ДНВ-УНС
21. 12. 2023.
Вече са Дарком Дозетом о доживљајима фоторепортера, фотографији, стресу, старим мајсторима и пријатељствима
Најупечатљивије моменте из свог фоторепортерског живота изговарао је Дарко Дозет док су га посвећено слушали млади новинари, али и искусни планинари. Здружила их је његова прича о фотографији. Уз медијску заједницу у којој је Дарко познат, има томе већ две године, његова породица постали су и заљубљеници у планинарење.
Овај награђивани фоторепортер „Дневника“, ТАНЈУГ-а, „Вечерњих новости“, члан Удружења новинара Србије, неко је ко окупља фоторепортере, сабира њихове радове у књиге и подсећа да треба да памтимо.
У просторијама УНС-овог огранка у Новом Саду, Друштву новинара Војводине, овог пута окупио је оне који нису професионални фотографи.
У предавању „Професија фоторепортер“ слушаоци су имали мали курс историје фотографије.
Од 1826. године када је Нисефор Нијепс направио прву фотографију, преко прве фотографске технике дагеротипије, коју је у Србији први применио трговац Димитрије Новаковић, уз помињање прве жене фотографа у Србији Ане Фелдман која се овом професијом бавила 1865. до 1868. године.
Говорио је Дозет затим о фотографији у балканским ратовима, у Првом светском рату и именима Ристе Марјановића, Душана Шијачког.
Прича је довела и до данашње употребе мобилних телефона.
Како сам почео
Идеја да буде новински фотограф појавила се 1988. године. Наставник га је питао шта би волео да буде. То вече су се играле фудбалске утакмице Црвена Звезда-Рома и Партизан-Интер и Дозет је као из топа одговорио да би волео да је фоторепортер.
„Они лепо седе поред терена и уживају у фудбалу“, казао је Дозет.
И тако је наредне године, када је дошао на ред упис у школу, одлучио да то буде средња графичка, смер за фотографе.
„По завршеној школи радио сам као принтериста у приватној фото-лабораторији и фотографисао дешавања која ми је газда захтевао. На једном од снимања 1996. године видео ме фоторепортер Јарослав Пап, један од најнаграђиванијих фотографа некадашње Југославије. По колегама ми је поручио да дођем у највеће дневне новине у којима је он уредник фотографије“, прича даље.
Први дан је схватио да ништа не зна, да га у школи скоро ништа нису научили и да треба да крене од нуле.
„Био сам клинац међу десет искусних фотографа од којих је половина била пред пензијом. Указао сам им дужно поштовање, а они се нису штедели у преношењу знања. Схватио сам ко је од њих за шта стручан и коме шта лежи“, наставио је Дозет.
Много се дружио и са пензионисаним фоторепортерима који су често имали обичај да сврате до редакције на кафу.
После две године хонорарног рада у дневним новинама прешао је у агенцију ТАНЈУГ.
„Посебно задовољство представљало је када имам добру фотографију и она се уместо досадашње једне насловне стране појави на насловним странама свих српских новина. То ме је као почетника толико испуњавало да сам више пара трошио на технику и обављање службених задатака него што ми је била месечна плата“, испричао је Дозет.
Познанства
Дозет је говорио о важности познанстава и контаката које добар фоторепортер мора да има.
„Џаба вам сво фотографско знање и сав таленат за фотографију ако себе не доведете на локацију и у ситуацију да направите одличан снимак. Ако се богат човек мери по броју деце, добар фоторепортер се мери по броју познанстава и контаката које има у телефону“.
Насмејали су се присутни, али и бележили, цитате које је Дозет издвојио.
Међу њима су: „За фотографа је важније да има јако добре ципеле него јако добру камеру“, Себастиана Салгада, „Куповином Никона не постајете фотограф. То вас чини власником Никона"...
И, речи Арнолда Њумана, да: „многи фотографи верују да ако купе бољу камеру, могу направити боље слике. Најбоља камера вам неће радити ако немате ништа у глави или срцу”.
„Врхунска опрема долази до изражаја само на задацима на којим сте окружени са мноштвом врхунских фотографа, тада је свака ситница битна, као у формули један“, рекао је Дозет.
Дозет је као један од савета навео да фоторепортер обавезно треба да има возачку дозволу, али и аутомобил.
„Мој гепек је препун пуњача за струју за све уређаје. Затим ту је лаптоп, чизме, чизме до груди, стативи, остатак објектива који се не користе свакодневно, гомила батерија, лампи, навигација, средства против комараца, гас маска. Ово вам даје потпуну слободу јер никада не знате где вас шта може снаћи“.
Осим колега фоторепортера, наставио је, много можете научити од врхунских новинара, али је њих нажалост мало.
Савети
„Некада је важило правило да су у великим медијима уредници новинари и фотографи који су пред пензијом, који су прошли `сито и решето`. Нажалост у мноштву нових медија и листова то је све ређа појава. Искусне уреднике не можете преварити и подвалити им лошу фотку јер су их у животу видели милион и радили су са стотинама других врхунских фоторепортера“, прича Дозет.
Као још један савет фоторепортерима навео је да уколико процене да имају посла са младим новинаром или младим, неискусним уредником, нипошто им не треба дати велику могућност да бирају.
„Процените колико им фотографија треба толико им и дајте плус две вишка. Никако им немојте дати све што сте снимили јер ће по правилу да све упропасте, а срамота ће бити ваша јер испод фотографија стоји ваше име, а не име уредника“, рекао је Дозет.
Причао је о ауторским правима, али и о друштву које не брине за фотографско наслеђе.
„Сваки фоторепортер у свом радном веку направи неколико милиона фотографија. Читаве фотографске архиве снимане више деценија завршавају на сметлиштима. Сем друштва велики кривци смо и ми, аутори. Свако од нас треба да има уредно сређену архиву, коју ћемо једног дана да оставимо својој деци у наследство или ћемо то да поклонимо специјализованим архивима како би то било доступуно јавности и после нас“, рекао је.
Предавање „Професија фоторепортер“, организовано је као део пројекта Фото асоцијације Војводине подржаног од Покрајинског секретаријата за високо образовање и научноистраживачку делатност.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.