Vesti

25. 02. 2021.

Autor: Branko Čečen* Izvor: Cenzolovka

Medijska magarad i zelena trava

Nemojte reći da vam je svejedno da li su vesti koje svi proždiremo kao mahniti tačne, kompletne, aktuelne i zaista važne. Jer, stvarno nisu više „zaista važne“, to su bile ranije. Sada u dramatično većem broju slučajeva čine razliku između nečijeg života ili smrti. Ne verujete? Pročitajte izveštaj Rojtersovog instituta za izučavanje novinarstva koji najbolje objašnjava stanje novinarstva na planeti pogođenoj pandemijom

Godišnji izveštaj o stanju digitalnih medija Rojtersovog instituta za izučavanje novinarstva, i inače čisto zlato, a prvi koji je zaista zahvatio period velikog poremećaja života i postojanja na našoj planeti, pa i medijskog rada i uticaja, najzad je stigao.

Prethodni je, frustrirajuće, rađen u „normalnoj“ godini, a izašao kada je epidemija bila jedina tema na svetu. Autori su dodali brzometnu anketu, kako bi ga bar malo aktuelizovali, ali zaista korisni podaci stigli su tek sada.

Ako bismo rangirali nalaze izveštaja po očekivanosti, svakako nas neće iznenaditi da je pandemija i tako brzu selidbu medija na internet i društvene mreže učinila očevidno neophodnom, pa time i još bržom.

NIK NjUMEN

Autor Godišnjeg digitalnog izveštaja Rojtersovog instituta za izučavanje novinarstva je Nik Njumen, i to radi još od 2012. godine. Ovog puta, autor je u pogledu njihovih očekivanja od razvoja medija i industrije intervjuisao 234 liderke i lidera industrije iz 43 zemlje. Institut je istraživanje sproveo uz pomoć Google News Initiative.

Brza reakcija na promene

Više od tri četvrtine svih ispitanih lidera u industriji već je pokrenulo svoje medije u tom pravcu, u kojem i jasno vide budućnost. Iako ta budućnost u svetlu ekonomske krize koja se krčka pod površinom planetarne ekonomije verovatno za mnoge nije svetla, ili je uopšte i nema, tiha je uteha da je kredibilno novinarstvo na većoj ceni nego ranije.

Pa opet, promenjene navike i potrebe konzumenata informisanja u svetu tek će ove godine, zapravo, pokazati koliko su trajne i fundamentalne. Mediji, međutim, nemaju vremena za čekanje na dugoročne statističke pokazatelje. Brza reakcija na promene za mnoge znači razliku između života i smrti.

Orijentacija na internetsko oglašavanje i pretplatu samo je logična posledica dramatičnog mešanja virtuelnog i stvarnog sveta. Mediji koji se oslanjaju na štampu i emitovane reklame suočavaju se sa novim procesima optimizacije, smanjivanjem troškova i – otpuštanjima. To neće pomoći kvalitetu njihovog novinarstva, a to znači ni korisnicima njihovog sadržaja.

Velike platforme su se najzad setile da razmisle o granicama slobode izražavanja na njihovim, finansijski vrlo plodnim, poljima. Uz namerno odsustvo osvrta na pitanje pravovremenosti skorašnjih, mnogo konkretnijih regulatornih mera u odnosu na ranije, uglavnom kozmetičke, kao i na to šta je moralo da se dogodi da nešto ozbiljno preduzmu, te koliko su i te nove mere adekvatne, recimo samo da treba da očekujemo još snažniju i sistematskiju regulaciju sadržaja na društvenim mrežama i internetu uopšte, svuda u svetu.

Debata o podeli kolača

Naravno, velikim platformama su u ovom procesu odlučivanja pomogle i razvijene države koje su, u susretu sa direktnom opstrukcijom pokušaja da izađu na kraj sa pandemijom, najavile da će same nekako pokušati da regulišu sadržaje na internetu, i obezbediti bolje finansiranje kredibilnim (dakle neophodnim) medijima, pa i od strane velikih platformi, koje medijske sadržaje koriste bez finansijske nadoknade.

Od zakonskih i drugih rešenja kojima bi deo zarade platformi bio vraćen medijima koji su sadržaj stvorili, platforme se, pandemija ili ne, brane i rukama i nogama. Test-sukob Fejsbuka i Australije, koji je upravo u toku, treba pomno pratiti kako bi se videli mogući pravci rešavanja ovog problema, ali su aktivnosti izvršnih i zakonodavnih vlasti toliko ozbiljne da je sasvim izvesno da će promena zaista i biti – parlamenti se retko upuštaju u višegodišnje formulacije zakona koji neće biti u nekoj formi izglasani, a više takvih postupaka je u toku, u SAD (domovini velikih platformi), EU (najnaprednijoj u ovoj igri) i pomenutoj Australiji.

Svi ostali pažljivo posmatraju šta će se dogoditi, kako bi doneli svoje odluke.

U isto vreme, Fejsbuk je odlučio da stimuliše (i finansijski) kredibilne medije i njihove proizvode. Sam gest je pozitivan i može ga se modifikovati u nešto efikasnije i raširenije među velikim platformama, a kako sada stoje stvari sa pregovorima u Australiji, sasvim je moguće da će to biti deo paketa rešenja nadoknade za rad novinara i urednika na mnogim mestima u svetu.

Odmah se, dakako, otvorila i debata o raspodeli kolača. U ovom istraživanju, na primer, dok polovina (48%) ispitanih smatra da bi samo mali broj „kvalitetnih“ organizacija trebalo da dobije novac, oko trećine (32%) smatra da bi novac trebalo rasporediti na osnovu toga koliko je čijih proizvoda dospelo do mreža, a to znači i ravnomerniju raspodelu.

Isplate samo određenom broju medija bi možda dovele industriju u situaciju sličnu evropskom fudbalu i povlašćenim velikim klubovima koji vladaju Ligom šampiona bez ikakve, ma i filmske šanse za manje organizacije da značajnije rastu i napreduju u pogledu kvaliteta informisanja.

Svi se, međutim, slažu u jednom – velike platforme mogu i treba da učine mnogo više u podršci dobrom novinarstvu koje tako lakomo (i besplatno) koriste.

A kad talas zapljusne Srbiju…

Biće posebno zabavno videti šta će (ako išta) uraditi Srbija u tom pogledu, jednog dana, kada ovaj talas zapljusne i naše malo ostrvo. Vlast će biti u poziciji da pregovara o finansijskom osnaživanju medija koje sistematski i nemilosrdno marginalizuje i više ili manje diskretno uništava već godinama. Jedva čekamo da vidimo kako se Ana Brnabić i Siniša Mali bore za finansijsko osnaženje istraživačkih novinara i nezavisnih medija. Živi nismo.

Do zelene grane (prihoda od velikih platformi) dug je i neizvestan put i magarad koja ne žele da lipšu (mediji) okrenula su se reklamiranju na internetu i raznim vidovima pretplate. Za ova dva izvora novca, svima je, pre samo par godina, bilo jasno da mogu da održe samo male medije sa ograničenim uticajem, i to u bogatim društvima sa viškom novca i slobodnog vremena u građana.

Pandemija ih je, međutim, ne samo promovisala u kudikamo isplativije vidove sticanja prihoda (zbog veoma značajnog povećanja broja korisnika interneta u svrhu informisanja) već u mnogo slučajeva i – jedine na raspolaganju.

A to već odluke o izvorima finansija čini mnogo lakšim, ako ne i prijatnijim. Evo i primera – ove godine je 76 odsto ispitanih lidera industrije vesti navelo pretplatu kao veoma važan izvor prihoda. Prošle godine procenti su bili otprilike jednako raspoređeni, ali u obrnutom smislu – većina je pretplatu videla kao manje bitan model finansiranja.

Vreme je da razgovaramo o veštačkoj inteligenciji

Na kraju relativno tužnog popisa najvažnijih problema i pravaca razvoja medija koji treba da informišu građane sveta nesposobnog da izađe na kraj sa nekoliko virusa, ali sasvim u stanju da se satre nuklearnim ratom ili samonanesenim klimatskim promenama, iz prikrajka se nameće veštačka inteligencija.

Zapanjujući napredak na ovom polju razvoja informativnih tehnologija u kombinaciji sa svetskom krizom izveo je AI (artificial intelligence – veštačka inteligencija), kako kaže autor ove studije, „iz istraživanja i razvoja u redakcije“ i to bez adekvatne javne debate i bezbednijih formi testiranja, a kamoli ičega nalik na zadovoljavajuću regulaciju. Kao izvor uštede, AI je očigledna alatka za kojom će posegnuti isprva retki, a kasnije svi, kako to uvek i bude. Vreme je da razgovaramo o tome. Pre nego što bude kasno. Kao sa govorom mržnje i teorijama zavere na internetu, na primer.

Jer, kada velike platforme, sviknute na lak novac, budu birale između proizvoda rada živih ljudi koji treba da plate, i automatski generisane vesti… Mislim da svi znamo za šta će se odlučiti.

Na kraju krajeva, učesnici u istraživanju velikom većinom smatraju da će AI doneti korist velikim medijima koji će moći da je priušte, što će biti još jedan udarac za male i lokalne medije.

Zabrinutost za dobro novinarstvo

Zanimljivo je i kako ispitivani lideri industrije vide budućnost. Što se tiče preživljavanja, 73% su mirni u pogledu budućnosti svojih kompanija, ali samo 53% i u pogledu – dobrog novinarstva. Kao razloge za zabrinutost, većina navodi rast količine dezinformacija u javnoj sferi, napade na novinare i finansijsku (ne)održivost malih i lokalnih medija, za koje svi znamo da su kamen temeljac svakog informativnog novinarstva.

Poverenje novinara u političare dosta se jasno vidi iz straha ispitanika od moguće zloupotrebe državnih borbi protiv dezinformacija, odnosno strožih restrikcija slobode govora pod takvim izgovorom. Ne samo da je potpuno izvesno da će zemlje kao Rusija i Kina, ali i članice Evropske unije kao Mađarska i Poljska nastaviti da distortiraju zakonski okvir, političke prakse i društvene norme kako bi suzbile slobodu izražavanja, već je sasvim jasno da će se slične mere pojavljivati i u razvijenim demokratijama. Dobar primer je Francuska, u kojoj je donet zakon o ograničavanju, praktično zabrani, snimanja policije na zadatku.

Skok svesti o značaju kredibilnog novinarstva i jednovremeni porast njegovog suzbijanja, iako naizgled zbunjujuć, zapravo je jednostavna reakcija svih koji žele da sakriju svoja posla od javnosti.

Reakcija političkog sektora na sve bolje novinarstvo uvek je nastojanje da se ono suzbije na ovaj ili onaj način, ma koliko političarska usta bila skaredno puna „važnosti slobode štampe za demokratiju“.

Koliko god se činilo deplasiranim dramiti oko medijskih sloboda u vreme pomora, važna je to tema. Zatvoreni u kuće, sa mnogo neizvesnijim životnim vekom i potpuno promenjenim pogledom na istinske vrednosti u životu, nemojte reći da vam je svejedno da li su vesti koje svi proždiremo kao mahniti tačne, kompletne, aktuelne i zaista važne. Jer, stvarno nisu više „zaista važne“, to su bile ranije. Sada u dramatično većem broju slučajeva čine razliku između nečijeg života ili smrti.

Zato je važno da proučavamo kako se digitalni mediji menjaju i da damo sve od sebe da ih sačuvamo. Zbog budućnosti svakoga od nas. Čak i neizlečivih teoretičara zavere. Čak i za njih, kredibilno informisanje je jedina šansa za normalniju budućnost, a ako ne, onda nešto za šta će da nam objasne da smo budale što mu verujemo.

* Autor je direktor Centra za istraživačko novinarstvo Srbije