Конкурс за годишње награде УНС-а
Конкурс за годишње награде УНС-а
Насловна  |  Актуелно  |  Хроника напада Јунајтед групе на УНС  |  Осујећена још једна подметачина Драгана Шолака и Југослава Ћосића: Зашто је УНС-у требало шест година да схвати да професионално новинарство не станује на Н1?
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Хроника напада Јунајтед групе на УНС

26. 10. 2020.

Извор: istvankaic.com

Осујећена још једна подметачина Драгана Шолака и Југослава Ћосића: Зашто је УНС-у требало шест година да схвати да професионално новинарство не станује на Н1?

Одмах пошто сам 28. септембра на сајту ТВ Н1 угледао помпезну вест „Швајцарски суд: Медији у Србији објавили неистине о Драгану Шолаку“, алармирао сам електронском поштом Драгана Ј. Вучићевића, Горана Гмитрића и Ивану Вучићевић да је реч о пажљиво припремљеној манипулацији Јунајтед групе, будући да одлично познајем методе обмањивања јавности којима се овај тајкунско-медијски картел већ годинама служи. Удружење новинара Србије убрзо је кренуло трагом спорне вести и за нешто мање од месец дана потврдило све што сам тада написао уредницима тужених медија.

А написао сам да сматрам да је у рангу подметачине тврдња да је постојало било какво суђење у суштинском смислу, јер се нико од тужених није ни бранио пред судом и да је донета пресуда на тај начин фактички преписан садржај из Шолакове тужбе, јер никакав спис друге стране у предмету и не постоји. Такође сам додао да тај суд нема никакве ингеренције над медијима у Србији и да ће пресуда са предумишљајем да се користи искључиво у домаћој медијској равни као наводни доказ, квазиаргумент и потврда за исправност и наставак кампање дисквалификације тзв. провладиних медија и поларизације, коју је Шолаков конзорцијум медија, новинских агенција и новинара, а са њима и политичара, још пре шест година испланирао и наметнуо у Србији као framework борбе против актуелне власти.

У спорном чланку, чије ауторство потписује „Н1 Београд“, наведено је већ на почетку прве реченице оно што читаоци и гледаоци тог тајкунско пропагандног гласила које себе не назива тако, треба да запамте: да таблоиди и поједине телевизије свакодневно објављују неистине о Драгану Шолаку (Đilas style); те да је суд у Цириху, где Шолак има пријављено пребивалиште  стога донео пресуду којом је „непобитно утврђено“ да је дошло до повреде права његове личности од стране Пинка, Информера и Студија Б, „лажно га оптужујући и објављујући неистине које се односе на саму личност и начин пословања тужиоца и наводни политички ангажман“.

Затим је додата и још кварнија реченица: „Тужени медији на суду нису доказали ниједну од тврдњи које објављују“, без иједне назнаке да није ни дошло до сведочења тужених; да су у обавези да исплате Шолаку обештећење у девизном износу, без икаквог наведеног износа; као и да „морају да уклоне странице свих текстова и линкове емисија на којима су вршили повреду права личности, као и да се уздрже од будућег понављања овог дела и да објаве садржај пресуде“, без иједне назнаке о томе о којим текстовима и емисијама се тачно ради и шта је то неистинито у њима, односно без навођења конкретног предмета тужбе. Уместо тога, предметом је једним потезом пера творца вести проглашено све оно што ТВ Н1 као медијска батина Јунајтед групе иначе пропагира о туженим медијима (опет Đilas style), па је тако пресуда страног суда постала злата вредна потврда њихове пропаганде која се тиме претвара у непобитну истину.

У покушају да дође до информација које су у вести Н1 изостављене и отклони оправдану сумњу која се појавила због ове уопштене, али тенденциозне штурости, УНС у коначници није успео да добије копију пресуде од суда у Швајцарској, али ни од Јунајтед групе, чијим Управним одбором председава Шолак, нити од медија у њеном власништву који су вест објавили. Штавише, сутрадан је одмах утврђено и да су тужени медији за пресуду сазнали из објављене вести и да је још увек нису добили. Уместо тога, из Н1 је УНС-у одговорено да вест представља пренето саопштење Јунајтед групе и да увид у пресуду није имао ни уредник сајта Никола Стојић, који је затим брже-боље извршио модификацију у лиду објављене вести, додавши у продужетку „саопштила је Јунајтед група“ и тако супротно правилима кодекса фалсификовао оригинални чланак. УНС, који иначе редовно прима саопштења од Јунајтед групе и никада није примио наводно саопштење, као ни други медиј у Србији, пронашао је у овоме оправдани основ сумње да новинари ТВ Н1 не обављају професионално свој посао када су по среди интереси њиховог власника и позвао их да се одупру његовим очигледним притисцима.

Другим речима, струковно удржење је на случају сопствене истраге открило да оно што ће у јавности бити накнадно представљено као саопштење једне компаније, по свему судећи, није састављано у просторијама њеног ПР одељења, већ у кабинету медија који је у њеном власништву и чији је програмски директор Југослав Ћосић. А ово је стрикно забрањено Кодексом новинара Србије, али и Законом о јавном информисању и медијима, који Н1 као званично прекогранична телевизија, чији програм контроверзно производи фирма у Србији истог Југослава Ћосића, константно заобилази. Интересантно је, ипак, да УНС није примећивао да се то дешава већ читав низ година у свим чланцима који представљају обрачун или разрачунавање Драгана Шолака лично, или његових компанија попут СББ и Јунајтед медије, са највећим пословним конкурентима или институционалним препрекама за остваривање пословне добити у Србији, као што су Телеком Србија, РЕМ и Радио-телевизија Србије. Сваки од тих текстова такође је увек био потписиван истим ауторским печатом – „Н1 Београд“.

У изради свих тих квазисаопштења, која су само формално корпоративна а суштински политичка и манипулативна, одговорно тврдим то на основу вишегодишњег мониторинга, стила писања, реченица и циљева, сваки пут је у консултацији са неким из Јунајтед групе, било Драганом Шолаком, Александром Суботић или Драгицом Пилиповић, учествовао Југослав Ћосић. Није тајна да је и читав пројекат ТВ Н1 настао по претходном договору Шолака и Ћосића, као и да се Ћосић већ годинама пре тога није бавио толико новинарством колико медијском трговином, профитирањем из посредништва у докапитализацијама и приватизацијама телевизија које данас знамо као Б92 и Прва (некада Фоx), што је јавности својевремено потврдио и његов пријатељ Ратко Кнежевић.

Да један од другог много зависе и колико је Ћосић битна карика у остваривању Шолакових пословних интереса, да му служи као неформални медијски саветник с којим се стално консултује, сведочи и позиција истакнутог члана Управног одбора коју је Шолак Ћосићу наменио у посебном СББ телу које се кроз филантропске активности бави побољшавањем пословног имиџа те компаније у друштву. А ово је неспојиво са активностима програмског директора једне телевизије и представља чист сукоб интереса, према дефиницији тог појма у Кодексу новинара Србије. Ћосић се тиме добровољно смешта у фигуру човека који је, због економских бенефиција које му пружа власник медија, принуђен да глуми новинара и новинарство, што га чини псеудо или квазиновинарем. Из ове чињенице произилазе одговори на сва питања о томе због чега Југослав Ћосић, али и Веселин Симоновић и Слободан Георгијев који су у сличним позицијама на нова.рс и NewsMax, толико упорно – да то вређа интелигенцију сваког човека – не одступа од настојања да себе приказује у иритантном über alles режиму, као врхунског, ексклузивног, професионалног новинара, а свој медиј као једини независан, објективан и непристрасан, те зашто пада у присилну неурозу контраоптужби сваки пут кад осети да га читава јавност Србије све време перципира у супротном светлу.

Заборавио је УНС да су Шолак, Ћосић и Суботићева подметачину прекопираног типа – а то је она која више говори о ономе што је сакривено него о ономе што је обелодањено – већ извели почетком године, када су најпре оптуживали Телеком да је искључио сигнал свим каналима Јунајтед медије на Супернови и да је то учинио по политичкој директиви. Пошто је Телеком пружио доказ електронске преписке из које је било јасно да је Суботићева та која усред преговора, под претњом кривичне пријаве за пиратерију, налаже Телекому да сместа прекине емитовање њихових канала, кампања остваривања пословних циљева Драгана Шолака потпуно прелази на политички ниво, а Ћосић допушта да се ТВ Н1 злоупотреби и стави у функцију мамца. Јунајтед медија понудила је као трик Телекому само Н1, знајући да Телеком жели све канале и да неће прихватити такву понуду, само да би у јавности добила квазиаргумент да је доказала да власт од почетка не жели да емитује тај канал, слично као што ће у исту сврху бити употребљена пресуда суда у Цириху девет месеци касније.

Посао од тог тренутка прелази у ресор Југослава Ћосића и тако настаје бизарна и безукусна кампања самопонижавања запослених изграђена на лажи, под називом #DaSeVidiN1, у којој програмски директор Н1 врши мобинг и, иживљавајући се, присиљава своје раднике (запослене у његовој фирми) под претњом отказа да снимају пропагандне спотове у корист власника Јунајтед групе и симулирају угрожавање медијских слобода. И баш онако како је тада као прави садиста малтретирао Милену Лазаревић, презентерку временске прогнозе, да провлачи политичке поруке у јадним метафорама о сунцу и облацима, тако је, већ отрцано и предвидљиво за тајкунско-медијски конгломерат, сада натерао своје запослене, укључујући камермане и новинарке културне рубрике попут Тијане Ромић, такође некадашње презентерке временске прогнозе, и опет исту Лазаревићеву да се потпишу испод саопштења у којем се од УНС-а тражи да прекину некакву кампању (!) против „професионалних новинара“, а исто удружење оптужује да брани „Вучићеве медије“ као што је током деведесетих бранило Милошевића и хушкало на ратове. Запосленима је сугерисано и да у наредним данима иступе из УНС-а ако су његови чланови.

Али не само што је утеран страх у кости запосленима, тајновити поступак подношења тужби у иностранству, а затим бомбастично објављивање њихових пресуда уз недостатак информација да су донесене без заступања тужених, служи да би се кроз демонстрацију Шолакове моћи над једним страним судом – како рече и опозициони адвокат Владимир Гајић – који не би могао да суди да тај човек нема посебне везе у швајцарском правосуђу, застраше све јавне личности и медији у Србији који не могу више да издрже да не критикују то врхунско лицемерје непрофесионализма које се усуђује да тврди да је професионализам и да их неко на тај начин прави лудим и испира им мозак као што то чини Југослав Ћосић. Вучићевић ће ми између осталог зато одговорити: „Знам ја да нам Шолак у Србији овом пресудом не може ништа. Ваљда. Али, може да нам прави озбиљне проблеме у Европи. Може, нпр, да издејствује да нам се заплени сва имовина која се задеси у иностранству, да нам одузимају кола када негде кренемо, на пример...“

Сличну ствар осетио сам и на својој кожи. Када сам јавности открио да се налази у сукобу интереса и да седи у Управном одбору СББ-овог тела где ради за добробит компаније истог власника, Ћосић је почео да ми упућује претеће мејлове, покушавајући да ме застраши како ћу проћи ако наставим да пишем о њему. Пошто је видео да то није упалило, договорио се са својим пријатељем Славишом Лекићем да се сними документарац „Медијски врисак“ у којем ће се користити моја фотографија, а затим ишарати у пределу главе црним фломастером, у смислу прецртавања. Ту емисију Ћосић ће на Н1 да репризира у прајм тајму готово по правилу сваки пут кад у будућности будем написао неки текст о њему, Шолаку или Јунајтед групи.

И најзад, када сам показао да је спиновао и манипулисао таблом и убаченим летцима да неко жели да га, заједно са Н1, протера из Србије, Југослав Ћосић је покренуо кривични поступак против мене јер сам у тексту, по његовом убеђењу, изјаву сведока да му канцеларија уочи одласка на снимање емисије одише алкохолом користио у сврху да га увредим, а не ради тога да покажем да је таква пракса неспојива не са професионалним, већ са било каквом врстом новинарства. Само месец дана касније појавила су се истраживања и прилози у којима они сами и њихова новинарска удружења признају да, због притисака које трпе (најчешће од својих власника), хронично све више прибегавају истим пороцима – пијанству и наркоманији. Требаће му доста среће да докаже супротно, због чега не могу да не кажем да сам у шоку што процес није покренут пред, узмимо, неким аустралијским судом.

Не знам како се председница Суда части УНС-а Љиљана Смајловић осећа када само дан након што је у Недељнику исхвалила новинарку Н1 Јелену Зорић, познату по томе што јој је полицајац из кордона испред Скупштине иза којег се крила иронично рекао да слободно у свом извештају пренесе оно што види, да их руља гађа док они мирно стоје и трпе ударце, доживи сачекушу у студију ТВ Нова С, а затим и координисану салву оптужби на њен и рачун УНС-а од колумниста сајта нова.рс и других лакрдијаша. Или председник УНС-а Владимир Радомировић, чија је истрајност да дође до комплетног текста пресуде суда у Цириху упоређена са оним што је учинио у бањалучко-београдском недељнику Репортер 21. октобра 2001, када је као уредник објавио контроверзни списак од 362 (не 356, како тврди Србљановићева) већином пензионисаних инвалида и одликованих радника у МУП-у који треба да буду испоручени Хагу, што ће бити шлагворт ЈСО-у да се у новембру дефинитивно окрену од премијера Зорана Ђинђића, а годину и пет месеци касније га и убију.

Нека сада обоје размишљају зашто им је било потребно шест година да схвате да професионално новинарство још од првог дана не станује на Н1 и зашто су решили да то јавно обзнане, заједно са сада и дефинитивном потврдом да је управо појавом ове телевизије започет пројекат вештачке поларизације у друштву, тек када се Шолакова и Ћосићева машинерија обрушила на њих.

На крају још и ово. Премда стоји да је суд приписивање политичког ангажмана тужиоцу од стране тужених медија наводно декларисао као неистину, у квазисаопштењу сасвим извесно лажног новинара Југослава Ћосића и нимало лажног тајкуна Драгана Шолака, данас можда највећег на Балкану, додато је симптоматично образложење да се Шолак обратио швајцарском суду јер тамо „по његовом мишљењу, тужени медији не уживају заштиту владаоца“. Реч употребљена да означи председника Србије Александра Вучића, нимало случајно, идентична је оној по којој је назван документарац који је тај исти Шолак заједно са Ћосићем након раскола са Суперновом наручио од Славише Лекића и који се већ репризира на Н1. Не ради ли се овде о отвореном, беспризорном ругању у лице и поруци која би вулгарно могла да се преведе: види ме, владаоче, могу да машем судском одлуком да немам никакве везе с политиком и истовремено да те управо политички јебем?

 

Коментари (0)

Остави коментар

Нема коментара.

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси