Вести
14. 07. 2026.
Одговор Војислава Стевановића Весни Ракић Водинелић
У наставку преносимо одговор Војислава Стевановића Весни Ракић Водинелић.
Поштована професорка Ракић Водинелић,
Прочитао сам текст „Условна слобода“ и захваљујем Вам на њему. Изузетно поштујем Ваше мишљење и у потпуности делим Ваше залагање за слободу говора. Живимо, нажалост, у држави и у времену где та борба није само академска, већ свакодневна пракса у јавном простору који је годинама и темељно загађиван притисцима власти. Јавни простор није угрожен само тим притисцима. Угрожава га и стална ерозија језика у јавном животу. Увреда постаје критика и став, лична дисквалификација политички аргумент.
Одлучио сам да одговорим на Ваш текст из једног разлога. Моја порука уваженом господину Стојадиновићу није била „цензорска“, како наводите. Није у питању покушај да се било ко заштити од критике. Штавише, јасно сам нагласио више пута да су на Н1 добродошли оштра критика, сатира, снажан ауторски израз. Тачно је, међутим, да сам рекао да текстови које објављујемо не треба да садрже личне увреде.
И то није исто.
Право је аутора да пише слободно, обавеза јавног функционера је да трпи оштру критику, а право и дужност уредника је да уређује медиј за који је одговоран. Уколико би свака примедба била проглашавана за цензуру, онда би уређивање текстова било забрањено, а медиј сведен на таблу за оглашавање.
Мислим да су пресуде на које се позивате изузетно важне, и у данашњем времену, а посебно с обзиром на то да постоје оправдане бојазни да притисци на слободну реч неће слабити. Из чињенице да одређени израз може да буде правно допуштен не следује да уредник нема право на став да у медију за који је одговоран нема места личним увредама.
Да ли је унутрашња ерозија то што као уредник инсистирам на томе да критика треба да буде бескомпромисна, али без личних увреда? Можда би права ерозија била да се одрекнем залагања за те стандарде у страху да ће такви покушаји бити јавно анатемисани, проглашени бацањем пешкира у борби за слободу говора? Дубоко верујем да критика није слабија ако је „очишћена“ од личног вређања, ма колико се оно накнадно проглашавало стилским фигурама.
Слобода није условна ако инсистирам на стандардима изреченог. Условна би била да се ограничава право аутору да критикује власт, позива на одговорност, бескомпромисно инсистира на моралним принципима. Ништа од тога није доведено у питање. Предмет моје поруке био је једноставан: критика да, увреде не. То је уреднички став. Не цензорски.
Војислав Стевановић
Заменик директора вести на ТВ Н1
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.