Вести

05. 05. 2021.

Аутор: Веран Матић Извор: Јавни сервис

Слобода медија у Србији 2021. – проблеми и решења

Формирање Радне групе за безбедност и заштиту новинара Владе Србије крајем прошле године представљао је охрабрујући корак који је требало да означи решеност државних органа да унутар нове институционалне форме допринесу превенцији, повећању сигурности и лакшем процесуирању евентуалних напада на новинаре и медије.

Позитивном тренду допринела је првостепена осуђујућа пресуда за нападаче на кућу Милана Јовановића, што је давало наду у постепено превазилажење проблема везаних за некажњивост у овој области.

Почетна конструктивна атмосфера у раду, усвајање Акционог плана, почетак рада СОС линије за жртве напада, као и приоритизацијом бављења претњама и нападима помућено је интензивним нападима провладних медија и скупштинских посланика владајуће коалиције на истраживачки портал КРИК и његовог уредника Стевана Дојчиновића. И поред апела чланства из невладиног сектора за брзом реакцијом, необјашњива пасивност Радне групе, односно представника Владе у њеном саставу, допринели су одлуци да значајан број медијских и новинарских удружења напусти ово тело које од тада ради у окрњеном саставу.

Овакав расплет није утицао на оперативност Радне групе која је приликом напада на новинара Дашка Милиновића у Новом Саду реаговала изузетно брзо. Правовремена и одговарајућа осуда од стране највиших представника власти и синхронизовани рад полиције и тужилаштва допринели су да нападачи и инспиратори буду ухапшени у року од неколико сати. Оваква реакција представља најбољи пут за одвраћање будућих потенцијалних нападача, као и рецепт за враћање поверења у одлучност државе да спречи некажњивост напада на новинаре и медије. Томе би свакако требало да допринесе и апликација Безбедни новинари (безбедниновинари.рс), која је уз сагласност Радне група почела са радом и која ће пружити све неопходне инфомације онима који су мета напада. Надамо се да ће постепено допринети и промени климе у којој је проактивним приструпом нужно превенирати потенцијалне нападе и избећи могуће трагичне исходе, попут оног који се само стицајем околности није догодио у Новом Саду.

Овакви примери најбоља су препорука за потенцијални повратак некадашњих чланова Радне групе. Инклузиван и транспарентан приступ је значајан, али је још значајније да држава на конкретним примерима свакодневно показује решеност и искрену политичку вољу да жели да побољша безбедност новинара. Нужно је превазићи концепт у којем се то чини зато што то предвиђају стратешки документи, акциони планови или реакције међународне заједнице. Потребно је мењати природу односа према овој проблематици, коју отежава и недостатак похвале од стране дежурних критичара неспремних да сопственим примером дају конкретан допринос решењу комплексног концепта безбедности новинара у друштву бременитом трагичним искуствима из те области.

Свакако најпознатији случај је убиство Славка Ћурувије које 22 године чека на правоснажни судски епилог. Укидање првостепене пресуде и поновљено суђење пред Специјалним судом својом динамиком и стратегијом одбране не даје превелику наду у сличан исход какав је био у случају пресуде за напад на Милана Јовановића у којем је кључну улогу имао судија Славко Жугић. Његов професионализам и решеност да и поред опструкције одбране оконча првостепено суђење представљају водиљу за понашање судија у оваквим сензитивним случајевима. У случају процеса за убиство Славка Ћурувије, држава мора да искаже искрену жељу да се оптужени који се налази у иностранству приведе правди, што је једини начин да се покаже искрена жеља за спречавање некажњивости за ово убиство које својом симболиком надилази све досадашње политичке промене у Србији. Кратко и јасно – сада постоје сви услови да суд донесе правоснажну пресуду за убиство Славка Ћурувије.

Напори Радне групе МУПа и Комисије за истраживање убистава новинара на пољу откривања убица Милана Пантића окончани су пре две године полицијском истрагом, а целокупна документација је предата надлежном тужилаштву. Неопходно је много веће разумевање Специјалног тужилаштва за организовани криминал да преузме ову истрагу и доведе до могућег напретка за кажњавање због убиства дописника Вечерњих новости из Јагодине које се догодило пре тачно две деценије.

Ова два случаја у пуној мери оправдавају својевремени настанак Комисије за истраживања убистава новинара, која се од почетка суочавала са опструкцијама и недостатком политичке воље која би истински подржала њен рад. Агенда владиног и невладиног сектора често је имала пресудан утицај на оцену неспорних домета ове Комисије, која је са крајње лимитраним ресурсима остала професионална и независна у свом раду. О томе сведочи и чињеница да је у случају трагичне судбине новинарке Даде Вујасиновић остала при ставу да је нужно прибавити нова сведочења како би дошло до напретка у овом тужилачки отвореном случају. Подсећамо да је након супервештачења обављеног у Хагу закључено да је могуће да се догодило убиство, самоубиство али и случајно опаљење пушке.

Један од отворених случајева који захтева додатну пажњу и ангажман је покушај убиства новинара Дејана Анастасијевића и његове породице, који пуком срећом нису страдали од бомбе која је постављена на симс прозора њиховог стана 2007. године. Недавна смрт Дејана Анастасијевића, по чијем је имену заслужено названа престижна годишња награда за истраживачко новинарство, треба да све додатно мотивише да се коначно открије ко је стајао иза овог за сада некажњеног напада.

Исто се односи и на убиство шеснаест радника Радио-телевизије Србије у бомбардовању зграде током НАТО напада 1999. године. Сама чињеница да је осуђен тадашњи директор Драгољуб Милановић не лишава одговорности и остале институције попут РТС-а, Војске Србије, Војно-безбедносне агенције, Безбедносно-инфомативне агенције, НАТО и америчких власти које би проактивним приступом и отварањем архива могле и морале много више да ураде него до сада, чиме би допринели да се сазна пуна истина о убиству 16 медијских радника из Србије.

Откривање поменутих старијих случајева сигурно би допринело залечењу отворених рана, али би послало и јасну поруку да се ниједан злочин не заборавља, да нема некажњивости и застаревања случајева напада на новинаре. Неопходни континуитет једино је могуће остварити уз помоћ специјализованог одељења Министарства унутрашњих послова које би се континуирано бавило овим нападима тако што би по основу проактивног приступа држало отвореним бројне нерешене случајеве који не смеју остати заборављени.

У том смислу је неопходно фоксуирати се на превентивни рад, коме својим ставом и конкретним поступцима активан допринос треба да пружи и Радна група за безбедност и заштиту новинара. Стварање атмосфере у којој је недопустиво вербално и физички нападати новинаре представљаће озбиљан изазов у овдашњем, дубоко поларизованом друштву. Недостатак дијалога и одсуство консензуса на кључне теме из свакодневног друштвено-политичког живота представљају озбиљан баласт за решавање проблема говора мржње који је по бројним основама присутан у јавном животу. Озбиљан изазов представља наметање неконфликтне културе дијалога која је предуслов за обесхрабривање претњи и притисака по разним основама.

Такве претње по више основа представљају СЛАПП тужбе које се злоупотребљавају против овдашњих професионалних медија. Исцрпљивање медија новчаним таксама за плаћање нереалних одштетних захтева компанија блиских владајућој структури треба и мора одмах да престане пошто ће се у противном створити утисак да се ради о смишљеном концепту урушавања критичких медија. Вишегодишња злоупотреба државне помоћи уз помоћ ГОНГО организација представља изругивање добро замишљеног концепта пројекног суфинансирања, којим би требао да се штити и промовише јавни интерес. Осиромашеним медијима се на тај начин укида финансијска подршка за бављење важним темама укључујући ту и истраживачко новинарство. Ако се томе додају и снижени рекламни буџети услед пандемије Ковид-19 и још увек незавршена приватизацију појединих медија, имамо доста разлога за забринутост за овдашње реално стање.

Негативној оцени доприносе разорене и нефункционалне институције које су део а не средство за решавање нараслих проблема. Пасивним приступом Регулаторног тела за електронске медије и толеранцијом говора мржње, шаље се погрешна порука емитерима који злоупотребљавају етар. Тензије између моћних кабловских оператера услед њихових супротстављених агенди додатно оптерећују медијски простор. Са друге стране, сведоци смо да саморегулација од стране Савета за штампу и његов проактивни приступ показује да је могуће указивати на недопустиве појаве које свакодневно загађују медијски простор и утичу на безбедност новинара.

Охрабрујући садржај Медијске стратегије у практичној примени показује слабости током примене Акционог плана. Видљиви проблеми се не отклањају у ходу услед бирократског приступа којим се превасходно задовољава форма уместо да се паралелно решавају и суштински проблеми за шта већ постоји законски оквир. И на симболичној равни шаље се лоша порука из Министарства културе и информисања чињеницом да још увек није именован државни секретар за медије. Све су то обесхрабрујуће тенденције које треба мењати не из формалних разлога већ ради конкретних помака ка оздрављењу овдашње медијске сцене. Тенденције на које треба свакодневно указивати а не само 3. маја када се обележава Светски дан слободе медија.