Bivšeg predsednika Opštine Grocka Dragoljuba Simonovića Apelacioni sud u Beogradu pravosnažno je osudio na četiri godine zatvora jer je podstrekivao druge osuđene da zapale Jovanovićevu imovinu. Sud je smanjio zatvorsku kaznu za godinu dana u odnosu na prvostepenu presudu. Simonoviću je izrečena i novčana kazna od 100.000 dinara. 

Osim Jovanovića, osuđen je Vladimir Mihailović, i to na tri godine zatvora i novčanu kaznu od 100.000 dinara.

Vladimir Novaković osuđen je na kaznu zatvora od dve i po godine, dok je Aleksandar Marinković, koji se nalazi u bekstvu, kao direktni izvršilac osuđen na kaznu zatvora od četiri godine i novčanu kaznu od 100.000 dinara.

Jovanović kaže da, ako se uzmu u obzir ostale presude, koje su uglavnom bile na štetu novinarima, on ovom presudom može biti prezadovoljan.

“Konačno je doneta zadovoljavajuća pravosnažna presuda zbog napada na novinara”, rekao je on.

Ovo je šesta godina kako postupak traje, a sve što se dešavalo, kako dodaje Jovanović, uticalo je na njegovo i zdravlje njegove supruge.

“Moja supruga još uvek noćima ne spava. Izgubio sam prošlost, drage uspomene koje niko više ne može da nadoknadi”, rekao je on.

Ipak, imao je, kako kaže, sreće jer je predmet došao u prave ruke - kod javnog tužioca Predraga Milovanovića.

“On je savesno obavio svoj posao. Imao sam i dobrog advokata, gospođu Anu Matić”, dodao je.

Osim njihove, značila mu je i podrška kolega iz zemlje i sveta, a poručuje da je ovo dobra poruka za mlade pred Svetski dan slobode medija. 

“Izgubio sam mnogo toga, ali se nadam da su novinari dobili. Voleo bih da se ovo što je mene snašlo ne desi nijednom novinaru, pogotovo mlađem. Nadam se da će oni biti slobodniji i da će svaki bahati političar dobro da se zamisli pre nego što krene na njih”, rekao je Jovanović

Istraživanje o bezbednosti novinara u 2023. godini zasnovano je na anketi u kojoj je učestvovalo 130 novinara i medijskih radnika. Autor izveštaja je Ivo Čolović.

Najčešći vid represije koji su novinari navodili su institucionalni pritisci (46,2 odsto) u koje se ubrajaju onemogućavanje pristupa medijskim događajima i zloupotreba položaja nadležnih organa. Drugi najčešći vid ugrožavanja slobode medija su ekonomski pritisci ili nesigurnost posla (40,2 odsto), a prate ih verbalne pretnje (30,5 odsto).

Novinari koji izveštavaju o nezakonitim radnjama i korupciji uglavnom su navodili da su pretnje prijavljivali policiji i tužilaštvu, dok su novinari koji izveštavaju o dnevnim aktuelnostima u najvećoj meri navodili da nisu prijavili pretnje.

Reagovanje nadležnih organa u slučajevima prijavljenih pretnji gotovi svi novinari ocenili su kao neadekvatno (90 odsto). Najveći broj pretnji, kako su naveli ispitanici, dolazio je od anonimnih pošiljalaca (14,1 odsto), građana koji se izjašnjavaju kao pristalice neke političke stranke (14,1 odsto) i javnih funkcionera (13,1 odsto).

Svaki četvrti novinar koji je bio izloženi pretnjama, napadima i pritiscima, naveo je da su ove situacije uticale na njegovo fizičko zdravlje, dok je 40 odsto ispitanika primetilo anksioznost, osećaj nelagodnosti i strepnju.

Od boljeg pravnog statusa novinara do ređe samocenzure

Novinari u Srbiji se, kako je anketa pokazala, u velikoj meri suočavaju sa digitalnim nasiljem i rastućom autocenzurom. O tome govori i podatak da je više od polovine anketiranih novinara priznalo je da su odustali od objavljivanja nekog medijskog sadržaja koji su proizveli. Kao najčešće razloge za ovakvu odluku novinari su navodili strah za bezbednost, pritisak od poslodavca i etičke dileme.

Do samocenzure u najvećoj meri dovode politički i ekonomski pritisci. Ipak, kada su direktno upitani da li vlasnici utiču na samocenzuru svojim neprikladnim postupcima, ispitanici su bili podeljenih mišljenja. Polovina je tako smatrala da vlasnici nemaju uticaj na odluku novinara da nešto ne objavi, dok je polovina smatrala da ovaj uticaj ipak postoji.

U istraživanju su na osnovu odgovora ispitanika izdvojena tri elementa koja bi mogla dovesti do smanjenja autocenzure. U pitanju su veći uticaj javnosti i zalaganje za slobodu medija, regulisan pravni status novinara i poboljšana pravna zaštita novinara. Iako nedostatak pravne zaštite nije prepoznat kao jedan od glavnih faktora koji dovode do autocenzure, novinari smatraju da bi poboljšanje pravnog okvira i zaštita novinara ipak doprineli smanjenju samocenzure među novinarima.

Osim porasta samocenzure, kako se navodi u istraživanju, zabrinjavajući podatak je i da je 40 odsto novinara navelo da se suočava sa digitalnim uznemiravanjem. Kao najčešće oblike digitalnog uznemiravanja novinari su naveli sajber nasilje, uznemiravanje putem objava i komentara i lažno predstavljanje.

Ceo izveštaj dostupan je u prilogu.

Upravo ova rečenica bila je okidač za izbijanje nasilja 2004. godine u kom je ubijeno 19 ljudi i uništeno 39 crkava i manastira, popaljena sela i urbane sredine, pretučeno i maltretirano više od 900, a proterano oko 4.000 Srba.

Dan nakon što je Udruženje novinara Srbije (UNS) sa svojim ogrankom na Kosovu reagovalo na ovogodišnju vest, RTK ju je izmenio naglašavajući da je „korigovana nakon prethodne nenamerne tehničke novinarske greške, zbog čega se izvinjavaju“.

Iako je izbačena formulacija da su se albanska deca utopila „dok su bežala od grupe srpskih mladića“, u izmenjenoj informaciji je izostavljeno da je nasilje 17. marta 2004. godine bilo usmereno protiv Srba.

U ovoj vesti se uništavanje hramova i imovine Srpske pravoslavne crkve opisuje kao „događaj praćen paljenjem pravoslavnih verskih objekata i kuća na Kosovu“. I dok se u vesti ni na koji način ne pominju Srbi, ističe se da je „sa druge strane uništena imovina i stotine privatnih objekata Albanaca“.

I nakon reakcije UNS-a i njegovog ogranka na Kosovu u kojoj se najoštrije osuđuju „korekcije“, kao i distanciranja od spornog teksta najmanje pedesetoro zaposlenih na TV kanalu RTK2 na srpskom jeziku i u srpskoj redakciji RTK1 i koji zahtevaju da se istraži profesionalna odgovornog u vezi s tim, ova vest se duže od mesec dana nalazi na sajtovima RTK na srpskom i albanskom jeziku.

Ogranak Udruženja novinara Srbije (UNS) na Kosovu uputio je povodom ovog slučaja žalbu Savetu za štampu Kosova i obratio se ambasadama i međunarodnim organizacijama u Prištini. Odgovora još uvek nema.

Kako UNS nezvanično saznaje, žalba će u Savetu za štampu Kosova biti razmatrana ove nedelje.

UNS se pre dve nedelje obratio i generalnom direktoru RTK-a Škumbinu Ahmetdžekaju istakavši da je „korigovana“ verzija ove informacije “više od dve nedelje” na sajtovima RTK, što je jednako neprihvatljivo kao i njeno objavljivanje. UNS je generalnog direktora RTK podsetio i na posledice nastale nakon objavljivanja te vesti. Odgovor Ahmetdžekaja, UNS nije dobio.

UNS je, ubrzo nakon što je objavljena ova vest 17. marta 2024. godine, o tome obavestio  Međunarodnu (IFJ) i Evropsku federaciju novinara (EFJ), kao i još sedam međunarodnih novinarskih i medijskih organizacija - Article 19, Evropski centar za slobodu štampe i medija (ECPMF), organizacije Free Press Unlimited i OBC Transeuropa, Reportere bez granica, International Press Institute(IPI) i mrežu SafeJournalists.

Brkić je za sajt UNS-a rekao da je Živković zaslužan što se Auto pres klub održao.

„Sada ćemo se svi zajedno truditi da održimo sve za šta se Peca Živković zalagao. Plan je da svi dosadašnji članovi ostanu u Auto pres klubu, ali i da proširimo članstvo. Takođe, nameravamo da aktivnosti koje smo povremeno sprovodili postanu redovne, ali i da osmislimo neke nove“, naveo je on.

Osim predsednika, članovi Auto pres kluba izabrali su Komisiju za prijem u članstvo, koju će činiti član Uprave UNS-a i sportski novinar Dušan Albijanić i automobilski novinari Vladica Šljivić i Dragan Simić.

Od ukupno 186 prijava koje je poslalo 95 umetnika Zapadnog Balkana, stručni žiri je odabrao 44 rada koji čine ovu izložbu. Za najbolje su izabrane karikature Dušana Petričića.

Takmičenje i izložbu organizovali su Svetski pokret karikaturista i Ministarstvo inostranih poslova Holandije.

„Karikaturisti, koji svojim olovkama pozivaju vlast na odgovornost i razotkrivaju nepravdu, zloupotrebu moći i korupciju, ne mogu da rade svoj posao bez slobode medija“, naveo je Svetski pokret karikaturista u pozivu za takmičenje.

Žiri koji je odlučivao o nagradama činili su koordinatorka programa Instituta za medije Crne Gore Dina Bajramspahić, direktorka Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) Milica Šarić, generalna direktorka Faktoje Klodiana Kapo, Džemajl Redža iz Udruženja novinara Kosova,  profesionalni strip crtač Filip Andronik, kao i profesionalni umetnik i strip dizajner Igor Stevkovski Stevac.

UNS je, inače, pre dve nedelje obavestio EFJ da UNS i UNS na Kosovu ne prihvataju učešće na Godišnjoj skupštini zbog diskriminacije, odnosno isključivanja iz pripreme i organizovanja Skupštine u Prištini.

Predlog rezolucije o istragama ubistava novinara na Kosovu

U Predlogu rezolucije o istragama ubistava novinara na Kosovu, koji je UNS poslao EFJ-u, navodi se da Skupština ove federacije traži da Upravni odbor EFJ-a od UNMIK-a, EULEKS-a i vlasti na Kosovu zahteva da se formira međunarodna ekspertska Komisija koja bi pomogla u istraživanju ubistava, kidnapovanja i nestanaka 19 novinara i medijskih radnika na Kosovu u periodu od 1998. do 2005. godine.

U Predlogu rezolucije koju je UNS podneo ističe se da će Skupština EFJ-a tražiti da se u rad međunarodne Komisije za istraživanje ubistava, kidnapovanja i nestanaka novinara i medijskih radnika na Kosovu u periodu od 1998. do 2005. godine, kao eksperti, uključe sudije i tužioci iz Beograda i Prištine, predstavnici međunarodnih misija koje su u pomenutom periodu bile zadužene za vladavinu prava na Kosovu (UNMIK i EULEX), kao i predstavnici UNS-a i Asocijacije novinara Kosova.

U Predlogu rezolucije o istragama ubistava novinara na Kosovu takođe se traži da predstavnici Upravog odbora EFJ-a, u saradnji sa članicama, rade na stvaranju uslova za formiranje međunarodne Komsije za istraživanje ovih zločina, kao i da tužilaštva iz Beograda i Prištine sarađuju direktno ili uz posredovanje partnera od poverenja obe strane i redovno o rezultatima obevštavaju javnost.

Ukoliko rezolucija o ubistvu novinara koju je UNS predložio bude usvojena na skupu u Prištini, Skupština EFJ-a će njome zahtevati i da Specijalni sud za ratne zločine na Kosovu otvori istrage o ubijenim i nestalim novinarima i medijskim radnicima na Kosovu od 1998. do 2005. godine.

Rezolucijom će, ukoliko bude usvojena, Skupština EFJ-a tražiti i da Ujedinjene nacije sprovedu zaključke Savetodavne komisije Ujedinjenih nacija za ljudska prava (HRAP), a u kojima se konstatuje kršenje Evropske konvencije o ljudskim pravima u radu UNMIK-a. Skupština EFJ-a će u tom slučaju tražiti da Ujedinjene nacije obeštete porodice žrtava, kao i da o tome obaveste javnost.

U Predlog rezolucije uvršten je i zahtev Skupštine EFJ-a da misija EULEX i Savet ministara EU, pod čijim okriljem je mandat EULEX -a, javno saopšte zbog čega u njenom izvršnom mandatu vladavine prava na Kosovu nisu sprovedene efikasne istrage ubistava, kidnapovanja i nestanaka novinara i medijskih radnika u periodu od 1998. do 2005. godine, kao i da  Savet ministara EU ustanovi da li je EULEX prekršio Evropsku konvenciju o ljudskim pravima.

„Skupština EFJ-a traži da EU, koja je preuzela obaveze da postupa u skladu sa međunarodnim rezolucijama, u potpunosti poštuje ovu Rezoluciju i doprinese istragama ubijenih i nestalih novinara i medijskih radnika na Kosovu, kao i da o preduzetim koracima obavesti IFJ, EFJ i javnost. 

Skupština poziva Upravni odbor EFJ-a da u saradnji sa drugim organizacijama, udruženjima, Savetom Evrope, Ujedinjenim nacijama i OEBS-om, kao i drugim međunarodnim telima redovno prati istrage ovih ubistava i kidnapovanja i nestanaka i da o tome obaveštava javnost“, piše u Predlogu rezolucije koji je UNS posalo EFJ-u. 

U ovom dokumentu se konstatuje da je prošlo 26 godina od početka serije ubijanja, kidnapovanja i nestanaka devetnaest novinara i medijskih radnika koji su radili za medije na srpskom i albanskom jeziku i nemački „Štern“, a da niko nije priveden pravdi za ove zločine počinjene između 1998. i 2005. godine.

U Predlogu rezolucije ističe se da ništa nije preduzeto kako bi se odgovorni za ove zločine priveli pravdi, ni nakon Rezolucija Skupština Evropske federacije novinara donetih 2018. godine (u Lisabonu) i 2022. godine (u Zagrebu), kojima se traži efikasna istraga ovih zločina, a koje su usvojene na predlog UNS-a.

Predlogom rezolucije podseća se da istrage nisu pokrenute ni nakon što su informacije o ovim zločinima objavljene na Platformi Saveta Evrope za zaštitu novinarstva i bezbednost novinara 2018. godine i ukazuje na pozitivno iskustvo u formiranju i ostvarene rezultate rada Komisije za istraživanje ubistava novinara koje je 2012. godine formirala Vlada Srbije i zahvaljujući kojoj je, između ostalog, podignuta optužnica za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije.

Predlogom rezolucije ističe se da je istraga ubistava, kidnapovanja i nestanaka novinara i medijskih radnika, bila u nadležnosti misije Ujedinjenih nacija na Kosovu (UNMIK) koja je imala izvršnu vlast od 1999. do 2008. godine i podseća da je od 2008. godine odgovornost prešla u ruke misije Evropske Unije (Eulex), ali da ni do danas nisu rasvetljeni ovi zločini.

Predlog rezolucije o nezavisnom Javnom servisu na srpskom jeziku na Kosovu

Osim Predloga rezolucije o istragama ubistava novinara na Kosovu, UNS je EFJ-u uputio i Predlog rezolucije o nezavisnom Javnom servisu na srpskom jeziku.

U ovom Predlogu konstatuje se da je na inicijativu UNS-a u pregovorima Beograda i Prištine, koje je vodio specijalni izaslanik UN Marti Ahtisari, u njegovom Sveobuhvatnom predlogu za rešenje statusa Kosova (tzv. Ahtisarijev plan) garantovano pravo srpskoj zajednici da ima javni servis na maternjem jeziku koji bi imao svoju frekvenciju.

Ukoliko ova rezolucija bude usvojena, Skupština EFJ će njome tražiti da Skupština Kosova donese Zakon kojim će, u skladu sa planom Martija Ahtisarija i Ustavom Kosova, srpska zajednica dobiti osnivački, upravljački i uređivački nezavisni kanal na maternjem jeziku, sa posebnom frekvencijom koja će pokrivati celu teritoriju Kosova.

Skupština EFJ-a će u tom slučaju zahtevati da se Zakonom predvidi da ovaj nezavisni kanal bude finansiran iz pretplate za Javne servise i da Upravni odbor EFJ-a, u saradnji sa međunarodnim telima i organizacijama i udruženjima novinara koje deluju na Kosovu prati realizaciju ove Rezolucije. 

Predlog je, navodi se, zasnovan na šezdesetogodišnjoj praksi medijskih javnih emitera u Belgiji.

U Belgiji, podseća UNS u Predlogu, od 1960. godine postoje tri odvojena javna emitera. U pitanju su Flamanska radio i televizijska radiodifuzna organizacija- VRT, javni emiter za zajednicu francuskog govornog područja koji služi Valoniji i velikom delu Brisela – RTBF i emiter za zajednicu nemačkog govornog područja Belgije – BRF.

„Njihov model i dobro iskustvo su nedvosmislena preporuka da se takav koncept primeni na Kosovu“, piše u Predlogu rezolucije o nezavisnom kanalu na srpskom jeziku.

U ovom dokumentu podseća se da je Ustavom Kosova (jun 2008. godine) garantovano pravo srpskoj zajednici na nezavisni televizijski kanal na maternjem jeziku koji će pokrivati celu teritoriju Kosova i ističe da Zakonom o radio-televiziji Kosova nije sprovedena Ustavna odredba da ovaj kanal ima nezavisnu osnivačku, upravljačku i uređivačku strukturu, kao ni da pokriva celu teritoriju Kosova i ima posebnu frekvenciju.

Martovski pogrom, piše u Predlogu rezolucije koji je UNS poslao EFJ-u, počeo nakon što je Javni servis Kosova (RTK) objavio lažnu vest da su se trojica albanskih dečaka utopila u reci Ibar „dok su bežala od grupe srpskih mladića“. Nakon objavljivanja ove lažne vesti, smrtno je stradalo 19 ljudi, oštećeno i uništeno 39 crkava i manastira, popaljena sela i urbane sredine, pretučeno i maltretirano više od 900, a proterano oko 4.000 Srba“. Posle 17 godina RTK je ponovio ovu lažnu vest.

Kako je objavljeno na sajtu Donacije.rs putem kojeg se može uplatiti novac, do danas se u akciju uključilo 13 donatora, a prikupljeno je 58.700 dinara.

Cilj inicijative je da se oda počast novinaru koji je ostavio dubok trag u zajednici i bio veoma cenjen među kolegama na medijskoj sceni, ne samo u Nišu, nego u celoj Srbiji.

Mural će biti na zidu zgrade u ulici Oblačića Rada, gde je Doderović živeo. Idejno rešenje izgleda murala kreirao je poznati niški umetnik Eško Kurtić, a planirana površina na kojoj će se naći portret je 14 kvadrata (4x3.5 metara).

Zbog nemogućnosti da se mural oslika direktno na fasadnim ciglama zgrade, biće potrebna izrada i montaža betonske konstrukcije (ploče) koja bi bila postavljena na zidu. Kroz kampanju želimo da obezbedimo sredstva za ploču, kao i za angažovanje umetnika za oslikavanje murala.

Budžet akcije:

→ Izrada i montaža ploče na kojoj će biti oslikan mural: 120.000 dinara
→ Angažovanje umetnika za oslikavanje murala: 200.000 dinara
→ Ukupno: 320.000 dinara

Kampanju možete podržati uplatom putem platforme Donacije.rs, kao i direktnom uplatom na račun Lokalne fondacije Niš: 

Ko je bio Milorad Doderović?

Milorad Doderović rođen je 1953. godine u selu Marovac, opština Medveđa. Od 1974. godine živeo je i radio u Nišu. Četiri decenije se profesionalno bavio novinarstvom, a od 1994. godine bio je stalni dopisnik programa na srpskom jeziku australijskog državnog SBS radija. Kao član Uprave i Izvršnog odbora Udruženja novinara Srbije (UNS) aktivno se zalagao za slobodu medija i bolji položaj novinara.

Tokom novinarske karijere objavljivao je svoje tekstove u jugoslovenskim i srpskim novinama i časopisima. Dvanaest godina u niškim Narodnim novinama bio je politički komentator i urednik u DESK-u i izveštač iz saveznog i republičkog parlamenta. Jedan je od osnivača Lokalnog antikorupcijskog foruma (LAF) u Nišu.

U junu 1989. godine bio je urednik niškog omladinskog nedeljnika Grafit, kada je zbog njegovog intervjua sa Momom Kaporom, 101. broj ovog nedeljnika zabranjen.

Svoj prvi roman „Hodžina kći” objavio je 2018. godine u izdanju Udruženja pisaca „Sedmica” iz Frankfurta i niške agencije Svici. Knjigu „Sedma sila bez krila” je objavio 2019. godine, u kojoj je prikazao mnogobrojna iskustva i anegdote iz bogate novinarske karijere.

Preminuo je 30. decembra 2020. godine u Nišu.

O Bokonjićevom životu i radu govorile su njegove kolege, rodbina i prijatelji.

Tim povodom, istoričar Vidan Bogdanović rekao je da su „zlatne godine beogradskog radija“ bile upravo šezdesete, sedamdesete i osamdesete kada je Bokonjić uređivao i vodio radijske emisije „Putevi kulture“ i „Događaji i povodi“.

Dodao je da su ove emisije bile povod da radio aparat u njegovoj kući bude stalno uključen.

„Iako je tek po neke njegove emisije moguće pronaći na internetu ili poslušati ih kada se repriziraju, čim ih čujemo bude nam jasan njihov značaj“, smatra Bogdanović.

Prisetio se da je u trenutku Bokonjićeve smrti imao dvadeset godina.

„O njemu sam mogao da čujem i od mojih roditelja, tačnije od mog oca, koji ga je upoznao kao dramskog pisca, sa kojim je sarađivao i o kojem je govorio sa velikim poštovanjem.

Kako je rekao, Bokonjić je uspešno „sprovodio misiju“ da u to vreme što više ljudi upozna sa kulturnim dešavanjima, a samim tim i da ih zainteresuje i uključi ih.

Dramaturg Dušan Č. Jovanović, inače kum Bokonjića i njegove žene Mime, posvetio je odlomak iz svoje knjige „Dnevnik jednog dramaturga“  upravo Dragoljubu Bokonjiću.

„Dragoljuba Bokonjića sam upoznao u drugom razredu Devete beogradske gimazije, kada su on i Slobodan Stupar došli iz Zemuna u našu Gimnaziju. On je u jednoj zemunskoj pozorišnoj grupi pravio predstavu u kojoj je njegova devojka i buduća supruga Mima igrala čistačicu. Kada su se Mima i Dragoljub večali, ja sam im bio kum“, napisao je Jovanović u svojoj knjizi.

Dragoljub Bokonjić preminuo je aprila 2007. godine u 59. godini.

Rođen je 6. jula 1949. godine u Beogradu, gde je završio dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Novinarstvom se bavio od 1970. godine, kada je počeo da piše u omladinskom listu „Susret“. Dve godine kasnije počeo je Bokonjićev rad na Radio Beogradu 202, gde je radio kao saradnik informativne redakcije.

Kada je prešao na Drugi program Radio Beograda, izveštavao je o kulturi - vodio je Kulturni dnevnik, kao i emisije „Putevi kulture“ i „Događaji i povodi“.

Bokonjić je bio urednik i jedan od osnivača časopisa za kulturu i umetnost „4F“ u izdanju Univerziteta umetnosti u Beogradu.

Skupu sećanja na Dragoljuba Bokonjića prisustvovali su njegova supruga Marina Mima Bokonjić i sin Luka Bokonjić.

Kandidati za člana UO RTV-a su politikolog Dragan Pejić, novinarka Gordana Vlajić i industrijski inženjer Miroslav Kopanja.

Prigovore na usvojene liste moguće je podneti do 2. maja.

Nova saznanja o ubijenim i nestalim novinarima na teritoriji bivše Jugoslavije predstavili su Dragana Bjelica i Filip Mirilović, koji su istraživali ubistvo dopisničke ekipe RTS-a na Baniji, i Jelena S. Spasić, koja pisala o novinarima stradalim na teritoriji Bosne i Hercegovine.

Bjelica je podsetila da je ove slučajeve UNS opsežno istraživao godinama i da su pronašli dokaze o kojima nisu bile obaveštene ni porodice stradalih.

„U slučaju šabačke ekipe 2010. godine pronašli smo da postoje obdukcioni nalazi, a ni porodice nisu znale da je urađena obdukcija. Te podatke dao nam je Zoran Stanković. Do danas nismo objavljivali sve podatke, ali na osnovu njih smo mogli zaključiti da je visokotiražni hrvatski nedeljnik Slobodni tjednik, za koji neko će reći da je opskurni tabloid ubilačke prirode, objavljivao neistinite informacije“, rekla je Bjelica.

Dodala je da su u ovom nedeljniku objavljivani spiskovi ljudi i informacije o njima, nakon kojih su oni nestajali ili bili ubijeni.  Vrednost ovog istraživanja je u tome što je opovrglo brojne informacije objavljene u ovom listu.

„Pisali su da su novinari RTS-a, tada Radio-televizije Beograd, bili u uniformama i nosili naoružanje. Na osnovu obdukcionih nalaza, mi smo opovrgli ono što su pisali. Takođe, u našem istraživanju pokazali smo da je sadržaj lične tašne koju je nosio Zoran Amidžić objavljivan u drugačijem kontekstu u ovom nedeljniku“, navela je Bjelica.

Spisak na kom su bili maloletni rukometaši Metaloplastike, gde je igrao i Amidžićev sin, u Slobodnom tjedniku je, kako je rekla Bjelica, opisan kao spisak četnika koji su došli da ratuju protiv Hrvatske. Ceo tekst, navela je, ima mnogo konstrukcija koje su u to vreme poslužile ratnoj propagandi.

„Policija je igrom slučaja posle ubistva šabačke ekipe imala taj tekst, koji je ostao najznačajniji dokaz odnosno artefakt za trag do ubica. O tome nam je govorila i supruga pokojnog Amidžića“, dodala je ona.

Bjelica je navela da ovi tekstovi imaju posebnu vrednost jer bi, bez njih, ostalo zabeleženo samo ono što je „Slobodni tjednik“ pisao.

Video: UNS

„Osim UNS-a, tim slučajem se nije bavio niko. Žao mi je što nikad to nije radio ni RTS, jer je u pitanju velika medijska kuća koja bi mogla da izdvoji sredstva za veliki istraživački tim“, dodala je ona.

Filip Mirilović, koji je sa Bjelicom istraživao ubistvo šabačke ekipe, rekao je da je logično pitanje koje iz ovoga sledi – „Zašto novinari UNS-a nisu kontaktirali autora teksta iz ‘Slobodnog tjednika’?“

„Odgovor je zato što iza njega stoji pseudonim osobe koja ne postoji. Iza njega stoji Jovan Kubura, koji je najverovatnije jedan od stalnih članova redakcije Slobodno tjednika. Ipak, nismo hteli da upiremo prstom o kome se radi jer još uvek za to nemamo dovoljno dokaza“, rekao je Mirilović.

Slobodni tjednik je primer koji je, naveo je Mirilović, pomogao istraživačkom timu UNS-a da razume kako je funkcionisala cela ratna mašinerija.

Video: UNS

„Videli smo kako je izgledalo izveštavanje sa hrvatske strane o tom događaju, a kako sa srpske. I izveštavanje sa srpske strane je takođe nekada išlo u potpuno pogrešnom smeru“, rekao je on.

Mirilović je dodao da su mu vodilja bile opsežne analize o ratu koje su javno dostupne. Istraživanje je, kako je rekao, otežalo to što je mnogo godina prošlo od tada, te su mnogi važni svedoci i potencijalni sagovornici preminuli.

Njegov zadatak, dodao je, nije bio da otkrije ko je ubio šabačku ekipu već da prikaže ko se sve u tom periodu kretao po rejonu gde su novinari stradali.

Predsednik Komisije za istraživanje ubistava novinara Veran Matić rekao je da se falsifikovanje i krivotvorenje informacija koje je postojalo u Slobodnom tjedniku može pronaći i u mnogim današnjim medijima.

Istraživanja poput ovog, dodao je Matić, veoma su važna i bitno je da se svi slučajevi ubistava novinara drže pod okom javnosti. Matić je naglasio značaj solidarnosti među novinarima u radu na otkrivanju informacija o ubistvima medijski radnika.

Govoreći o nerasvetljenim okolnostima smrti novinara, ukazao je na problem sa zastarom slučaja smrti novinarke Dade Vujasinović. Ipak, dodao je da je važno ne odustajati od istraživanja, ma šta se dešavalo, jer se nove činjenice uvek pojavljuju.

Kada je u pitanju ubistvo novinara Milana Pantića, rekao je da će unutar MUP-a morati da se osnuje nova grupa za istraživanje ovog ubistva. Nije zadovoljan, kako je istakao, ni presudom za ubistvo Ćuruvije i tokom suđenja, u kome je, prema njegovim rečima, bilo dosta opstrukcija.

Kao jedno od važnih UNS-ovih istraživanja izdvojio je i Istraživanje o ubijenim i nestalim novinarima na KiM, istakavši da se time niko pre UNS-a nije bavio. Dodao je i da u dva do tri slučaja postoje elementi koji bi bili značajni za pravljenje pomaka u istrazi.

O novinarima koji su stradali u Bosni i Hercegovini, kako je rekla Jelena S. Spasić, bila su poznata samo imena stradalih i mesto pogibije.

 „Ranko Elez završio je novinarstvo na Fakultetu političkih nauka u Sarajevu, radio je u Radio Foči i postao reporter Televizije Novi Sad. Otišao je da izveštava sa Medene glavice, a tu ga je pogodio metak. Za njega je prvi utisak svih bio da nije ostrašćeno izveštavao, a to nije bilo lako, jer znamo kakvo je vreme bilo“, opisala je ona.

Spasić je pričala i o Milošu Vuloviću, koji je bio fotograf i dobio zadatak da napravi Radio Ilidžu i Srpsko slovo, a koji je poginuo u akciji koju je vodio njegov brat.

Interesantan je, kako je rekla, bio i slučaj Dušana Tepšića iz Vrginmosta, koji je voleo muziku, snimio ploču, a onda je došao rat i postao je ratni reporter.

„Kolege tvrde da je bio dobar ratni reporter. Radio je za Televiziju Beograd i krenuo je sa kasetama u Beograd da napravi reportažu o proboju koridora. Pravio je pauzu u Obudovcu i poginuo je. Navodno je pala hrvatska granata. Kasete su nestale iz automobila i pojavile se na Hrvatskoj televiziji“, ispričala je Spasić.

Tačno je, kako je rekla, da su svi oni bili i novinari i vojnici, ali to, dodala je, ne znači da ne treba uzeti u obzir činjenicu da se rat dešavao u njihovom neposrednom okruženju.

Ljudi su, kako je navela, srećni kad posle više od 30 godina novinari pitaju za nekoga koga su znali, ali kod mnogih ljudi postoji strah i podozrenje.

Javni tužilac Javnog tužilaštva za ratne zločine Vasilije Seraltić istakao je da Tužilaštvo za ratne zločine vodi predistražne postupke u predmetima gde je oštećeno 14 novinara – od hrvatskog ratišta, Korduna, do Kosova i Metohije.

Kada su u pitanju događaji na Baniji, kako je rekao, postoji predistražni predmet, i pozvao je Bjelicu i Mirilovića da sa njima podele sva raspoloživa saznanja, koja bi bila korisna za pronalaženje počinilaca.

Javni tužilac Vrhovnog javnog tužilaštva Goran Ilić rekao je da, kada su u pitanju ubistva koja su se desila na teritoriji bivše Jugoslavije, saradnja sa Repubikom Hrvatskom gotovo da ne postoji.

 „To pokazuju i zvanični podaci. Iako je naše Tužilaštvo za ratne zločine potpisalo Sporazum o ostvarivanju i unapređivanju saradnje u pogledu progona učinilaca ratnih zločina 2006. godine i njime su predviđeni rokovi u kojima bi tužilaštvo trebalo da dostavlja podatke, te saradnje nema“, naveo je on.

Ilić je rekao da treba koristiti neke mehanizme vezane za Savet Evrope, kako bi se ukazalo na takav problem, kao i da za to nikad nije kasno, budući da krivična dela ratnih zločina ne zastarevaju. Ipak, dodao je da se sa protokom vremena, društvo odvaja od istine.

Ključni problem kod domaćih slučajeva stradanja novinara je, kako je rekao Ilić, što u trenucima kada se to dešavalo domaće tužilaštvo nije bilo spremno za istragu jer nije bilo samostalno.

„Kada se na normativnom planu nešto moglo uraditi mi nikakvu podršku novinara, društva, vlasti i opozicije nismo imali. Niko nije shvatio značaj toga. Zato apelujem na novinare da ukazuju na ovakve slučajeve“, rekao je on.

Nakon ove konstatacije, Bjelica ga je pitala šta bi on uradio u slučaju Milana Pantića, budući da je Komisija za istraživanje ubistava novinara istražila ubistva koliko je mogla, a Tužilaštvo za organizovani kriminal, uprkos svim dokazima, nije preuzelo slučaj.

„Mislite li da bi tužioci trebalo da se organizuju i kažu ‘Izvinite kolege, niste u pravu ovo treba da se preuzme?“, dodala je ona.

Na to je Ilić rekao da u tužilaštvu postoji hijerarhija i da niko od tužilaca nije potpuno samostalan. Osvrnuo se na to da, prema rečima Matića, policija tužilaštvu nije uvek dostavljala relevantne podatke za pokretanje postupka. Dodao je da to govori da postoji sistemski problem u saradnji policije i tužilaštva i tražio da Komisija ukaže na to.

Matić je rekao da su čekali dve godine odgovor Tužilaštva za organizovani kriminal da preuzme slučaj, a da nisu nikad ni prezentovali rezultate istrage tužilaštvu.

Problematično bi, rekao je Ilić, bilo kada bi Komisija koja nije prepoznata u našem krivično-pravnom sistemu iznosila svoje zaključke tužiocima. Tada bi, kako navodi, svaka nevladina organizacija mogla isto da zahteva.

Bjelica je rekla da je tačno da tužilac ne može da podleže pritisku svake organizacije i pojedinca, ali i da drugi faktori počinju da se upliću u istragu onda kada nema rezultata.

„Mi s pravom možemo da se pitamo šta da radimo kada ništa ne radi tužilaštvo u Jagodini, a mi imamo nove činjenice s kojima ne može da izađe u javnost taj policijski deo grupe, a to su sve profesionalci, ljudi koji su motivisani“, navela je ona.

Avdokat Dušan Bratić rekao je da Komisija ima široka ovlašćenja i da ona daje rezultate.

„Nije anahronizam kada neko dođe u Vladu Republike Srbije i kaže godpodinu Veranu Matiću da ima dokaz ili ukaže na svedoka, a nije otišao u tužilaštvo. To je posledica nepoverenja u tužilaštva, policiju i državne organe. Zato ljudi neće da dođu“, naveo je on.

On je zastupao veći deo srodnika žrtava i u nekim predmetima koji tek sada treba da rezultiraju podnošenjem krivičnih prijava. Dokazao je da protok vremena ne smanjuje šansu da se pronađu krivi za zločine, već suprotnno.

„Kada su u pitanju krivična dela protiv međunarodnog humanitarnog prava, pre svega ratni zločini, pa i kad nisu u pitanju ta dela, nego obična krivična dela izvršena u ratnim uslovima, protok vremena je faktor koji dovodi do rasvetljavanja u većem broju slučajeva. Nekad protok vremena oslobodi ljude i oni kažu šta se dogodilo“, naveo je.

Predsednik odbora za pravosuđe državnu upravu i lokalnu samoupravu Skupštine Srbije Uglješa Mrdić je, koji je i sam bio novinar „Dnevnog telegrafa“, rekao je da mu je važno preduzeti konkretne korake, što je, dodao je, i učinila Vlada Srbije.

Rekao je da je reč o nepravdi, kao i da je poslata loša poruka. Politička volja, kako je rekao, postoji, ali da ne može da se utiče na sudstvo.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je juče na otvaranju Sajma privrede u Mostaru da je razgovarao sa hrvatskim premijerom Andrejem Plenkovićem i poručio da će napadači na, kako je naveo, hrvatske novinare u Pančevu biti kažnjeni, ako je vest istinita, pošto on nema takvu informaciju.

"Najpre, ne samo da to osuđujem, već će naši nadležni organi uraditi sve da procesuiraju one koji su tako nešto učinili – to je nedopustivo i tako nešto nigde kod nas ne sme da se događa, nigde u regionu", istakao je Vučić.

Podsetimo, četvorica mladića,  13. aprila, u toku noći, najpre su verbalno, na nacionalnoj osnovi, vređali četvoricu hrvatskih državljana u centru Pančeva, da bi ih nakon toga i fizički napali. Fizičke povrede zadobilo je i dvoje srpskih državljana koji su pokušali da pomognu napadnutima.  

Više javno tužilaštvo u Pančevu saopštilo je da su osumnjičeni saslušani „na okolnosti krivične prijave Policijske uprave u Pančevu podnesene zbog krivičnog dela izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti“.

„Po predlogu tužilaštva da se svim osumnjičenima odredi pritvor, Viši sud u Pančevu je odredio pritvor osumnjičenom Ž.M. u trajanju do 30 dana zbog postojanja osobitih okolnosti koje ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo. Tužilaštvo će u daljem toku dokaznih radnji ispitati svedoke događaja i obaviti potrebna veštačenja“, piše u saopštenju Tužilaštva.

Republika Hrvatska uputila je povodom ovog slučaja protestnu notu Srbiji.

Situacija na terenu potpuno je konfuzna. Krenuvši iz Gline, JNA napreduje prema selima istočno od Petrinje, pokušavajući da izbije na obalu rijeke Kupe na potezu sela Novi Farkašić - Dumače - Nebojan.

Hrvatske snage su u Brestu i selu Petrovec, sa jedne strane Kupe, kao i selima Nebojan i Dumače, sa druge. Pokušavaju, ali ne uspjevaju da zauzmu Žažinu, koja se nalazi svega desetak kilometara dalje. Žažina je raketna baza JNA.

Potez do sela Gora - Strašnik pod kakvom takvom je kontrolom JNA. Cjelokupni rejon sjeverno, koji JNA forsira, potpuno je nezaštićen. Prema svjedočenjima oficira JNA, sa kojima je UNS razgovarao, lokalnog stanovništva skoro da i nema. Sa druge strane, JNA se ne zadržava dugo u selima koja zauzme, već ih ostavlja u pozadini, nebranjena.

Glavninu snaga JNA u ovom rejonu čini 544. motorizovana brigada i rezervisti iz Šapca. Jedan od oficira iz ove brigade ispričao je za UNS da su sve vrijeme imali problema sa “opstrukcijama, nedovoljnim moralom i rezervnim sastavom”. Kako je rekao, situacija je kulminirala 5. ili 6. oktobra, kada je više od polovine ljudstva “napustilo položaj”, odnosno “dezertiralo”.

Rafal za novinare

Tog kobnog devetog oktobra, grupa novinara, dopisnika Radio televizije Beograd, pratila je ratni put Šabačke brigade. U jutarnjim časovima stigli su na isturene položaje JNA. Pred dolazak novinara JNA je forsirala selo Dumače, pokušavajući da potisne ne tako veliku hrvatsku postaju i izbije na rijeku Kupu. Prvi napad na ovo selo započeo je 6. oktobra, i završio se neuspješno po JNA.

U vozilu, marke Golf, bijele boje, sa vidljivim pres oznakama nalazili su se novinar Zoran Amidžić, snimatelji Bora Petrović i Dejan Milićević, kao i Sretan Ilić, mobilisani novinar (rezervni kapetan), koji je u jedinici bio određen za saradnju sa medijima. Prva trojica su u civilu, dok Ilić na sebi ima vojnu uniformu.

Oni prvo dolaze u selo Srednje Mokrice, ali se tu ne zadržavaju, već odlaze dalje ka Donjim Mokricama, gdje su istureni položaji brigade naspram sela Dumače, koje i dalje drže hrvatske snage. Nakon završetka snimanja, grupa izvještača kreće nazad; neko vrijeme se zadržavaju u Srednjim Mokricama, a potom odlaze dalje, prema Selištu, putem koji vodi preko Gornjih Mokrica.

Svjedočenja i novinarski zapisi iz tog perioda uglavnom se u potpunosti poklapaju do ove tačke. Nakon toga, pojavljuju se različite informacije, mnoge od njih ispostaviće se kao netačne.

Na putu Glina - selo Gornje Mokrice, najvjerovatnije u blizini samog sela (ali ne i u njegovom naseljenom dijelu), vozilo novinarske ekipe zaustavljeno je rafalnom paljbom.

UNS je u ovom istraživanju otkrio obdukcione nalaze, na osnovu kojih je moguće zaključiti da su postojala bar tri napadača, koji su kada je vozilo naišlo zapucali iz zasjede. Od toga je barem jedan napadač izašao na put i otvorio vatru ispred vozila.

U danima neposredno nakon ubistva, nekolicina beogradskih medija objavljivala je netačne informacije da je vozilo pogođeno raketnim bacačem, kao i da je pucano iz lovačke puške, ili sačmare. Neki autori su čak tvrdili da je zločin počinilo lokalno stanovništvo. Nijedna od ovih tvrdnji nije potkrepljena konkretnim dokazima.

Na snimku Televizije Beograd sa lica mjesta, nastalom dan nakon ubistva novinara, vidi se vozilo, u kanalu pored puta. Vozilo je izrešetano automatskim oružjem. Kao lokacija navodi se “okolina sela Gornje Mokrice”.

Zasjeda je postavljena na oštroj krivini. Sa obe strane puta nalazila su se polja kukuruza, a nedaleko i šumoviti obronci.

Upiranje prstom bez epiloga

Istraga o ubistvu grupe šabačkih novinara nikada nije zvanično vođena. Na pitanje ko je pucao i dalje nema odgovora. Zvanični Beograd upire prstom u Hrvatsku, ali ne radi ništa povodom identifikovanja i pronalaženja počinilaca.

Sa druge strane, u danima nakon ubistva, hrvatsko rukovodstvo optuživalo je tadašnji vojni vrh JNA da je vojska pucala. Ratno-huškački tabloid Slobodni tjednik (ST), o kome je UNS pisao, objavljuje tekst pod naslovom “Pucati na špijune bez zaustavljanja”, tvrdeći da su novinare likvidirali “pijani četnici”. ST je u tekstu objavio i fotografije ličnih stvari iz torbice Zorana Amidžića.

Autor Jovan Kubura, koji potpisuje tekst, pseudonim je jednog od stalnih autora Slobodnog tjednika.

Predstavnik Zengi u Sisku osvrnuo se nekoliko dana kasnije na ubistvo šabačkih novinara, tvrdeći da je hrvatska strana poštovala primirje, da “nikakvih borbenih aktivnosti nije bilo” i iznio verziju prema kojoj je vozilo sa novinarima naletjelo na minu. Druga verzija koju je predstavio, pozivajući se na informacije hrvatskih izviđačkih jedinica, jeste da je vozilo upalo u unakrsnu vatru unutar same JNA.

Tokom početnih faza rata u Hrvatskoj postojao je niz dogovorenih prekida vatre, koji se u praksi uglavnom nisu poštovali. Devetog oktobra na snazi je trebalo da bude jedno od takvih primirja.

Višemjesečno istraživanje UNS-a pokazuje ko se u danima prije, tokom i poslije ubistva novinara nalazio u rejonu gdje su ubijeni.

Izviđači

Na potezu sela Dumače i Nebojan, JNA je protiv sebe uglavnom imala dijelove hrvatskih jedinica iz kojih će kasnije nastati Druga gardijska brigada “Gromovi” - jedna od elitnih postrojbi hrvatske vojske.

Selo Dumače branili su pripadnici prve bojne (bataljona), u ratu poznati kao “Crne mambe”. U tom trenutku bojna nema stvarnu snagu bataljona, već po pitanju ljudstva više djeluje kao satnija.

U razgovoru za UNS, jedan visoki oficir JNA koji je učestvovao u borbama kod Petrinje, rekao je da je nakon zauzimanja grada upozoravao na mogućnost ubacivanja diverzantsko-izviđačke grupe preko rijeke Kupe.

Kontrola JNA nad područjima koja je prethodno zauzela postoji samo na papiru, u praksi nema dovoljno jedinica za osiguranje pozadine.

Novinari UNS-a pronašli su monografiju Druge gardijske brigade “Gromovi” koja, između ostalog, opisuje njihov ratni put na Baniji. Iz sela Dumače, protiv JNA djeluje treća pješačka satnija “Crnih mambi”. U tom trenutku, hrvatske snage pod kontrolom imaju samo sela Nebojan i Dumače. Novi Farkašić JNA je prethodno zauzela, ali se nije zadržala u njemu.

Pored treće satnije, u tom rejonu djelovala je i prva pješačka satnija. Osam dana nakon ubistva novinara, 17. oktobra, JNA je ponovo napala selo Novi Farkašić (u kome su se hrvatske snage prethodno utvrdile, nakon što su ga zatekle praznim), pokušavajući da izbije na Kupu. U selu su bili raspoređeni pripadnici prve pješačke satnije, prve bojne “Gromova”.

S obzirom na važnost bitke za Novi Farkašić za obe strane, monografija Druge gardijske brigade “Gromovi” posvećuje joj posebnu pažnju, ali i opisuje dane koji su prethodili borbama oko ovog mesta.

Prvi napad JNA na Dumače započeo je 6. oktobra. Nakon toga, JNA je pokušavala da zauzme selo još nekoliko puta. Dana devetog oktobra, kada su šabački novinari ubijeni iz zasjede, na snazi je bilo kratkotrajno primirje.

Opisujući ratne aktivnosti prve bojne, Druge gardijske brigade “Gromovi”, navodi se u monografiji da je nekoliko “gardista” (iz prve satnije) “samoinicijativno krenulo u izviđanje” terena. Dalje, piše da su prešli “Gornje, Srednje i Donje Mokrice, kao i selo Međurače”. U povratku su došli u selo Novi Farkašić, gdje su počeli da se utvrđuju.

Tačan datum kada se pomenuto izviđanje događa nije naveden. Međutim, na jednoj od fotografija iz monografije vide se dva pripadnika jedinice u Novom Farkašiću. Fotografija je navodno nastala 9. oktobra. Doba dana kada je nastala nije poznato.

Do izviđanja nije moglo doći u toku napada na selo Dumače, s obzirom na to da je JNA napredovala preko Srednjih Mokrica. Takođe, izviđačka grupa morala je proći pomenutim rejonom najkasnije 9. oktobra.

U razgovoru za UNS, oficir koji je prvi došao na mjesto nesreće, sa vozačem i još jednim vojnikom, rekao je da se tamo pojavio svega “pet do sedam” minuta nakon što su se čuli pucnji. Prema njegovoj izjavi, on je sat vremena ranije “sam prošao istim putem u vojnoj uniformi”.

Pretpostavlja se da se grupa koja je likvidirala novinare tada nije nalazila na mjestu ubistva, već da je na put izbila nedugo prije postavljanja zasjede. Vozilo u kome su se nalazili novinari vjerovatno je prvo koje je naišlo. Nakon likvidacije grupa se povukla kroz nekoliko minuta.

Kada su u pitanju položaji JNA u tom rejonu, u selu Donje Mokrice nalazila se protivoklopna četa iz sastava trećeg bataljona, dok je komanda bataljona bila u Srednjim Mokricama. U Gornjim Mokricama takođe se nalazila jedinica JNA, a sledeća je bila pozicionirana u selu Selište. Ovakvim rasporedom JNA je kontrolisala sama sela, ali ne i njihovu okolinu.

Bila su to tri papira velikog formata presavijena više puta. Kopija naslovnice i teksta na dve strane iz hrvatskog nedeljnog tabloida Slobodni tjednik (ST).

Do danas ovaj tekst ostaće najvredniji dokaz za istragu ubistva šabačke ekipe tada Radio-televizije Beograd, danas Radio televizije Srbije, koja nikada nije vođena.

Dobri ljudi

Tekst poslat porodici Amidžić u ruke policije je dospeo krajem oktobra 1991. godine.

Mlada šabačka medijska ekipa likvidirana je iz zasede 9. oktobra 1991. Na banijskom ratištu u Hrvatskoj, u izrešetanom automobilu, bili su novinar Zoran Amidžić (41), snimatelj Bora Petrović (32) i pomoćnik snimatelja Dejan Milićević (24). Put im je pokazivao mobilisani urednik u Radio Šapcu Sretan Ilić (42).

Malo je bilo verovatno, da će iko u Srbiji u ratno vreme, skoro pa istovremeno, imati priliku da pročita tekst objavljen u hrvatskoj štampi 17. oktobra 1991. 

„Uvek je bilo dobrih ljudi“, kaže Snežana Amidžić više od tri decenije posle.

Ona smatra da je osoba koja je do danas ostala nepoznata htela da pomogne. I to je tačno, jer se radi o najvrednijem tragu koji je istraga mogla da ima.

U ST-ovom tekstu pod naslovom „Pucati na špijune bez zaustavljanja!“ punom neistina, pokazalo je istraživanje UNS-a, objavljeni su i originalni dokumenti.

Jedan dokument sadržao je dvadeset imena šesnaestogodišnjaka iz rukometnog kluba „Metaloplastika“ iz Šapca pored kojih su bili pisaćom mašinom otkucani kućni telefoni i on se nalazio u Amidžićevoj torbici.  

Ipak, nije tako prikazan. Umetnut je lažni potpis koji doslovce glasi: „Spisak dvadeset šabačkih četnika u Glini: je li to povod dolaska novinara i ubojstva?“

Originalni dokument kao ilustracija sa podmetnutim lažnim opisom u već konstruisanom tekstu trebalo je čitaoca da uveri da se sve slaže i da upravo gleda imena „četnika“ koji su došli u Glinu da ratuju protiv hrvatskih snaga.

U svojoj torbici Zoran Amidžić je imao lična dokumenta, među kojima i taj papir, a on je sadržao i ime njegovog maloletnog sina, takođe igrača „Metaloplastike“. I uz njegovo ime, kao i kod svih, bio je kućni telefon.

Osoba koja je poslala pismo možda je baš preko telefona došla do naše kućne adrese, iznosi pretpostavku Snežana.

Torbica njenog supruga, iz koje je Slobodni tjednik objavio dva dokumenta, nikada nije pronađena.

Ogromno vreme koje je prošlo od kada je tekst koji je umesto novinarstva pružio izmišljotine, uključujući i potpis autora Jovana Kubure, koji ne postoji, o čemu je UNS pisao, nije umanjio njegovu važnost. Upravo suprotno, u nedostatku zvanične istrage, ostao je jedina veza sa ubicama.

Visokotiražni ST objavio je dokumenta iz male, lične, tašne Zorana Amidžića, koju je nosio sa sobom kada je ubijen. Ko im je to dostavio?

Da UNS nije objavio da na osnovu obdukcionih nalaza, koji su takođe otkriveni u ovom novinarskom istraživanju, kolege iz šabačke ekipe nisu nosile vojne uniforme, možda bi ostala ispisana samo verzija događaja koju je ponudio ST – četnici, automatske puške, SMB uniforme.

Zli ljudi

Za manje od godinu dana od ubistva srpskih novinara na Baniji Večernji list objaviće „ekskluzivu“ u kojoj jedan od najpoznatijih novinara ST-a Robert Pauletić piše o neverovatnoj praksi za dotadašnju štampu.

Zapravo, on će kao nekadašnji zamenik glavnog urednika ST-a, iz prve ruke ispisati u junu 1992. godine za neke pokajnički, za druge osvetoljubivi feljton, koji je već u naslovu gađao bivšeg šefa. Zvao se: „Sto laži Marinka Božića“.

Pravu buru na hrvatskoj medijsko-političkoj sceni izazvalo je Pauletićevo pisanje u kom proziva savetnike predsednika Franje Tuđmana za saradnju sa ovim tabloidom, piše o strahu novinara da napuste Božića koji se sa svima poigrava, poseduje podatke iz prvatnih života ljudi, vara poslovne partnere, još gore, svog oca, izmišlja autore u novinama, ima dovoljno moćne saveznike da ne završi na sudu, vodi promiskuitetan život i ne preza da čini zlo.

Jedna od Pauletićevih rečenica sa samog početka četvrtog nastavka Večernjakovog feljtona koju piše ispod naslova „Laž najtiražnija roba“ daje okvir za razumevanje brojnih tekstova ST-a. Pa tako i iskonstruisane priče koju su objavili nakon ubistva šabačkih novinara.

„Samo izuzetno novinska neistina može biti djelimice opravdana. Riječ je o tzv. ratnoj laži, kad se pomoću neke neistine ili konstrukcije oslabljuje neprijatelj“, napisaće Pauletić.

Pre nje napisaće još nekoliko rečenica sa kojima otvara priču o lažima koje prodaju tiraž.

Evo kako glase:

„Što je ST-u laž, a što istina? Koliki je postotak vjerodostojnih informacija? Kako uopće nastaje novinska laž? To su pitanja na koja nije lako kratko odgovoriti, jer je riječ o kompleksnom problemu s kojim se do pojave Božićeva lista nikada prije nije susrela hrvatska žurnalistika, a duboko sumnjam da igdje u svijetu postoji časopis koji toliko laže.“

Ljudi koji se sećaju

Jugoslovenskoj javnosti diplomirani novinar Robert Pauletić postao je poznat kao najmlađi pobednik čuvenog kviza „Kviskoteka“. 

Na njegovu novinarsku prošlost kao ST-ovog urednika podsetio je i Hrvoje Šimičević koji je u zagrebačkim Novostima, isto u junu, ali 2016. godine, pustio svoj „mali feljton“ od tri nastavka.

Kao okidač poslužilo je to što je početkom 2016. godine Pauletić u 51-godini izabran za zamenika ministra turizma u Vladi Hrvatske.

„Kako je strijeljao Robert Pauletić“ naslov je prvog dela te trilogije u kom novinar čitalaštvo podseća da su dok je čovek iz naslova bio zamenik, a potom i glavni urednik Slobodnog tjednika, objavljeni „huškački popisi s imenima, adresama i telefonskim brojevima najmanje 200 građana“.

„Prokazivani su kao navodni `KOS-ovci`, `četnici` i `unutrašnji neprijatelji`, što je rezultiralo uličnim nasrtajima, izbacivanjima iz stanova i s radnih mjesta, premlaćivanjem i smrtnim slučajevima“.

Na priču koju je prethodno objavio osiječki novinar Drago Hedl o ocu koji se ubio posle maltretiranja okoline zbog lažne objave ST-a da mu je sin na srpskoj strani, nadovezao se Šimičević. Sreo se 25 godina posle objaljenog spiska u ST-u sa nekadašnjim oficirom JNA iz doba SFRJ, zatim vojnikom hrvatske vojske, i njegovom suprugom. Ono što su govorili objavljeno je pod nekim drugim imenima, radi zaštite. Nekadašnji vojnik nije se voljno sećao i želeo je pre zaboraviti, dok je supruga sačuvala primerak ST-a.

Baš kao i kod ubistva šabačke ekipe, gde se kao potpisnik teksta pojavio izmišljeni Jovan Kubura, i u ovom slučaju nepostojeći novinar Zvonimir Hrpka preuzeo je odgovornost za napisano.

Istraumirani ljudi

Šimičević piše da je istražujući sudbine ljudi sa spiskova otkrio kako je više njih ubijeno nakon što su im imena osvanula u ST-u.  Penzionisani radnik sisačke rafinerije Dragan Rajšić nestao je u avgustu 1991. godine, pošto je osvanuo na ST-ovom popisu KOS-ovaca u Sisku. Osim na ovaj, novinar zagrebačkih Novosti, podsetio je i na slučaj progona sudije u Splitu.

„Imala sam silnih problema zbog objave imena u ST-u, od prijetnji do drugih oblika zastrašivanja. Ne samo zbog toga, jer znate kakva je tada bila klima, ali to je u svakom slučaju doprinelo svemu. Ispalo je da sam vođa četničkog pokreta, a da mi je brat dostavljao nekakve informacije na barikade“, rekla je Šimičeviću, između ostalog, sudija Sovjetka Režić.

Ona je ispričala da joj je na suđenju, jer je tužila ST, mladi novinar dobronamerno rekao kako je dobro prošla jer je bilo onih koji su „plivali Dravom u Osijeku zbog popisa ST-a“.

Srbina iz Dubrovnika, koji je, posle 25 godina, govorio sa Šimičevićem za Novosti takođe ne želeći da mu se pominje stvarno ime, isprebijali su i razbili kuću, pošto je osvanuo na ST-ovom spisku četnika. U tekstu „Zbog pisanja ST-a polomili su mi rebra“ pričao je o napadima i maltretiranju kroz koje je prošao. Traumi koju nose deca.

Strah da nešto može da se dogodi deci držao je i Snežanu Amidžić podalje od ideje da pokrene postupak u Hrvatskoj zbog ubistva supruga. Ostala je sama da odgaja dvoje dece. Informativno novinarstvo kojim se bavio Zoran, diplomirani istoričar i izuzetno talentovani reporter po svedočenju kolega,  više nije bila opcija ukoliko bi sin krenuo očevim stopama.

Ipak, sve vreme, verovala je u istragu. Ako ništa, bar u novinarsku. Od nje je UNS davnih godina i dobio kopiju teksta iz ST-a, od kog sve i kreće.

(Nastaviće se)

Dragoljub Bokonjić (foto: arhiva UNS-a)

O Dragoljubu Bokonjiću govoriće književnik Bratislav R. Milanović, novinar Slobodan Stupar, pozorišni reditelj Uroš Jovanović, istoričar Vidan Bogdanović, dramaturg Dušan Č. Jovanović i glumac Vladimir Cvejić. Biće prisutna njegova supruga Marina Mima Bokonjić.

Dragoljub Bokonjić rođen je 6. jula 1949. godine u Beogradu, gde je završio dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Novinarstvom se bavio od 1970. godine, kada je počeo da piše u omladinskom listu „Susret“. Dve godine kasnije počeo je Bokonjićev rad na Radio Beogradu 202, gde je radio kao saradnik informativne redakcije.

Kada je prešao na Drugi program Radio Beograda, izveštavao je o kulturi - vodio je Kulturni dnevnik, kao i emisije „Putevi kulture“ i „Događaji i povodi“.

Bokonjić je bio urednik i jedan od osnivača časopisa za kulturu i umetnost „4F“ u izdanju Univerziteta umetnosti u Beogradu.

Preminuo je aprila 2007. godine u 59. godini.

Auto pres klub osnovali su novinari koji prate automobilizam i automobilsku industriju. Formiran je radi boljeg organizovanja novinara ovog sektora.

Govorićemo o nalazima poslednjih istraživanja UNS-a o ubijenim novinarima i medijskim radnicima na ratištima devedesetih na prostoru bivše Jugoslavije, među kojima je i likvidacija dopisničke ekipe RTS-a na Baniji, kao i onome što bi ostalo skriveno da nije postojao pritisak javnosti i rad Komisije za istraživanje ubistava novinara u slučajevima Ćuruvija, Pantić i Vujasinović.

O tome šta su saznali istražujući ubistva novinara i medijskih radnika decenijama posle govoriće novinari Jelena Spasić, Filip Mirilović i Dragana Bjelica.

Do sada su učešće potvrdili predsednik Komisije za istraživanje ubistava novinara Veran Matić, javni tužilac Vrhovnog javnog tužilaštva Goran Ilić, Zaštitnik građana Zoran Pašalić, portparol Upravnog suda Milka Murganić, javni tužilac Javnog tužilaštva za ratne zločine Vasilije Seratlić i savetnik Mioljub Vitorović, Ivana Đurić iz Ministarstva za evropske integracije, advokat Dušan D. Bratić, advokat UNS-a Gordana Konstantinović i advokat Zora Dobričanin Nikodinović.

U okviru istraživanja UNS je objavio i tekstove: Sloboda kao pravo na streljanje ili kako su novinari „Slobodnog tjednika" zamračivali sliku ubistva da se ona nikad ne bi razvila do kraja, Zla sudbina putnika na koridoru, Smrt na Medenoj glavici i Smrt u bratovoj jakni.

Direktan prenos događaja možete pratiti preko Jutjub kanala Pres centra UNS-a.

O tome šta su saznali istražujući ubistva novinara i medijskih radnika decenijama posle govoriće novinari Jelena Spasić, Filip Mirilović i Dragana Bjelica, a učešće je potvrdio i predsednik Komisije za istraživanje ubistava novinara Veran Matić.

U okviru istraživanja UNS je objavio i tekstove Zla sudbina putnika na koridoru, Smrt na Medenoj glavici i Smrt u bratovoj jakni.

Namera je da se mural oslika na zidu zgrade u ulici Oblačića Rada, gde je Doderović živeo. Idejno rešenje izgleda murala kreirao je poznati niški umetnik Eško Kurtić, a planirana površina na kojoj će se naći portret je 14 kvadrata (4x3.5 metara).

Zbog nemogućnosti da se mural oslika direktno na fasadnim ciglama zgrade, biće potrebna izrada i montaža betonske konstrukcije (ploče) koja bi bila postavljena na zidu. Kroz kampanju želimo da obezbedimo sredstva za ploču, kao i za angažovanje umetnika za oslikavanje murala.

Budžet akcije:

→ Izrada i montaža ploče na kojoj će biti oslikan mural: 120.000 dinara
→ Angažovanje umetnika za oslikavanje murala: 200.000 dinara
→ Ukupno: 320.000 dinara

Kampanju možete podržati uplatom putem platforme Donacije.rs, kao i direktnom uplatom na račun Lokalne fondacije Niš:

Ko je bio Milorad Doderović?

Milorad Doderović rođen je 1953. godine u selu Marovac, opština Medveđa. Od 1974. godine živeo je i radio u Nišu. Četiri decenije se profesionalno bavio novinarstvom, a od 1994. godine bio je stalni dopisnik programa na srpskom jeziku australijskog državnog SBS radija. Kao član Uprave i Izvršnog odbora Udruženja novinara Srbije (UNS) aktivno se zalagao za slobodu medija i bolji položaj novinara.

Tokom novinarske karijere objavljivao je svoje tekstove u jugoslovenskim i srpskim novinama i časopisima. Dvanaest godina u niškim Narodnim novinama bio je politički komentator i urednik u DESK-u i izveštač iz saveznog i republičkog parlamenta. Jedan je od osnivača Lokalnog antikorupcijskog foruma (LAF) u Nišu.

U junu 1989. godine bio je urednik niškog omladinskog nedeljnika Grafit, kada je zbog njegovog intervjua sa Momom Kaporom, 101. broj ovog nedeljnika zabranjen.

Svoj prvi roman „Hodžina kći” objavio je 2018. godine u izdanju Udruženja pisaca „Sedmica” iz Frankfurta i niške agencije Svici. Knjigu „Sedma sila bez krila” je objavio 2019. godine, u kojoj je prikazao mnogobrojna iskustva i anegdote iz bogate novinarske karijere.

Preminuo je 30. decembra 2020. godine u Nišu.

„Šokirani smo postupcima Evropske federacije novinara (EFJ), koja nas je diskriminisala u pripremi i organizaciji Godišnje skupštine u Prištini, koja je zakazana za 23. i 24. maj 2024. godine“, navodi UNS.

Iz Udruženja u pismu podsećaju da je UNS istražio sve slučajeve ubistva i kidnapovanja albanskih i srpskih novinara od 1998. do 2005. godine na Kosovu.

Zahvaljujući radu UNS-a, kako dodaju, EFJ je usvojila dve rezolucije - Rezoluciju o ubijenim, kidnapovanim i nestalim novinarima na Kosovu u periodu od 1998. do 2005. godine i Rezoluciju o istragama ubistava novinara na Kosovu.

„UNS na Kosovu je poslednjih dvadeset godina lider u borbi za zaštitu novinarske slobode i novinarskog rada“, piše u pismu.

UNS ističe da su krajem novembra 2023. godine imali Zum sastanak sa predsednicom EFJ-a Majom Sever, na kojem nisu dobili informaciju da EFJ planira da održi Godišnju skupštinu u Prištini.

Inače, generalni sekretar EFJ-a Rikardo Gutierez je 27. oktobra poslao UNS-u mejl u kome je obavestio ovo udruženje da su se do tog trenutka prijavila dva kandidata za organizaciju – iz Prištine i Skoplja. Ipak, o krajnjoj odluci UNS je obavešten tek u 2024. godini.

„Kada smo, naknadno, 17. januara 2024. godine, saznali za ovu ideju, obratili smo se predsednici EFJ-a Maji Sever, tražeći sa punim pravom da oba udruženja budu uključena u pripremu i organizaciju ovog skupa, što je inače redovna praksa EFJ-a i IFJ-a. Od nje smo tada dobili pozitivan odgovor“, navodi se u pismu.

Šok je, kako pišu iz UNS-a, usledio, kada su 8. aprila dobili agendu Godišnje skupštine u čijoj pripremi i organizaciji niko od članova ovog udruženja nije učestvovao i u kojoj UNS kao organizacija ni protokolarno ne postoji.

UNS je pozvao članice EFJ-a da ne prihvate na ovakav način organizovanu Skupštinu.

Maja Sever je, u odgovoru UNS-u, navela da, prema pravilima, EFJ ne donosi odluku o mestu održavanja Skupštine pre pozivanja partnera koji će učestvovati u organizaciji, već suprotno.

„Pravilo je da se do određenog datuma zainteresovani moraju prijaviti za organizaciju Godišnje skupštine popunjavanjem službenog obrasca prijave za organizovanje Godišnje skupštine. Od prijavljenih ponuda, Upravni odbor odlučuje koja je prihvatljiva i donosi odluku“, dodala je Sever.

Ove godine je, podsetila je, doneta odluka da će Skupštinu u Prištini organizovati Udruženje novinara Kosova koje je poslalo prijavu u propisanom roku.

Ona kaže da je u razgovoru sa predstavnicima UNS-a na Kosovu naglasila da smatra da je to dobra prilika za zajednički rad. Ipak, naglašava da tada nije mislila na organizaciju skupštine već na zajednički rad na jačanju saradnje i razvoju rezolucije o nestalim novinarima.

„I dalje smatram da je važno otvoriti raspravu o tim temama i doneti odluke na Skupštini“, navela je ona.

Danas, 11. aprila navršava se 25 godina od ubistva urednika i vlasnika lista „Dnevni telegraf“.

Ubistvo Slavka Ćuruvije jedini je slučaj ubistva novinara u Srbiji koji je dobio sudski epilog. Međutim, zbog loše vođene istrage od strane tužilaštva, ubice su i dalje na slobodi, dok se o nalogodavcima nikada nije vodila istraga.

Podsetimo, Apelacioni sud u Beogradu objavio je u februaru, 10 meseci nakon što je presudio, da je preinačio prvostepenu presudu kojom su pripadnici Službe državne bezbednosti Radomir Marković, Milan Radonjić, Ratko Romić i Miroslav Kurak bili osuđeni na kazne zatvora zbog ubistva Slavka Ćuruvije i pravosnažno ih oslobodio.  

Suđenje za ubistvo Ćuruvije počelo je 2015. godine. Prvostepeni sud je dva puta doneo istu presudu - ukupno 100 godina zatvora za četvoricu okrivljenih. Apelacioni sud ih je poslednjom presudom oslobodio.