Изборна скупштина УНС-а 2021. године
28. 05. 2021.
Одговор на текст „Ударио историчар на чињенице“ („Печат“, бр. 664) Владимира Радомировића
Документа и спинови
Није ми до пре неки дан био познат ниједан председник новинарског удружења који је осуђен за блаћење свог колеге. Сазнао сам ових дана да ипак постоји, да је то Владимир Радомировић, да је осуђен 2003. године. Да ли је његово садашње понашање случајно или наставак обрачуна са свима које жели да дискредитује?
УВЕРЕЊЕ О РЕГИСТРАЦИЈИ Расправа у Удружењу новинара Србије одавно је прешла праг Ресавске 28 и „постала драма“, што рече угледна некадашња чланица Управе УНС-а. Сукоб је, као што то обично бива, настао на релацији истина и лаж, документа и спинови. Овде је он додатно условљен чињеницом да се питајући дуо УНС-а (Љиљана Смајловић – Владимир Радомировић) свим силама обрушио на свој огранак на Косову и Метохији, одакле долази и Радомировићев противкандидат за место првог човека Удружења.
ПАТРИОТИЗАМ И КАМПАЊА Свој патриотизам Радомировић је у УНС-у почео да показује недавно, када је кренуо у предизборну кампању. Раније, не да му није сметало што је УНС регистрован и на Косову него је 2017. на једном скупу у Београду у организацији ОЕБС-а инсистирао да се прво мени да реч, да кажем с каквим се све проблемима суочавамо, само зато што смо у Приштини регистровани под именом Удружење новинара Србије.
Није имао обичај ни да раније исправља саопштења УНС-а за јавност, кад би се користили термини „Косово“ или „косовске институције“. Међутим, последњих месеци му смета термин Косово, па инсистира на „такозвана Република Косово“.
Није имао раније ништа против ни да УНС реагује и апелује на колеге да о осетљивим темама извештавају с дужном новинарском пажњом. Међутим, одједном није видео ништа спорно у тексту „Вечерњих новости“ од октобра прошле године, где се анонимни „свештеник“ који је скинуо албанску заставу с Кошара, на свом путу ка Кошарама лажно представљао и као новинар и тиме угрозио пре свега српске новинаре на Косову.
Колико је овакав „патриотизам“ опасан, најбоље говори Владимирова „борба“ за расветљавање случајева убијених и несталих новинара, где је у саопштењу УНС-а октобра прошле године, без договора с колегама с Косова, и Јеленом Петковић која се годинама бавила истраживањем случајева убијених и отетих новинара, навео: „Према подацима УНС-а, од 1998. до 2005. на Косову и Метохији је убијено и нестало 17 српских и албанских новинара и медијских радника који су се замерили тзв. ОВК и послератним владарима Косова.“ Упозорио сам га тада да такво саопштење не објављује, из разлога што сматрам да се Ђуро Славуј, Ранко Перенић и други српски новинари који су убијени и киднаповани, нису никоме замерили, већ да су само радили свој посао. Није послушао! Сада измишља да му је „ова група“ претила да ће га пријавити Тужилаштву за ратне злочине због тог саопштења.
Тај заокрет, с којим нестају професионални критеријуми зарад других апетита, газе чињенице, исписују лажи, очигледан је и за остале наводе из претпрошлог броја „Печата“. Зато је важно да се вратимо на почетак овог текста и видимо да је Радомировић осуђен за увреду свог колеге. Није му први пут да користи сва средства и без доказа блати своје колеге. Овог пута Живојина Ракочевића, Нина Брајовића и мене. То није новинарство.
Аутор је потпредседник Удружења новинара Србије, председник ДНКИМ и председник УНС-а регистрованог на Косову
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.