Вести
21. 01. 2021.
Радници који укажу на неправилности у раду својих предузећа изложени притисцима
Узбуњивачи имају заштиту, али њихове пријаве остају у фиоци
Виши научни сарадник у Институту за ратарство и повртарство, Живко Ћурчић, добро је прошао кроз случај у коме је указао да директорка те установе спречава истраживаче да учествују у пројектима које финансира Фонд за науку или међународне финансијске институције као и да намерава да угаси програм шећерне репе у корист проучавања биљака које се ретко узгајају на нашем подручју.
Ћурчић се обратио нашем листу и због текстова које смо објавили добио отказ, што је осим нових натписа у Данасу пропратило и неколико ТВ прилога.
Након тога директорка је поднела оставку, а нови директор, чим је добио решење о именовању, поништио је одлуку о отказу као и о гашењу сектора шећерне репе, у коме је иначе, Ћурчић остварио светски признат резултат откривши узрок појаве труљења корена. Од појаве проблема до његовог решења прошло је тек око два месеца.
Случај Ћурчић и брзина којом је окончан један је од ретких међу узбуњивачима и онима који указују на неку неприхватљиву појаву, од корупције, непотизма, новчаних малверзација…
Уобичајено је да само процес заштите лица које је поднело неку пријаву траје до годину или две, али да појава на коју су указали не буде увек истражена и санкционисана.
Душко Ковачевић, адвокат који у име организације „Пиштаљка“ пружа бесплатну правну помоћ узбуњивачима, потврђује да је „случај Ћурчић“ један од ретких.
– Ми имамо ситуације да се узбуњивачи врате на радно место након отказа или премештаја на ниже плаћену позицију, али се то дешава уз примену привремене мере и мимо воље послодавца. За њих је најгоре то што су због указивања на неки вид криминала или злоупотреба изложени одмазди руководилаца, остају тако без финансијских средстава, постају угрожени они и породице, не могу да уђу у правну борбу јер она, осим ако се обрате „Пиштаљци“, кошта. У најтежој су ситуацији они који се не позову на Закон о заштити узбуњивача, јер их он штити од шиканирања а државни орган коме су се обратили обавезује да их извести о предузетим мерама у вези са пријавом – објашњава Ковачевић.
Додаје да у случају кад узбуњивач добије отказ, премештај или је изложен мобингу, Закон омогућава да у року од осам дана, суд донесе привремену меру којом ће одложити правно дејство решења послодавца а та заштита траје док се не оконча поступак у ком се преиспитује законитост акта послодавца.
– Ми у Пиштаљци увек указујемо да је пријава само први корак и да борба неће бити лака. Сигурно је да заштиту можемо да обезбедимо, али и када се одлуком суда врате на посао, колеге обично окрећу главу од узбуњивача како би прикрили свој пасиван однос, обично и послодавац тражи неке личне недостатке узбуњивача, покушава да га стави на стуб срама. Али ми се фокусирамо на то да ли је оно што је пријавио тачно или не и да ли државни органи до краја спроведу поступак по пријави узбуњивача. Тај други корак обично недостаје. Имамо доста пријава које су указивале на корупцију, трошење јавних средстава, оне су окончане заштитом узбуњивача од одмазде, али поступци пред институцијама које је требало да реагују на садржај пријаве, нису добили епилог – истиче Ковачевић.
Каже да постоје и примери добре праксе, и наводи сарадњу тужилаштва у Новом Саду са узбуњивачима, Маријом Беретком и Зораном Пандуровим. Они су добили заштиту, али је и на основу њихове пријаве Тужилаштво прибавило доказе, спровело истрагу и са некима од окривљених склопило споразум о признању кривице, док се против осталих судски поступак и даље води.
Професор емеритус Факултета политичких наука и председник УГС „Независност“ Зоран Стојиљковић каже да узбуњивачи по правилу лоше прођу, а да се ретко деси да добију сатисфакцију због откривања.
– Став јавности, од уже средине у којој раде па до шире која је институционални дизајн, слаба је подршка тим људима као и што изостаје помоћ органа који би по функцији морали да је пруже, јер се не очекује да узбуњивач има довољно правног знања за борбу против појава на које указује. По правилу, изостаје и подршка правосудних органа. Ако уз то и јавност млако реагује, околина гледа да зажмури и заборави да у својој средини има узбуњивача, онда се шири уверење да је паметније гледати своја посла – каже Стојиљковић.
Он наглашава да што је појава на коју се указује ближа привредном или политичком врху, јачи је и отпор да се она испита и успоставља се дуготрајно стање у коме однос снага не доводи до неког трајног решења.
– Није никаква тајна да смо једно дубоко клијентилистичко друштво и то се да израчунати. По евиденцији Агенције за борбу против корупције, на различитим нивоима, од директора школа до државног врха, око 37.000 је изабраних функционера. Додајте пута три, саветнике и помоћнике, и добијате у структури запослених, пре свега у јавном сектору, велики проценат оних који су именовани и оних у нестабилном стању вршиоца дужности, дисциплиновани тако да је први критеријум лојалност. Додатно, као спољни сигурносни омотач је држање ниске зараде, медијална плата је негде око 47.000 а зна се шта са тим новцем може да се уради. Тако имате висок степен дисциплиновања који одржава те односе – објашњава Стојиљковић и додаје да је период од три деценије дубоко разорио друштво, нанео осим економских и социјалних и моралне консеквенце, због чега смо постали „јако ситни, плашљиви, поткупљиви и неспремни да се солидаришемо“.
Он наглашава да се органи, кад изостане јавни притисак држе фазе нечињења док год могу, калкулишу да ли ће нешто бити санкционисано или не, „чувају своју кожу“.
Да ли ће нешто бити покренуто, истражено и решено кроз правосудни систем или не, постаје политичка одлука.
Ако је предмет ишао високо ка политичком врху то ће изостати, ако је ниже рангиран могуће је и решавање како би се добио неки политички поен.
Златни стандард
Организација „Пиштаљка“ тренутно заступа 36 узбуњивача у 80 различитих судских поступака, један обично има два до три поступка. Од 47 тужби које су подносили за заштиту узбуњивача, само је шест одбијено. „То показује да је судска заштита делотворна, али да би таква била узбуњивач мора прво да се позове на Закон о заштити узбуњивача“, каже адвокат Душко Ковачевић и додаје да иако је то релативно „млад“ закон, почео је да се примењује 2015. године, поставио је високе стандарде. „Хрвати су дословно преписали наш закон, Директива ЕУ је је преузела главне одредбе из њега а није мали број светских аналитичара који га сматрају златним стандардом“, пре свега због могућности да се привременом мером заштити узбуњивач, али и због обавезе да судије који поступају у тим предметима морају да имају сертификат. То значи да су прошли обуку коју организује Правосудна академија у сарадњи са Пиштаљком. Ту обуку до сада је прошло више од хиљаду судија, тужилаца и адвоката.
Дуга листа случајева
Ако се на Гуглу укуца „узбуњивач“ добија се дуга листа случајева без епилога. Међу текстовима је прича Душана Петровића, службеника у Министарству омладине и спорта који је добио отказ након што је указао на нерационално трошење новца, иако је то касније потврдио Извештај државног ревизора као и афера око Универзијаде. Ту је и Наташа Пршић, из Унутрашње контроле у ЕПС-у, која је добила отказ јер је открила 200 радника који примају плату а не долазе на посао. Полицајац Милан Думаловић добио је отказ јер је тврдио да ангажовање УКП у Поточарима није било покривено папирима, Управни суд га је вратио на посао са ког је одмах и удаљен. Комунални полицајац Александар Тодоровски указао је на злоупотребу података Нишлија и спаљивање доказа о томе, али без епилога, док је после вишегодишњег судског спора узбуњивач из нишке Хитне помоћи, Драган Стаменковић добио је пресуду којом је утврђено да је објављивањем његовог идентитета прекршен закон, што је проузроковало његово шиканирање код колега. Наводи из пријаве нису истражени…
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.