Вести

02. 12. 2025.

Аутор: Бранко Чечен Извор: Цензоловка

Новинари и стрес: Хајде да се лечимо

Новинари нису „људи посебног кова” од којих се трауме одбијају као од кипова, без последица и бола. У потпуном безакоњу које влада демонстрацијама у Србији, без полиције и тужилаца који би било шта предузели ради наше заштите, професија која запослене излаже ванредним количинама стреса и у нормалним околностима, постаје заиста штетна и опасна по сопствене људе. Крајње је време да младе људе у овом послу опремимо знањем и вештинама који ће им продужити каријеру, учинити их здравијим и отпорнијим.

Полазница новинарског тренинга, апсолутна почетница из једне од земаља нашег региона, послала ми је пре неколико недеља свој први озбиљнији ТВ прилог. Радило се о борби осетљиве друштвене групе у њеном граду за своја права и помоћ државе. Пре неки дан ме је замолила да се чујемо телефоном. Позвао сам је. Плакала је. Била је очајна.

Представници осетљиве групе, укључујући и оне који су говорили у њеном прилогу, веома су се љутито жалили на њен рад и њој се срце расцепило. Радила је из све снаге, сматрајући да је то најбољи начин да помогне свима који су у причу умешани. Није, међутим, знала да када извештаваш сасвим поштено, обично нико тиме није задовољан. Не само зато што људи веома тешко разумеју да њихов угао гледања на ствари није неопходно и једини исправан, већ и због тога што имају веома различита очекивања о томе шта ће се догодити једном када прича или прилог изађу у јавност.

Преживеће млада колегиница ову ситуацију, која је прилично уобичајена у нашем послу. Оно што ће остати са њом, међутим, биће последице стреса и трауме коју управо преживљава најбоље што уме.

У исто време, међутим, не могу да не размишљам о томе шта је чека и како ће то можда утицати на њу. Зато што је нова у послу, доживела је ово веома интензивно. Немам добре вести за њу. Неће се много боље осећати следећи пут када јој се ово догоди, ни други, ни десети, ни тридесети пут. Још лошија вест гласи – део овог посла умеју да буду и много, много трауматичнији доживљаји.

Викаријска траума

Појам викаријске трауме у науку су увеле Лиза Мекен и Лори Ен Перлман крајем прошлог и почетком овог века. То је, укратко, траума коју доживи особа која не учествује у догађајима, односно није жртва, али се детаљно упућује у догађаје и саосећа са њима. Назива се и секундарном траумом. Нису новинари једини у ризику, ту су социјални радници, полицајци, ватрогасци, медицинско особље и тако даље.

Важно је ово знати зато што, наравно, може да вам се заломи да извештавате из неког рата, са изузетно насилних демонстрација, попришта несрећа са много страдалих или да путујете са избеглицама у непознато и то ће вас заувек изменити на начин на који нисте желели да се промените. Али чак и да читаву каријеру не изађете из редакцијских просторија, такође сте изложени океану туђе несреће.

У научном раду под називом „Трауматологија” (2025), Ентони Фајнстин је анкетирао 268 новинарки и новинара који се специјализовано баве питањима везаним за климатске промене. По резултатима ове анкете, можемо индиректно да проценимо и како нам иде у борби против истих: 48 процената испитаника често су у стању умерене до озбиљне анксиозности, 42 процента показују симптоме депресије, а 22 процента је прешло праг посттрауматског стресног поремећаја (ПТСП).

Све је то, наравно, драматично изнад процената заступљености у општој популацији. Логично, они који су директно сведочили драматичним последицама климатских промена, као што су масовне миграције, губитак живота или пребивалишта и средстава за живот, доживели су и већи стрес са припадајућим последицама по ментално и физичко здравље.

Но, већина новинарки и новинара који прате овај сектор заправо живе са идејом судњег дана према којем се крећемо не желећи то и да заиста схватимо, зато што смо немоћни или невољни да нешто жртвујемо због тога, као врста.

У добровољној анкети коју су АНЕМ и ОЕБС спровели ове године на нешто преко две стотине колегиница и колега, испоставило се да трећина анкетираних има дијагностикован ментални поремећај, што је двоструко више него у општој популацији. Та анкета није била усмерена на било коју посебну групу новинара, али је такође врло речита и релевантна за Србију. У истој анкети, половина испитаника је навела да трауматичне теме покрива повремено, а више од трећине (35,8 процената) често или свакодневно. Занимљиво је и да су међу темама са оваквим утицајем на новинарке и новинаре у Србији најзаступљенији криминал и корупција.

Друштвене мреже

Дигитализација информативног простора је, изгледа, поспешила стресну природу посла. Неновинари могу да бирају да ли ће да прегледају баш сваки од десетина снимака неког насилног догађаја са друштвених мрежа, али новинари немају тај луксуз. Они чији је тај догађај посао морају да погледају нечију смрт, тешку повреду или очајање из сваког проклетог угла из којег је то снимљено. Иначе, нису добро урадили свој посао.

У извештају Тоу центра за дигитално новинарство из 2014. године, неки новинари су били скептични према идеји о утицају викаријске трауме и садржаја са друштвених мрежа. Један уредник је рекао: „Гледам експлицитне снимке од 1988. Не мислим да има неке разлике”.

Само осамнаест месеци касније, у извештају Ајвитнес медија хаба, промена је била очигледна. Управо новинари на средини каријере, међу којима је било највише скептичних, почели су да примећују промене и утицај ове врсте трауме. Промене су приписане управо промени ситуације – уместо једног или два снимка догађаја које шаљу екипе са терена, новинари и уредници су почели да гледају прво снимке на друштвеним мрежама и врло брзо схватили да сусрет са том количином експлицитног материјала није добар за ментално здравље.

Ствар је компликована, али се може поједноставити. Људи имају капацитет да синтетизују и превазиђу извесну количину стреса у датом временском периоду и упркос краткорочним последицама, типа несанице, нервозе или замора, али су и даље у стању да нормално живе и раде. Ако стреса има више од индивидуалног капацитета за процесуирање, процесуирање постаје мање ефикасно и временом долази до менталних поремећаја.

У овом случају, ствар се може завршити поменутим ПТСП-ем, који је прилично озбиљно стање за које Светска здравствена организација каже да се од њега 40 процената особа опорави у року од годину дана. Под условом да нису изложени великим стресовима, имају помоћ лекара и времена да се тиме уопште баве. Такву новинарку или новинара у Србији је тешко пронаћи. Ми једноставно настављамо да радимо, на велику сопствену штету. Симптома је све више, тежи су, и особе са ПТСП-ем губе капацитете за рад и нормално учешће у друштву.

Редакције у свету које могу то себи да приуште организовале су се да умање ефекат стреса на запослене. Сигурно је да их није баш брига за новинарке и новинаре, али је у сржи ове бриге једноставна рачуница – губити искусне људе у чију је обуку и прилагођавање начину рада редакције уложено много новца и времена, једноставно је лоше за посао. Ројтерс, на пример, има Ресурсни центар за ментално здравље и отпорност, а обезбеђена је и професионална подршка за чланове редакције којима је потребна. Чак је и у Србији редакција КРИК-а, на пример, почела да својим новинаркама и новинарима обезбеђује одсуства и помоћ када „прегоре” (бурноут, још један поремећај чест код новинара). То су први кораци. Редакције у свету су проблему приступиле систематично – развиле су правилнике о менталном здрављу, обучавају новинарке и новинарке да препознају симптоме и охрабрују их да се обрате надређенима без страха и бриге. Већина новинарки и новинара у нашој земљи је, међутим, више или мање препуштена себи. Здравствени систем је катастрофа, терапеути су скупи, а редакцијска култура је у приличној мери неразвијена у овом смислу.

Нема се времена

Ретко која редакција код нас има правилник о безбедности, документ који би обавезивао саме редакције на одређене поступке у случајевима угрожене безбедности новинара. Исто тако, не постоје протоколи о безбедности за врсте опасних ситуација у каквим се може претпоставити да би новинарке и новинари могли да се нађу.

Ти протоколи подразумевају једноставне ствари које би морале да се подразумевају – када екипе излазе на терен у потенцијално опасне ситуације, ко је у редакцији задужен за комуникацију са њима? Ко зна где су отишли и када се враћају? Ко је надлежан да проверава у одређеним интервалима да ли је све у реду? Ко је задужен и како да поступа у случају повреде некога из екипе, и тако даље. Поврх свега овога, новинарке и новинари, као ни њихова опрема, најчешће нису ни осигурани, што би било сасвим логично.

Чак и када оваква документа у редакцијама постоје, углавном их се нико не придржава. Не зато што је људе брига за колегинице и колеге, већ зато што редакције по правилу раде посао који треба да обавља много више људи од броја којим располажу. У таквим околностима све што није директна продукција – једноставно се не ради пошто нема ни људи ни времена. Безбедност, која би требало да је важнија од продукције, такође се углавном нађе на маргини.

Интернет је пун упутстава за препознавање симптома „прегорелости” и осталих последица стреса. Исто тако, постоји море водича о томе шта саме новинарке и новинари могу да предузму у таквим ситуацијама и умање последице стреса и трауме. Крајње је време да младе људе у овом послу опремимо знањем и вештинама који ће им продужити каријеру, учинити их здравијима и отпорнијима и, самим тим, бољим новинарима и срећнијим људима.

Мерљива корист

Можда је добар пример учинка предузетих мера пилот-програм Дарт центра за новинарство и трауму и Женске медијске фондације од пре пар година. Након што се 39 терапеута упутило у ризике и специфичности новинарског посла, пружали су краткорочну помоћ за 65 новинара. У току пројекта је проценат симптома ПТСП-а, депресије, анксиозности и стреса пао са 60 процената на 23, након учешћа.

Овај конкретан пројекат је показао важност специјализованог клиничког тренинга, међусобне подршке између самих терапеута и сталне размене наученог, али и ефикасност овог једноставног поступка.

Другим речима – ако желимо да новинари дуже и боље живе и раде, да их не губимо када су најбољи у послу, да професија постане привлачнија младим људима, није тешко разумети шта треба да се предузме. Много тога можемо да научимо од развијенијег света, а укупном знању би сигурно допринели и наши одлични стручњаци, ако би се позабавили проблемом. За то, међутим, редакције треба да иницирају и затраже помоћ, учествују у пројектима, издвоје време, уложе рад и почну да гледају на своје људе из нешто људскијег угла.

Ми нисмо „људи посебног кова” од којих се трауме одбијају као од кипова, без последица и бола. У потпуном безакоњу које влада демонстрацијама у Србији, без полиције и тужилаца који би било шта предузели ради наше заштите, професија која запослене излаже ванредним количинама стреса и у нормалним околностима, постаје заиста штетна и опасна по сопствене људе.

Почетница са почетка овог текста почела је каријеру траумом, иако је радила нешто што ће, ако буде имала среће, радити сваког дана своје каријере. Ако јој западну трауматични задаци, који су такође део посла, без помоћи и подршке има велику шансу да доживи шта и њене старије колеге – менталне поремећаје, краћи живот и дуге периоде прегорелости или нечега горег. Апсурдно би било да данас, када све ово знамо, редакције и сами новинари не учине све што је у њиховој моћи да се заштите и помогну себи. Кад већ нико други неће.