Вести
25. 02. 2021.
Личност Данас
Горанка Матић: Заштитни знак
„Сви моји пријатељи из бивше Југославије остали су и данас моји пријатељи. Да ли сам добро бирала пријатеље или је то живот наместио ни данас не знам. Али, културни простор који је постојао за нас није исечен новонасталим границама.
То су људи са ставом који нису били затровани дневнополитичком пропагандом“, овако је у једном интервјуу пре десет година говорила фотографкиња Горанка Матић, која је својим радом забележила најбоље тренутке земље у којој је живела са својим пријатељима а потом и многа дешавања која су била покушај спречавања распада те земље.
Њен фотографски рад почиње 1980, након Титове смрти, коју је овековечила серијом фотографија београдских продавница чији су излози били окићени Брозовим сликама.
Овај почетак краја Југославије донеће са собом и последњу експлозију живота те земље на самртном одру – преплавиће је нови талас или вал, а Горанка ће, односно њене фотографије постати заштитни знак читавог тог узбурканог музичког покрета.
Са њених „слика“ сећамо се данас младог Владе Дивљана и осталих Идола, са њих нам се осмехују и сви чланови Екатарине Велике, који су се заувек преселили у вечност, са њих нас дрско посматрају момци из Електричног оргазма за које је Горанка својевремено изјавила да је волела да их, као и остале своје „моделе“, фотографише јер су јој, баш такви какви су били, били изузетно лепи.
И да није направила антологијске документе 9. марта, студентских и антиратних протеста деведесетих, политичара и колега новинара и историчара уметности, већ само великана домаће кинематографије било би довољно за једну светску каријеру.
Ко је још од овдашњих фотографа направио снимке по којима препознајемо и сећамо се Душана Макавејева, Саше Петровића, Желимира Жилника, Јоце Јовановића, Мише Радивојевића, обојице Горана – и Паскаљевића и Марковића, слике самозатајног, скромног а за овдашњи филм изузетно значајног човека – Бранка Вучићевића…
И, на крају, ево повода овом тексту – Горанка Матић добитница је награде из Фондације ‘Тања Петровић’, а ово признање достојно наставља низ – награду Октобарског салона, награду Освајање слободе, Политикину, те годишњу награду УЛУПУДС-а и награду за животно дело УНС-а.
Ова историчарка уметности рођена је у Марибору 1949. године.
Радила је као кустоскиња на тада најважнијем месту збивања када је савремена уметност у питању – Студентском културном центру, па почела са фотографијом и као фриленсерка, али и као фото-репортерка и уредница у Времену, Политици, на РТС-у. Била је у браку са сценаристом Небојшом Пајкићем.
На Факултету политичких наука предавала је фото-журнализам, а сада је доценткиња на Факултету за медије и комуникације.
У Музеју савремене уметности у Београду за крај марта планирана је њена ретроспективна изложба.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.