Вести

25. 02. 2021.

Аутор: Марија Шајкаш (Њујорк) Извор: Цензоловка

Метју Каруана Галиција: Као да нема краја стрепњи, одговорни за смрт моје мајке треба да буду у затвору

О томе како наставља борбу за кажњавање убица своје мајке, истраживачке новинарке Дафне Каруане Галиције, о сталним претњама и страху новинара, о труду бившег председника Европске комисије да заштити премијера Малте, о важности показивања солидарности и Пројекта Дафне, без ког један од злочинаца не би био ухапшен... за Цензоловку говори Метју Каруана Галиција.

Описивали су је као „Викиликс жену“ (One-woman Wikileaks) зато што су њена истраживања имала сличан ефекат као деловање познате организације Џулијана Асанжа.

Дафне Каруана Галиција је живела и радила на Малти, држави-острву, где се, кажу, сви познају. 

Њен истраживачки блог Running Commentary, у којем је разоткривала путеве криминала и корупције, повремено је посећивало више од 500.000 људи дневно, више него што Малта има становника, више него сви медији ове државе заједно.

Дафне је заговарала Малту у Европи, руковођену европским вредностима. Због њених ставова и текстова јој је прећено, а „Молотовљеви коктели“ су више пута бацани на њену кућу.   

Последња реченица коју је написала на блогу пре него што је изгубила живот у експлозији бомбе која је подметнута под њен аутомобил у октобру 2017. била је: „Непоштени људи су свугде око нас, ситуација је очајна.“ 

Након њене смрти, породица – њена три сина и супруг – урадила је све што може у настојању да се злочин што пре расветли. 

Према наводима из медија, убице су пронађене релативно лако, коришћени су подаци прикупљени са базних станица мобилне телефоније. Али се даље није ништа урадило. Захваљујући залагању породице, домаћих и иностраних активиста, Европски парламент је именовао специјалног известиоца за Малту, који је установио да је један од главних кочничара истраге премијер Малте Јозеф Мускат. 

Непрофитна организација „Forbiden stories“ (Забрањене приче), чији је мандат настављање истраживања и објављивање текстова убијених или затворених новинара покренула је „Daphne Project“ (Пројекат Дафне) у коме је 45 репортера из 18 публикација и 15 држава наставило да истражује и објављује њене приче. 

Верује се да су управо ти текстови, од којих се неки баве и трансакцијама у којима се спомиње Црна Гора, довели до хапшења главноосумњиченог, као и до пада владе Јозефа Муската у јануару 2020. године.

Након три и по године од убиства, са Малте коначно стижу добре вести. Од четворице тренутно ухапшених мушкараца који се доводе у везу са злочином, један од извршилаца, Винсент Мускат, недавно је, током предистражног поступка признао кривицу и осуђен је на 15 година затвора. Остали осумњичени, укључујући Јоргена Фенека, за кога се верује да је налогодавац, у притвору су и негирају кривицу. 

О последњим догађајима везаним за суђење на Малти, као и о издржљивости, солидарности и борби за истину, разговарали смо са најстаријим сином Дафне Каруане Галиције. Метју Каруана Галиција је и сам новинар истраживач, који је, као део међународне екипе новинара, добитник Пулицерове награде за Панамска документа. Ради и као извршни директор Дафне фондације. 

Цензоловка: После пресуде једном од извршилаца злочина, у којој је фази истрага осталих учесника?

Метју Каруана Галиција: У фази прикупљања доказа. Тужилаштво треба да поднесе доказе против главноосумњиченог Јоргена Фенека. Верујемо да је он уједно и наручилац злочина. Он још увек није формално оптужен, тако да имамо барем још једну годину пре почетка тог суђења. Докази су прикупљени када су у питању извршиоци, и то суђење ће такође почети за годину дана. 

Као да нема краја

Цензоловка: Како изгледа ваш живот и живот ваше породице на Малти? 

Каруана Галиција: Није лако. Сваки дан је посвећен раду на случају. Сваке недеље смо на суду, ја водим фондацију која је названа по мојој мами. У време убиства моје мајке, против ње је било подигнуто преко 50 тужби за повреду угледа, тако да доста времена проводим решавајући те случајеве. 

Осећај је… као да нема краја. Већина нас би желела да поново води свој живот. Желели бисмо да можемо да престанемо да свакодневно бринемо поводом случаја. Да престанемо да живимо у стању повишене стрепње. Ми ћемо свакако увек морати да живимо са осећањем губитка мајке. Али бар они који су одговорни за њену смрт треба да буду у затвору. 

Цензоловка: Да ли осећате да имате подршку?

Каруана Галиција: Да, осећам да имамо подршку. Посебно ван Малте. Она постоји и на Малти, али јој је доста тога претходило. Средина је таква да се људи заиста плаше да говоре отворено. На почетку, свако ко је јавно тражио правду за моју мајку био је нападан, малтретиран… Стање је било такво да га је тешко описати. Влада је направила такву атмосферу у смислу – та жена је мртва, то је испало добро, сада идемо даље на нове теме. То је био став владе, и донекле је још увек тако. 

Цензоловка: Шта се догодило да се такав однос промени?

Каруана Галиција: То што смо открили истину у вези са убиством моје маме. Дошло се до момента у коме људи више нису могли да држе главе забијене у песак. Постало је превише очигледно да су починиоци прво покушали да прикрију своје коруптивне активности, а потом да су покушали да прикрију убиство моје мајке. 

Цензоловка: Да ли су људи на Малти показивали солидарност? И ван граница Малте је познат Меморијал за Дафне – од свећа, цвећа и фотографија. 

Каруана Галиција: Јесу. Власти су покушавали да униште тај меморијал сваке ноћи, а некад чак и више пута током дана. На крају је Уставни суд донео одлуку према којој је уклањање меморијала оцењено као кршење права на протест. 

Све време, до данашњег дана, меморијал су одржавали обични људи. Било је оних који су остајали будни целе ноћи да би га заштитили. Можда они у то време нису били свесни, али су њихове акције заиста биле важне – бранили су правду и на крају победили. 

Одлука суда је такође била важна јер је препознала да постављање цвећа, свећа и порука представља слободу изражавања.

Туговање може да се одложи, борба за правду не може

Цензоловка: Да ли имате неки савет за активисте у другим земљама који се боре против некажњивости злочина над новинарима?

Каруана Галиција: Једна од најважнијих ствари јесте имати тачку фокуса. У случају моје маме, то је био меморијал, који се показао веома важним, посебно на почетку, јер смо сви морали да се боримо из све снаге да га сачувамо. И због тога су власти тако јако желеле да га уклоне.

Главне животне лекција моје мајке су да је важно настојати да се дође до истине, да је потребно успротивити се насилницима, и да морамо да одбијемо да нама манипулишу или да нас приморавају да радимо нешто за шта знамо да није у реду. У нашем раду и борби за правду руководимо се овим лекцијама и надамо се да оне могу послужити као узор другима.

По мом мишљењу, за које разумем да га неки не деле, туговање може да се одложи, али борба за правду не може. Тако да, иако је све што сам желео након убиства моје мајке било да будем сам, моја браћа, отац и ја смо одмах почели са борбом. Ово иде уз огромну психолошку цену, а ту је и неизбрисив, разарајући траг који оставља убиство најближег.

Фенек никад не би био ухапшен да није било Пројекта Дафне

Цензоловка: Један вид солидарности је и The Daphne Project, који је део шире иницијативе под називом „Забрањене приче“. Колико је овај пројекат помогао у расветљавању убиства?

Каруана Галиција: Био је од кључне важности. Да није било овог пројекта, наручилац убиства моје мајке не би био оптужен. Знајући како стоје ствари на Малти, Фенек никада не би био ухапшен. 

Много људи је било укључено, новинари, полиција, тужилаштво, у питању је заједнички напор. Али, да Дапхне Пројецт није открио да је Јорген Фенек власник 17 Блацк, компаније коју је моја мајка истраживала непосредно пре него што је убијена, сва је прилика да он не би био ухапшен. 

Иницијатива The Forbidden Stories је пројекат Лорена Ричарда, истраживачког новинара и продуцента документарних филмова из Француске. Идеја је да се настави са објављивањем прича на којима су радили убијени новинари и новинари у затвору. Први пројекат „Забрањених прича“ јесте Дапхне Пројецт којим су настављена истраживања на којима је радила моја мама. 

Цензоловка: Да ли су медији на Малти заинтересовани за суђење?

Каруана Галиција: Јесу, заинтересовани су. Извештава се са сваког рочишта. У највећем броју случајева извештавање је објективно, али и даље има неких проблема са извештавањем на Малти. 

Цензоловка: Блог Running Commentary који је писала ваша мајка имао је већу посећеност и читаност од укупног тиража свих медија на Малти. Ипак, шест дана пре него што је убијена, она је у интервјуу изјавила да стални напади на њу могу да уплаше остале новинаре. Да ли малтешки новинари истражују злочине и корупцију? 

Каруана Галиција: Утицај је такав да је данас компликованије истраживати такве теме на Малти. Извори информација које је имала моја мајка нису доступни свима. Зато што је она била новинарка 30 година, изградила је поверење, имала је много различитих извора. Новинарима на Малти данас је тешко да то достигну. Али већина се труди и сигуран сам да ћемо у томе успети. Само је изузетно тешко. 

Цензоловка: Да ли се бављење новинарством на Малти сматра опасном професијом? Да ли има вербалних или других напада на новинаре?

Каруана Галиција: Па… ако радите свој посао како треба, онда је опасно. Бар се мени тако чини. У многим земљама, бављење новинарством је прилично обичан посао. Одете на посао у 9 ујутру, одете са посла у 5 после подне. Стигнете кући, вечерате, пожелите лаку ноћ деци, и следећег дана исто. Овде је мало другачије. Новинари су под сталним претњама. Неки су заплашени. Постоји велика опасност да ће вас тужити само да би вас ућуткали. Стално неке бриге.

Јункер радио све да заштити бившег премијера Малте

Цензоловка: Да ли вам је Европска унија пружила довољно подршке? 

Каруана Галиција: Институције Европске уније су нас подржале. Европски парламент је установио награду названу по мојој мајци, донет је већи број резолуција о Малти, долазиле су делегације ЕУ на Малту. 

Проблем је био у томе што је претходна Европска комисија, коју је водио Јункер, била превише блиска бившем премијеру Џозефу Мускату и радила је све могуће да би га заштитила. Тако да су прве две године након убиства биле веома тешке.

Након што је дошло до промене у Комисији, ствари су кренуле набоље. Било је неколико комесара и у претходној Комисији који су хтели нешто да ураде, попут Вере Јурове, али су они били изоловани. 

Европска унија је урадила колико је могла, са оним што има на располагању. Али потребно је урадити више. Потребна нам је много боља међудржавна активност полиције. Потребно је основати тело које има ингеренције у различитим државама у Европи. Локалне полиције су тренутно ограничене, не раде изван граница својих земаља, што иде на руку организованом криминалу.