Насловна  |  Актуелно  |  Вести  |  Абердарева
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Вести

23. 04. 2021.

Аутор: Веран Матић Извор: javniservis.net

Абердарева

Пред обележавање годишњице бомбардовања РТС-а, све делује предвидљиво. Пар дана унапред појављују се текстови, јавни медијски сервис објављује читуље, уз директан пренос организују се скупови испред споменика „Зашто?“, ту и тамо се појави медијски садржај који проблематизује трагичну судбину несрећних медијских радника. И онда тих неколико дана прође. И ником ништа. До наредне године.

Нема помака. То би могла да буде оцена свих досадашњих напора везаних за проблематизацију теме бомбардовања зграде РТС-а пре 22 године. Обећавајући искорак представљала је међународна конференција „Крај некажњивости за злочине над новинарима“, организована од стране УНС-а и РТС-а у поводу обележавања две деценије од овог злочина током НАТО бомбардовања.

Те године је на јавном медијском сервису премијерно приказан документарни филм „Хроника најављене смрти“, својеврсни одмак од дотадашњег приступа овој теми.

Тада сам помислио да има наде да у другачијем контексту филмови „Анатомија бола 1 и 2“, начињени пред две деценије у продукцији некадашњег Б92, можда добију достојне наследнике.

Макар две деценије касније, и то од стране јавног медијског сервиса, који је овако нешто давно требало да уради. Да не говорим о меморијалном центру за спомен обележје у Абердаревој, које се помиње само на годишњицу бомбардовања. Последњи пут пре две године. Од тада ни речи.

Мислим да је време да престанемо да ћутимо. Нарочито од када је формирана Радна група за безбедност и заштиту новинара која је на предлог Удружења новинара Србије у план рада уврстила и утврђивање одговорности међународних фактора за жртве бомбардовања РТС-а током НАТО интервенције на Србију и Црну Гору.

Ово је комплексна тема која, ако желимо истински помак у овој сфери, заслужује достојну разраду и реализацију. Амбициозно постављен циљ не сме доживети судбину досадашњих сличних иницијатива, које су, без обзира на промене власти, остајале на маргинама интереса временски оивичених спомен годишњицама.

Потребно је да видимо политичку вољу чланова Радне групе из Владе који ће проактивним приступом наших дипломатских представника у Бриселу и Вашингтону начинити помак у односу на НАТО и Сједињене Америчке Државе које треба да отворе архиве у вези са нападом на РТС. Ништа мање није значајан ни приступ архивама Војске Југославије и обавештајних служби без којих је немогуће заокружити причу о страдању невиних жртава у згради РТС-а.

Зато мислим да ово може да буде нови почетак у односу на истину о томе шта се десило у вези са бомбардовањем у Абердаревој. Сви они који су критични према суђењу и затворској казни коју је издржао некадашњи директор Драгољуб Милановић, могу свој конкретан допринос да дају подршком промени досадашњег приступа овом случају. Ако за то нема воље, онда и треба да се као друштво задовољимо да се том темом бавимо искључиво на дан помена. Онда и не треба да нас чуди што Европска федерација новинара, Хјуман рајтс воч и Амнести интернешенел меру њиховог интересовања базирају на нашем односу према овој болној теми.

Бавио сам се темом бомбардовања РТС и убиством 16 медијских радника као главни уредник Б92, измедју осталог кроз продукцију филмова „Анатомија бола 1 и 2“ које је режирао и ауторски уобличио Јанко Баљак. Било је јако пуно напада на нас због тих филмова. Било је пуно оптужби да смо, условно речено, само нашу страну излагали као кривце. Потом сам био и тужен од стране Драгољуба Милановића….

Водио сам неугодне дебате у међународним организацијама које су одбијале да ово бомбардовање третирају као злочин, убијање медијских радника… Имао сам изузетну сарадњу са Комитетом за заштиту новинара у Њујорку и када сам их питао зашто су толико тврди, испричали су ми да је мало недостајало да се та организација поцепа непосредно после бомбардовања, јер нису могли да усагласе свој однос према овом злочину. И данас немамо то признање кроз регистрар који воде.

***

Када смо основали Комисију за истраживање убистава новинара, имали смо фокус на случајевима Даде Вујасиновић, Славка Ћурувије и Милана Пантића. Чинило нам се то као целина коју бисмо морали да обрадимо и учинимо све да би утврдили зашто није било успешних истрага. Тако је и конципирана комисија, коју су из наше новинарске заједнице чинили и они који су били блиски са убијеним новинарима, рачунајући на то да ће бити неопходан велики напор и одрицање у процесу који следи. Да ћемо бити нападани … И због тога су у Комисији били водећи људи МУПа и БИА за које смо претпостављали да имају највише података о томе шта се догодило са истрагама. Тако су формиране и радне групе: водили су их они који су се тим истрагама у некој фази бавили, па су онда били скрајнути из неког разлога, као у случају инспектора Драгана Кецмана који је на крају потписао и оптужницу за убиство Славка Ћурувије, а сада води и радну групу за случај убиства Милана Пантића.

***

Породице жртава и ЦЕАС тражиле су од Вучића да се отпочне истрага везана и за бомбардовање РТС и влади се чинило најлакше да ту обавезу дода Комисији која, као што сам рекао, није имала капацитета да се бави и том темом. Ипак, почели смо да радимо, али је највећи простор који је занимив за истрагу био у војсци, ВБА и другим сличним телима. А ми нисмо имали у саставу никога из овог сектора. Били смо принуђени на посредну комуникацију.

Припадницима БИА у нашој комисији, као и припадницима МУПа, било је евидентно значајно да се „срамота професије“ опере кроз решавање ових случајева. И заиста су се залагали и унутар својих институција да се дође до резултата. Када је реч о војсци, нисмо имали то „погонско гориво“. Ипак смо у међувремену прикупили неке одговоре, тумачења али никада нисмо могли да се приближимо неким крунским доказима, једноставно смо добијали одговоре да не постоје.

***

Стекао сам утисак да нема воље у војсци да се отвори документација о овој теми. Али и на другим нивоима. Као да постоји одређена врста духа жртве: зна се ко је донео одлуку о бомбардовању РТС и одлуку о испаљивању ракета тј. директном убиству. И ништа друго и нико други није упитан.

Када се покрене прича о томе да зграда није исељена, запослени заштићени, најдаље се долази до чињенице да је директор Милановић између осталог и због тога осуђен и одлежао 10 година (иако сам се и тада врло често сусретао са оценама да је то неправда према Милановићу…)

Да не улазим у детаље: мислим да је овај случај велика посебна прича коју као независну целину треба и истражити. Практично ми као друштво морамо да се суочимо са свим могућим болним сазнањима до којих се може доћи. Тек ако сами покажемо потпуну отвореност за суочавање са резултатима истраге, паралелно треба радити са представницима НАТО пакта и земаља које су учествовале у бомрдовању Србије. Мислим да би то могао бити посао међународних организација за безбедност новинара од ЕФЈ, преко Амнести Интернешенела до ОЕБСа и других, као и истраживачких новинарских тимова. Биће врло тешко доћи до података, јер је било и пуно спиновања. И данас верујем да се нико више не поноси тиме што је учињено. Овај злочин не застарева тако да ћемо се борити и против страха од санкција, стереотипа о непријатељима који су за све криви, о нама који смо увек исправни… Због тога треба учинити све што је могуће политичком вољом – милом, а имати и паралелни процес професионалне солидарности новинарских истраживача.

***

На Радној групи за безбедност и заштиту новинара УНС је дао неколико предлога о којима ће се разговарати и са председницом владе. Оно што мислим да је важно је да је неопходно све добро промислити и пронаћи најбољи могући начин за истрагу, који неће бити ни популизам, патетика, нека нова поларизација или тек формално одлагање чињења. Комисија је спремна да уступи преглед комуникација, упита и одговора неком будућем телу које би се бавило овим случајем.

Мене је свакога дана срамота када прођем поред рушевина РТС, место злочина није на достојан начин меморијализовано, заштићено, што јавни сервис ништа није учино да створи институцију сећања али и истраживачког рада новинара и других који би се бавили овим несвакидашњим злочином, који је отворио нова врата за насиље према новинарима широм света у којем се брише разлика између војних циљева и медија, који се олако претварају у ратне циљеве.

Недостатак ни симоболичке меморијализације, заштите локалитета – прецизно описује нашу небригу, наш ниподашавајући однос и према жртвама и према јасном документовању свих аспеката догађаја, извлачења закључака, учења, а што је најважније, задовољавања правде кроз утврђивање непорецивих чињеница.

***

И ја сам и сви чанови Комисије за истраживање убистава новинара даће свој пуни допринос ако се појави и конституише искрена жеља за снажним професионалим капацитетом и снажном политичком вољом да се утврде сви аспекти који су довели до погибије 16 наших суграђана и колега у бомбардовању РТС и када је реч о онима који су донели ту сулуду монструозну одлуку и оних који нису учинили елементарну ствар да заштите запослене.

Надам се да ће Радна група са кабинетом председнице Владе и Министарком за културу и информисање пронаћи снагу за овај животно важан напор.

Коментари (0)

Остави коментар

Нема коментара.

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси