Насловна  |  Актуелно  |  Вести  |  Коракс: Данашње карикатуре исте као деведесетих, само су други ликови
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Вести

24. 02. 2021.

Аутор: Ивана Николетић Извор: Данас

Коракс: Данашње карикатуре исте као деведесетих, само су други ликови

Лист Борба је уништен, престао да постоји те 1994. године, када је Милошевићева власт поставила Драгутина Брчина за уредника и на улицу избацила више од 100 новинара који су у њему радили.

Никада се Борба после тога није опоравила. Свако данашње позивање на тај слободарски период Борбе, који су после наставили њени новинари у Нашој Борби, лицемерно је и велика лаж. Али слично као и у Милошевићево време и ова власт користи исте методе да се оправда и да свету покаже како у Србији наводно владају демократија и слобода штампе, кад показују да, ето, овај карикатуриста слободно објављује своје радове.

Многе од мојих карикатура и данас су актуелне, ако само измените главне ликове на њима, прича за Данас наш чувени карикатуриста Предраг Кораксић Коракс, присећајући се дана када је, деведесетих година, радио за Борбу, а поводом недавног обележавања 99 година од изласка првог броја тог листа.

– У време када је Сташа Маринковић био главни уредник Борбе, радио сам у Вечерњим новостима, где сам већ трпео малтретирања јер су радикали увелико почели да уређују новине. Добро се сећам, радио сам на четвртом спрату Борбине зграде, а Шешељ је већ свакодневно долазио у Новости. У згради су била два мала лифта, у сваки је могло да стане по троје-четворо људи, али када у лифт уђе Шешељ, није могао да стане нико други. Стално смо наилазили на ту сцену, присећа се Коракс.

Како прича, Вечерње новости су увелико одбијале да објављују његове карикатуре, а међу њима је трајао судски спор, јер је уредништво Новости по сваку цену хтело да га, каже Коракс, избаци на улицу, али због чињенице да у том листу ради већ 25 година нису могли да му тек тако дају отказ.

– Нису могли да ме отпусте, а ја нисам хтео да тек тако подвијем реп и одем. Пошто нису хтели да објављују моје карикатуре, ја сам само сишао спрат ниже у Борбу, и све што сам донео, Сташа је објављивао. У то време сам радио по две- ри карикатуре дневно. Карикатуре које сам радио од 1990. па надаље тада су, баш из Борбе, у великом броју преносиле озбиљне новине и часописи, не само европске већ и америчке. Тако сам у време инфлације добијао невероватне хонораре, може се рећи да сам постао ратни профитер, кроз смех каже Коракс.

Након три године суђења са Вечерњим новостима, и коначно је отпуштен из тог листа, када је тај лист изменио правилник и увео клаузулу да онај ко не подржава уређивачку политику може бити отпуштен. Кораксић тада прелази у Време и истовремено ради за Борбу, где је, како прича, упознао и будућег премијера Зорана Ђинђића.

– Ђинђић је у то време дошао из Немачке и почео да сарађује са Борбом, па ме је препоручио листу Комуна, за који је писао као студент, а који је тамо водила историчарка Дуња Мелчић. Почео сам њима да шаљем своје карикатуре. То је био луксузни часопис, не на много страна, па сам у време када је плата овде била три или четири марке, ја за сваку карикатуру добијао по 60 марака. То је био огроман новац, наводи Коракс и прича анегдоту да зарађени новац није могао ни да потроши ни да подигне, због прекинутог платног промета, па је са супругом путовао у Сегедин, да тамо отвори рачун.

– Карикатуру са сценом где једна композиција воза, на којој пише Југославија, јури у амбис, а они унутра ложе локомотиву да што брже иде, пренео је амерички Тајм, уз наслов „Отровно перо“, а за њу сам добио хонорар од 500 долара, прича Коракс.

Након Сташине смрти, на чело Борбе долази Славко Ћурувија а потом и Гордана Логар, а притисци на лист се захуктавају.

– Тада је Милошевић већ ставио шапу на Борбу, и почеле су приче да желе да нас затворе и да ће поставити „свог“ уредника. Било је то гадно време, не могу свих проблема ни да се сетим. Сам Милошевић се није много бавио карикатурама, није их схватао и није имао ту врсту перцепције. У то време ме је на кафу позвао Милан Милутиновић да причамо о томе. Ја до тада нисам ништа знао, све време сам као кроз кључаоницу видео шта се међу њима заиста дешава, шта  причају иза затворених врата. Рекао ми је да су имали идеју да закупе две стране неких светски познатих новина и да на две стране објаве моје карикатуре како би показали да је у Србији демократија. Сазнао сам и да је Милошевићу једина примедба била да Миру (Марковић) цртам предебелу, јер је она имала неку интервенцију па је омршавила, испричао је Коракс.

Коначни ударац Борби Милошевићев решим задао је у новембру 1994, када је у вечерњим часовима у редакцију дошла група људи са „новим“ уредником, Драгутином Брчином, а више од сто новинара, прича Коракс, практично је „избачено на улицу“.

– Та нова Борба, „Брчинка“, како смо је звали, била је крај Борбе каква је до тада била, која се никад није опоравила. У том периоду су настале и прве карикатуре везане за Борбу. Она на којој Милошевић држи шапу на Борби стајала је у фиоци дуго, нису хтели да је објаве. Нисам хтео да радим, три месеца нисам ништа за Борбу радио, а стално су ми тражили из светских редакција да пошаљем нешто, па сам ту исту карикартуру послао Гардијану, који је објавио у јануару 1995. У Лондону је касније објављена још једна, уз текст Војина Димитријевића, сцена како Милошевић, као трофеј, држи у наручју једну разваљену цркву, док иза њега на фрескама стоје наши владари, ктитори који су подигли све наше дивне цркве и манастире, наводи Коракс и додаје да су протерани новинари основали Нашу Борбу, у којој је настављено критичко писање о власти, а где је и он сам наставио да ради до краја њеног постојања.

Наш карикатуриста даље прича како је Милошевић, у разговору са Холбруком, када му је овај ставио примедбу на слободу штампе, извадио Нашу Борбу испод стола и показао Кораксову карикатуре са речима: ево, овај карикатуриста није ухапшен.

– Тако су се правдали пред светом. Данашњица има много сличности са тим периодом. Многе карикатуре које ја сада цртам су као реплика већ објављених. На многима можете само да измените ликове, да ставимо ове нове и супер се уклапа у читаву ову причу. Исти принцип користе ови данас да се оправдају и докажу да постоји слобода медија. Исто је када доделе орден Јелени Зорић, а у исто време орден добије и Гордана Узелац, закључује Коракс.

 

Коментари (0)

Остави коментар

Нема коментара.

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси