Писма УНС-у
08. 12. 2025.
Срушен споменик новинару Окици Глушчевићу
Колега Милан Р. Цмиљановић послао је данас Удружењу новинара Србије (УНС) писмо у ком наводи да је, припремајући се за текст, открио да је споменик првом новинару на простору данашње југозападне Србије Окици Глушчевићу, на Новом гробљу у Београду, срушен. Писмо преносимо у целости.
Поштованe кoлеге,
Припремајући се да за годишњак Стари Влах, који излази у Новој Вароши, напишем прилог о Окици Глушчевићу (1858 – 1898), првом новинару на простору који данас покрива југозападна Србија, недавно сам посетио и његов гроб на Новом гробљу у Београду. Дочекао ме је узнемирујући призор.
Окичин споменик је изломљен у више делова, нарочито камени крст који је на њему доминирао. С обзиром на то да је Окица сахрањен само 14 година након формирања Новог гробља (1884), гробно место се налази у најстаријем, заштићеном делу гробља, у претпоследњем реду лево од улазне капије ка гробној црквици.
Како је речено Окичиним потомцима који повремено посећују гроб свог славног претка, на споменик су се приликом сечења обрушиле гране огромног стабла и поломиле га. Али, ни један други споменик у околини ни најмање није оштећен.
Сумња у ову верзију рапидно се повећала када сам у Сервисној служби гробља, ту на улазу, тражио локацију Окичиниг гроба.
И поред свих претрага њега нема у евиденцији. Очито је избрисан, а то је припрема да се на ову парцелу „усели“ неко други. Као што се већ ради и у овом „заштићеном“ делу гробља.
Стара гробна места купују, односно отимају, властодршци и новокомпонована „елита“ у држави Србији, кажу ми опет Окичини потомци који су немоћни да правно регулишу ово питању.
Доказ овој отимачини је податак да се само два метра даље налази гроб прве супруге председника Србије Александра Вучића – Ксеније Вучић (рођене Јанковић) која је сахрањена јануара 2022. године.
Како год не смемо дозволити затру земни остаци, уз Перу Тодоровића, најпознатијег српског новинара друге половине 19. века, који је сахрањен 1907. године, ту поред Окице Глушчевића.
Ко је Окица Глушчевић?
Окица је рођен у познатој хајдучкој породици Глушчевића у Каменој Гори код Пријепоља, некадашњој Старој Херцеговини, како и пише на споменику. Отац Јован био је познати хајдук који се на позив Михаила Обреновића 1867. са породицом преселио у Ужице и учествовао у припреми Херцеговачког устанка 1875.
Окица је наставио породичну традицију. Увек на страни бунџија у борби против насиља и зла, придружио се оцу Јовану. Када је у Србији одјекнула Невесињска пушка кренуо је са устаницима у Српско-турски рат и учествовао у борбама на Јавору, Голији, Златару... За ратне заслуге добио је Споменицу и Медаљу за храброст, а отац Јован титулу војводе.
Окица Глушчевић је био један од најбољих и најобразованијих новинара обреновићевске Србије. Школовао се у Ужицу, у Београду је похађао гимназију, да би као српски благодејанац, завршио Филолошко-историјски факултет Универзитета у Петрограду у царској Русији.
У Београду је учествовао у Ђачкој буни против тадашњег режима, а као студент у демонстрацијама у Петрограду против царског апсолутизма у Русији. По завршетку студија вратио се у домовину и на другом пољу, после ратног, наставио брорбу за правду и истину.
Посветио се новинарству. Сматрао је да као слободан новинар може најбоље да очува и своју личност и да допринесе друштву. Новинарску каријеру почео је у листу Час, потом је писао за Нови београдски дневник. Године 1887. покренуо је свој лист Поклич који се декларисао као политичко-опозициони. Поклич је утихнуо након 21. броја. Прешао је у Одјек, орган Радикалне странке.
Због Окичиних бритких уредничких текстова против режима који су бјављивани у Одјеку, а снажан одјек имали у јавности, шеф српских радикала Никола Пашић једном је одлежао и осам месеци затвора у Пожаревцу.
Окица Глушчевић је био и одличан преводилац са руског и француског језика.
Превео је Бајроновог Дон Жуана, песме Љермонтова, дела Тургењева, Мопасана... Са Јованом Џајом превео је Јаднике Виктора Игоа, а са Милованом Глишићем Толстојев Рат и мир.
Сматра се родоначелником журнализма у пријепољском крају и целом Полимљу. У Пријепољу где новине излазе још од 1932. својевемено је установљена и новинарска награда Окица Глушчевић. Београдски Нолит је 1982. је издао монографију Окица Глушчевић чији је аутор познати истраживач и публициста Вукоман Шалипуровић.
О породици Окице Глушчевића
У гробном месту Окице Глушћевића на Новом гробљу у Београду почивају и његова супруга Настасија Пираговски (1865 –1940), син Борис (1894 – 1952), кћерка Олга (1899 – 1971) и Олгин супруг Драгутин Којић, министар просвете у Краљевини Југославији.
Супруга Настасија завршила је, као и Окица, Филолошко-историјски факултет у Петрограду. Предавала је руски језик у Женској учитељској школи у Београду.
Једна је од ретких жена одликованих Орденом Светог Саве.
Син Борис дипломирао је на Техничком факултету у Лозани, као инжењер хидротехнике. Нашао се на списку првих српских интелектуалаца које је Гестапо ухапсио у јесен 1941. Кћерка Олга завршила је гимназију у царској Русији, у Кијеву, а Филозофски факултет – одсек за књижевност на Сорбони у Паризу.
Преводила је на српски познате руске класике.
Окица је имао и старијег сина Михајла (1887 – 1972) и старију кћерку Надежду (1896 – 1974). Михајло је био познати дипломата, књижевни преводилац, публициста и новинар. Носилац је бројних француских одликовања. Његов превод Андрићеве Травничке хронике на француски сматра се ремек-делом преводилаштва. Сахрањен је у Паризу.
Кћерка Надежда завршила је гимназију у Београду, а Филозофски факултет – одсек књижевност на Сорбони у Паризу. Била је удата за др Мелка Чингрију, сенатора и вицегувернера Народне банке Југославије у доба Ђорђа Вајфрета.
Почива на старом православном гробљу Бонинову у Дубровнику.
Новинарску лозу коју је на породичном стаблу међу боровима у родној Каменој Гори код Пријепоља засадио Окица Глушчевић наставио је да гаји и негује и његов праунук, а Михајлов унук Филип (Јованов) Глушчевић (1959), некадашњи уредник Форбса у Њујорку.
С поштовањем,
Милан Р. Цмиљановић,
новинар из Пријепоља
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.