Вести
11. 05. 2026.
Ћерка убијеног српског новинара Славка Ћурувије о својој 27-годишњој борби за правду
Славко Ћурувија, власник првог приватног дневног листа у Србији, „Дневног телеграфа“, убијен је 11. априла 1999. године испред своје куће у Београду.
Након вишедеценијске борбе за одговорност, случај је достигао прекретницу у фебруару 2024. године, када је Апелациони суд у Београду донео правоснажну ослобађајућу пресуду за четворицу бивших припадника државне безбедности из времена Слободана Милошевића, који су претходно били проглашени кривим за убиство.
Иако је Врховни суд Србије у јануару 2026. године утврдио да је ова ослобађајућа пресуда заснована на „озбиљним повредама закона“ и погрешно представљеним доказима, пресуда остаје правно обавезујућа због процесних заштита. Данас је овај случај заустављен у стању потпуне некажњивости.
У овом интервјуу за ЦПЈ, Ћурувијина ћерка Јелена Ћурувија говори о тренутном стању своје борбе за правду, поруци коју убиство њеног оца шаље српским новинарима данас и својим „правним акробацијама“ у потрази за правдом у Србији и на европском нивоу.
Интервју је уређен ради дужине и јасноће.
Када бисте данас некој младој особи причали о свом оцу, шта бисте желели да зна о њему као новинару?
Јелена Ћурувија: Моја ћерка сада има 11 година и желим да је на неки начин упознам са њеним дедом. Када разговарам са њом, кажем јој да је њен деда био веома храбар човек који је свој посао радио са толиком страшћу, поштењем и посвећеношћу да није желео да прави никакве компромисе. Мислим да је био ретка особа — није их било много ни тада, а сада их је још мање. Био је страствен у инсистирању на правди.
Колико мислите да је случај његовог убиства променио Србију?
Он је био последњи светионик слободног новинарства у Србији, или чак пионир, јер су његове новине биле прве приватне новине у земљи и за веома кратко време имале су највећи тираж у тадашњој Србији. Његово убиство послало је поруку да у Србији не може бити слободног новинарства, да не може бити слободног мишљења и слободе говора, и да ће људи који инсистирају на томе бити кажњени. Био је то почетак уништавања слободног новинарства и могу да кажем да је оно што се сада дешава у Србији заправо последица убиства мог оца.
Да ли то значи да би Србија била потпуно другачија земља да је ваш отац данас главни уредник?
Да је мој отац жив, слика Србије била би заиста другачија. Био би гласан као што је био тада и сигурна сам да стање у медијима не би било овако катастрофално. Да није убијен, не мислим да би Зоран Ђинђић (проевропски премијер Србије од 2001. до његовог убиства 2003. године) био убијен, а можда се не би догодила ни друга важна политичка убиства. Србија би изгледала потпуно другачије него данас.
Када се осврнете на ових 27 година, да ли сте имали наду да ће случај бити решен? Да ли сте веровали да ће Србија доћи до пресуде?
У почетку нисам, морам да признам. Првих 13 година апсолутно се ништа није дешавало у вези са решавањем убиства мог оца. Затим је, изненађујуће, на почетку владавине председника Александра Вучића, Влада формирала посебну комисију, а људи који су касније осумњичени за убиство мог оца били су ухапшени. То је указивало на то да постоји политичка одлука да се убиство реши, па сам имала веру. Прва пресуда била је осуђујућа и мислила сам да ће се ствар завршити како треба.
Како сте се осећали када је донета правоснажна ослобађајућа пресуда? Да ли сте је очекивали?
Добијали смо информације око шест месеци пре него што смо званично добили пресуду да ће одлука бити ослобађајућа, тако да сам имала времена да се емотивно припремим. Али то је свакако био шок.
У једном ранијем интервјуу, своје тренутне напоре назвали сте „маратоном“. Шта сада можете да урадите како бисте сачували сећање на њега?
Имам фондацију посвећену његовом сећању и трудимо се да сви млади људи у Србији могу да науче ко је био мој отац. Додатно радимо и са међународном заједницом која се бави слободом медија. И уз одређене правне акробације, сада смо у фази исцрпљивања свих правних могућности да дођемо до правде овде у Србији, пре него што случај изнесемо пред Европски суд за људска права.
Шта мислите о тренутним претњама са којима се данас суочавају српски новинари?
Некажњивост у случају мог оца послала је јасну поруку новинарима и грађанима у Србији да могу да се суоче са озбиљним последицама ако инсистирају на изражавању својих ставова, а новинарима ако инсистирају на објективном извештавању. Оваква врста таргетирања је мање-више реалност за све новинаре данас који покушавају да раде свој посао како треба. Ипак, верујем да данас постоји већа видљивост, као и више јединства и солидарности међу новинарима него што је било деведесетих година.
На личном нивоу, како сте издржали ово 27-годишње путовање?
Тај пут је за мене био веома емотивно интензиван. Али добра ствар која се догодила, ако у овом случају уопште има нечег доброг, јесте то што сам изградила читаву заједницу људи којима је овај случај важан из истих разлога из којих је важан и мени. Данас имам исто година колико је мој отац имао када је убијен и кажем оно што је он говорио: „Победићемо јер смо лепи и паметни.“
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.