Вести
24. 06. 2021.
Веран Матић – Суша српског новинарства
У сећањима на Гордану Сушу урезало ми се оно што се догодило у пролеће 2003. године када је Владимир Беба Поповић позвао Гоцу телефоном након њеног интервјуа са Небојшом Човићем, тадашњим потпредседником Владе.
Пре осамнаест година, Милош Васић је у Времену, на себи својствен начин, описао шта се десило: „Кад смо код г. Поповића: то исто лице позвало је телефоном у петак увече Гордану Сушу, главну уредницу видео-продукције ВИН, очито незадовољно интервјуом колегинице Суше са потпредседником Владе Небојшом Човићем.
Гордана Суша је, наиме, допустила себи да се код г. Човића распита о стварном статусу и улози г. Поповића у Влади Србије.
Небојша Човић је на то питање уредно одговорио. Незадовољан тиме што се Гордана Суша уопште усудила да се о тако нечем распитује, господин Беба се окомио на њу претњама и простаклуцима недостојним једног владиног чиновника, а које овде нећемо цитирати, јер нису за штампу (из разлога вулгарности, да будемо сасвим јасни).
Осим простаклука, господин Беба је себи допустио и претње према личности Гордане Суше, њене породице и продуцентске куће којој је на челу. При том се позвао на “десет људи који овде седе и слушају”; Гордана Суша му је тада прекинула везу“.
Тим поводом је пре четрнаест година на сајт НУНС-а Љиљана Смајловић објавила следеће:
„Понекад је и новинарима потребна храброст да ствари назову правим именом. Владимир Беба Поповић имао је многе контакте са новинарима у Београду, али је само Гордана Суша јавно рекла да је бивши шеф Бироа Владе Србије на њу вршио притисак. Неке колеге из бранше су његов начин комуницирања са новинарима сматрале допустивим, али је вероватно Гордана Суша та којој можемо да захвалимо што данас политичари и њихови портпароли добро пазе да се не замере новинарима.
Јавност не воли да чује да власт притиска штампу, а бирачи имају начина да се властима освете – на изборима“.
Поменути инцидент био је један од повода за позив на дијалог власти и медија 2003. године, након укидања ванредног стања после убиства премијера Зорана Ђинђића. Један од захтева био је везан и за „однос владиних службеника према медијима, уз посебан осврт на претње које су они упућивали појединим уредницима“.
Из садашње поларизоване медијске и политичке сцене делује невероватно да је свој потпис испод поменутих захтева властима ставило чак четрнаест главних и одговорних уредника, од којих су неки радили и у медијима у којима је држава имала већинско власништво:
Манојло Вукотић, главни и одговорни уредник листа Вечерње новости
Драган Јањић, главни и одговорни уредник агенције Бета
Славољуб Качаревић, главни и одговорни уредник листа Глас јавности
Мијат Лакићевић, главни уредник Економист магазина
Веран Матић, главни и одговорни уредник РТВ Б92
Лила Радоњић, главни и одговорни уредник Продукцијске групе Мрежа
Душан Радуловић, главни и одговорни уредник Радио Београда, И програм
Слободан Рељић, главни и одговорни уредник недељника НИН
Зоран Секулић, главни и одговорни уредник агенције Фонет
Веселин Симоновић, главни и одговорни уредник листа Блиц
Небојса Спаић, главни и одговорни уредник Радио Београда 202
Грујица Спасовић, главни и одговорни уредник листа Данас
Гордана Суша, главни уредник Независне ТВ продукције ВИН
Драгољуб Жарковић, главни и одговорни уредник недељника Време
Са овог списка први је отишао Спаја. За њим Жаре. Онда Груја. Затим Јањић. И сада Гоца.
Са њима неумитно одлази једна епоха српског новинарства. Један по један, нестају потпорни стубови некадашње медијске сцене. Нису дочекали боља времена. Овај списак и ови потписи сведоче о томе како смо некада давно били сложни и јединствени. Беше давно – пре „чак“ 18 година.
Коментари (1)
Остави коментар25.06.
2021.
Тајкуни
Лако је било медијима у Србији да после 5. октобра 2000. критикују државу и политичаре. Што нису раскринкали финансијску олигархију ЈУЛ-а? Да ли су по том питању добили неке инструкције, или сам ја погрешно обавештен?
Одговори