U maju ove godine 380 zaposlenih na RTS-u i 53. penzionisanih radnika potpisali su otvoreno pismo u kojem su se javno usprotivili načinu izveštavanja RTS-a i zatražili da ovaj javni servis unapredi svoje izveštavanje kako bi bilo objektivno, istinito i blagovremeno, u skladu sa zakonima i etičkim standardima.

Većina potpisnika su članovi neformalnog udruženja radnika RTS-a „Naš protest“, koje je formirano nakon početka studentskih i građanskih protesta u Srbiji.

“Protiv koleginice Jelene pokrenut je disciplinski postupak, ali to nas ni malo ne čudi. Inače, od kako smo uputli otvoreno pismo rukovodstvu RTS-a, kako kome od kolega, koji su zaposleni na određeno, istekne ugovor, oni ga samo ne produže. Do sada je desetak ljudi ostalo bez posla, a biće ih sve više”, kaže za Nova.rs jedna od zaposlenih na RTS-u.

Ljudi sa spiska pod lupom rukovodstva

Ona naglašava da su u strahu od gubitka posla svi koji su potpisali otvoreno pismo.

“Mi smo samo tražili da se izveštava u skladu sa etičkim, novinarskim kodeksom i Zakonom o javnom informisanju. Svi koji su na privremeno – povremenim poslovima ili autorskom ugovoru ili su tehnička lica, poput montažera, ostaće verovatno bez posla. Jednom kolegi, koji je reditelj, zahvalili su se nedavno na saradnji. Među potpisnicma su i stalno zaposleni, ali i nama mogu da daju otkaz bez pravnog osnova. Mere nam svaku reč i mislimo da žele da počiste sve ljude koji su na tom spisku”, kaže naša sagovornica.

Inače, postupak protiv urednice Dečjeg programa pokrenula je Služba za ljudske resurse, iako dobro upućeni izvor iz Javnog servisa kaže da pokretanje disciplinskog postupka nije moguće bez generalnog direktora Dragana Bujoševića.

O stanju na RTS-u, optužbama na račun uprave do sada se nisu oglasili ni direktor RTS-a Dragan Bujošević, ni glavni i odgovorni urednik Informativnog programa RTS-a Nenad Lj. Stefanović.

Evropska federacija novinara (EFJ), Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS), Udruženje novinara Srbije (UNS) i Granski sindikat KUM „Nezavisnost“ u julu su protestovali “zbog serije zabrinjavajućih slučajeva koji ukazuju na sistematsku odmazdu i pritiske prema zaposlenima i honorarnim saradnicima na Radio-televiziji Srbije, a posebno prema onima koji su dali podršku i izrazili mišljenje zahtevajući objektivno, profesionalno i zakonski utemeljeno izveštavanje”.

Iz NUNS-a navode da je u aprilu ove godine bez obrazloženja raskinut ugovor sa muzičkom urednicom radija, profesorkom sa Fakulteta muzičkih umetnosti, “koja je decenijama doprinosila kvalitetnom programu”. Potom u maju za troje kolega iz televizijskog sektora nije produžen honorarni ugovor i ostali su bez angažmana samo zato što su potpisali otvoreno pismo. Za jednu od te tri osobe čak je prethodila najava o mogućnosti stalnog zaposlenja, ali se, prema izjavama svedoka, to nije desilo samo zbog potpisa na otvorenom pismu.

U junu je još devetoro honorarnih saradnika ostalo bez ugovora i svi su bili potpisnici istog pisma, iako su neki i nagrađivani za svoj rad.

Posebno zabrinjava činjenica da su troje stalno zaposlenih radnika Radija dobilo rešenja o izricanju mere opomene zbog navodne povrede radne obaveze i nepoštovanja radne discipline, uz najavu otkaza ukoliko se isto ponovi u narednih šest meseci i to bez prethodnog upozorenja.

“U pitanju su zaposleni koji su javno progovorili o pritiscima, oglasili se komentarima koji nisu bili po volji rukovodstvu ili su obrađivali teme od nesumnjivog javnog značaja, koje rukovodstvo nije želelo da se emituju”, navode iz NUNS-a.

Jelena Popadić Sumić je odbila da dečakove reči izbaci iz emisije i RTS u nedelju nije reprizirao Važne stvari.

Podršku je dobila od Udruženja novinara Srbije (UNS) i Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), od stručnjaka iz oblasti medija, ali i od dela zaposlenih u RTS-u, kolega koji su protestovali ispred zgrade u Takovskoj.

Prva važna stvar

„Postoji nekoliko važnih stvari u vezi sa Važnim stvarima“, kaže Jelena Popadić Sumić na početku razgovora.

„Protokol snimanja serijala zadat je licencom projekta: nakon objavljenog poziva na kasting, deca (i njihovi roditelji) se dobrovoljno javljaju šaljući kraći video-snimak deteta, na osnovu kog se vrši selekcija dece i odlučuje koje će dete doći na razgovor. Razgovor služi da mi bliže upoznamo dete, nakon čega se deca pozivaju na snimanje.“

„Ove godine snimljeno je devedeset šestoro dece i nemali broj puta se deca na snimanju uopšte ne bave temama o kojima su pričala na kastingu. Razlozi su višestruki: kao prvo, nekoliko meseci koji prođu između kastinga i snimanja u životima dece zna da bude jako dug period, u njihovim životima se dešavaju promene, u životnim okolnostima se dešavaju promene. Osim toga, iako ne vide kameru, kod veće dece se događa svest o tome da su snimana, pa često pokušavaju da prikažu najbolju verziju sebe, a neretko se dešava da dete upravo koristi priliku da izgovori nešto što inače ne govori i time pošalje poruku nekome iz okruženja.“

Snimanje prate urednica i roditelj

„Tokom snimanja, ja sedim u prostoriji sa odraslom osobom koja je dovela dete (najčešće je to jedan roditelj) gde preko kontrolnog monitora prate snimanje. Više puta smo imali situaciju u kojoj su i roditelji bili iznenađeni stavovima svog deteta ili čuli tajnu za koju nisu znali. Nakon završetka snimanja, svaki roditelj popunjava saglasnost za snimanje deteta uz napomenu da može da ne bude saglasan sa tim da neka tema ili izjava budu iskorišćene u emisiji. To su nekada benigne stvari, nekada su porodični odnosi, nekada roditelj prosto ne želi da se nešto čuje u javnosti. Dakle, dete se prijavljuje dobrovoljno, svaki roditelj mora da da saglasnost i ima opciju da nije saglasan da se u emisiji koristi neki deo razgovora.“

Druga stvar

„Serijal je sniman tokom maja ove godine. Društvene okolnosti u kojima je serijal sniman nisu sasvim iste kao danas. Blokade i protesti bile su i te kako živa tema u školama, koliko god da se to nerado kaže u određenom delu javnosti, određen broj škola nije imao nastavu i po nekoliko meseci.“

Treća stvar

„Ja se, naravno, posle ovoliko vremena ne sećam kog su dana snimana koja deca, a Leonova izjava ni po čemu nije bila za nas incidentna – kako zbog okolnosti u kojima smo snimali, tako i zbog toga što je preko 50% dece u nekom kontekstu pominjalo proteste, blokade, izostanak nastave, mnoga od te dece žive u porodicama sa roditeljima koji su aktivni na protestima. Deca koja su snimana žive u Srbiji, nisu nesvesni onoga što se dešava.“

„Oni možda ne razumeju ceo kontekst događanja, ali svakako imaju informaciju o tome, ne zato što su zatrovani, nego zato što se u porodici gledaju vesti, zato što deca imaju mobilne telefone i zato što svaki posvećeni roditelj dete ne ostavlja bez objašnjenja situacije koja nije uobičajena. Neki od njih imaju i stav. Leon ga ima.“

Da li se razgovori montiraju?

„U svakoj epizodi pojavljuje od tri do petoro dece. Vreme koje dete provede u pravljenju frizure je u proseku oko jedan sat, a od tog vremena se uzima od tri do pet minuta. U toku snimanja ima praznog hoda, dok se kosa fenira, na primer, ali ima i delova kad deca jednostavno ćute i frizer, po instrukcijama rediteljke, ostavlja dete u tišini dok mu pravi frizuru, kako bi dete samo pokrenulo neku temu. U tom smislu, naravno – razgovori se montiraju, ali! Dečjim izjavama se ne manipuliše, izjave se ne valorizuju, ne ocenjuju i procenjuju njihovi stavovi. Leon je o protestima govorio preko deset minuta i njegova izjava je skraćena, ali joj nije promenjena suština. Izjave koje ulaze u epizode su autentične, ne šteluju se i značenjem izjava se ne manipuliše.“

Da li je dečak imao problema u školi zbog emisije?

„Pravilo formata nalaže da se roditelj/staratelj svakog deteta kontaktira od strane produkcije pre i posle emitovanja, kako bi se detetu pružila podrška ukoliko zbog nečega ima problema. U tom smislu, Leonovi roditelji su kontaktirani odmah posle viralnog širenja njegove izjave i roditelji su bili u potpunom miru sa celom situacijom. Kontaktirani su i nakon što se vikend završio i dobili smo informaciju da Leon nema nikakve probleme i da se i on sam odlično nosi sa tim.“

Dragan Bujošević, direktor RTS-a, je nije podržao

„Sa direktorom Bujoševićem nisam razgovarala nakon emitovanja prve epizode, tačnije, nisam ni sa kim iz menadžmenta razgovarala, osim sa svojim glavnim i odgovornim urednikom Vladimirom Kecmanovićem i kolegama.

Kako je saznala da neće biti reprize

„O ukidanju reprize ni kao urednica, ni kao odgovorna urednica Redakcije, nisam konsultovana, samo sam dobila informaciju od koordinatorke programa Redakcije dečjeg programa da joj je javljeno da je repriza zamenjena drugim sadržajem. Čak i sada, nekoliko dana posle premijernog emitovanja, ja nisam dobila zvanični odgovor koji je tačno deo sporan u epizodi i zašto, premda sam ga zvanično, elektronskim pismom tražila.“

„U toj istoj epizodi drugo dete izgovara da se vanzemaljci sporazumevaju na francuskom. Da li je to mišljenje rediteljke ili moje mišljenje? Nije. Da li je bitno koje je moje mišljenje na tu temu? Nije. Zašto? Zato što je ovo format koji se sastoji od autentičnih izjava dece o temama koje oni smatraju da su im važne ili zanimljive.“

Za šta je terete u disciplinskom postupku?

„Mnoge stvari vezane za ovu situaciju meni nisu jasne. Ja o  disciplinskom postupku nisam obaveštavala javnost, čak nisam ništa pisala o tome ni na svojim privatnim mrežama. Činjenica je da sam sa bliskim ljudima podelila informaciju, a kojim putevima je to u roku od nekoliko sati došlo do javnosti, ja ne znam.“

„Moje mišljenje je da je to između mene i RTS-a, ali sada, kada je to tema u javnosti, besmisleno mi je da se pretvaram da ne postoji. U elektronskom pismu dobila sam zadatak da napišem uredničku izjavu u vezi sa ’spornim sadržajem koji je emitovan’, premda mi niko zvanično nije rekao koji je sadržaj sporan i zbog čega. Da sam smatrala da je išta sporno, ne bih dopustila da ostane u epizodi.“

“Došla sam u situaciju da je o tome šta je sporno odlučuju tabloidi, koji ni po jednom moralnom ili novinarskom kodeksu nisu relevantni.“

Čime se brani od tabloida

„Ja se čak ni ne branim. Mediji koji su bili u stanju da mi prebrojavaju krvna zrnca u porodici i na osnovu te ’krvne slike’ tumače moj rad, koji su bili u stanju da repetitivno izgovaraju neistine, koji mi pripisuju da sam radila emisije o Srbiji i Srbe predstavljala kao majmune, a osim songa u okviru Plave ptice u životu nisam radila emisiju o Srbiji… Pa kako adekvatno odgovoriti, a sačuvati minimum dostojanstva? Ne postoji način i zato mi na pamet ne pada da se time bavim, branim i objašnjavam, osim svom advokatu koji će objašnjavati gde treba i kad dođe vreme.“

Kako protiv paranoje i cenzure

„Nemam ideju. Poslednjih dana sam mnogo puta čula da sam hrabra, a u mom učešću na radu na poslednjoj epizodi Važnih stvari nema nikakvog herojstva. Šta je tačno herojsko u tome da svoj posao radite najbolje što umete, ne uključujući autocenzuru zasnovanu na tome kako će nadređeni ili nadležni i nenadležni misliti o tome? Da li možemo da zamislimo da hirurg uđe u operacionu salu i treba da obavi operaciju želuca, a da mu direktor klinike, koji je na primer po struci dermatolog, govori ili naređuje šta da uradi. Ili još gore, da hirurg logično zna kako se operacija radi, ali da pretpostavlja šta bi narečeni dermatolog mislio o svemu tome i umesto da radi onako kako smatra da treba, uradi onako kako misli da bi direktor-dermatolog to želeo? I da prestane da bude bitno da se reši problem sa želucem koji ugrožava funkcionisanje pacijenta, nego se bavimo samo očekivanjima dermatologa kada je estetski izgled reza u pitanju. To je suludo!“

„Protiv cenzure se može boriti raznim sredstvima, a autocenzura je zao demon. Da ostanemo u diskursu medicine – cenzura je tumor koji treba otkloniti, a autocenzura je tumor u fazi metastaze. Dugotrajni nemar prema mnogim tumorima vodi u metastaze. Tu smo.“

„I kao i svako kome nije dobro, nadam se da će neka nova terapija da pomogne u ozdravljenju.“

Pravo deteta da govori i misli

„Svima su nam puna usta dece i brizi o njima, a ne primećujem da ih iko pita šta oni misle o svetu u kome žive. Ja sam oberučke prošle godine i prihvatila ovaj projekat baš zbog toga – da od njih čujemo šta vide i kako vide svet koji ih okružuje. Zašto je ijedno mišljenje deteta koje nikoga ne vređa sporno da se vidi na javnom servisu – ja iskreno ne razumem.“

„Da ukinemo pravo deteta da kaže svoj stav? Godine 2025. u Evropi? Da li je imperativ življenja u Srbiji danas ’ne smeš tako da misliš’ ili ’ne smeš to da kažeš’? Po kom to zakonu i kom pravu?“

„Nikolina Sinđelić je jedna od ljudi koja trpi medijsku torturu zbog Informera, ali nije jedina. Mnogo ljudi je prošlu kroz takvu vrstu torture ovih 13 godina, ali nažalost, nisu svi imali hrabrost da se odupru tom pritisku“, rekao je Ivanović na konferenciji za novinare ispred Palate pravde.

Nikolina Sinđelić je izjavila da takva kampanja mora da se zaustavi i da redakcija Informer treba da odgovara za to.

„Pričali su da će nam ponuditi novac kako bi nam isplatili odštete, mi ne želimo da pristanemo na to, to nije naš cilj. Cilj nam je da svako ko je prekršio zakon na bilo koji način, mora da odgovara za to i mora biti sankcionisan“, rekla je Sinđelić.

Dodala je da nije želela da se obrati Regulatornom telu za elektronske medije, jer, kako tvrdi, oni ne rade svoj posao.

Advokat Nikoline Sinđelić, Uroš Đokić, izjavio je da je krivična prijava protiv komandanta Jedinica za obezbeđenje određenih ličnosti (JZO) Marka Krička, koju je ona podnela, i dalje u predistražnoj fazi.

„Vidimo pokušaj potpune trivijalizacije te krivične prijave, pokušaj mešanja drugih grana vlasti u ovaj tok predmeta. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je u svom pismu Ursuli fon der Lajen rekao kako su ti mladi ljudi lagali da su ih tukli u garaži Vlade, a uz krivičnu prijavu predati su i lekarski predmeti sa fotografijama o zdavrstvenim nalazima Nikoline Sinđelić“, rekao je Đokić.

Ona je prethodno podnela krivičnu prijavu protiv komandanta JZO Marka Krička i drugih pripadnika te jedinice i optužila ga za fizičko i seksualno zlostavljanje prilikom privođenja nakon protesta 14. avgusta u Beogradu.

Sinđelić je za agenciju Beta izjavila da se nada da će biti epiloga nakon tužbi koje je podnela protiv redakcije Informer, jer, kako tvrdi, vlast je već počela da radi sve kako bi sabotirala tužbu.

„Zastitnik građana Zoran Pašalić je sinoć na Insajderu izjavio da je sve što je izrečeno laž i da postoje snimici iz garaže Vlade, ja ga pitam ako već postoje snimci, zašto čekamo skoro dva meseca da se objave“, kazala je Sinđelić.

Dodala je da je Pašalić izjavio da će snimci biti objavljeni na disku i da moraju da se obrade.

„Jasno nam stavlja do znanja da će snimak biti namontiran. Slična situacija je bila za snimak za naplatne rampe u Doljevcu gde je falilo dva minuta snimka za razrešenje slučaja. Sada, mislim da neće faliti dva minuta, nego će snimak trajati dva minuta jer smo mi u toj garaži proveli tri sata, oni sigurno nemaju sav materijal“, navela je Sinđelić.

Kazala je da je Pašalić njoj postavio pitanje preko televizije zašto se nije obratila njemu povodom tog slučaja.

„Svima je jasno zašto se nisam obratila njemu. Neprofesionalno je da me to pita jer je on zaštitnik građana, on treba da pokrene postupak i da se oglasi za svakog povređenog studenta i čoveka na protestima“, rekla je Sinđelić.

Da Upravni odbor koristi „svoju glavu“ umesto partijsku, uvideo bi da je Jelena Popadić Sumić ovim činom zaštitila prava maloletnika.

Podršku je dobila od svih relevantnih novinarskih udruženja, poput Udruženja novinara Srbije (UNS) i Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), od stručnjaka iz oblasti medija, ali i od dela zaposlenih u RTS-u, kolega koji su izašli na ulicu ispred zgrade u Takovskoj, nezadoviljni kampanjom koju protiv nje vode tabloidi.

Izjava dečaka u Javnom servisu, da se „studenti bore za pravdu i našu budućnost“, zasmetala je nadležnima zato što je bila autentična i ne onakva na kakve su navikli ž da ide uz dlaku vlasti. To je bio jedan od retkih trenutaka u kojima su gledaoci RTS-a mogli da čuju nešto iskreno i ostvare „svoje pravo da znaju sve“.

Ko je Jelena Popadić Sumić?

Jelena Popadić Sumić, dramaturškinja i spisateljica, rođena je 18. maja 1981. u Kruševcu. Diplomirala je dramaturgiju i završila postdiplomske studije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.

Za svoj rad više puta je nagrađivana – dobitnica je specijalne Sterijine nagrade za adaptaciju i postavku komada „Svinjski otac“ Aleksandra Popovića na 50. Sterijinom pozorju, kao i nagrade Fakulteta dramskih umetnosti „Josip Kulundžić“ za izuzetan uspeh u oblasti pozorišta, filma, radija, televizije ili kritike, piše u njenoj biografiji.

Pobednica je i internacionalnog konkursa bečkog pozorišta „Menschenbuehne Theater“ sa dramom „Gavranov krst“, kao i internacionalnog konkursa „Pisateljska soba/pisateljska jazbina“ u Sloveniji.

U njene izvođene radio-drame ubrajaju se: „Tajna mansarde“, „Čvrčak na ognjištu“, „Velika tajna“, „Očev trs“, „Među ljudima“, „Smetnje na razglasu“…

Njeni originalni komadi izvođeni su i u pozorištu: „Mila“ i „Gavranov krst“, kao i dramatizacije i adaptacije: „Svinjski otac“, „Pozovi M radi preljube“, „Kleveta“.

Mjuzikl za decu „Kohio“ objavljen je u ediciji „Savremena srpska drama“ i preveden na slovenački jezik.

U njenoj biografiji stoji i da je bila glavni i odgovorni urednik Biltena Festivala „Joakim Vujić“, kao i inicijatorka i urednica pozorišnog časopisa „Klaka“.

Već godinama je stalna saradnica časopisa Udruženja dramskih umetnika Srbije, LUDUS.

Najbogatije profesionalno iskustvo stekla je na televiziji: autorka je serija „Sa Ti na Vi“, „I ja bih da budem glumac“, „Buđenja“ (o deci iz SOS sela u Sremskoj Kamenici), scenaristkinja dokumentarnog filma o Josipu Kulundžiću „Fragmenti o Maestru“, serija za decu „Svemirska princeza“ i „Restorančić ’Zalogajčić’“. Autorka je i songova u seriji „Kukuriku šou“.

Zaposlena je u RTS-u u Redakciji dečjeg i školskog programa, gde je urednica i scenaristkinja emisije „Plava ptica“.

Živi, radi i sanja u Beogradu. Udata je i ima sina Karla, navodi se u biografiji urednice Dečjeg programa RTS-a.

Sve je izrečeno u emisiji “Gost urednik” i u sklopu priloga “Komentar urednika”, a dan nakon što je Tamara Radovanović išla u JKP Naissus na uvid u informacije od javnog značaja.

Novinarka je još 28. avgusta poslala zahtev za informacijama o tome ko su sve zaposleni u tom javnom preduzeću, koje u Nišu važi za preduzeće za “uhlebljenje” članova stranke i rodbine i koje je samo prošle godine za plate zaposlenih, kojih je preko 700, dalo oko 1,2 milijarde dinara.

Iz Naissus-a nisu dostavili te informacije, uz obrazloženje da je reč o obimnoj dokumentaciji, ali su omogućili uvid u prostorijama preduzeća, tek u utorak, 29. septembra, iako je rok za dostavljanje informacija od javnog značaja 15 dana.

Uvidu su prisustvovali Zoran Ignjatović, koji je u Vodovodu ovlašćen za davanje informacija od javnog značaja, zatim rukovodilac pravnog sektora Marko Jovanović, šefica osiguranja ljudskih resursa Ana Milentijević, ali i vršilac dužnosti direktorke Tamara Milić.

Ko je sve od naprednjaka, prijatelja, partnera, rodbine i kumova zaposlen u Vodovodu, kada i na kojim pozicijama – čitaćete uskoro u tekstu Južnih vesti. 

Međutim, dan nakon što je Tamara Radovanović otišla na uvid, režimska Niš TV, koje i dalje nema u registru medija, preti i targetira novinarku.

Koliko glupa treba da budeš pa da tražiš ovakve informacije, koje su lako poverljive, čak i za nagrađivane novinarke Južnih vesti – jedan je od komentara u prilogu.

Objavili su i deo spiska osoba čije je ugovore novinarka tražila u Vodovodu, a na kome su članovi Avramovićeve porodice, kao i bliža i dalja rodbina v. d. direktorke Tamare Milić.

Novinarku su vređali, omalovažavali i zastrašivali.

Urednik Južnih vesti Milan Zirojević osuđuje zloupotrebu medija i žali zbog toga što zaposleni na Niš TV ne razumeju ili se prave da ne razumeju koncept slobodnog pristupa informacijama od javnog značaja i partijskog i rodbinskog zapošljavanja preko direktora, stranke i budžeta građana.

Kao prvo, Tamara Radovanović ne radi ništa sama, već u dogovoru sa urednikom i redakcijom, pa je napad na nju napad na sve nas. Ovo je klasična kampanja zastrašivanja. Mi smo već obavestili svoj pravni tim koji će razmotriti i preduzeti dalje korake. Kao drugo, partijskim zapošljavanjem u javnim preduzećima Grada Niša bavimo se bukvalno od osnivanja i nastavićemo da se bavimo. Reč je o legitimnoj temi od javnog interesa. Nije ovde tema da li neko radi u javnom ili privatnom sektoru, legitimno je raditi u javnom sektoru, ima mnogo poštenih ljudi u javnom sektoru (mnogi su i naši izvori koji ne trpe nepravdu). Tema je partijsko-rodbinsko zapošljavanje preko veze, preko direktora, preko stranke, i sve to preko budžeta i grbače naroda. Pokušavaju da nas zaplaše, nećemo odustati – kaže urednik Milan Zirojević.

O ovom slučaju biće obaveštena i novinarska udruženja i relevantne institucije koje se bave zaštitom novinara.

Ali, sigurni smo da će javnost, građani i narod razumeti ko se bori za pravdu i javni interes, a ko za svoj.

Više od dvije decenije izvještavao je iz Srednje Bosne i Zenice, specijalizujući se za tešku industriju i metalurgiju.

Kao specijalni izvještač Politike sa Kosova radio je od 1981. do 1987. godine, a 1988. preuzeo je dužnost šefa dopisništva u Podgorici gdje je radio sve do penzije, 2005. godine.

Nosio je čin kapetana I klase u rezervi.

Zakon je usvojen 16. juna, ove godine, na XIV zasedanju Narodne skupštine, predsednik države ga je potpisao sutradan, a stupio je na snagu 25. juna.

Sve je precizirano posebnim Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o javnim medijskim servisima, čiji su samostalni članovi, odnosno prelazne i završne odredbe sastavni deo samog zakona o javnim servisima.

U datom roku od tri meseca, ništa se nije dogodilo, nema uslova konkursa za izbor članova Programskih saveta u oba javna servisa, a prema zakonu, u roku od šest meseci prestaje mandat sadašnjim članovima.

Novi zakon je uvažio razložnu primedbu medijskih stručnjaka da programski saveti, kao reprezenti auditorijuma, dakle građana, ne mogu da budu birani unutar javnih servisa od upravnih odbora, kako je bilo po starom zakonu, već da je nužan njihov eksterni izbor. To u buduće traba da bude ingerencija skupštinskih odbora koji se bave javnim informisanjem.

Iako ima savetodavnu ulogu, Programski savet je važan organ jer on treba da doprinese doslednijem ostvarivanju zakonskih, pre svega programskih, obaveza javnih servisa i da omogući njihovu javnu kontrolu, što je do sada bila jedna od najvećih regulatornih, ali i praktičnih manjkavosti.

Upravo zato je zakonom predviđeno da, za razliku od ostalih lica koja su imenovamna ili izabrana na razne fukcije u javnim servisima, a koja ostaju na svojim mestima do isteka mandata, članovima Programskih saveta mandat ističe u roku od šest meseci od stupanja na snagu zakona, bez obzira kada su birani.

Propušten rok ugrožava pravovremeni izbor Programskih saveta, ali je problem veći jer je novim zakonom uvedena institucija Poverenika za zaštitu prava slušalaca, gledalaca i čitalaca, a ove inokosne organe treba da biraju upravo Programski saveti.

Ako nema saveta, nema ni poverenika i time se nastavlja praksa veoma loše, skoro nepostojeće komunikacije sa slušaocima i gledaocima, koji imaju pravo da na dnevnom nivou postavljaju pitanja, daju predloge i sugestije, traže odgovore i objašnjenja i time obavljaju javnu kontrolu nad programima javnih servisa, što im zakon garantuje i što je jedan od važnih standarda u demokratskim medijskim sistemima.

Još jedna važna obaveza je propuštena. Regulatoru elektronskih medija, REM-u, zakon je propisao da, takođe u roku od 90 dana, donese "akt kojim će bliže urediti postupak imenovanja članova Upravnih odbora javnih medijskih servisa", jer su kriterijumi za izbor članova ovih tela izmenjeni u skladu sa zahtevima Medijske strategije.

U ovom trenutku, i ne zna se koliko još, REM nema Savet koji donosi odluke, pa će se zakonska konfuzija i u odnosu na Regulatora i u odnosu na javne servise nastaviti.

Zakon obavezuje i javne servise RTS i RTV da u roku od šest meseci usklade svoja akta sa odredbama novog zakona, za šta još ima vremena, ali do sada nema indicija da se na trome radi.

Nedemokratičnost, nedoslednost, zapravo hibridnost aktuelnog režima, potvrđuje se svakodnevno. Višegodišnje primedbe, apeli, istraživanja, svedoče o medijskoj tranziciji koja ide u kontrasmeru, sve to rezultiralo je Medijskom strategijom, a ona je predvidela izmene sva tri medijska zakona.

Vlast nije mogla da negira da u medijskoj sferi mnogo toga nije dobro, pa je pristala na izmenu medijskih zakona, ali je onda odugovlačila sa njihovom pripremom i donošenjem i nastojala da se što manje reformskih rešenja i standarda demokratskog sveta u njih unese.

Tako su u petogodišnjem periodu od 2020. do 2025. tek krajem 2023. usvojeni Zakon o javnom informisanju i medijima i Zakon o elektronskim medijima a potom su na njih stigle primedbe iz Brisela, pa su tek početkom ove godine menjani i dopunjavani na brzinu, bez javne rasprave. Zakon o javnim medijskim servisima je dobio novi oblik tek krajem prošle godine, o njemu rasprava vođena u januaru, a usvojen, sa ostala dva, u junu.

Ovakav sled događaja dokazuje da režim i kad pristane da se pojedine kvalitetne reformske odredbe unesu u zakone, onda izbegava njihovo ostvarivanje i to beskrupulozno, propuštanjem rokova koje je sam odredio. Tekuća godina obiluje takvim primerima, od drastičnog kašnjenja, a zapravo sistemskog odugovlačenja, da se po zakonu izaberu članovi Saveta REM-a do primene Zakona o javnim medijskiom servisima.

O tolerisanju prekomerne medijske koncentracije, ugrožavanju medijskog pluralizma i postojanju medijskog monopola, da i ne govorimo. Naivno bi bilo misliti da time vlast pokazuje nebrigu prema medijskom sistemu i javnom komuniciranju. N

aprotiv, to je smišljeni pristup da se u haotičnim relacijama prigrabi što više medijskog prostora za sebe, pronalaženjem ad hoc, voluntarističkih rešenja, javno nekontrolisanih i bez regulagtornog nadzora.

Autor je član radne grupe za pripremu Zakona o javnim medijskim servisima Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Priča će biti emitovana u četvrtak, 2. oktobra u 13.10č na RTS 1. 

Autor: Gordana Manjenčić,

Snimatelj: Branimir Cvetković

Montažer: Slavica Petrović

RTS Dopisništvo Šabac

Dodao je i da su prosvetari dobili povećanje plata, te da kako smatra, je verovatno to dosta "smirilo ovu situaciju".

"Ali imali smo zaista prošle godine i početkom ove godine tu čudnu situaciju da su nastavnici, pa čak i neki vaspitači u vrtićima zloupotrebljavali decu u političke svrhe i da smo imali i do danas imamo roditelje koji smatraju da oni treba da upravljaju školama, a da država dugo ništa nije radila da se to zaustavi. Već smo doveli do toga da zaista se ne zna šta će deca u školi učiti, kako će učiti i ko je odgovoran za stanje u školama", zaključio je Radomirović.

Upravni odbor smatra da sadržaj emisije nije bio u skladu sa prethodno odobrenim sinopsisom, koji je predviđao da dete sledi sopstvene misli i da se do "važnih stvari" ne dolazi frizerovom provokacijom.

Međutim, u snimljenom materijalu se odstupilo od tog koncepta i dečak je naveden da govori o političkim temama koje nisu primerene njegovom uzrastu i zrelosti, suprotno odredbama važećih zakona i međunarodnih konvencija koje se odnose na zaštitu prava deteta – uključujući Zakon o javnim medijskim servisima, Zakon o elektronskim medijima i Pravilnik o zaštiti prava maloletnika.

Napominjemo da je emisija "Važne stvari" realizovana u izvršnoj produkciji Sens prodakšn.

Zbog ozbiljnosti situacije, Upravni odbor je zatražio od generalnog direktora JMU RTS da hitno sprovede postupak utvrđivanja odgovornosti svih učesnika u procesu odlučivanja o pripremi, sadržaju i emitovanju navedene emisije, te da u primerenom roku o preduzetim merama obavesti Upravni odbor i javnost.

Branislav Klanšček
Predsednik UO RTS

"Ovo je privatni krivični postupak protiv mene i moje koleginice zbog teksta iz februara ove godine. Sutra imamo ročište, ja ne znam šta će da bude, prvi put u životu sam u ovoj situaciji. I kao neko ko je voleo da istražuje nešto, ovo može da bude interesantno, da vidim kako to izgleda. S druge strane, ovo je nešto strašno, da ne pravim neku žrtvu od sebe, ali preterali su. Tražiti za novinare zatvorsku kaznu je malo mnogo", kazao je Pivljanin.

On u tekstu kojim je reagovao na tužbu na tužbu, između ostalog, kaže da su novinare "nekad ubijali, a sada krivično gone", na šta je Milenijum tim, kako kaže, Pivlajnin "promptno poslao demanti".

"Apropo tog naslova, juče su iz Milenijum tima promptno reagovali i samo neko krajnje zlonameran... Oni demantuju - mi nismo nikog ubili, traže demanti... Ovde jasno stoji, ko god hoće da razmisli, da su nas nekad ubijali, to je bilo Miloševićevo vreme, ja sam na to mislio... Ovde sad što se njih tiče je korak napred, ne tuku nas, ne biju nas, nego nas šalju u zatvor. Hteo sam reći, na jedan tako zaoštren način, dokle se došlo", pojasnio je.

Na pitanje šta je poruka krivičnog procesa, pravnik Nezavisnog udruženja novinara Srbije Rade Đurić kaže - viktimizacija medija.

"Srbija poznaje jako dobar institut - to je ili zloupotreba procesnih ovlašćenja ili da kažem jasnije - zloupotreba prava na podnošenje tužbe. Ali mi dosad nismo videli da je jedan sudija kada dođe do takvog spora shvatio i razumeo tu poruku kroz podnetu tužbu - da neko zaista zloupotrebljava svoje pravo, bez obzira na koji način to radi i kakvu štetu nanosi", izjavio je Đurić.

Dodaje da je očigledno da se radi o sve većem pritisku na medije i novinare.

"SLAPP tužbe jesu vid teških pritisaka, a krivični postupak i zahtev za zatvorskom kaznom je jedan novi mehanizam za koji su shvatili da će naneti mnogo veće posledice, jer se mi nalazimo u pravnom sistemu koji je apsolutno kompromitovan i za koji vi nemate ideju šta od njega možete da očekujete", naglasio je Đurić.

Prema njegovim rečima, u pitanju je "klasično zastrašivanje, zloupotreba i zamena teza".

"I šalje se poruka novinarima da jako dobro promisle šta da rade kad istražuju javna preduzeća. Jer ovakva ozbiljna krivična tužba je nešto jako opasno, može da ostavi dalekosežne posledice. Pogledajte kako se ponaša deo tužilaca, kako se ponaša policija - da vi dolazite u situaciju da će neko sutra kod vas zakucati na vrata ne samo da uzme izjavu, već i da vas privede", kazao je Đurić.

To je, kako je rekao, "iskrivljen sistem u kojem živimo".

Na pitanje da li će na sudu tema biti povreda ugleda ili će se utvrđivati da lie je sitina napisano u tekstu za koji je tužen Pivljanin i nvinarka "Nove", Đurić kaže:

"Nažalost, praksa pokazuje da sudije u jako malom broju slučajeva razmatraju suštinu onoga što jeste napisano, da li je istina ili nije, i kako je to dovelo do toga da se neko oseća povređenim ili da je ugrožen položaj tog preduzeća. Da ne pričamo o javnim preduzećima za koje apsolutno postoji javni interes da se ovakve stvari istraže".

Đurić pojašnjava da sud gleda "samo da li je nekom povređen ugled i čast".

"Ne vodimo se presudama Evropskog suda za ljudska prava i evropskim pravom, kreiramo neku našu praksu koja je iskrivljena i za ovakve situacije možete da budete tuženi. Na sve to, naš pravni sistem je jako spor, Ranko Pivljanin i kolege moraće da čekaju pola godine ili godinu i da žive u neizvesnosti", ocenio je Đurić.

"Član zakona je na našoj strani"

Pivljanin citira član 239 Krivičnog zakonika po kojem su tuženi:

"Član 239 kaže - ko u nameri narušavanja poslovnog ugleda iznosi o njemu neistinite podatke kazniće se novčanom kaznom i zatvorom do jedne godine. Ovaj član ide nama u prilog. Prvo - treba dokazati našu nameru da mi narušimo njihov poslovni ugled i rejting. Ko smo mi da narušimo njihov ugled? Jesu neki naši poslovi bili ugroženi? Mi smo novinari, mi nismo radili iz namere, to ne znam kako može da se dokaže. Naš poriv je interes javnosti, a ne interes da ugrozimo njhov poslovni ugled".

Pivljanin kaže i da nabrajanje poslova "Milenijum tima" nije ugrožavanje njihovog rejtinga.

"Druga stvar - ako smo ugrozili njihov rejting time što smo nabrojali čime se sve bave i šta su sve kupili... Tamo stoji da su bili blisku vlastima i kažu - rušimo im ugled. Pa oni su se pojavljivali u predizbornim spotovima Dušana Bajatovića...", navodi Pivljanin.

Rade Đurić kaže da je teško dokazati nameru da neko želi da vam uruši ugled.

"To je dosta teško, pogotovo u ovakvim slučajevima kada se radi o tužbi koja govori o javnom interesu. Suština je da su novinari pisali o onome što je javni interes", rekao je.

Pivljanin se slaže i kaže da je upravo to bila njihova namera.

"Bukvalno je tako. Mi smo se bavili njihovim poslovima koji su vezani za državu, dakle za državni novac, novac građana Srbije. To je bio naš jedini motiv", izjavio je Pivljanin.

Đurić pojašnjava da je analiza i istraživanje o tome gde je otišao novac građana iz budžeta ne može da bude ugrožavanje integriteta nečije firme.

"Kako vi sad tu da nađete nameru da novinar želi da ugrozi integritet firme? Namera se u ovom slučaju jako teško dokazuje i ovaj slučaj će pasti. A obaveza sudije je da utvrdi istinitost informacija koje se iznose. Kada se to utvrdi, tužba pada", kaže Đurić.

Ali, dodaje, onima koji podnose takve tužbe nije ni važno da li će se one okončati u njihovu korist.

"Nego je važno da oni vas sekundarno viktimizuju, da vi iščekujete šta će se sve dogoditi. I vi niste sigurni kako da se ponašate, to su posledice kada novina odlaze u samocenzuru ili cenzuru", ocenio je Đurić.

Pivljanin kaže da je njemu šteta već naneta.

"Jer sam ja prvi put u životu krivično gonjen. Sutra ću morati na ročište, onemogućen sam da radim svoj posao... Oni nas sad stalno mogu, da na pomen bilo koga, bilo čega, da nas tuže, svi mogu da te tuže za sve", rekao je.

Zbog emitovanja komentara maloletnog deteta u emisiji o političkim protestima u Srbiji, Ministarstvo informisanja i telekomunikacija pored osude, zatražilo je i hitnu istragu svih okolnosti i najhitnije reagovanje nadležnih državnih institucija.

"RTS je emitovanjem ovog programa grubo prekršio član 66. Zakona o elektronskim medijima i član 24. Pravilnika o zaštiti prava maloletnika u oblasti pružanja medijskih usluga, koji izričito zabranjuju korišćenje maloletnika u programskom sadržaju u političke svrhe. Na taj način RTS se ponovo i to na još perfidniji način svrstao na jednu stranu u političkim previranjima u našoj zemlji", saopštilo je Ministarstvo informisanja i telekomunikacija.

Produkcija "Sense" negira da su deca instruisana 

Produkcija "Sense" odbacuje tvrdnje o instruisanju dece i poziva RTS da reaguje i zaštiti učesnike u proizvodnji ove emisije od uvreda i targetiranja.

"Serijal 'Važne stvari' realizuje se prema licenci holandskog formata. Koncept eksplicitino definiše kako se sa decom postupa i komunicira, od kastinga, preko snimanja, do emitovanja emisije. Deca pričaju o temama koje su njima važne. Eventualna instrukcija autora ili voditelja nije dozvoljena i ne praktikuje se. Uz to, roditelji su prisutni u toku snimanja, kada su u mogućnosti da u formularu napomenu ukoliko nešto od snimljenog materijala ne treba koristiti u emisiji", poručuju iz produkcijske kuće "Sense".

Pašalić: Brutalna eksploatacija dece u političke svrhe

Zaštitnik građana Zoran Pašalić je osudio i sve medije koji su prikazali snimke iz pomenute emisije RTS-a, a da nisu zaštitili identitet deteta.

"Iznenađen nisam, jer je ovo poslednji u nizu primera brutalne eksploatacije dece u političke svrhe, a svi naši apeli i pozivi na odgovornost su bili ignorisani ili su nailazili na osudu barem kod dela javnosti, pa čak i struke. Ipak, zgrožen jesam pred tim koliko su stvari otišle predaleko, jer govorimo o političkoj manipulaciji u emisiji za decu, i to na javnom medijskom servisu sa nacionalnom frekvencijom. Jasno je da pozivanje na profesionalnu etiku više nema nikakvog smisla. I zato pozivam sve nadležne institucije i organe da hitno reaguju u konkretnom slučaju na kršenje prava maloletnih lica, jer normativi postoje, kao i jasno definisane sankcije za ovakve prekršaje", poručio je Pašalić.

Vučević: Rukovodstvo RTS-a izgubilo legitimitet; UNS: Opasna kampanja protiv urednice Jelene Popadić Sumić

Istim povodom oglasio se i predsednik Srpske napredne stranke Miloš Vučević.

"Intencija protesta i blokada prethodnih deset meseci je da se država dovede u stanje ludila i u tome, nažalost, učestvuje i neko ispred Radio-televizije Srbije i to na perfidan način. Sve vreme sam pod utiskom da RTS u stvari na mnogo lukaviji način podržava obojenu revoluciju nego televizije N1 i Nova S", poručio je Vučević.

Lider SNS-a smatra da je "rukovodstvo RTS-a izgubilo legitimitet i da bi trebalo da podnesu ostavke".

S druge strane, Udruženje novinara Srbije izrazilo je protest zbog kampanje koju protiv odgovorne urednice redakcije Dečjeg programa RTS-a Jelene Popadić Sumić vode tabloidi. Podsetili su u saopštenju i da je obeležavanje novinara neprihvatljivo i upozoravaju da agresivan i zapaljiv govor može imati za posledicu ugožavanje bezbednosti novinara i medijskih radnika.

Tako je u Informeru osvanuo tekst da su na Javnom servisu „terali decu da pričaju o blokadama usred dečije emisije“, da je u pitanju „neviđeni skandal“ i da je „maloletno dete iskorišćeno u političke svrhe“, dok je Pink u svom dnevniku izjavio da su „deca zloupotrebljena u političke svrhe“.

„Išli smo prvo polugodište najnormalnije, ali sad smo imali prekide zbog blokada i protesta“, kazao je dečak tokom emisije.

Upitan: „Kakve su to blokade i protesti“, odgovorio je:

„Studenti se bore za pravdu i našu budućnost.“

Izjava dečaka u emisiji „Važne stvari“ uzrujala je, čini se, vlast i provladine medije, koji su optužili autore i RTS za „zloupotrebu maloletnika“, iako, s druge strane, nisu imali problem s tim da se u predizbornoj kampanji predsednika Aleksandra Vučića pojavi maloletna devojčica.

Vladan Slavković, aktivista Lokalnog fronta, kaže za Danas da, kada neko zloupotrebljava decu za svoje predizborne spotove i sistemsko laganje svojih građana, onda govorimo i o toj zloupotrebi, ali još više o pomenutom sistemu zloupotrebe i njegovom cilju.

Suština je u slobodi medija, tačnije, u njihovom korišćenju, smatra on.

– Dete u toj emisiji „Važne stvari“ nije izgovorilo nikakav naučen tekst ili scenario. Naprosto je dečak rekao ono što je jasno svima. Baš kao u Andersenovoj bajci, dečak je rekao: CAR JE GO! – zapaža Slavković.

On dodaje da se srpski tabloidi ponašaju kao zaštitnici diktatora od sramote, te su odmah priskočili sa uhodanim sistemom napada na glasnika.

– Tabloidi ne samo da zloupotrebljavaju decu i imputiraju im tekstove, kostime i zadatke u kampanji, već i učestvuju u skrivanju zloupotrebe dece, od Feketića, preko „Bunga Bunga“ žurki, pa sve do masakra u Ribnikaru, Orašju i Duboni. Tada su otvoreno trgovali povodima, okolnostima zločina i čak vodili unesrećene roditelje po predizbornim mitinzima – kaže naš sagovornik.

Slavković ističe da ta zloupotreba medija često pusti krak do tužilaštva i suda, do kojih stiže urednička procena karaktera nekog dela i čak preporučena kazna. Čak i pre same procedure, valja nam biti svesni toga, poručuje.

– Tabloidi i cela ta SNS mašinerija ponašaju se kao u ratu, otud i toliko bestidnih napada na sve koji ne misle u korist vladara. Na nama je da shvatimo da smo i mi žrtve tog rata, a da se jedino možemo spasiti i osloboditi kad svi shvate da CAR JE GO – poručuje Vladan Slavković.

„Važne stvari“ – dokumentarni serijal o interesovanjima dece

Kako se navodi na sajtu javnog servisa, redakcija dečjeg programa RTS-a nastavlja da se bavi interesovanjima dece, njihovim radostima, tugama, ciljevima i strahovima kroz dokumentarni serijal „Važne stvari“. U emisiji, kao i prethodne godine, mališani imaju mogućnost da im frizer Borko pravi frizure koje žele i da kroz spontani razgovor sa njim otkriju šta je to što je njima važno.

Serijal je urađen po holandskoj licenci, u saradnji sa producentskom kućom Sense Production. Urednica projekta je Jelena Popadić Sumić, producent Milan Stojanović, rediteljka Tamara Todorović, frizer Borko Jelenić, direktor fotografije Milan Stanić.

Pešića su, posle zavšenih protesta u nedelju uveče, bez razloga jurila neuniformisana lica, a potom i pripadnici policije sa opremom za razbijanje demonstracija. Grubo su ga bacili na ulicu pokušavajući da mu otmu telefon, koji je on uspeo da doda prijateljima, koji su vikali pripadnicima policije da Luka ima novinarsku akreditaciju, naveo je ANEM.

U policijskoj stanici oduzeta mu je kamera i odneta u susednu prostoriju, iako bez naloga nije smela da bude pregledana. Na insistiranje da mu se dozvoli da pozove advokata, policijski službenici su ga očigledno namerno dezinformisali da na to nema pravo, ukazao je ANEM.

Nasilje policije na protestima, kako je naglasio ANEM, ne može se sakriti napadima na novinare, hapšenjima i zaplenama opreme za snimanje. Ne može se sprečiti ni prekršajnim, ni krivičnim prijavama.

Nova generacija reportera stvarana je u proteklih deset meseci i upravo oni najviše doprinose da svi važni događaji i protesti budu pokriveni na pravi način. Tortura policije nad Aleksom Stankovićem, napadi na Gavrila Andrića, novinarke i novinare, oduzimanje opreme od kanala Blokada info, nedopustivi su kao i nekažnjivost prekoračenja ovlašćenja.

Najvažnije je da će, zahvaljujući solidarnosti i profesionalnom radu, kršenja zakona biti dokumentovana i procesuirani odgovorni kada se za to stvore uslovi, zaključuje ANEM.

Zaposleni su organizovali skup u znak podrške koleginici i kažu da neće ćutati, jer je Jelena jedna od njih. Nju su podržali svi sindikati RTS.

Podsećamo, u poslednjoj epizodi emisije "Važne stvari", koja se emituje na drugom programu javnog servisa, jedan dečak je prokomentarisao studentsku borbu.

Isečak iz pomenute epizode prikazuje dečaka koji sedi u stolici za friziranje i priča kako su imali pauzu sa školom zbog blokada i protesta. Voditelj je, potom, pitao dečaka "kakve su to blokade i protesti", na šta je on odgovorio da se "studenti bore za pravdu. Za našu budućnost".

Urednica se nije obratila okupljenima, samo je pustila balon na kome je pisalo hvala.

Ona je ranije navela da je tokom produkcije emisije poštovala pravila kako se snima, da deca nisu instruisana i da veruje u slobodu govora.

"Jelena potpisuje emisije koje ispunjavaju najviše standarde, tvorac je Plave ptice. Zbog svega toga, mi, Jelenine kolege, verujemo u posvećenost i pružamo joj podršku. Ovakav pritisak i medijski linč mora da se zaustavi", poručili su s protesta.

"Deca se interesuju šta nam se događa, interesuje ih šta su blokade, prtotesti, mi smo kao roditelji dužni da im objasnimo šta nam se dešava. Deca imaju pravo na svoje mišljenje, da ga mi odrasli čujemo i razumemo, imaju pravo da ne budu cenzurisana. Deca imaju pravo da njihove izjave ne budu politički zloupotrtebljene, ali onda kada ih tabloidi razvlače", rekla je na protestu novinarka RTS Marija Miladinović Lisov.

„Kao predstavnici zaposlenih od vas očekujemo da stanete u odbranu urednika i novinara, pogotovo kada orkestrirani napadi stižu iz vrha vlasti preko tabloida, kao što je sada slučaj sa urednicom Jelenom Popadić Sumić. Od vas zahtevamo da zaštitite ulogu javnog servisa, da omogućite nesmetan rad u javnom interesu i da nađete način da se više ne urušavateško stečeno poverenje građana“, navodi se u otvorenom pismu koji su potpisali predstavnici Sindikata RTS Nezavisnost, Nezavisnog strukovnog sindikata RTV i filmskih radnika Srbije, ASNS, Sindikat muzičkih umetnika i sindikat Sloga.

Dva puta ga je na protestima napala policija. Najpre su ga prebili ispred Pravnog fakulteta, a onda polili nepoznatim hemijskim sredstvom, dok je mirno stajao na ulici, tako brutalno da je na sat vremena oslepeo.

Na sve to ne prestaju kampanje protiv njega u tabloidima, kao ni pretnje.

U trenutku kada smo radili intervju sa Cvijićem, pojavila se vest da je stigla još jedna pretnja protiv novinara i njegovog nedeljnika – državna kompanija Elektroprivreda Srbije podnela je krivičnu prijavu protiv Cvijića, direktora Radara Mihaila Jovićevića i glavne i odgovorne urednice Vesne Mališić.

Prijava se zasniva na navodnom izazivanju panike i nereda zbog teksta o urušavanju elektroenergetskog sistema koji je Cvijić napisao pre skoro godinu dana.

Cvijić za Cenzolovku kaže da je policija dolazila kod njega kući da ga traži i da treba da im se javi u svojstvu građanina.

„Trenutno sam na godišnjem odmoru i ne znam koji je razlog. Pretpostavljam da je vezan za ono što je izašlo u medijima, da je EPS podneo krivičnu prijavu protiv mene“, kaže Cvijić.

Cenzolovka: Da li se, posle dva napada policije na tebe, osećaš ugroženo? Da li policija ima neki pik na tebe jer istražuješ MUP?

Vuk Cvijić: Mislim da celo društvo klizi u nasilje i da su to samo manje epizode koje potvrđuju da vlast sprovodi nasilje nad svakim ko se usudi da bilo šta kritički kaže i da pokazuje da nema nikakav demokratski kapacitet, već da sada prelazi na ogoljenu silu.

Ta dva napada su dva različita povoda. Ja pretpostavljam da sam kod onog prvog napada ispred Pravnog fakulteta bio kolateralna šteta. Napad i nasilje su bili usmereni ka studentima, oni su bili žrtve. To nije bilo nasumično nasilje, već organizovano, smišljeno i sprovedeno od strane policijskih snaga nad studentima koji nisu pružali nikakav otpor, niti bilo kakav povod za nasilje. Ja sam tu bio samo svedok i uspeo sam napad da zabeležim, a studenti su zabeležili kako mene napadaju.

Onaj drugi napad, kada sam poprskan nekom supstancom, možda je bio usmeren ka meni, tako je izgledalo mojim kolegama koje su bile tada sa mnom. Mogao bih da nagađam zbog čega je, ali ne znam ko je u pitanju. Jer su i u prvom i u drugom slučaju bili ljudi koji su većinom u policijskim uniformama sa fantomkama preko lica, i više su izgledali kao razbojnici nego kao policajci.

Kod Pravnog sam primetio i ozloglašenu Jedinicu za obezbeđenje određenih ličnosti i objekata (JZO) koju vodi Marko Kričak, a video sam i kako premlaćuju studente u Kneza Miloša ispred Generalštaba, i tako dalje. Novinari su nezgodni svedoci, pa smo zato i meta napada policije.

Cenzolovka: Da li imaš utisak da novinari obično čak ni fizičke napade od strane policije ne uzimaju dovoljno ozbiljno? Kako bi reagovao da je na isti način napadnut tvoj bliski prijatelj ili član porodice?

Cvijić: Na ovo prvo pitanje je teško odgovoriti. Moguće je da na jedan način, radeći ovaj posao, zapravo i računamo da u ovakvom sistemu sa ovakvom vlašću to može da nam se desi. Prosto smo to uzeli kao neku vrlo moguću situaciju u kojoj možemo da se nađemo.

Vučić zatvara Miloševićev krug

Cenzolovka: Da li si ikada imao informacije da je tvoja bezbednost ugrožena tako što si na meti bezbednosnih službi ili kriminalaca koji sarađuju sa njima?

Cvijić: Službeno i zvanično ne, ali jesam bio meta prisluškivanja kada sam pisao o političkim ubistvima iz devedesetih. DB me je tada prisluškivao, jer sam pisao ko su počinioci, ko su mogući počinioci, ko je bio tamo, da li je bio, i takve stvari.

Cenzolovka: Da li ovo vreme može da se uporedi sa devedesetim godinama, kada su novinari bili i ubijani?

Cvijić: Sada je sveopšti pritisak. Slobodan Milošević je u poslednjoj fazi pokrenuo pritisak, naročito kroz onaj zajednički Zakon o informisanju, koji je sprovodio sa tadašnjim ministrom informisanja, a sadašnjim predsednikom Aleksandrom Vučićem. On praktično završava ono što je počeo kao zloglasni ministar informisanja – da guši svaku kritičku misao u medijima.

Njemu su kroz celu političku karijeru mediji neprijatelji. A mediji bi zapravo svuda trebalo da budu jedan korektor u društvu, pre svega korektor vlasti, ali i nekih drugih društvenih pojava, da ukazuju i budu prostor za dijalog. A on medije vidi kao sredstvo vlasti. Ako mu se ne pokore, onda želi da ih uništi. Kako je to radio devedesetih, tako radi i sada.

On, čak, to trenutno radi na jedan sveobuhvatniji način. Milošević je naređivao ubistva političkih protivnika i ubistva novinara, a oni koji su bili osumnjičeni i okrivljeni za ta ubistva, kao što je ubistvo Slavka Ćuruvije, oslobođeni su za vreme Vučića. Tako da se tu jedan krug zatvara.

Milošević je imao čoveka koji je tada imao delimičnu moć kao saučesnik jedne autokratske vlasti. Sada je on prvo lice te autokratske vlasti i praktično nastavak onog što se dešavalo devedesetih.

Neko je to lepo uporedio, mislim da je gospodin Kavčić, ako se ne varam – kada se Hitler ubio, vlast je preuzeo njegov ministar informisanja Jozef Gebels.

Za njih je politika nasilje

Cenzolovka: Koliko je istraživačkim novinarima bezbednost ugroženija sada u odnosu na neki raniji period, imajući u vidu atmosferu kakva je kreirana prema novinarima, pretnje smrću, svakodnevne kampanje i sve češće nasilje prema njima?

Cvijić: Pa čim se ova vlast oseti nesigurno i ugroženo, a to smo videli ranije u manjoj razmeri, ona poseže za tim metodama. Trenutno su studentski i građanski protesti, protesti svih koji su nezadovoljni ovom vlašću – znači opozicija, sindikati i ostali – i sada ih prosto ugrožavaju više nego ikada ranije. Zato je sada taj stepen nasilja mnogo veći, jer oni politiku vide kao takvu – za njih je politika nasilje.

Oni imaju svoje batinaške odrede, imali su ih devedesetih, i isti princip primenjuju sada, čak i sa istim ljudima u nekim slučajevima. Tako da je ugroženost na jedan način veća zato što je vlast ugrožena. Kod njih je to prešlo u strah, jer oni imaju šta da izgube i to nije samo vlast.

Postaviće se pitanje, ako posle ove vlasti budemo imali iole demokratsko društvo – poreklo imovine. Postaviće se pitanje ko je odgovoran za brojna krivična dela, od korupcije do stradanja ljudi koje je korupcija izazvala, što je i bio povod za ove proteste. Ali imamo i stradale ljude u helikopteru, u rudnicima, u namenskoj industriji.

Mi istraživački novinari smo počeli da brojimo žrtve ove vlasti i taj broj uopšte nije mali.

Sede glave Ćacilenda

Cenzolovka: Kako se osećaš kada vidiš da su u Ćacilendu neki od likova iz devedesetih optuživani za ubistva ili ratne zločine, pa među njima i oni koji su dovođeni u vezu sa ubistvima novinara?

Cvijić: Ova vlast danas primenjuje iste mehanizme kao devedesetih, i ne samo mehanizme, nego čak i iste ljude. Mi vidimo opet i JSO, doduše sa sedim glavama, ali ljudima koji su punili ili stupce crne hronike ili su punili strane dokumenta u Hagu, kao dva komandanta te jedinice koji su viđeni u Ćacilendu.

Kada njih vidim u tom šatorskom naselju, ne mogu da se otrgnem utiska koji sam imao devedesetih godina.

Cenzolovka: Mnogi kritički novinari su od strane ljudi koji vode državu prikazani kao neprijatelji, izdajnici, izazivači nasilja… Do koje je to mere opasno za novinare, posebno one koji prate proteste, na kojima opasnost od nasilja može stići sa različitih strana?

Cvijić: To je ciljano ugrožavanje. Nije to slučajno. Neko ko radi takve stvari svestan je posledica, da to može da se završi tragično. Bili smo svedoci više puta da je vlast dovodila organizovane nasilnike, od kojih su neki imali kriminalnu prošlost. I među državnim funkcionerima, ima i onih koji imaju kriminalnu prošlost. To je jedan isti sklop ličnosti i oni su ih dovodili da te reči pretoče u dela.

Videli smo više puta kako su mnoge naše kolege bile žrtve. Koleginice su možda i češće napadane od tih batinaša. To je jedna koordinirana akcija, gde je onaj ko to radi, a to je vrh vlasti, svestan posledica. I ne samo da je svestan, nego podstiče da se sa pretećih reči pređe na dela.

To radi i sam predsednik Vučić. Više puta je to radio praktično promovišući nasilje. On to vrlo jasno radi kad oslobodi i pomiluje nasilnike, zloupotrebljavajući svoje pravo koje ima kao predsednik države, da bez mišljenja bilo koga drugog on sam donosi odluke i ponaša se kao neko ko ima i zakonodavnu vlast, a nema je.

Cenzolovka: Od početka protesta je zabeležen ogroman porast fizičkih napada na novinare. Reporteri bez granica su samo tokom jula i avgusta zabeležili 34 fizička napada, dok je tokom cele prošle godine NUNS zabeležio 17. Čak 20 od ta 34 bili su napadi policije (od toga dva na tebe). Kako to vidiš?

Cvijić: To je ono što se vidi kroz brojke i statistiku, koja ovde ne može ništa da sakrije, nego pokazuje ogoljeno nasilje i državni teror. Država se više ne krije iza kriminalaca, nego je država postala kriminalac i batinaš. Samo je sada kriminalcima stavila i policijske uniforme, ali im je ostavila fantomke.

Cenzolovka: Da li imaš utisak da su novinari dovoljno solidarni? Da kolege, domaće i strane novinarske organizacije čine sve što mogu da pomognu u zaštiti bezbednosti novinara?

Cvijić: Mislim da smo mi novinari među sobom solidarni. Čak vidimo da dva udruženja NUNS i UNS sada sarađuju jer imaju iste probleme. Međunarodne novinarske organizacije takođe pomažu.

Međutim, ova vlast od svega pokušava da izokrene stvarnost kao u nekoj bajci sa zlom čarobnicom i ogledalom. Režim je stvorio parapoliciju, parastudente, paraprofesore, paratužioce koji žele da tuže, e tako je stvorio i svoje paranovinare, koji rade to što rade. Ali to nije novinarski posao, to je čista propaganda.

Mogu oni da naprave udruženje propagandista i to je sasvim u redu, ali to nije novinarstvo. Vi možete kao novinar da pogrešite, svi smo mi pogrešili, ja sam grešio, ali je druga stvar kada namerno grešite i to radite tokom cele svoje karijere, samo birajući onoga za koga te laži prodajete.

Život u društvu nepravde

Cenzolovka: Ranije te je fizički napao Milan Lađević iz Srpskog telegrafa, a targetirao te je i Vladimir Đukanović, koji je kasnije podneo i tužbu protiv tebe zbog objave sadržaja službene beleške Slobodana Milenkovića, u kojoj se navodi da mu je Đukanović nudio mito da zataška Jovanjicu. Kakav je epilog ovih slučajeva?

Cvijić: Kada je reč o prvom slučaju, gde sam fizički napadnut, dva tužilaštva su konstatovala da jesam fizički napadnut i da me vlasnik tog propagandnog servisa vlasti fizički napao. Tačno se opisuje kako i šta se desilo, postoji video snimak. Međutim, tužilaštvo je ocenilo da to nije krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti.

Ako bi pošli istim kriterijumom, niko od ovih protestanata ne bi mogao da bude uhapšen ni za šta, a oni se hapse za mnogo manje. Hapse se samo zato što su prisustvovali protestu, a ne zato što su počinili bilo kakvo nasilje. To je samo jedan mali mozaik koji pokazuje da mi živimo u društvu nepravde.

Što se tiče ovog drugog slučaja, gde sam ja tužen zato što sam objavio sadržinu zvaničnog dokumenta ove države, postupak i dalje traje. Mislim da je to, nažalost, jedan primer pokušaja zastrašivanja.

Mi imamo još davno i pred Sudom za ljudska prava u Strazburu presudu u korist novinara baš za slučaj Srbije. Naše kolege su objavile službenu belešku pa su izgubile pred srpskim sudovima, ali je Sud za ljudska prava doneo suprotnu odluku.

Mi smo, kao članica Saveta Evrope, prihvatili i potpisali sporazume da prihvatamo taj sud i dužni smo da primenjujemo propise i presude tog suda.

Ako već imamo takvu praksu, mislim da je ovo gubljenje vremena i trošenje resursa suda. Ipak, korisno iz ovog sudskog postupka je što mi je omogućeno i da zvanično dobijem tu službenu belešku, koja nije službena tajna, i koju su mogli u izvornom obliku da vide svi čitaoci Radara, Danasa i Vremena.

Dosad im je, kako kažu, vraćen jedan enkoder sa dva modema, tri telefona i tablet. Studentska redakcija je objavila spisak opreme koja im i dalje nedostaje, a čija je vrednost, prema njihovim rečima, 1.880 evra (Smallrig osvetljenje za kameru, triangl za mikrofon, USB 4G Modem, plavi ranac Boban Hero Pro, 3D print drzači za baterije, Xiaomi telefon, Razer slušalice...).

Redakcija je na svom sajtu objavila i da im građani novčane donacije mogu poslati online putem portala podrzistudente.org, uz napomenu da su namenjene redakciji Blokada INFO, ali i spisak opreme koja im je neophodna za rad.

Asocijacija nezavisnih elektronskih medija (ANEM) još jednom osuđuje oduzimanje opreme novinarskim ekipama i poziva nadležne da javno objave zašto i dalje oprema nije vraćena redakciji Blokada Info.

Podsećamo i da novinari i novinarke tokom izveštavanja sa protesta ne moraju da pristanu ukoliko im policija traži da pregleda ili želi da oduzme opremu. Zakonik o krivičnom postupku štiti od bezrazložnog pretresanja ili oduzimanja. Ukoliko nije u toku hapšenje, pregledanje ili oduzimanje opreme se ne može izvršiti bez naloga suda.

„Pozivamo građane na solidarnost sa redakcijom Blokada Info tako što će donirati za kupovinu nedostajuće opreme koja im nedostaje kako bi na najbolji mogući način izveštavali o aktivnostima studenata, zbivanjima na univerzitetu i s protesta. Ovakve studentske redakcije pokazale su se kao veoma važne za studentski pokret i predstavaljaju budućnost novinarstva i medija u Srbiji“, izjavio je Veran Matić predsednik Upravnog odbora ANEM-a.

Instrukcije za doniranje nalaze se na veb sajtu https://www.blokada.info/donacije

Asocijacija nezavisnih elektronskih medija (ANEM)

Ministarstvo informisanja i telekomunikacija traži hitnu istragu svih okolnosti i zahteva najhitnije reagovanje nadležnih državnih institucija.

Da li mediji koji nisu pod kontrolom vlasti treba da budu objektivni i nepristrasni? I da li oni uopšte to mogu u ovakvoj svakodnevnici u kojoj im vlast otežava život a njihove novinare obeležava kao državne neprijatelje? I na kraju krajeva, da li njihova publika zaista želi nepristrasne medije ili joj je važnije da ima svoje medijske oaze oko kojih će se okupljati istomišljenici? 

Cenzolovka će u ovom i narednih nekoliko članaka probati da odgovori na ova pitanja. Za početak, hajde da vidimo na šta zapravo mislimo kada kažemo da mediji treba da budu objektivni.

Lipman i lažna ravnoteža

Novinarska objektivnost je nešto što većina konzumenata vesti intuitivno razume i očekuje. Ali šta zaista znači da novinar treba da bude objektivan? Ovo naizgled jednostavno pitanje već dugo okupira i novinare i teoretičare medija i nudi mnoštvo odgovora. Uglavnom, većina se svodi na to da je objektivnost u novinarstvu jedno disciplinovano traganje za istinom koje se oslanja na tačnost, poštenje i transparentnost, kako bi se na minimum svela lična pristrasnost novinara. 

Ovaj koncept postoji u novinarstvu već dugo i prvi su počeli da ga koriste američki i britanski novinari sa ciljem da promovišu profesionalnost u svom poslu. Većina istoričara medija slaže se da se objektivnost kao norma u novinarstvu poklopila sa pojavom onoga što se u Americi zove „penny press“ – jeftinih novina nalik današnjim tabloidima koje su počele da izlaze u prvoj polovini 19. veka. Bio je to u suštini pristup novinarstvu preuzet iz nauke i filozofije. I tako je krajem 19. veka traganje za činjenicama kao način da se utvrdi šta je stvarnost uspostavljeno kao standard u onome što nazivamo objektivnim novinarstvom.

Posle Drugog svetskog rata na ovo viđenje novinarstva dodate su ideje jednog od najvećih tadašnjih američkih novinara i prvog teoretičara novinarstva Voltera Lipmana da je u traganju za istinom najvažnije da novinar zadrži distancu prema temi i uzdrži se od svojih ličnih stavova u izveštavanju. On je smatrao da novinari svesno moraju da ostave po strani svoje emocije, ideologije i lojalnosti, kao i da se u svom poslu ponašaju kao naučnici – da prikupljaju činjenice, proveravaju tvrdnje i ispravljaju sopstvene greške. Lipman je objektivnost video kao način da se novinari oslobode „skrivene kontrole“ i „robovanja prohtevima publike“. Uz to, smatrao je da će objektivnost zaštititi novinare od rastućeg uticaja PR profesionalaca kao novog fenomena u godinama posle Prvog svetskog rata. 

Problem sa Lipmanovim shvatanjem novinarstva je u tome što insistiranje na objektivnosti i distanci potencijalno dovodi do onoga što nazivamo lažnom ravnotežom, gde se isti prostor ili težina daju i validnim ali i duboko problematičnim viđenjima istine. O tome ćemo kasnije.  

Objektivnost ima, ili je imala, i svoje ekonomsko opravdanje. Vlasnici medija brzo su shvatili da je objektivno novinarstvo najsigurniji način da se ne zamere oglašivačima od kojih žive, a bogami ni vlastima koje regulatornim merama mogu da ih kažnjavaju. Ovo je posebno bilo važno u američkim dnevnim listovima, koji su tradicionalno bili i ostali politički daleko neutralniji od onih evropskih. Sa elektronskim medijima je otprilike upravo suprotno, ali o tome ćemo kasnije.  

Sukobi novinara sa sopstvenim ubeđenjima

Ako ćemo da sumiramo sve ovo, možemo da kažemo da objektivnost u novinarstvu ima četiri aspekta. 

Prvi je da u radu novinara nema subjektivnosti. To znači da novinar treba da bude distancirani posmatrač događaja o kojima izveštava i ne dozvoli da njegovi lični stavovi utiču na njegovo izveštavanje. Odatle i podela u dnevnim listovima na stranice sa vestima i kolumne u kojima članovi redakcije ili pozvani autori iznose svoja viđenja o aktuelnim događajima.

Drugi aspekt objektivnosti je ravnoteža. To je ono što publika obično shvata kao pravo i obavezu da se „čuje i druga strana“, odnosno da novinar treba da prenese različita viđenja istine i da ne sme da bude sudija koji odlučuje koje viđenje je ispravno. Tu odluku treba da donese čitalac, slušalac ili gledalac. Ravnoteža takođe podrazumeva da novinar kritički i bez favorizovanja preispituje različite verzije događaja koje mu donose izvori.  

Treći aspekt u ovoj priči su tvrde činjenice. Ovde polazimo od pretpostavke da postoji objektivna stvarnost i da je, uprkos različitim iskazima svojih izvora, novinar u stanju da je prikaže ako se pridržava neospornih činjenica i precizno ih prenosi.  

I konačno, četvrti aspekt objektivnosti je vrednosni sud. Kritičari principa objektivnosti u novinarstvu tvrde da je na primer priroda posla istraživačkih novinara takva da je od njih nemoguće očekivati punu distanciranost od teme i da su kod njih vrednosni sudovi neminovni. Drugi kažu da se isto odnosi na novinare koji pišu o marginalizovanim društvenim grupama. I jedni i drugi naglašavaju da njihovo insistiranje na vrednostima ne znači odustajanje od objektivnosti, već da u pojedinim oblastima svog rada novinari moraju imati slobodu da uključe sopstvene vrednosne sudove u skladu sa političkim, društvenim ili moralnim standardima. Ovim aspektom objektivnosti posebno ćemo se pozabaviti uskoro. 

Za sada možemo da završimo zaključkom da je objektivnost kao traganje za činjenicama i istinom jedan od najvažnijih principa u novinarstvu. To je istovremeno nešto što se uči kao tehnika, ili bi bar tako trebalo da bude, i novinare često dovodi u sukob sa samim sobom i svojim ubeđenjima. Zato je uostalom i večita tema u diskusijama o novinarstvu. 

* Autor je novinar i profesor novinarstva na Univerzitetu Napier u Edinburgu