Конкурс за годишње награде УНС-а
Конкурс за годишње награде УНС-а
Насловна  |  Актуелно  |  Погледи  |  Тужна прича једне хумористкиње
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Погледи

29. 09. 2020.

Аутор: Драгана Матовић, новинар а хумориста Извор: УНС

Тужна прича једне хумористкиње

Сврха овог мог текста није омаловажавање и вређање већ само хумор и забава.

Дакле, кренуло је у понедељак ујутро. Он је устао пре мене, обукао нешто на брзину, нити ме је питао, нити шта рекао, пола сата касније укључим ТВ, он седи у оној мајици коју му ја не бих дала да обуче и прича све што му ја не бих дозволила. Кад се нисам удавила оним бљутавим пахуљицама које ми спрема ујутро уместо људског доручка. Чујем кроз маглу како прича да онај није новинар него је хумориста, и да треба да га брани удружење хумориста а не новинара, и све нешто тако.

- Добро, Владимире, шта си запео „није новинар“, па ко се све овде зове новинаром, па није пропао свет, може и он, к'о да је битно - кажем револтирано, јер већ замишљам како ће изгледати наредних неколико дана малтретирања острашћених ликова који чекају као запете пушке да отпочну још једно јавно стрељање. 

Није прошло много, звони телефон.

„Шта је опет рекао мајке ти?“

Пријатељица, новинарка. Једна од оних које би удружење сигурно бранило. Нема смисла за хумор уопште. Озбиљна новинарка, за разлику од мене. Видела да је већ кренуо таблоидни третман. И то од оних што се као боре против таблоида. То је најгоре.

„Па рекао оном да није новинар и да треба да га брани удружење хумориста, а не новинара, а онај све толико озбиљно схвата као да је стварно новинар а не хумориста, наљутио се и више му ништа није смешно“, објашњавам јој укратко.

Чујем са друге стране слушалице како се она лупила руком по челу.

„Па где хумористи то да каже, па је л' он видео колико се он увреди кад га вређају ови што их он вређа у својој емисији, а камоли кад му неко каже да није довољно озбиљан да буде новинар, него хумориста“, пита озбиљна новинарка реторички.

Њој тај хумор није нешто нарочито, она је увек и на моје „духовитости у писању“ гледала с висине. Ваљда јој то није довољно озбиљно, шта ли?

Та моја аверзија према озбиљним новинарима датира од пре десетак година, када су нас неки баш угледни и озбиљни новинари поотпуштали из једних исто озбиљних новина јер смо се побунили против цензуре. И мене и њега, и још неколико добрих и искусних новинара. То је све било у оно време никад већих медијских слобода када о политичким чисткама по редакцијама и отпуштањима новинара нико није смео ни да зуцне. Ни у сврху забаве и хумора. 

Шта бих ја тад дала да је неки хумориста, макар у сврху забаве и хумора, у својој двосатној емисији рекао једну једину реч о прогону новинара под демократском влашћу у чистој, невиђеној  слободи. Шта бих ја дала да је тада неки хумориста, или ако баш хоће - новинар, ма било ко, нас прогнане новинаре који су се борили против цензуре поменуо макар у неком вицу. Да је имао храбрости, солидарности и поштења да испрозива председника, послушне режимске уреднике, несолидарне новинаре, удружења новинара, или макар, ето, тог Горана Весића који данас користи државу да прогања, овај пут, њега.

Али тада је слобода била толика да су се хумористи бавили само озбиљном забавом. Брајан Фери, Стинг, ексклузива, лудило… јок него ће неким тамо новинарима које прогања најбоља власт најслободније државе икада са највећим медијским слободама откако је света и века.  Никад боља, ни пре ни после. Мислим, власт. А и емисија.

„Па ако ћемо поштено, не треба хумориста да брани новинаре, имају они своја удружења новинара, па нека их они бране“, добацујем заједљиво.

До првог мрака на Твитеру се изређао са својим лажима све један лопов о коме смо свих ових година писали, њихови партијски другари, разни опскурни ликови жељни расправе на друштвеним мрежама и слични, а богами и понека интелектуална елита. Уобичајене ствари, претње, увреде, и на крају оптужбе „ових“ да је овај мој на страни „оних“ који су га прогањали док су „они“ и „ови“ били заједно. Можда звучи мало конфузно, али суштина је да кад ниси ни са онима ни са овима, надрљао си и од ових и од оних.

А онда је исте вечери, после десет година, у својој гледаној емисији чувени храбри хумориста озбиљно проговорио и о новинару који је отпуштен пре десет година јер се супротставио цензури док је он био заузет прављењем забавног програма за грчког газду који је купио и уништио чувену телевизију Б92 а да нико од ових данас слободних о томе реч није рекао. Са још пар својих другара, од којих су неки исто као и он сувише били заузети својим пословним комбинацијама да би се бунили против отпуштања новинара пре десет година, овог мог искритиковали су како мора да брани професију јер у супротном има да пропаднемо. И још му ставио слику преко целог екрана да га случајно неки лудак не мимоиђе на улици ако буде лоше воље а Вучић му није при руци.

Онда је опет кренуо да звони телефон. Зове добронамерни забринути колега, озбиљан новинар, наравно, да пријатељски посаветује овог мог да изда неко саопштење где ће хумористи да понуди заштиту, не мора као новинару, него онако, као човеку. 

- Видиш како је, нема потребе да им се замераш, каже онако помирљиво.

- Мудар човек, дај му то саопштење, да си паметан могао би и неку награду, делили сте оноликима можеш једну и њему - додајем сад већ озбиљно забринута.

Сутрадан се наставило са угледном професорком са Факултета драмских уметности, стручњаком за медије. Она тражи да овог мог смене из Удружења новинара. Да, далеко било, више не буде председник. А ни ја са њим.

- Која је то, је л' то она што му је онда кад је правио интервју са Тадићем поручивала да се председнику не постављају непријатна питања? - пита мој отац забринуто јер се сетио шта је било прошли пут кад су професорке навалиле на овог мог.

- Ма није та, ово је друга. Она онда је била професорка новинарства, објашњавам му.

- Па је л' она зна како се то ради?, пита ме.

- Ма она зна, него не зна овај мој. Никако да научи, брецнух се.

Добра ствар у целој причи је да макар не може да добије отказ на послу. Сад се тек испоставља као права правцата срећа што пре десет година нико није смео ни да нам се јави на улици а не да нам да посао. Па сад, ето, нема ко ни да нас отпусти.

 

 

Коментари (4)

Остави коментар
суб

10.10.

2020.

Milan Đokić [нерегистровани] у 23:35

Re: II molba

I ja se pridružujem Živani. kakvi su uslovi za članstvo.

Одговори
чет

01.10.

2020.

Živana Antonijević [нерегистровани] у 10:21

Molba

Zamolila bih autora, novinara, humoristu i humoristikinju Draganu Matović da me uputi na kontakt Udruženja humorista. Želim aplicirati za članstvo. Hvala unapred!

Одговори
чет

01.10.

2020.

Lucky [нерегистровани] у 02:03

Лепота отказа

Еееееее колегинице, колегинице, колегинице

Јесте ли размишљали како отказ у новинарству може да буде једна лепа, чиста ситуација :)
Човек одмах зна да неће моћи да плати рачуне за школовање деце. Одмах зна да ће му искључити струју, воду,телефон.
Онда кажеш добро је, има их којима су палили куће. Неке су премлаћивали а неке далеко било селили на онај свет, све о њиховом трошку наравно.
Неки су се десном бусали у груди како су за слободу медија, док су истовремено левом радили као специјални саветници код оних који против медија предузимају васпитне мере. Али ко би се одреко двострукох примања кад је већ тако (и толико) способан.
После свега што ми је прошло кроз главу закључујем да је текс одличан али сам га ја после првог читања једва разумео :)))
http://uns.org.rs/saopstenja/12469/trazimo-deblokadu-racuna-tv-stil.html

Одговори
сре

30.09.

2020.

Александар Поповић [нерегистровани] у 19:20

Само да није...

Текст, наводно писан са шаљивом намером, подсећа на време које би да забораве прогањани и отпуштани новинари, али и они који су аванзовали у политици захваљајући злу које су им нанели. Сећам се коментара главног уредника И. М.(в е о м а "истакнутог јулисту"), који новинарску чистку у РТС прокоментариса: "Са таквима је мој отац знао по кратком поступку". Времена су се променила, за некога су боља(нарочито за политиканте), али за новинаре су никад гора. Е због тога би УНС морао да буде гласније и доследније у заштити професије. Можда да буде на бољој "вези" са чланством.

Одговори

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси