока и бравара.

„Све то кошта. Молио сам извршитеље да пре него што закажу извршење истраже ситуацију, како не бих сваких 15 дана плаћао, а да дођемо и затекнемо закључана врата“, каже он.

Митрић наводи да му свако извршење из џепа 'избије' око 200 евра, а да је за свих ових двадесет година колико чека правду, на све правне поступке потрошио своју годишњу бруто плату.

„Годишња бруто плата отишла ми је на истину и професију“, каже он.

Мада, како каже, постоје три пресуде за извршење, до данас није наплатио ни динара, а једне пресуде се одрекао јер није више могао да плаћа скупе судске таксе.

Ипак, наводи, срећан је и захвалан што има подршку колега.

"Све ове године и моја редакција и новинарска удружења, домаћа и међународна пружала су ми велику подршку. То заиста значи, нарочито после оволико година", каже Митрић.

Подсетимо, Митрић је 12. септембра 2005. године претучен  у улазу у зграду у којој живи. Напад је уследио након серије вербалних претњи и уништавања његовог аутомобила.

Како је рекао раније за УНС, претучен је „на само десетак корака од баште пуне гостију у којој су била четири полицајца, у цивилу, ван дужности и, како се касније испоставило, двојица људи који су означени као ’честа полицијска оперативна веза’“.

Због овог догађаја те године додељено му је полицијско обезбеђење, под којим живи и данас.

Биши полицајац осуђен је 2011. године на годину дана затвора за физички напад, али је, каже Митрић за УНС, одслужио само део казне јер је био обухваћен аболицијом тадашњег председника Томислава Николића. Од тада одбија да плати судске трошкове.

Физички напад је, сматра Митрић, од почетка био повезан са његовим новинарским радом због чињеница које је објављивао и због тога што је био „кост у грлу многима“.

„Ово што се мени догодило нипошто није само локални инцидент, јер сам писао о  бројним темама – од експлоатације песка и шљунка на Дрини, до трговине наркотицима, криминала и призводње сирћетне киселине у Бијељини“, рекао је Митрић.

Он је направио паралелу између напада због којег је под полицијском заштитом и убиства новинара Милана Пантића.

„Разлика је можда само у томе што сам ја имао више среће“, рекао је Митрић, иначе, добитник награде за новинарску храброст 2006. године која носи име његовог убијеног колеге из „Вечерњих новости“ Милана Пантића.

Са сваким кандидатом предвиђен је предуписни разговор за упознавање са програмом и предавачима и истовремено представљање заинтересованог за похађање школе.

Курс траје два месеца, а часови су викендима, суботом и недељом, од 10 до 14 сати.

Новинарска школа УНС-а организује наставу за физички присутне полазнике у просторијама у Кнез Михаиловој 6/3 и омогућава истовремено праћење наставе на даљину за оне који не живе у Србији или нису због удаљености у могућности редовно да путују у Београд.

Полазници Новинарске школе УНС-а биће у прилици да пишу своје прве вести и извештаје са терена, обликују наслове у складу са новинарским стандардима, вежбају јавни наступ, фотографишу и снимају.  

На крају курса полазници полажу завршни испит. Они који са успехом заврше Новинарску школу добијају дипломе.

Новинарска школа постоји од 1997. године у оквиру УНС-а и традиционално обухвата упознавање са новинарством у штампи, новинским агенцијама, радију, телевизији и онлајн медијима.

Школарина је 53.000 динара (укључен ПДВ) и постоји могућност исплате у пет месечних рата.

Заинтересовани за упис могу се пријавити и заказати термин предуписног разговора писаним путем на dragana.bjelica@uns.rs или позвати на 011 26 22 865 или 062 530 337.

Настава почиње по формирању групе, у марту ове године.

Милица Мила Кнежевић рођена је 22. септембра 1932. године у Бару. Дипломирала је историју уметности на Филозофском факултету у Београду.

Свој први новинарски текст објавила је у "Народној обнови" 1958. године, док се новинарством професионално бавила од 1960. године.

Од 1962. године била је новинар у Телевизији Београд, где је радила 33 године. Од тога је 15 година била новинар ТВ Дневника. Пратила је многобројна културна збивања. Била је извештач, коментатор, писала је критичке осврте.

Кнежевић је била и аутор већег броја документарних емисија и серијала. Припремала је прилоге за серије „Ликови револуције“, „Лично виђење“, „Нешто сасвим лично“, „Оставштина за будућност“ и других.

У већини емисија учествовали су истакнути ствараоци и културни радници, износили своја виђења културног развоја, упознавали гледалиште са својим стваралаштвом.

Кнежевић је радила и у Секретаријату за информисање 1956. године, као и у Заводу „Југославија“ од 1956. до 1961. године.

Новинарка Јелена Петковић, представница УНС-а у овој експертској групи, рекла је да је у претходној години у Србији забележен највећи број напада, претњи и притисака на новинаре и медије.

„Све се ово дешава у стању потпуне некажњивости за убиства новинара у Србији, где независни и критички медији годинама раде у веома неповољном окружењу, трпећи политичке, економске и безбедносне притиске, укључујући кампање блаћења у провладиним медијима, јавно циљање од стране носилаца јавних функција, као и стратешке тужбе (СЛАПП) усмерене на застрашивање и финансијско исцрпљивање редакција. А фриленсери су на дну овог прегледа, у најгорој ситуацији“, истакла је она.

Рад фриленсера оцењује као прекаран и несигуран.

„Фриленс новинари су на дну. Немају могућност стабилног финансијског прихода. У основи зависе од милости послодавца - како, колико и када ће их платити. То доводи до тога да су фриленс новинари присиљени да раде друге послове или да раде чак и бесплатно, како би остали и опстали у послу, али и задржали чланство у удружењима“, рекла је она.

Не постоје тачни подаци о броју фриленсера у Србији, навела је Петковић, додајући да је разлог томе што се многи новинари фриленсери окрећу другим пословима због изузетно тешких услова рада и могућности зараде.

„Са друге стране, актуелни протести, окупили су бројне младе фриленсере који извештавају и за етаблиране медије, али и за профиле на друштвеним мрежама. Удружења су објавила да је прексиноћ у Новог Саду више новинара било изложено полицијском насиљу. Поред осталих редакција, и млади новинари из Блокада ИНФО, медија који воде студенти, Машине и других редакција. Полиција их је физички гурала у страну и ометала у раду“, истакла је она на састанку.

У овим условима, новинарска удружења, навела је Петковић, реагују и обезбеђују акредитације за чланство младим фриленс новинарима.

„Примајући их у своје чланство, обезбеђују им подршку и на терену и ван терена. За одлазак на терен удружења им обезбеђују прес прслуке и легитимације како би били препознати као новинари. Ван терена, удружења фриленсерима пружају неколико облика правне заштите и заступања, било да су нападнути, изложени претњама или притиску, или имају неке разлоге због којих им је потребно правно саветовање. У време протеста оба удружења, и УНС и НУНС, имала су отворена врата за помоћ и подршку свим новинарима”, рекла је она.

Вања Маја из Синдиката новинара Португала указала је на проблем недостатка социјалне подршке и заштите за фриленсере.

“Показује се да имамо много заједничких проблема, па и  када је реч о ниским примањима за фриленсере који немају установљене системе плаћања. Чак и у случајима када они постоје, не поштују се”, истакла је она.

Представница Удружења новинара Босне и Херцеговине Ајдин Kамбер навела је да је положај новинара у овој земљи прилично тежак, као и да је ситуација посебно тешка за фриленсере.

„Највећи проблем фриленсера у БиХ је њихов правни статус и недостатак социјалних и здравствених решења. Постоји неколико струковних удружења која раде на заштити новинара и медијских права, али немамо никакву врсту синдиката новинара који би нам могао помоћи да решимо неке проблеме. Такође, поједини медији су затворени. На пример, у Ал Џазири Балканс су радиле стотине новинара, сниматеља и другог медијског особља, такође и фриленсера који су сада остали без посла”, навела је Kамбер.

На тежак положај фриленсера указала је и Одрун Митбо из Синдиката новинара Норвешке.

“Оно што је заједнички проблем за све нас јесте да, као новинари, имамо само довољно новца да преживимо. Али, неки су тежој ситуацији”, рекла је Митбо осврћући се на ситуацију у Босни и Херцеговини и Србији.

Шпанска новинарка Магда Бандера је овом приликом представила истраживање „Бела књига о фриленс новинарству у Европи: изазови, прилике и пут ка одрживости“.

Студија је резултат рада који је координирала професорка Рут де Фруто, заједно са тимом са Универзитета у Малаги, а резултат је истраживачког пројекта на европском нивоу који је спровео Тактак у сарадњи са Дисплеј Јуроп. Студија се заснива на онлајн анкети спроведеној између јула и новембра 2024. године са 436 новинара из 33 земље и свеобухватном прегледу литературе завршеном прошле 2025. године.

Њихова заступница Јасна Трифуновић навела је у судници да је тек јуче добила документацију која је у одговору на тужбу најављена за припремно рочиште и коју је требало да достави „Политикина“ адвокатска канцеларија Исаиловић.

Претходно припремно рочиште заказано за 23. децембар прошле године, иако су исти актери били у судници, померено је за месец дана ради достављања управо те документације од стране тужених.

„Припремала сам се ноћас“, рекла је адвокатица Трифуновић и указала судији да је то разлог због ког ће излагање трајати дуже од уобичајеног.

Спорни датум

Она је навела да Одлука о измени правилника о систематизацији послова на основу ког је спроведена процедура отказа код послодавца није уредно објављена. Налазила се у закључаној витрини одакле је било могуће видети само назив документа, навела је она.

„Овај акт чак и да је био уредно објављен 12. маја 2025. године, није могао ступити на снагу 20. маја, према правилима рачунања рокова. Рок за ступање на снагу почиње да тече 13. маја, па се рачуна осам дана. Ниједна одлука, ни решење о отказу уговора о раду, нису могли да буду донети 20. маја“, рекла је Трифуновић.

Отказ је дат тужиљама, наставила је адвокатица, услед економских и организационих промена, али у решењима уопште нису образложена ни економским ни организационим променама које су наводно настале код туженог.

„Послови које су обављале тужиље нису престали“, казала је адвокатица и као доказ навела да је у Правилнику о унутрашњој организацији од 12. маја прошле године утврђено да рубрикама и редакцијама руководе уредници рубрика и редакција.

„Сматрам да се ради о фиктивном технолошком вишку. Тужиље су добиле отказ из потпуно других разлога који нису ни економске ни организационе природе код туженог“, навела је.

Објава фотографије и реакција на Апел за РТС

Ова адвокатица је даље изнела да је од уредница „Политике“ тражено да закључе споразум о престанку радног односа, зато што је Сандра Гуцијан, на свом профилу на друштвеној мрежи, објавила фотографију са јавном личношћу која није по укусу „Политике“ и због тога што су обе реаговале на текст под називом Апел за прекид насиља над запосленима у РТС-у, објављеном у празничном троброју, јер је садржао неистините информације.

Трифуновић је оспорила образложење из одговора на тужбу да је „Политика“ организационе промене спровела како би увећала одговорност главног и одговорног уредника.

„То је нелогична тврдња и правни циљ који није остварив. Одговорност главног уредника по Закону о јавном информисању и медијима је апсолутна. Он одговара за садржину сваког текста и читавог броја, што значи да његова одговорност не може бити увећања нити умањена интерним актима послодавца“, рекла је Трифуновић у судници.

Откази уредницама „Политике“, даље је рекла, представљају акт дискриминације, за шта зна да се не суди у овој судници, али да треба имати у виду контекст, као и да по Закону о јавном информисању и медијима не може престати радни однос новинару због изношења политичког мишљења.

Предложила је саслушање Дарка Пејовића и Александра Бојовића, који су били заменици отпуштених уредница „Политике“, као и новинарке Александре Петровић.

Адвокатски приправник Филип Костић из адвокатске канцеларије Исаиловић потврдио је да остаје при наводима из одговора на тужбу. Предложио је саслушање Марка Албуновића, главног уредника „Политике“.

Судија је одредила формални оквир трајања суђења на 24 месеца и шест рочишта.

Следеће рочиште заказано је за 1. април од 10.30 сати у Првом основном суду када ће бити саслушане отпуштене уреднице „Политике“.

Шта пише у тужби?

Обе уреднице „Политике“ добиле су истог дана отказ, по истом основу у оквиру истог поступка решавања наводног вишка запослених, пише у тужби против фирме „Политика новине и магазини, Друштво за издавање новина и магазина ДОО Београд“.

У тужби је наведено да се ради о незаконитом отказу. Да тужени није поштовао закон јер није учинио доступним свим запосленима „Одлуку о измени правилника о систематизацији послова `Политика новине и магазини д.о.о`“ и „Правилник о изменама и допунама Правилника о унутрашњој организацији `Политика новине и магазини д.о.о`“ од 12. маја 2025.

На тај начин је, пише у тужби, повређено право тужиља да знају које се промене уводе и на кога могу оставити последице.

То исто важи и за „Одлуку о потреби решавања вишка запослених“ и „Одлуку о утврђивању вишка запослених“ које су донете истог дана, 20. маја прошле године, истовремено са решењима о отказу за обе уреднице „Политике“.

„Такво поступање показује да није спроведен законит и поступни процес утврђивања вишка запослених, већ да је унапред било одлучено да тужиљама престане радни однос“, пише у тужби.

Констатује се да је послодавац злоупотребио право на организацију рада како би симулирао технолошки вишак, а фактички елиминисао тужиље са радног места.

Истакнута је и селективност, те да је, према сазнањима тужиља, измена систематизације и укидање радних места усмерена на две организационе јединице „Викенд деск“ и „Рубрика Хроника“, што показује да је циљ елиминација конкретних запослених.

Укидање места уредника за Хронику и Викенд издање, пише у тужби, пратило је формирање радног места „помоћник главног и одговорног уредника“, на којим пословима раде дотадашњи помоћници отпуштених уредница.

У тужби се тврди да самим тим што постоји „помоћник главног и одговорног уредника“ у организационим јединицама „Рубрика Хроника“ и „Викенд деск“, потврђена је потреба за обављањем посла које су радиле Гуцијан и Чарнић, те да се исти посао у пракси обавља, само под другим називом.

Сандра Гуцијан и Доротеа Чарнић од суда су тражиле да поништи незаконите отказе и да их врати на посао у „Политику“.

Одговор на тужбу

Адвокатска канцеларија Исаиловић, која заступа „Политику“, одговорила је да тужбени захтев оспорава у целини.

Навели су да је нетачна тврдња тужиља да је без објективне основе измењен акт о систематизацији послова код туженог.

„Супротно тврдњама тужиља, спорне измене тужениковог акта о систематизацији засноване су на економским и организационим потребама које се огледају у потреби за оптимизацијом и унапређењем процеса и организације рада у циљу остварења рационализације и уштеда у тужениковом пословању“, пише у одговору на тужбу.

Наведено је да је донесена пословна одлука да „ове потребе задовољи смањењем броја запослених, уз истовремено давање већих одговорности главном и одговорном уреднику“.

Такође је оспорена тврдња да код туженог и даље постоји потреба за обављањем послова које су извршавале тужиље.

„Помоћник главног и одговорног уредника не обавља исте послове које су обављали уредници рубрика. Уредници рубрика нису помоћници главног и одговорног уредника. Напротив.“, пише у одговору на тужбу који потписује адвокатска канцеларија Исаиловић.

Брајовић је истакао да Телеком, као телекомуникациона фирма, користи своју моћ за контролу медија, док је Вељановски указао на недостатак неутралности у медијима под Телекомовим власништвом.

Он је указао да je Закон из 2014. године омогућио телекомуникационим компанијама да поседују медије, што је супротно европским стандардима.

„Телеком је пре свега телекомуникациона компанија, и зарада од телекомуникација далеко је већа од зараде од медија. Питање је да ли је то здраво за саму компанију, али чињенице су такве“.

Брајовић је подсетио да је сличан образац постојао и код СББ-а, односно Јунајтед медија групе, која је у свом портфолију имала велики број телевизија и производила програмски садржај, а у исто време поседовала и три штампана медија.

„Као организација цивилног друштва у Србији, још 2014. године смо се противили таквом стандарду, јер по нашем мишљењу дистрибутери не би требало да контролишу и штампане медије. То је у складу са европским стандардима које смо раније применили, према којима лист Политика не сме да фаворизује своја издања преко продајних канала, киоска или дистрибуције“, навео је он.

Подсетио је да је случно урађено и са РТС-ом, који је морао да одвоји емисиону технику и везе, како не би утицао на дистрибуцију телевизијског сигнала других емитера.

„Међутим, када је реч о телевизијама које производе медијски садржај, а касније и о новинама, то је дозвољено телекомуникационим компанијама. Последица таквог опредељења види се управо данас, као резултат одлука из 2014. године“, рекао је Брајовић.

„Све пријаве које су пристигле РЕМ-у су објављене на веб сајту РЕМ-а, као и сви извештаји који су сачињени од стране Стручне службе“, одговорили су нам из РЕМ-а.

РЕМ је у истом периоду примио и „25 захтева за издавање дозвола за емитовање и 34 захтева за продужење дозвола“, речено је УНС-у.

Све ове пријаве и захтеви су, међутим, на чекању, јер одлуке о њима, по Закону о електронским медијима, доноси Савет РЕМ-а који не постоји већ скоро годину и три месеца.

Медији који су поднели захтеве за продужење дозволе и којима су у међувремену оне истекле, могу бити у проблему јер без дозволе неће имати право да учествују на конкурсима за пројектно суфинансирање, нити на тендерима и јавним набавкама.

Ово може озбиљно угрозити њихов рад, нарочито када је реч о локaлним медијима који најчешће опстају захваљујући управо овим приходима.

Подсетимо, по Закону о јавном информисању и медијима, Министарство информисања и телекомуникација, аутономна покрајина и локалне самоуправе у обавези су да медијске конкурсе распишу до 1. марта.

Услов за учешће на конкурсу је да електронски медији имају дозволу за емитовање програма. 

Приговори и одлуке о дозволама нису једино што чека нови Савет.

Како је УНС-у потврђено у РЕМ-у, ни Годишњи план надзора за 2026. годину није усвојен јер није именован Савет.

По Закону о електронским медијима, овај план требало је да буде усвојен до 20. децембра 2025. године.

„Биће усвојен након именовања Савета“, кажу из РЕМ-а.

Подсетимо, РЕМ је почетком 2025. године, радећи без Савета, почео да на свом сајту објављује извештаје које је сачинила Служба за надзор и анализу овог тела, а по пријавама које су против емитера поднете РЕМ-у након 5. новембра 2024. године.

До тада, увид у ове извештаје имали су само чланови Савета РЕМ-а, који су на седницама доносили коначне одлуке по пријавама.  

Ранија пракса у РЕМ-у била је да по пријави против емитера за кршење медијских закона и подзаконксих аката, Служба за надзор и анализу сачињава извештај и прослеђује га Савету РЕМ-а, који на својим седницама о пријавама доноси коначну одлуку.

Ипак, иако су сада извештаји стручне службе дати на увид јавности, то не значи да они имају правно дејство.  Одлуке по пријавама и даље мора донети Савет РЕМ-а.

Доцент на Рачунарском факултету и национални директор PauseAI у Србији Светозар Јанковић рекао је да свака примена вештачке интелигенције мора да буде безбедна и одговорна и указао на ризике њене употребе данас, али и у будућности.

„Данас су ти ризици дезинформације, дипфејк, губитак радних места, ментални и здравствени проблеми, проблеми животне средине, аутономна оружја. У блиској будућности проблеми ће бити везани за сајбер безбедност – нападе на мрежама, ризике концентрације моћи. Постоје и егзистенцијални ризици о којима се мало прича, као и развој опште интелигенеције (Artificial General Intelligence) за коју многи научници сматрају да ће доћи за седам до 10 година“, навео је он, и додао да ће тада вештачка интелигенција имати могућност да разуме и примени научено попут човека.

Потребно је више причати о овим ризицима, истакао је Јанковић, како би се пронашла могућа решења.

На конференцији се говорило и о томе шта медијске куће могу да ураде да заштите свој медијски садржај, нарочито оне медијске куће које су увеле претлату, као и да ли медијске куће треба да траже накнаду од компанија које развијају генератине моделе за тренирање њихових података.

Јанковић je мишљења је да медији треба да захтевају накнаде од великих AI модела јер је економска суштина медија њихов садржај.

„Велики модели користе  њихов садржај за стварање своје вредности без плаћања медијима и то није фер пословање. То је мало и до медија, ако они допусте великим моделима да користе њихове садржаје да би креирали своје одговоре, то је сечење сопствене гране“, истакао је Јанковић.

Поповић: AI генерисан садржај може бити ауторско дело ако аутор својим упутствима значајно утиче на његово креирање

Адвокат Душан Поповић истакао је да се још увек није оформила судска пракса око ауторског права у вези са вештачком интелигенцијом.

Ако би рачунарски програм сам конструисао неко дело, рекао је Поповић, онда то не би могло да буде ауторско дело. За ауторско дело, како је навео, мора да постоји рад човека.

„Међутим, уколико би аутор усмеравао рад програма, он би на неки начин креатор тог дела. Аутор тада даје креативни, духовни део, док технологија поступа по тим упутствима. Тада би се могло рећи да је човек креирао ауторско дело коришћењем одређеног програма“, истакао је он.

Петровић: Медији ће се вратити квалитету, како би задржали посету у јеку AI summary тренда на Гуглу

Новинарка УНС-а и модераторка панела Александра Ничић напоменула је да је Ројтерсов институт за истраживање новинарства навео да опада читанос бројних портала због тога што читаоци не желе да приступе порталима већ читају сажетке које даје Гугл у АИ одељку (AI summary).

Извршна уредница портала Н1 Јелена Петровић истакла је да тренутно њихова кућа нема таквих проблема.

„Ројтерсов институт и неки други институти су предвидели да ће ове године бити пад од 25 одсто глобалног гугл претраге и да ће тај број до 2029. године износити 43 посто, што ће се одразити на медије. Тренутно немамо ту врсту проблема. Што се тиче будућности са тим ће се сви суочити, па и ми. У свету се праве тимови који ће правити текстове који ће бити део AI резимеа. То ће бити јако тешко. Ми смо портал који је доминантно информативан и сада размишљати да у шест или седам реченица кажемо све да би нас Гугл 'повукао', то и није нека опција“, нагласила је она.

Медији, додала је Петровић, имају пред собом озбиљан задатак да буду аутентични, а то је лоше за медије који немају оригиналан садржај.

„Сада неће бити рангирање у првом плану. Фокус ће се преместити на то да медији понуде оригиналан ексклузиван и додатни садржај у виду интерактивне мапе, мултимедијалног садржаја, инфографике, нешто што ће корисницима понудити и нешто друго. Медији ће морати да се окрену ка томе. То ће бити и добро јер ће производити више креативног садржаја. То што се појавио резиме натераће медије да воде рачуна мало више и о својим читаоцима, о оригиналности и аутентичности што није лоша ствар“, истакла је она.

Добарџић: АИ је као ватра и нуклеарна енергија – ако је користите одговорно и добронамерно, имаћете користи од ње

Професор на Физичком факултету Универзитета у Београду Едиб Добарџић закључио је да га све што се дешава у вези са вештачком интелигнецијом и њеним утицајем на људе подећа на две ствари - проналазак ватре и нуклеарну енергију.

„Обе ствари можете да користите за много добре и много лоше ствари. Тако је исто и са вештачком интелигенцијом“, истакао је он.