Вести
03. 10. 2022.
“Много ју је волео па је морао да је убије”: Како медији у Србији извештавају о насиљу према женама
Већина медијских објава о насиљу према женама односи се на појединачне случајеве и ситуације када се насиље деси, док се превентивно о овој теми највише пише на неке важне датуме као што је Кампања 16 дана активизма.
Извештаји о овом проблему су у великој мери сензационалистички, фокусирани на физичко насиље, и без много обзира на законске одредбе и Етички кодекс. Ипак, откако се прати и анализира начин извештавања о насиљу према женама, у последње две године примећује се благо побољшање у медијском простору.
Најчешће кршен индикатор, према анализама, јесте откривање идентитета жртве и чланова породице. Чак и кад нису објављена њихова имена, приказане су фотографије кућа у којима се насиље догодило, што у малом месту даје довољно информација о идентитету. Сензационалистички и стереотипни изрази, које таблоидни медији готово по правилу користе, огледају се у описима „шокантно“, „језиво“, „хорор“, док су жртве неретко представљане као „несрећне жене“, а починиоци насиља као „манијаци“.
Ту се акценат ставља на брутално физичко насиље, које илуструју фотографије ножева и крви, а било је и прилога са сликама мртвог тела жртве.
Како за наш лист каже Ведрана Лацмановић из Аутономног женског центра, таквим извештавањем не поштујемо достојанство и интегритет жртве, док истовремено чинимо невидљивим друге форме насиља, попут психолошког, економског.
– То доприноси и томе да се жртвама мање верује, а самим тим и пружа мање подршке ако немају крв, модрице, односно ако се не уклапају у креирани стереотипни профил жртве и учиниоца. Поједини медији су склони да праве профиле учиниоца и жртве, чиме се у доброј мери стереотипизира слика и феномен – објашњава Ведрана Лацмановић.
Она додаје да се у извештавању о фемициду неретко одговорност пребацује на жртву кроз описе њеног понашања или изгледа, на пример “дрогирала се”, “била је кафанска певачица”, “жена лаког морала”, “имала је љубавника”.
– Такви детаљи не само да нису релевантни за догађај него се њима насиље релативизује и публика наводи на став о оправданости насиља. Неопходно је осудити сам поступак, а не особу – истиче Лацмановић.
Подсећа да медијско извештавање у доброј мери може утицати да се стереотипи продужавају или пак да се они руше. Зато је важно избећи стереотипизацију насиља као „Ромео и Јулија“ сценарија и опис „злочин из страсти“, на шта упућују и наслови
„Чекићем убио љубав“, „Морао сам да је убијем, много сам је волео“.
– Ако неког волите, не вршите насиље према њему, и ради се о злочину из мржње (према женама), а не из страсти. Исто тако треба избегавати стереотипне разлоге као узроке насиља као што су сиромаштво, економска криза, незапосленост, ментална обољења, високе температуре и слично. Ово нису узроци насиља и на овај начин се публика наводи на став о оправданости насиља, и амнестији учиниоца јер „нема посао, јер је болестан, има тежак дан итд.“ Морамо бити свесни да је за насиље увек одговоран онај ко га врши – наглашава Лацмановић.
Она напомиње да је важно имати у виду и како извештавање о овој теми утиче на жене које преживљавају насиље.
– Показало се да сензационалистичко извештавање код њих производи осећање страха, неправде, беса и љутње, и да може допринети њиховој секундарној виктимизацији и ретрауматизацији. С друге стране, друштвено одговорно извештавање о овој теми прозиводи осећања као што су охрабрење, нада, подршка, задовољство и слично – каже Ведрана Лацмановић и упућује на истраживање АЖЦ-а “Како вас жене читају”.
Како би се унапредили принципи извештавања о насиљу према женама, група Новинарке против насиља редовно прати и анализира медијске садржаје о овој теми. Анализе се раде сваког месеца, а последња објављена обухвата период од 2019. до 2021. Новинарка и чланица групе Јована Глигоријевић примећује да медији полако постају сензитивнији кад извештавају о насиљу.
– Поправило се то што више готово да немамо пребацивање одговорности са починиоца на преживелу, све је ређе исмевање насиља, а све је више садржаја испод којих се налазе бројеви телефона за подршку жртвама родно заснованог насиља – каже Глигоријевић за Данас.
Група Новинарке против насиља је иницијално настала како би оснажила новинарке у погледу етичког извештавања о овом феномену.
– Ту пре свега мислимо на ширење знања и искустава међу чланицама, којих сада има готово 90. Овај циљ остварујемо обукама, али и сталним унапређењем смерница за извештавање о родно заснованом насиљу, јер се стално отварају нова поља где је потребно интервенисати – наводи Глигоријевић, додајући да нема егзактних доказа да је побољшање у начину извештавања последица рада групе, али је чињеница да, како каже, готово нема редакције која нема бар једну чланицу групе.
Праћење начина на који медији извештавају о насиљу подразумева анализу сваког медијског садржаја из ове области, било да је онлајн, ТВ, радио или штампа, а на основу индикатора који су дефинисани смерницама.
– Тако од 2018. године имамо увид у квалитет медијских објава, а највише морамо да радимо на томе да откривање идентитета жртава у потпуности нестане. Затим, визуелна опрема медијских садржаја мора да буде таква да не трауматизује преживеле. Зато смо направиле базу фотографија којима се ови садржаји могу илустровати, и она је на нашем сајту доступна свим медијима за бесплатно коришћење, наводи Глигоријевић.
Како додаје, неопходно је едуковати уредништво, јер има доста текстова који су сасвим у реду, али су изнад њих скандалозни наслови.
– Кад кажем „скандалозне“, не мислим на кликбејт, него на узнемирујуће формулације, попут „крвопролиће“, „пекао жену сатима, а онда прешао на дете“, и слично. Такође, рубрицирање садржаја који помињу родно засновано насиље је спорно када су преживеле јавне личности, јер по правилу иду у рубрике „забава“, „схоwбиз“, „слободно време“… Сложићемо се да вест о претученој или убијеној жени никако није ни забава ни слободно време – наглашава Јована Глигоријевић.
На сајту УНДП-а налазе се Смернице за медијско извештавање о насиљу према женама. Ведрана Лацмановић наглашава да новинари и новинарке треба да поштују достојанство и интегритет жртве и чланова породице, а нарочито да при извештавању имају у виду малолетну децу која су остала иза жртви. “Такође, треба да стварају атмосферу нулте толеранције на насиље, тако да осуде свако насиље и да дају информације жртвама коме и на који начин могу да се обрате за помоћ, да их информишу о процедурама и поступцима на путу изласка из насиља; као и да стварају атмосферу подршке за жртве”, каже Лацмановић.
Примерено је у медијима објавити бројеве телефона на које се жртве могу обратити (Пријава насиља у породици 0800-100-600; Национална СОС линија за жене жртве насиља 0800-222-003; Аутономни женски центар – СОС телефон 0800-100-007).
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.