Конкурс за годишње награде УНС-а
Конкурс за годишње награде УНС-а
Насловна  |  Актуелно  |  Досије "Утисак недеље" (2014)  |  Каналисање "Утиска недеље"
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Досије "Утисак недеље" (2014)

04. 10. 2014.

Аутор: Јованка Матић Извор: Данас

Каналисање "Утиска недеље"

У текућој политичкој манипулацији око судбине ТВ емисије "Утисак недеље" - да ли је ауторки емисије Ољи Бећковић понуђено да буде пионир обнове славе медијске куће Б92 преко канала Б92 Инфо или да оде у канал - многи од поштовалаца емисије поручују ауторки "Оља, издржи".

Веома би се обрадовали да њихова миљеница настави да буде храбра, бескомпромисна, независна и њима сваке недеље изнова испоручује открића о стварности у којој живи Србија, коју тако успешно замагљују гомиле других медија.

Пуни су похвала за емисију коју сматрају последњим Мохиканцем независног новинарства, диве јој се што до сада није устукнула пред нападима премијера Александра Вучића, наглашавају да је то најгледанија емисија ТВ Б92 од које ова телевизија може да има само користи и мисле да су слањем те једноставне поруке, "Оља, издржи", дали значајан допринос слободи медија. У резоновању "Оља, издржи" постоји много неразумевања медијске ситуације и погрешних премиса.

Најважније су следеће:

- да је за слободу новинарства довољна храброст појединачних новинара;

- да је суштина напада на "Утисак недеље" лични анимозитет премијера Вучића према Ољи Бећковић;

- да власници ТВ Б92 немају пословни интерес да угасе "Утисак недеље";

- да судбина "Утиска недеље" не зависи од њених гледалаца. Храброст појединачних новинара да се одупру политичким притисцима је само неопходан, али не и довољан услов да се одбрани слобода медија.

Медији у Србији су економски заробљени. Они немају економску независност и зато су принуђени да раде у интересу одређених политичких и пословних интереса, чији су носиоци контролори структуре медијског финансирања. Одговор на питање зашто новинари пристају да услужују ове интересе, уместо јавног, није у недостатку новинарске храбрости, што им се често пребацује на основу поређења са понашањем новинара у Милошевићевом режиму. Разлика је у томе што данас не постоје облици финансирања медија који подстичу друштвено одговорно новинарство, а медију омогућавају да преживи неко дуже време. Извори финансирања независних медија из деведесетих више не постоје. Новинари немају алтернативу, осим да напусте новинарство.

Многи од данашњих новинара радо би напустили своје злоупотребљене медије и прешли у друге, или основали нове, који раде у складу са највишим стандардима професионализма, да су реформом медијског система створени канали финансирања рада медија у интересу јавности. Од некадашњих независних медија, који су имали алтернативну финансијску потпору, опстали су тек неки да би се нашли на маргинама медијске сцене и на граници преживљавања. Оваква ситуација је резултат медијске политике која није бринула да обезбеди модел финансирања медија који производе аналитичко и критичко новинарство.

Суноврат медијске куће Б92, која је од некадашње перјанице независног новинарства претворена у сасвим обичну, бледу, финансијски неуспешну комерцијалну телевизију, управо је најбољи доказ ове велике системске фалинке медијске сцене, коју Оља Бећковић сама не може да промени. Чак и ако је видљиво да је премијер Александар Вучић алергичан на критике на свој рачун и рачун владе и преко најеластичније мере за нормалног демократског политичког вођу, данашњи проблем медија у Србији нису особине његовог карактера.

Од увођења политичког плурализма у Србији давне 1990. године, медији су далеко најважнији механизам владајућих партија за стимулисање подршке својој политици. Свих ових година не постоји стабилан друштвени консензус о правцу друштвене трансформације. Партије су слабо укорењене у интересну структуру друштва и медији им служе као добродошла алатка да интересе које репрезентују "продају" грађанима као националне и јавне и око њих стварају друштвену сагласност. Ниједан други механизам за то није довољно погодан као медији, преко којих се остварују свакодневни утицаји на мишљење грађана. Уместо да граде те друге механизме, све партије су усмерене на коришћење медија, које је делотворно само ако су медији довољно политички контролисани.

Зато је свака политичка партија када је била у опозицији бранила слободу медија, а када је била на власти без зазора ју је ограничавала за потребе своје политике и останка на власти. Ниједна владајућа партија до сада није исказала доследну подршку слободи медија као кључној институцији демократског друштва.

Политичке партије, дакле, имају реалну потребу да контролишу медије како би опстале на власти и зато нису до сада, и поред дугогодишње трансформације медијског система, размонтирале основне механизме свог политичког утицаја. Политичка употреба медија од стране премијера Александра Вучића разликује се од претходних само у мери у којој његов политички режим има аутократске тенденције и успешан је у сузбијању демократских потенцијала институција новог плуралистичког политичког система.

Ове тенденције нису толико резултат аутократских особина личности Александра Вучића колико његове изворне, радикалне идеологије, односно идеологије данашње владајуће Српске напредне странке. То је идеологија која не трпи дисонанцу. Ауторитарне особине личности премијера само су се добро укомпоновале у ову идеологију, која рачуна на аргумент силе. Консолидовање демократије у Србији захтева другачију политичку оријентацију владајућих политичких снага, а ова, пак, другачију политичку културу земље која ће се развити на стабилној економској основи. Сви ови фактори мало зависе од било којег појединачног новинара.

Мистериозни крајњи власник Б92, као и сваки други медијски власник у Србији, добро зна да се на медијском тржишту - малом, сиромашном, нефункционалном, нетранспарентном, нерегулисаном - добит може остварити само уз дозволу политичких центара моћи. Финансијска судбина медија овде не зависи од тржишта.

Чак ни ТВ Пинк, најкомерцијалнија домаћа телевизија, не успева да послује без губитака. Није чудо да је и ова телевизија била приморана да свој информативни програм увек прилагођава потребама владајућих гарнитура. Доказ да медији не зависе од тржишта пружа и мистерија опстанка - чак пораста - огромног броја медија, које рекламно тржиште не може да опслужи и пристајање великог броја власника да одржавају медије који им у тој грани бизниса доносе само губитке. Биће да те губитке надокнађују неким другим добицима на некој другој страни.

Ако је тачно да је власник Б92 истовремено и власник ТВ Прве - а ову сумњу, коју је прва формално поткрепила Верица Бараћ, нико није убедљиво оповргнуо - он је од почетка уласка на домаће медијско тржиште знао да је тај двојни статус незаконит. Може се само претпостављати да је он до незаконите дозволе поседовања две националне телевизије дошао због сагласности интереса власника и интереса оних у чије име одлучује РРА. Начин на који се ови интереси усклађују и постижу бизнис дилови иза леђа јавности представљају највећу слепу мрљу медијског система Србије. Такав аранжман укључује јасну представу власника о границама сопствене самосталности.

Тренутни губитак једне профитабилне емисије (као што је "Утисак недеље"), дакле, за њега је мала жртва у циљу обезбеђења опстанка две националне телевизије, на који политички центри моћи и те како могу да утичу. Губитак који ће због тога трпети демократска јавност Србије сигурно није његов проблем.

Гушење слободе медија у Србији ће се наставити све док се томе на делотворан начин не успротиве грађани Србије. Слободан Милошевић је изгубио изборе 2000. године, у тренутку када је имао највећу контролу над медијима током целе деценије. Грађани тим контролисаним медијима више ништа нису веровали, а чинили су разне, готово херојске подвиге да подрже оне малобројне медије којима су веровали.

Нереално је очекивати да главна одбрана медија буде Европска унија. У много прилика до сада разни органи и функционери ЕУ показали су да је слобода медија један од чинилаца њихове политике условљавања у процесу еуроинтеграције, али свакако не најзначајнији. Уосталом, ЕУ није успела да одбрани слободу медија ни у Мађарској, која је њена чланица. Слободу медија неће одбранити ни политичке партије, јер су изгубиле кредибилитет својим досадашњим понашањем.

Професионалне новинарске и медијске организације су немоћне ако немају подршку грађана због којих медији постоје и организованих делова цивилног друштва. Да би се грађани пробудили, треба да се присете да је заштита слободе медија део много значајнијег циља - заштите демократије.

То знање су већ једном стекли, али су га у транзиционим лутањима Србије некако затурили. Случај Оље Бећковић и њеног "Утиска недеље" није само случај забране једне ТВ емисије која је успевала да преживи разне медијске недаће 24 године. То је један у серији напада на ретка достигнућа досадашњег мукотрпног развоја демократије.

Та достигнућа не може одбранити ни храброст и упорност Оље Бећковић, ни протестна саопштења новинарских удружења, ни поруке гледалаца "Оља, издржи", већ организован грађански покрет за развој демократије у Србији, у сарадњи са свима који желе демократску Србију.

Нешто се већ може почети инсистирањем на примени нових медијских закона. Они омогућују транспарентност власништва медија. Професионалне организације треба да захтевају од РРА да се преиспита да ли ТВ Прва и ТВ Б92 имају истог власника и да се преиспита легалност промене власништва ТВ Б92. Професионалне организације и грађани треба да траже од Министарства културе да у име законске обавезе обезбеђивања разноврсности извора информација и медијских садржаја стане у одбрану правног уговора који емисија "Утисак недеље" има са ТВ Б92 и да од менаџмента ТВ Б92 и њеног власника захтева образложење за укидање емисије која има велики значај за демократски јавни дијалог. Гледаоци, цивилне организације и новинари треба да упуте масовне протесте менаџменту ТВ Б92 и њеном власнику.

Када би у овим протестима учествовали бар сви они који су за 24 године били гости "Утиска недеље", било би их више хиљада. Професионалне организације треба да се ангажују да утврде шта је лаж а шта истина у информацијама које објављују таблоиди у вези са догађајима око "Утиска недеље" и да се жале Савету за штампу, свим организацијама којима ови медији припадају, њиховим власницима и менаџменту због сваке објављене лажне или непроверене информације. Од Министарства културе треба тражити да направи такве критеријуме будућег система пројектног финансирања који ће да заштити новинарство у јавном интересу.

Ауторка је истраживач медија

Коментари (0)

Остави коментар

Нема коментара.

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси