Вести
31. 07. 2021.
Марко Ристић торпедовао „Политику"
„Политика“: њена историја је и историја српског новинарства - из прве руке. Галерија надарених у једној од најстаријих европских медијских крштеница. Непоновљив групни портрет сарадника овог листа од 1904. до 1941. открива на страницама књиге „Људи Политике“ Слободан Гиша Богуновић, филозоф, теоретичар архитектуре и лексикограф. Док говори о примањима „Политкиних“ новинара као да описује део трејлера неког трилера...
- Последњу плату уочи шестоаприлског бомбардовања Нада Дорошки, новинарка и илустраторка, примила је у сребрном новцу, који јој је једва стао у ташну - прича Богуновић за „Нову“.
ПЛАТЕ НИСУ БИЛЕ МАЛЕ
- С филозофских висина неуказног асистента Бране Петронијевића спустио се у „стварносну прозу“ и сам Предраг Милојевић, управо због „Политикине“ плате. Ђорђе Лобачев, стрип-мајстор, некада физички радник „Батињола", плаћан је сто динара по „каишу“. С генералском платом од 3.000 динара, писао је касније, „као на крилима летео сам кући”. Тада преводилац, Ђорђе Костић имао је шест пута већа примања од гимназијског наставника, Пјер Крижанић 6.500, дипломатски уредник Андра Милосављевић 9.500 динара. Давала се 13 плата, 2.000 приликом одласка на одмор, поклони за младенце...
„Монд“ се појавио када је „Политика“ у полуписменој Србији напунила 40 година.
- „Политика” је сасвим посебан феномен у нашем друштву, недовољно објашњен. Једна постојана институција у средини која своје институције једва изграђује, тешко чува, често и уништава. Покушао сам да пронађем одговоре чије су највеће заслуге за ту дуговечност, али јој је нажалост повод чињеница да је тај дневни лист данас испражњен од свог некадашњег језгра, да је сведен на љуштуру свога звучног имена - објашњава Богуновић.
ПОЗИВ НА УБИЛАЧКУ ОСВЕТУ
- Страшан је познати салто Марка Ристића, предратног књижевног критичара „Политике“, који чланком у новембру 1944. позива на убилачку освету. Његов следећи текст прати списак 105 стрељаних, међу којима су и „Политикини" новинари Богдан Симић, Сима Францен, Јован Тановић, који је као уредник потписиван у заглављу. То је вероватно час суштинског, не физичког нестанка једног врхунског листа. Иста матрица касније чини сасвим природним да се смрт некад најслављенијег међуратног „Политикиног“ коментатора Слободана Јовановића, објави с три дана закашњења, слогом за споредне вести дана, у дну стране испод истакнутије вести да је учитељ из Солотуше електрифицирао село.
ЖЕНЕ
- У њеним оснивачким годинама отворена је за идеје женске еманципације, првим написима и уредничким задужењима Маге Магазиновић, због чега јој је чаршија подарила епитет „женског листа“. Касније, пробој у равноправност својом даровитошћу направиле су сестре Бунушевац - Анђелија и Рада, Клавдија Жухина, Катарина Радошевић... У редакцији којом је владао етос образованости и писмености, рођено је златно перо листа, рано преминула Селена Дукић. У реду еманципаторки је и глумица Љубинка Бобић, која је њеним „Ристом спортистом" у „Политикином Забавнику" подигла популарност домаћег стрипа.
МОДА, КАРИКАТУРА, ФОТОГРАФИЈА...
- С листом на већем броју страна, „Политика“ је ушла у захуктале двадесете. Њен новоизграђени Дом на данашњем Тргу Политика 3, у наше време деценијама поразно празан од сваког новинарског садржаја, постао је средиште југословенске Гутенбергове галаксије. Модну рубрику из које су некад пробијали антифеминистички и пуритански ставови, одменила су просвећена упутства о кретањима модних трендова Милице Бабић, детаљни описи „модерних и немодерних силуета” Радмиле Петровић с париских булевара, док су све пратиле илустрације Владимира Жедринског, увек префмјене графичке стилизације. Пером Бате Вукадиновића и Симе Францена с пуно обавештености прати се успон „кинематографа“, а чланци Дуде Тимотијевића јесу родоначелна дела домаће филмске критике. У контекст општег убрзања свакодневице смешта се и „роман у сликама“, и управо Тимотијевић
БОРА ЂАВО, ЦРНИ ДРАГИ, ДЖАДЖАС, МИКА РЕПУБЛИКА
- Ови надимци „Политикиних" новинара настају из суверене ироније „Политикиних" козера од Бране Цветковића, Јефте Угричића до Милојевића, а сведоче о клими равноправности, присности и пријатељства у редакцији. И академицима се на тај начин скидала круна с главе. Угледном композитору и музичком критичару Милоју Милојевићу допало је, рецимо, Свироје Свиројевић. Таква атмосфера рађала је збринуте егзистенције, самоостварене личности незастрашене усамљеношћу свога мишљења и суда, а дала услове за врхунске прилоге Црњанског, Дединца, Растка Петровића, Григорија Божовића, Михаила Петровића, Вука Драговића, Момчила Јојића, Ђорђа Николића, Милојевића, Срзентића, Драгићевића... Чини ми се да је у тој „Политици“ много шта било на трагу питања из уводника првог броја: „Зар јеистина мање истина ако је говори једна особа или више њих?“.
СЛОБОДА - ОНДА И САДА
- Огромна је разлика између новинарства онда и сада, понајвише између ондашње снаге речи и данашње свемоћи слике. Пример „Политике“ указује и на важнију разлику, а огледа и судбину многих наших медија. Све је ређи антрополошки модел узорног новинара, осликан у уводнику првог броја 1904. а утврђен у обавези подједнаке удаљености од власти и опозиције.
ВЛАСТ И ОПОЗИЦИЈА
- Много шта се срамно прећуткује, а они критички, слобоудоумни написи, ако их буде, скривају се у дубину новине. Превагнуо је други део Рибникаревог упутства независној штампи: да својом лојалношћу штити владу од неоснованих напада опозиције, али не онај да оправданом критиком владе потпомаже опозицију. Ово друго данас изгледа трагикомично колико је немогуће - „потпомагати опозицију". Нисам сигуран да ће будући читалац данашњих новина, моћи да сазна каква нам је била садашњост? Биће то пре строго диригован фар који је осветљавао део стварности. а све друго оставио у мраку - закључује Богуновић.
Коментари (1)
Остави коментар03.08.
2021.
Кад "Политика" пожути
Шта се, после обојене револуције, догодило са дневном листом "Политика", националном вредношћу Србије? Осамдесетих година овај, тада највећи дневни лист на Балкану, имао је просечан тираж четрнаест пута већи него данас. После петооктобарског пуча 2000. године вредност акција "Политике" тотално је обезвређена, компанија распарчана и уништена, кадровски десеткована. О опстанку некадашњег поноса српског новинарства ништа се не зна. Држава ћути, стални читаоци полако умиру, а до нових је тешко доћи. Деца Титових генерала и даље деле лекције читаоцима, али због њихових текстова тешко ко ће данас да купи новине.
Одговори