Вести
22. 04. 2021.
Одговор Зорану Јанићу, „Пред годишњицу напада на РТС“, Политика, 20. април
НАТО је убио 16 радника РТС-а. За тај ратни злочин мора да одговара
Није мала ствар објавити текст на готово целој страни Политике, а у свакој реченици бар по једну неистину, дезинформацију или конфабулацију. Не може то свако, али може, ето, „есејиста и преводилац“ Зоран Јанић. Да ми је знати како се изборио за ту привилегију.
Прво о чињеницама. У ноћи између 22. и 23. априла 1999. године НАТО је ракетирао седиште Радио-телевизије Србије, убио 16 медијских радника и ранио неколико десетина наших колега. Саопштио је да је бомбардовање зграде РТС-а „напад на сам мозак Милошевићевог војног апарата“.
Не кажем само ја да је ово био ратни злочин. Уз Удружење новинара Србије је најугледнија светска организација за заштиту људских права „Амнести интернешенел“. Са нама су Међународна федерација новинара (IFJ) и Европска федерација новинара (EFJ), које се слажу да медији не могу бити легитимне војне мете.
Како је онда могуће да „Политика“ уступи толико елитног новинског простора „есејисти и преводиоцу“ који ни у једној реченици не осуди НАТО злочин над недужним цивилима чији је једини злочин био што су те ноћи дошли да одраде редовну радну смену? Али зато не пропусти да Србију оптужи и што некоме није платила пут у Стразбур?
До данас нико из НАТО-а није одговарао за овај ратни злочин. Само је тадашњи директор РТС-а Драгољуб Милановић осуђен пред српским судом јер није испразнио зграду.
Наша држава 22 године није тражила одговорност НАТО-а и то је наша срамота. Како је могуће да то нашем есејисти нимало не смета?
Чуди ме и што преводилац Јанић и са преводом има проблема. Јер, онај ко зна стране језике лако може да утврди да не постоји никаква „спомен-плоча новинара и медијских радника који су изгубили живот обављајући своју дужност“ о којој он у „Политици“ пише, и да не постоји „светска федерација новинара у Њујорку“. Онај ко познаје основе српског језика може да провери да никад нисам најавио никакву „тужбу против функционера НАТО-а“ (Јанићу ова лаж није била довољна па наводи да је најава коју је измислио била „громогласна, сасвим у складу са законима пропаганде“).
Тражио сам да Комитет за заштиту новинара из Њујорка, у чијем је управном одбору у време напада на РТС била супруга Ричарда Холбрука Кати Мартон, стави убијене раднике РТС-а на списак страдалих новинара и медијских радника. До данас на њиховом сајту нема имена страдалих у најтежем нападу на медије у последњих 30 година. (У нападу на париски „Шарли Ебдо“ 2015. године терористи су убили 12 људи, од којих осам сарадника тог листа. Њихова имена су на списку).
Тражио сам и тражићу одговорност НАТО-а. То је моја обавеза као председника највећег српског удружења новинара. То је моја обавеза као новинара. Обавеза коју имам од 1999, када сам као млад новинар објавио свој први текст о бомбардовању РТС-а.
Тражио сам и настављам да тражим и да наша држава коначно нешто уради. Први корак је направљен недавно када је Радна група за безбедност и заштиту новинара у свој план рада уврстила отварање архива у вези са нападом.
Каже Јанић да сам 2019. направио „међународну ревизионистичку конференцију“ на којој је „опет оптужен НАТО као искључиви кривац за погибију техничара РТС-а“. Зна ли то Јанић да је неко други, а не НАТО, испалио пројектил који је срушио зграду у Абердаревој? Зна ли то Јанић да је неко други, а не вође НАТО-а и САД, наредио да се то уради?
Сећа ли се Јанић да је говорио на тој конференцији и да је добио прилику да каже да је за страдање радника РТС-а одговоран Милошевићев режим? Или му смета што се на том месту чувени амерички новинар Џереми Скејхил извинио за злочин своје владе, што је западне политичаре за злочин оптужила и позната француска новинарка Елизабет Леви? Што су им се придружили америчко-немачки новинар Метју Роуз, председник Савеза новинара Русије Владимир Соловјов, представнице грчког синдиката новинара, функционери Међународне федерације новинара и Европске федерације новинара...
Као председник Удружења новинара годинама инсистирам на одговорности наше државе за убиства Славка Ћурувије и Милана Пантића, за чињеницу да су истраге касниле или нису добро вођене, за то што Србија због ова два убиства и даље носи бреме земље која не кажњава најтеже злочине над мојим колегама.
Не видим зашто исти аршин не би важио и за НАТО.
Потребна нам је правда за раднике РТС-а, за троје кинеских новинара убијених у нападу на амбасаду НР Кине и за 15 српских и албанских новинара и медијских радника убијених на Косову и Метохији од 1998. до 2005. године од стране терориста које је подржавао исти тај НАТО.
*главни и одговорни уредник Пиштаљке и председник Удружења новинара Србије
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.