Прије привођења, претресена је кућа њених родитеља. 

Такве слике нису одраз рада правне државе, оне показују лице система који се обрачунава са онима који истражују истину.

Привођење новинарке Миљановић Зубац је забрињавајуће не само за медијску заједницу у Босни и Херцеговини, него и за све који вјерују у основне демократске вриједности.

Наташа није криминалац! Она је новинарка која је, на основу докумената и провјерених чињеница, годинама раскринкавала везе између организованог криминала и дијелова безбједносног сектора. Њена истраживања отворила су случајеве које су институције покушавале заташкати.

Објављивање података и доказа о везама организованог криминала и безбједносних институција представља par excellence јавни интерес. Не може бити говора о "одавању тајних података" када је ријеч о заштити јавности и информисању грађана о криминалним активностима које угрожавају сигурност државе. 

Новинари, притом, нису законски обавезни да чувају тајне податке, јер њихова примарна одговорност јесте да буду чувари јавног интереса и истине.

Зато је данас и прогањају!

У поступању Тужилаштва БиХ постоји образац који мора забринути сваког ко вјерује у владавину права.

Наташа је надлежнима у тој држави послала на стотине дописа, увијек отворено, никада избјегавајући комуникацију. Била је стално доступна истражним органима, нудила сарадњу и тражила реакцију на конкретне доказе корупције и криминала.

Такво понашање неспојиво је са оптужбама о "тајном" или незаконитом раду, али и јасно говори који је циљ Тужилаштва - да је застраше и ућуткају, како би прљави појединци међу њима и даље могли да штите себе и своје сараднике из криминалних кланова.

Додатни разлог за забринутост је што ову акцију води тужитељка за коју се зна да је блиска сарадница тужиоца Џермина Пашића, истог оног који је на поступање у случају шкаљарца Санија Ал Мурде био приморан и јер је Наташа јавним притиском, тражила реакцију.

Након њеног хапшења, остављен нам је простор да сумњамо да, можда, управо желе да спасу Ал Мурду, али и онога о коме им је слала дописе, а то је гранични полицајац који је према подацима до којих је Наташа дошла, шкаљарцима слао податке из путних исправа породице шефа њима супротстављеног кавачког клана.

Алармантно је и то што у усменом захтјеву о претресу који је поднет суду нема ријечи да се ради о новинарки.

Као пријатељица, а тек онда колегиница Наташе Миљановић Зубац, и те како сам упозната с њеним радом и имам право да основано сумњам да се Тужилаштво БиХ овим поступком свети Наташи због тога што је слала мејлове страним амбасадама, у којима је указивала на пропусте у раду тужиоца Пашића, замјеника главног државног тужиоца.

Такво поступање сараднице тужиоца Пашића представља озбиљно кршење међународних стандарда.

БиХ је потписница Европске конвенције о људским правима, чији члан 10 гарантује слободу изражавања, укључујући право новинара да објављују информације од јавног интереса без страха од репресије.

Такође је обавезана Међународним пактом о грађанским и политичким правима, који штити право на слободу мишљења и изражавања.

Европски суд за људска права у својој пракси јасно наводи да новинари који објављују доказе о корупцији и злоупотребама у институцијама уживају највиши степен заштите.

Најважније што сви треба да схватимо је да ово што се дешава Наташи Миљановић Зубац није само напад на једну особу. То је тест за БиХ пред сопственим грађанима, пред европским институцијама и пред међународном заједницом.

Ако институције ове земље могу процесуирати новинара због објављивања доказа о криминалу, онда шаљу поруку да је истина опасна, а криминал заштићен.

Објављивање истине није злочин. Злочин је злоупотреба правосудних и полицијских механизама како би се ућуткали они који раде посао у интересу јавности. БиХ, ако жели да је ико озбиљно схвати као демократску државу, мора престати са прогоном новинара и почети са гоњењем оних које ти новинари разоткривају.

Данас је на испиту не само слобода медија, него и међународни кредибилитет БиХ. А они који вјерују у истину, сада морају говорити најгласније.

Наглашавам, управо члан КЗ БИХ на који се тужитељка позива у наредби, у ставу 9 искључује постојање кривичног дјела у одређеним околностима.

Тим ставом јасно је прописано:

"Нема кривичног дјела одавања тајних података ако неко објави или посредује у објављивању тајних података чији је садржај супротан уставном поретку Босне и Херцеговине, с циљем да јавности открије неправилности везане уз организовање, дјеловање или вођење службе или с циљем да јавности открије чињенице које представљају повреду уставног поретка или међународног уговора, ако објављивање нема озбиљне штетне посљедице за Босну и Херцеговину."

Зашто су онда привели Наташу, осим ако нису због спасавања оних којима је она својим објавама стала на жуљ.

Вест гласи: Послодавац Arena News channels Д.О.О. из Београда, Владимира Поповића 6, спрат М, Б 31-35, матични број 21501859, чије је одговорно лице директор Раде Гојсовић, уручио је 25. јуна 2025. године решења о престанку радног односа новинарима и медијским радницима. Према доступним сазнањима, решења је добило најмање 14 колегиница и колега. Њих десетак су пуноправни чланови Гранског синдиката културе, уметности и медија “Независност”. Учланили су се пре немилог догађаја и синдикат их заступа.

Послодавцу они представљају само бројеве на папиру за одстрел.  По ком критеријуму, на који начин, без упозорења и без позива на било какав разговор, са представницима синдиката или без њих? Одлуке на које се позива послодавац у решењима донете су 16. јуна 2025. и објављене истовремено са постављањем огласне табле, која претходних година није постојала. Један број колегиница и колега, на чији статус запослења су оне највише утицале, тих дана био је на боловању или на раније одобреним годишњим одморима, па нису били упознати са развојем ситуације. А вишегодишња пракса у ТВ Euronews Србија, до промене у руководству куће, била је да информације запослени добију на имејл, понекад на Вајбер.

Замислите и ово: Приликом промене у руководству телевизије на два најодговорнија места у програму дошле су колегинице са прегршт искуства у раду са врхунским медијским професионалцима. Једна од њих, Драгана, искуство је употпунила обављањем функције главног повереника ГС КУМ “Независност” у познатом српском недељнику. Представљала је ову новинарску елиту годинама. Током рада било је много проблема са послодавцем. Проблеме смо заједно решавали и Драгана их је добро разумела.

На дан када је ступила на снагу Одлука о измени систематизације, 24. јуна 2025, Euronews је донео Одлуку о покретању и спровођењу поступка и утврђивању вишка запослених. Ова одлука није истакнута на јавном месту од стране послодавца, нити има заводни број, али се у решењима на њу послодавац позива и у једном делу цитира: „Списак свих запослених у оквиру Сектора Програма са добијеним просечним оценама резултата рада је наведен као Прилог 1 и чини саставни део Одлуке о вишку запослених“. Наше колегинице и колеге тражиле су одлуку од стручних служби послодавца, али је нису добиле.

Уочи овога, пошто су запослени предосетили да им се нешто спрема, замолили су синдикат да ступи у контакт са њиховим послодавцем и иницира састанак. Председница Уједињених гранских синдиката “Независност” Чеданка Андрић и моја маленкост послали смо званични имејл и тражили од Драгане да нас прими. Нисмо имали било каквих предрасуда. Штавише, рачунали смо да ће наша доскорашња синдикална другарица разумети своје доскорашње надређене који су јој најмање једном приликом спасавале живу главу код пређашњег послодавца. Рачунали смо…

Био је 31. мај. Пошто није било одговора на имејл послао сам јој смс поруке: Ја те молим да ми се јавиш.

Драгана: Дарко, нисам у прилици да разговарам тренутно. Ако је хитно, пиши ми. Поздрав

Ја: Послали смо ти мејл Чеданка и ја на који ниси одговорила, па те зовем како бисмо уговорили састанак у Euronews-у.

Драгана: Хвала што си се јавио, мејл ми је отишао у спам. Сад сам проверила, ми немамо регистровану Независност на Euronews. А не знам ни о којим проблемима је реч у овом писму. Ако није никаква грешка, молим те да ми јавиш прецизне информације, пре састанка.

Ја: Немате регистровану Независност али је добар број запослених учлањен појединачно. Заступам их ја као председник гране. Проблеми којима ми можемо да се бавимо су радно-правне природе. Најбоље да о њима поразговарамо. Преовлађује страх од губитка посла. Такође те молим да одговориш Чеданки на мејл. И мени се дешава да ми оде у спам. Молио бих те да се видимо од среде јер сам на службеном путу. Хвала!

Прошло је пет дана без било каквог одговора на последњу поруку. Неизвесност наших чланова је расла, па сам јој 4. јуна упутио смс поруку следеће садржине: Да ли си ти заузела неки став по питању дописа? Да ли ћутање значи да не очекујемо одговор?

Драгана: Дарко, врло добро знаш да главни уредник није адреса за разговор са синдикатима, а поготово не оним који не постоје у нашој редакцији. Већ сам ти одговорила, а овакав тон и понашање сад већ доживљавам као малтретирање.

Ја: Драгана, могла си ми то одмах рећи. Твоје оцене задржи за себе. Хвала и збогом.

О Драгани ћу рећи још и то да јој имејл није отишао у спам јер нам је стигла потврда када га је отворила. Урадила је то првог дана. И још нешто: од момента када се макар један радник учлани у неки синдикат тај синдикат у том правном субјекту постоји. Уколико није формиран одбор повереника, запослене, као у овом случају, заступа грански синдикат. А то смо ми, Драганин дугогодишњи синдикат.

Писао сам поново 9. јула имејл главној уредници и редакцији Euronews Србија љубазно тражећи: Одлуку о одређивању вишка запослених од 24. јуна 2025. године, Правилник о систематизацији радних места и Правилник о раду (прве документе и све остале верзије). Одговор нисам добио, нити тражена документа.

Запамтите: Наше колегинице и колеге из ТВ Euronews Србија браниле су професионалне стандарде, новинарски кодекс и достојанство професионалних новинара и медијских радника. Због тога су избачени са посла. Сада им послодавац онемогућава да дођу до потребних докумената за евентуални спор пред судом, иако се на та документа позива у решењима о престанку радног односа и тако обесправљује и наставља да се обрачунава са некадашњим радницима. Игнорисање захтева за достављање тражене документације може додатно угрозити права наших чланова и онемогућити им приступ правди.

(Из)борићемо се!

Скупу је присуствовало око 100 лидера новинарских удружења и представника медија из више од 50 земаља и региона. Заједно са председником Удружења новинара Србије Живојином Ракочевићем, говорио сам на стручном, округлом столу као и током свечаног отварања манифестације. Том приликом добио сам сертификат и звање „Медијског амбасадора”, док је УНС постао члан Међународне куће новинара у оквиру Мреже новинара „Појас и пут“.

Говорници су на Форуму истакли да је информација данас моћнија него икада, али и да је одговорност оних који је преносе већа него раније. Разговарало се и о страдању новинара у сукобима широм света и о томе да њихове жртве не смеју бити заборављене. Учесници Форума су се сложили да медији, упркос препрекама, могу бити мост између култура, народа и држава, а да једино објективно и одговорно извештавање помаже у рушењу предрасуда.

Била је то добра прилика и да своју фасцинацију Кином употпуним посетом градовима Нанчанг, Јингдежен и Ганџоу, који су истински чувари древне кинеске културе. У тим местима дух традиције и даље снажно живи, а истовремено се осећа невероватан технолошки напредак који модерну Кину чини једном од водећих светских економских сила.

Како бисмо превазишли бројне предрасуде које и даље постоје у друштву и стекли потпуније разумевање савремених дешавања у Кини, неопходно је упознати њену богату историју и културу. Говоримо о цивилизацији старој око пет хиљада година, која је обликовала специфичан систем образовања, васпитања, религијских, етичких и идеолошких вредности у кинеском друштву.

Кроз историју, већина кинеског становништва се насељавала између река Хуанг Хе (Жута река) и Јангце. Иако, на пример, Нанчанг није директно повезан са Жутом реком већ лежи на реци Ган, која је артерија југа Кине, он заједно са градовима Јингдеженом и Ганџоуом чини део историјског региона древне Кине, чији је културни и стратешки значај био огроман.

Нанчанг је био важно војно и политичко средиште, Јингдежен је постао светски познат по производњи порцелана, док је Ганџоу играо кључну улогу у трговачким и војним путевима династије Сонг и представљао једну од капија Пута свиле.

Кина је вековима организовала друштвени живот кроз јавне радове који су регулисали токове река и обезбеђивали наводњавање, стварајући дубоко укорењен осећај солидарности и колективизма.

Још у 19. веку, Карл Маркс и Макс Вебер су указивали на јединственост кинеског друштвеног модела – од одсуства приватне својине, до бирократије отворене за свакога ко покаже способност и знање. Српски социолог Милан Трипковић такође је истицао да се водеће улоге у кинеском друштву не стичу рођењем, већ образовањем, способностима и резултатима.

Насупрот западном либералном индивидуализму, Кина је неговала културу заједништва. Тај колективизам се испољавао не само кроз систем, већ и кроз свакодневне обичаје и моралне норме, које су и данас присутне, посебно у породичним и заједничким односима. Како је Вирен Мурти приметио, Кина је кроз историју више одбацивала западни либерални индивидуализам и империјализам него сам капитализам, супротно увреженим претпоставкама.

Иницијатива „Појас и пут” је пројекат који превазилази економску сарадњу и постаје глобална платформа за културну размену. Овај савремени Пут свиле више није само трговачка рута, већ идеја повезивања народа кроз инфраструктуру, образовање, уметност и медије.

Управо из тог разлога новинари би могли бити кључни актери ове иницијативе. Они граде нове мостове између култура.

Србија и Кина његују пријатељство које траје деценијама. Србија је недавно отворила први Кинески културни центар на Западном Балкану, већ дуже време има Конфучијев институт, а имамо и Институт “Појас и пут”.

Прослављамо кинеску Нову годину и, пре свега, одржавамо традицију добрих односа са Кином. Верујем да је управо овакав вид културне сарадње допринео и економској сарадњи између Србије и Кине, у којој предњачимо у овом делу Европе.

Обим билатералне трговине порастао је за готово 32 посто у односу на претходну годину, а Кина остаје други највећи трговински партнер Србије.

Србија је била једна од 28 земаља оснивача глобалне иницијативе „Појас и пут“ 2017. године, коју је кинески председник Си Ђинпинг покренуо 2013. године. Потписани су бројни и споразуми из области медија, што потврђује значај информисања и комуникације у савременој дипломатији.

Нанчанг, Јингдежен и Ганџоу

Љубазношћу организатора Форума упознао сам и многе туристичке атракције овог дела Кине. Током мог боравка у Нанчангу, уживао сам у врхунској и разноврсној храни. Увече сам уживао у предивном погледу на реку Ганђијанг. Дан је завршен практичном радионицом у фабрици Мингфанг Парк, где сам имао прилику да и сам испробам вештине у обликовању порцелана – искуство које најбоље говори о живости и традицији овог града.

Након тога ми је постао јаснији концепт модерног порцелана као националног поклона, те и разлог зашто ова област и данас има важну улогу у кинеској културној дипломатији.

Јингдежен, кинески град светски познат по производњи порцелана, открио ми је како традиција и савремени дизајн могу да иду руку под руку. Посету сам започео у историјској зони царске пећи Таојангли.

Овај музеј чува ремек-дела царског порцелана и приказује сложене технике које су вековима красиле керамику за кинеске царске дворове. Потом сам посетио културни парк Шизијуан и село Ханши, места богата културним наслеђем. Посебан утисак оставила је уметничка зона „Art Field: Јингдезхен“, која повезује традиционалну керамику са савременом уметношћу.

У посету граду Ганџоу, познатом као „Јужна капија Ђангсија“, дошли смо брзим возом. Око 560 километара прешли смо за мање од три сата. Овај град има дугу историју и важну улогу у кинеској култури и историји, посебно у периоду револуционарних дешавања.

Данас је Ганџоу један од кључних градова за развој индустрије и за развој енергетског и технолошког сектора. Такође, он је познат по живописним пејзажима, планинама и рекама, као и богатој културној баштини. На послетку, видео сам и древни град Сонг цитy.

Живот у Кини из прве руке

Како бих стекао реалнији увид у свакодневни живот, разговарао сам са српским досељеницима који већ годинама живе и раде у Кини.

„Кина је заиста применила тзв. ,,социјализам са кинеским карактеристикама”, што значи мешавину тржишних реформи и државне контроле. Успех тог модела може се приписати постепеним реформама, великом домаћем тржишту које омогућава економију обима, снажној државној подршци за стратешке индустрије и прагматичном приступу који комбинује тржишну економију са државним планирањем.“

Када сам питао како је Кина успела да се модернизује, а да не изгуби свој идентитет, добио сам следећи одговор:

"У последњим деценијама кинески универзитети су значајно напредовали, а водеће институције попут Тсингхуа универзитета, Пекиншког и Фудан универзитета сада се редовно налазе међу 100 најбољих у свету. Много улажу у образовање". 

Такође ме је занимало како Кинези виде Србију. Одговор је био јасан:

„Перцепција пријатељских односа са Кином у Србији углавном је тачна. Кина Србију види као важног партнера у региону Југоисточне Европе, нарочито у контексту Иницијативе Појас и пут. Ипак, просечан Кинез вероватно не зна много детаља о Србији, иако се старије генерације можда сећају Југославије и Тита. Они који знају за Србију углавном имају позитиван став, посебно због историјских веза и заједничких ставова о неким међународним питањима. Ипак, односи су пре свега засновани на прагматичним интересима.“

Иако је много Срба у последњој деценији путовало у Кину, мало њих заиста познаје детаље свакодневног живота, изазове и посебности ове огромне земље.

Други саговорник наглашава да Кинези, нарочито млађе генерације, данас знају много више о Србији – највише захваљујући спортистима попут Новака Ђоковића и Николе Јокића, али и кроз све присутније медијске извештаје о споразумима и инвестицијама између две земље. Старије генерације и даље углавном памте Југославију, Тита и легендарни филм „Валтер брани Сарајево“.

„У Кини живим осам година и радим у образовању. Предавао сам од вртића до завршне године средње школе. Тренутно предајем у нижој средњој школи и руководилац сам катедре друштвених наука, која обухвата економију, бизнис, историју и географију. Живео сам у више провинција: Лиаонинг, Џеђијанг, Фуђијан, Ђангсуј, граду Тјенђину, а тренутно сам у Сечуану“, појаснио  је мој саговорник.

Храна је посебна тема. Саговорник истиче да се кинеска кухиња веома разликује од онога што познајемо из кинеских ресторана у Србији. Јела су често веома зачињена и разликују се од провинције до провинције. Док људи на југу више воле љуте укусе, на северу преферирају слаткастије.

Заиста је тачно да је „Кина најсигурнија земља на свету, са готово никаквим криминалом“, истиче саговорник и напомиње да бисмо могли да преузмемо од њих здраве навике – јутарње вежбање на отвореном и вечерње шетње, посебно међу старијима.

Овај осећај безбедности Срби често истичу као посебно пријатан аспект живота у Кини. Ипак, постоји и велика државна контрола у друштву, укључујући и технолошка решења која многи сматрају практичним, али и донекле наметљивим.

"Пензионисане жене играју на трговима и једноставно уживају у сваком тренутку, било да играју бадминтон или вежбају Таи Цхи. Најсличнији смо по гостопримству. Без обзира на то колико им је енглески изазов, радо ће вас позвати на вечеру и дружење.“

Технологија је толико развијена да готово нико више не користи готовину, све се плаћа путем QР кодова. Новине више нико не чита јер се све прати онлајн. Метро системи у свим великим градовима су одлични. Све је умрежено, па је бирократија много подношљивија. Само вам је лична карта довољна – нема потребе за здравственим књижицама и беспотребном папирологијом“, прича мој саговорник.

Он истиче како су Кинези, упркос модернизацији, и даље дубоко везани за породичне вредности.

„Од конфуцијанизма потиче дубоко укорењено поштовање родитеља. Најстарији чланови породице се поштују и никада их не треба увредити јер се њихово искуство и мудрост сматрају непроцењивим. Ово морално уверење заједничко је целој земљи, без обзира на културне разлике међу провинцијама. То је посебно изражено током Кинеске нове године, када сви путују кући, без обзира колико далеко раде. Једу специјална јела, чекају поноћ и деци поклањају црвене коверте. У тим тренуцима види се колико су повезани и колико су топли као народ, иако током целе године напорно раде.“

„Никада нисам упознао нацију која више ради! А када дођу празници, све стаје како би сви били са породицом.

Моји саговорници су сагласни у оцени да код Кинеза треба да ценимо особине као што су рад, марљивост, дисциплина.

Уместо закључка

Срби који живе у Кини потврђују кроз лична искуства оно што академске анализе и историјске интерпретације тек наслућују – да Кина није само глобална сила у економском смислу, већ културна цивилизација која тражи нове путеве разумевања са светом.

У том процесу, медији постају кључно оруђе: они могу рушити предрасуде, приказивати стваран живот и зближавати људе. Медијска размена постаје мост којим не путују само информације, већ и – поверење.

На крају, сарадња са Кином није само економска ствар. То је питање културе, међусобног разумевања и заједничких вредности. Без њих, ниједна пруга, пут или мост неће имати прави смисао. Наша заједничка будућност зависи од привредног раста и развоја, али и од културног повезивања, за које је поверење неопходно. У томе је улога медија као доминантног агенса социјализације – од пресудног значаја.

Данас новинари свуда имају сличне проблеме, а не само у мање развијеним земљама како се то обично сматра. У ери када вештачка интелигенција све више преузима техничке задатке у новинарству, оно што остаје незамењиво јесте људска одговорност, етика и емпатија. Наша снага није у брзини којом објављујемо вести, већ у начину на који их обликујемо и последицама које остављају.

Медији су често скривено оружје културне хегемоније. Сетимо се марксисте Антонија Грамшија који је говорио да се елита одржава на власти и тако што путем културе, медија и религије репродукује пожељне вредности. Зато медији, док извештавају о историји, заправо учествују у њеном писању.

Наша заједничка будућност не зависи само од инфраструктуре и економије — зависи и од духовне и културне повезаности, а управо су медији кључни преносиоци тих вредности. Зато је савремени Пут свиле заправо пут идеја, образовања, уметности, медија – пут ка бољем разумевању света у којем живимо.

У новинарским круговима се већ неко време говори о промени уређивачке политике Јуроњуза, а атмосфера у редакцији била је напета откако сам се вратио у децембру прошле године. Све је, међутим, кулминирало 18. априла када се на сајту Јуроњуза појавило непотписано саопштење "Позивамо надлежне да омогуће рад РТС-а". Саопштење је објављено током студентске блокаде зграда јавног сервиса, а до данас нико није јавно стао иза тог текста, док је редакцији преостало да само нагађа ко је аутор. Између осталог, у спорном саопштењу студенти у блокади упоређени су са Црвеним Кмерима који целу Србију желе да претворе у “велики логор за преваспитавање”. Црвени Кмери, подсећања ради, владали су Камбоџом од 1975. до 1979. године и одговорни су за геноцид над око два милиона људи.

Пошто су поједине колеге одбиле да прочитају чак и "ублажену" верзију текста у нашем програму, упркос претњама да ће сносити "последице", исте вечери се готово цела редакција јавно оградила од непотписаног саопштења. Као неко ко је до тог тренутка имао коректан, али већ нарушен однос са главном уредницом, написао сам јој да сам се надао да ће подржати своје новинаре у отпору који су пружили покушају злоупотребе редакције Јуроњуза. Одговор, наравно, никада нисам добио. Барем не директан.

Уместо тога, у наредном периоду моји предлози често су били игнорисани, а у неким случајевима било је речи и о отвореној забрани истраживања одређених тема. Тако је, примера ради, на предлог да урадимо причу о феномену офшор компанија, главна уредница одговорила да не мисли да се та тема може урадити "кроз два саговорника и без озбиљног истраживања", као и да писање КРИК-а чији је текст био повод за тему узима "са великом резервом". Додала је, ипак, да можемо да се договоримо "о начину на који бисмо приступили овој теми, следеће недеље". Иако сам са задовољством прихватио да тему озбиљније истражимо, тај разговор се никада није догодио. Слична је била ситуација и са предлогом да се позабавимо темом полицијске бруталности, док на предлоге да урадимо причу поводом Дана слободе медија или да истражимо шта се дешава са изменама закона о изложби Експо - никада нисам ни добио одговор. Такве и сличне приче некада су биле саставни део програма Јуроњуза, на шта сам и указао у више наврата.

Ово су само неки од примера које су пратили бројни мејлови на које никада нисам добио одговор, укључујући примедбе на нову организацију рада која је успостављена убрзо након што се готово цела редакција јавно оградила од већ поменутог непотписаног саопштења. Када бих се пожалио да су нове смене исцрпљујуће, као и да је немогуће да један новинар буде на три места у исто време, само бих добио још таквих смена. Испоставиће се да је нови систем рада заправо био увод у "систематизацију" и "рационализацију" која је редакцији најављена јер су, како је наведено, власници незадовољни постигнутим резултатима. Атмосфера напетости тако је прерасла у атмосферу ишчекивања очекиваног, што се убрзо и десило када је у једном дану, 25. јуна, отпуштено нас најмање 12, чему је већ претходио отказ колегиници Марији Шехић.

Дужност новинара је да не ћути. У случају редакције Јуроњуза показало се да то може да кошта, али новинарски интегритет је нешто што се тешко гради, а врло лако може да се уруши, што овај случај такође потврђује. Цензура, политичка пропаганда, прећуткивање важних информација и забрана истраживања одређених тема - неспојиви су са новинарством. У таквом окружењу, простор за поштено бављење овом професијом све је мањи, али и даље има људи који унутар редакција свакодневно воде мале битке за које многи никада неће сазнати. Управо они, упркос свему, показују да ова професија и даље има смисла. 

У току тих недељу дана, у центру оружаних аустријских снага за иностране мисије, били смо изложени интензивном теоријском и практичном учењу. Устајало се пре 7 ујутру, завршавало око 11 увече.

Већ други дан смо били колективно кажњени јер смо каснили на предавања (ипак смо ми новинари индивидуалци, свако у свом свету). Казну су нам "забиберили" око 11 увече, кад смо већ били скинули оне тешке панцире и кациге и помислили да је крај. Ајд навлачи поново панцире, хватај рањено лице (лутку) и носи га около по дворишту касарне.

Приликом ове симулације спасавања рањеног лица у току оружаног сукоба, најтеже је било ускладити кораке осам особа које су га носиле, и то уз трчање и повремено бацање на бетон како бисмо избегли "метке рафалне паљбе". Све то под теретом панцира који је тежак осам килограма.

После ове казнене вежбе до краја тренинга више нико није каснио.

Не знам шта је било теже, теоријски део наставе где смо гледали разне страхоте које човек чини другом човеку (минска поља и разна друга онеспособљавања противника) или практични део где су нам тестирани и физичка и ментална издржљивост.

Морам рећи да је врло тешко извући онесвешћену особу из возила након несреће, поготово ако особа има на себи панцир. Још је теже то учинити из армираног возила које је паркирано на рубу минског поља, па особа мора да се изнесе кроз гепек.

У току тренинга смо учили о безбедности новинара, пружању прве помоћи, минским пољима, читању мапе, понашању приликом отмице, о техникама преговарања, о патролирању у конвојима, о стрес менаџменту. Једно вече смо провели и у склоништу у подруму касарне.

Последњи дан тренинга чекала нас је шесточасовна симулација која је трајала до сумрака. Добили смо мапу, токи-воки, теренска возила, опрему за прву помоћ, воду. Задатак је био да у току вожње на отвореном путу, кроз села и шуму уочимо табле са натписом и јавимо бази. Оно што нисмо знали унапред јесу препреке на путу. А било их је...

Приликом симулације преговарања са командантом једне од "зараћених страна" да нас пусте на прелазу (check point-у), десио се "напад" на камп, један војник је "упуцан" и у покушајима да му помогнемо, једна наша колегиница је истински повређена. Ова сцена је била доста хаотична јер је учињено неколико грешака, од којих и та што неколико нас није понело кацигу са собом и осећали смо се незаштићено, те смо се плашили да изађемо из шатора како нас нешто не би погодило (иако реално ништа није летело, али ко ће га знати...).

Друга грешка је што смо имали рањене особе, а опрему за прву помоћ смо сви редом заборавили у возилу. Трећа грешка је била што смо покушали да помогнемо рањеном војнику. Том приликом је колегиница и рањена и акција обустављена. Колегиница је одведена у болницу, а ми смо остали без једног возача усред шуме са једном мишљу у глави - од нас се очекивало да не помогнемо рањеном војнику.

То су све одлуке које човек мора сам да донесе на лицу места. Постоје примери где су новинари у реалним ситуацијама заиста успели да спасу живот војнику у току сукоба, али приоритет је увек, како су нам објаснили, сопствена безбедност. Јер ако улетиш у минско поље како би помогао неком ко је тамо рањен, и себе разнесеш - ништа ниси урадио.

Научили смо много. Пре свега да не постоји јединствени рецепт за опстанак на терену. Све су то комбинације различитих фактора, сопствене способности за доношење судова и одлука, игре случаја, а некад и среће.

Али та срећа чини само мали удео у целокупном делању. Треба бити спреман на све, али никако не паничити. Још једно правило гласи "не буди херој".

Кући смо се вратили пуни модрица (колегиница са завојем на руци) и са повишеним нивоом адреналина, али са врло корисним знањем и невероватним искуством.

За неке од новостечених вештина наши тренери кажу да се надају да никад нећемо морати да их користимо.

Пише: Мина Делић, новинарка листа „Слободна реч“ (Szabad Magyar Szó) и чланица УНС-а

---

Марија Видојевић (фото: приватна архива)

Док на факултету учимо да су етика и објективност темељ професије,  реалност медијског света често приказује другачију слику. Новинарство, које би требало да буде стуб слободног и праведног друштва често постаје средство манипулације и трка за профитом, док је глас обичних људи све тиши. У пракси се не говори о етици и јавном интересу, већ се полемише о страначкој лојалности где се људи без икаквог новинарског искуства запошљавају, а ја као студент новинарства питам се - какво је дно професије, ако је ово врх?

Актуелни студентски протести који трају већ више од месец дана за мене нису само борба за правду, већ и прилика да сагледам шта значи бити глас промена и како медији о томе извештавају. Имамо новинара који поштују Кодекс и храбро и веродостојно преносе суштину студентске борбе, али са друге стране имамо и оне који траже искључиво сензацију и који крше новинарску етику не би ли на тај начин добили већи публицитет. Управо таква поларизација приказује одраз медијског стања у Србији.

Питам се где је нестало време када су новинари носили одговорност за све што напишу, за све што кажу и време у коме је свака информација морала бити проверена. Имамо случај где су Новости без имало стида објавиле пасоше Лазара и Луке Стојаковића, студената који учествују у блокадама. Да, добро сте чули – објавили су пасоше. То није извештавање, ту се новинари играју са животима тих студената претварајући њихове личне податке у политичке алате. У данашњем медијском систему не постоји више никаквог срама да се приватност употреби ако оружје, а све то под маском такозваног јавног интереса.

Присетимо се случаја са транспарентом „ДИФ ЈЕ (У)СТАО”, где је ћирилично слово „У” постало симбол, а све како би се изградио наратив који није ни приближан стварном свету. Оптужбе за уставштво на рачун студената због једног слова постале су синоним за политичку манипулацију, а новинари се нису потрудили ни да провере шта је истина.

Када видим на који начин поједини медији извештавају о студентској борби, не могу, а да не осетим гнев и разочарање. Наслов „Захтеви су испуњени, и шта сад? Да ли је то довољно за престанак блокада? Јасно је ипак да је политичка игра у питању” је само један од примера обмањивања јавности.

Како је могуће да већ добијамо „доказе” о испуњеним захтевима, а кривци за напад на студенте још увек нису одговарали? Слична ситуација је и са насловима који приказују наводно „насилне протесте”, а свако ко је био присутан могао је да види да су студенти уместо камења држали своје индексе у рукама.

Када мало боље размислим, медији су постали најгори облик политичког спектакла. Имамо таблоиде који се током извештавања са протеста усмеравају на дискредитацију студената, оптужујући их за насиље које нису починили, повезују их са страним организацијама, политичким партијама, називају их плаћеницима и износе бесмислене тврдње на рачун студената. Управо медији данас без трунке истине стварају слику агресивних и манипулисаних студената не би ли скренули пажњу са стварних проблема са којима се суочавамо ми као студенти.

Новинарство данас није савршено, никада није ни било, али мислим да се тренутно новинари суочавају са највећом кризом идентитета. Оно је постало све сем средства за преношење истине. И зато морам признати, осећам се обесхрабрено. Истина је постала роба, а новинари трговци њоме. Извештаји са протеста, таргетирање и напади на студенте су само почетак краја оног новинарства које би требало да буде заштитник наших права, слободе и мишљења.

Зато се сада питам – шта нама, младима, преостаје у друштву где истина више није циљ и где политичка манипулација постаје норма?

Ауторка текста је уредница портала “Студентски дневни лист”, Филозофског факултета у Нишу

Новинарство и те како вапи за креативним изражавањем, поготово када је реч о белетристичким формама, али је проблем што се не приступа фактографији са озбиљношћу и потпуном свешћу колико је одговоран посао у питању. Када говоримо о Србији, чини се да у многим случајевима ни преношење вести не може (или не жели) да се савлада онако како би требало. 

Не уопштавам хвалу или проблематику, јер у свакој професији доста тога зависи од индивидуалног приступа послу. Међутим, наше новинарство можемо сагледати и кроз изреку о власти која је обично онаква какав је народ, јер је власт произашла из и од народа – као и новинарство. То се закључује из чињеница да су многи људи у Србији конзументи новинарства које пласира неморал, примитивизам и етички непрофесионализам.

Као што рекох, много шта зависи од тога како се приступа свом послу, односно какву политику негује нека медијска кућа, јер се то неретко одражава и на околину и делује као вирус који заражава друге. Може на некога да утиче и као антивирус, па се прелази у другу крајност у борби против онога што, по мишљењу неких, делује токсично.

Враћам се на чињеницу да је новинарство уметност, а самим тим и наука, не само што се проучава на универзитетима и што би требало да новинари буду образовани (и формално и у смислу да имају образа), него зато што су алати којима се користи, циљ због ког се ти алати користе и наравно начини на које би требало да се користе – једнаки сврси уметности: едукацији, информисању, социјализацији, па и забави свакако. 

Новинари као да желе по сваку цену да поруше оквире новинарства (као уметности и науке), потцене га и оскрнаве, а онда очекују поштовање и велики бенефит. Апсурдно је што код нас све више баш такви обезбеде себи велику добит.

Не желим да акцентујем како ће само школовани новинари спасити професију, иако то не би било ништа лоше, него наглашавам да и школовани чине ону половину која не учествује у грађењу елитног новинарства. То је можда највећи проблем.

На целокупну слику доста утиче индивидуално опредељење којем се одличан или мање добар новинар приклони. Било је, а и сада има врхунских новинара који немају диплому новинарства, па би можда ефикасније решење било да се уведу лиценце за нашу професију.

Када говоримо о основној улози новинарства и начину на које се грађани информишу, долазимо до тога да се многи новинари и медијске куће не придржавају основних правила новинарства. Пре свега мислим на законске прописе, етичке норме и савест за коју верујем да и те како постоји код неких људи, па стога тврдим да постоји професионалног новинарства у нашој држави. 

Нажалост, све више смо у прилици да сведочимо непрофесионалном новинарству, гледајући информативне програме или ауторске емисије које постају тужилаштва и суднице, односно арене у којима се супротна страна жигоше без приговора и прилике да се супротстављени изведе пред изазивача.

Морам напоменути да су добар вид професионалног новинарства, развијања критичке свести и сучељавања мишљења, изборне дебате које се по потреби организују на Јавном сервису (или неке емисије које само имају сличан формат). Било би добро да се организују и мимо избора.

Иако рад Јавног сервиса увек може боље изгледати, он је за сада једина неутрална и конвенционална медијска кућа која дозвољава изградњу елитног новинарства. Остале медијске куће су врло пристрасне, свака у свом маниру, што је један од великих проблема у развијању здравог новинарства и друштва. 

Када је реч о новинарству уопште, оно представља поред поменуте белетристике и нове онлајн новинарске форме, које нажалост још увек нису ни у зачетку код нас. Требало би поменути и недостатак платформи које би својим производима завределе да буду претплатничке. Такво новинарство желим нашем друштву које би уз професионално новинарство развило свест о квалитету (уопштено) и било расположено да плати препознату вредност – градећи здрав и пажљив дух друштва. 

(Политиколог је медиј чији је оснивач Факултет Политичких наука у Београду)

Ових дана, Новости су завредиле пажњу свих нас тако што су објавиле фотографије пасоша студената, Лазара и Луке Стојаковића са београдског Факултета организационих наука. Текст и наслов инсинуирају да због тога што су пасоши браће Стојаковић хрватски, Хрвати воде протест студената односно - „Хрвати дестабилизују Србију“.

Kако су претпоставке да ми, илити у овом случају ја као студент имам најсвежије сећање на Kодекс новинара Србије – ево кратког подсетника на све чланове који су, чини ми се, прекршени овом приликом.

I 1. Новинар или новинарка није извештавао ни тачно ни непристрасно.

I 2. Новинар или новинарка нису направили јасну разлику између чињеница и нагађања.

I 3. Новинар или новинарка су објавили клевету.

I 4. Новинар или новинарка су прећутали чињенице које могу да утичу на став јавности. (ћирилични потпис и национални идентитет којим се браћа декларишу и на том држављанству)

II 2. Економски и политички интерес издавача су примарни разлог за овај текст.

III 1. Новинар или новинарка није објавио чињенице тако да грађани сами могу да доносе информисане одлуке.

III 2. Новинар или новинарка су овом приликом користили реторику која може навести на дискриминацију.

III 3. Новинар или новинарка су одговорност подредили интересима државних органа, односно једне странке.

V 1. Новинар или новинарка јесу дискриминисали на основу националног порекла.

V 3. Новинар или новинарка јесу учествовали у злонамерном рушењу репутације.

V 4. Новинар или новинарка јесу покушали да злоупотребе емоције људи.

VI 1. Новинар или новинарка нису испоштовали право на приватност.

Дакле овај подсетник нам служи да можемо рећи, по мојој слободној процени, да су Новости наш Kодекс једним текстом прекршиле на неких 12 основа. Ако претпоставимо да сам ја неке од ових тачака узео олако те да би их било врло тешко или немогуће доказати, сложићемо се да је прекршај лако уочити и подједнако лако доказати за барем пет тачака. Ипак, нисам нарочито ентузијастичан да ће одговарајућа реакција уследити.

И то је можда и најпогоднији одговор на питање - Kако студенти виде новинарство у Србији данас?

Не мислим да смо ми нешто много паметнији или свеснији од неких старијих колега, али мислим да ми најбоље знамо како то треба и како то може да изгледа. И стога, ми најбоље видимо колико то нешто не функционише.

Ми најбоље видимо да једноумље и страначка припадност служе као једини квалификатор за рад у било којој државној институцији, па тако и у свакој која се бави медијима.

Kада рекох да сваког месеца ја или други студенти новинарства могу да напишу неки нови текст где их погађа неправда нашег медијског света, нисам претеривао. Јер у јеку блокада и највећег студентског протеста на овим просторима још од 1968. године, нас су погађале још неке ствари. Погађали су нас и предлози за чланове савета Регулаторног тела за електронске медије (РЕМ). Никад нама, студентима новинарства, није свеједно кад се оваква питања потегну, а посебно нам није свеједно када нам пред очима и без трунке срама стављају, раме уз раме са неким попут Дубравке Валић Недељковић неке људе који не заслужују ни да буду именом поменути. Људе које препоручују организације настале безмало јуче и људе који о новинарство знају таман довољно да би можда потрефили шта је интегритет, а шта етика тек када би их интегритет и етика угризли знате-већ-за-шта.

И на све то, ми смо већ некако помирени да ће ти неки непоменици бити у Савету РЕМ-а јер њих изгласава скупштинска већина и ми добро знамо ко ту већину има. Али ми исто тако верујемо и знамо да ће доћи дан када ће их интегритет и етика угристи, сваког по заслузи.

Нисмо ми ни најбоља ни најпаметнија генерација, било је и бољих и горих и биће их још. Али ми знамо како неке ствари морају да функционишу и ми нећемо допустити да нам било ко узурпира оно што је наше, новинарско, па неће ни ови садашњи непоменици.

Уредник Новости још увек није одговарао за своја недела, за своје антихрватске и антијугословенске ставове тридесет година старе, али он зна као и ми да се дан где ће одговарати ближи.

Ми новинарство видимо као нешто што нам је отето, као свет где ми можемо да живимо на маргинама док непоменици трују свет око нас, али ближи се дан када ће их угристи све оно што су игнорисали деценијама. И тог дана ћемо ми моћи да кажемо какво новинарство мора да буде. И биће.

Тешка болест сломила га је 21. децембра ове, 2024. године.

Рођен је у горштачком селу Доња Љубовиђа код Љубовије 1947. У Зајечар је дошао 1975. и до последњег животног трена ту остао.

Одликовао се сталном трком с временом да његов рукопис благовремено стигне на странице "Политике", да се докаже у пожртвованости у професији којој је темељно служио. Јављао се из дана у дан са најзначајнијих догађаја у Тимочкој Крајини, предано се борио да његова редакција буде задовољна, а уредници срећни што имају тако оданог и савесног делатника.

Стојан је предњачио и брзином и умећем и жељом да и остале колеге не изостану или застану, да будемо тим, једна душа. Дивни су то били дани тада цењене и часне професије, дружења и пријатељтсва за сва времена. За незаборав.

Стојан је пуно причао о својим колегама из "Политике" у којој је почео да ради 1973. године, дичио се Учом Миливојевићем, легендарним "Политикиним" уредником и дописником из Варшаве, пониклим у зајечарском "Тимоку", човеком који је стигао до новинарских врхова.

Није могао а да, у свакој згодној прилици, не спомене и своју списатељску сабраћу, Рајка Чукића, песника Тому Мијовића, ТВ репортера Чеду Николића из Лубнице, Десимира Миленовића, Милутина Тијанића, Јеленка Ранђеловића и Серјожу Лајковића, те Васка Ивановића, Цојлета Стојићевића, Перу Јанковића, Павла Косина.

Стојан је после Учитељске школе у Шапцу завршио Факултет политичких наука у Београду. И тад је, као студнет, први пут крочио у "Политикину" кућу.

Разносио је новине по метрополи, после, 1973. године, стигао је до Беогардске хронике и Спортске редакције.

Када је требало да заједно са колегама остане у матичној редакцији, као и многи други, прихватио је предлог да оде у Зајечар за дописника. Рекли су му да је то изазов, да ће бити међу првим личностима у граду, биће сигурно задовољнији него да је у велеграду. И није се покајао.

Остао је на побрђима Краљевице до последњег даха. А гледао је Краљевицу као своју кућу. Шетао је зеленим крајолицима, бавио се џогингом, одлазио са друштвом "у печрурке", дружио се с природом, проводио дане и године са планинарима и извиђачима.

Стојан је посебно волео Сокобању. Написао је и изузетну књигу о боравцима Иве Андрића у Сокобањи, дуго је припремао књгу "Моји Тимочани", написао је сјајне текстове за разне публикације.

Годинама је сарађивао са часописом "Наслеђе" Историјског архива у Зајечару.

Поносио се што је дугогодишњи члан Удружења новинара Србије.

Добијао је значајна друштвена признања и никад није желео да се тиме подичи.

С љубављу је писао и говорио о борским рударима и неготинској манифестацији "Мокрањчеви дани", о људима са Старе планине, о ђердапским градитељима и дунавским аласима, о зајечарским лекарима, о крајинским виноградарима.

Умео је да каже да је у својој богатој каријери написао новинарских текстова одавде до Беча и назад. Љубоморно је чувао и своје историјски вредне записе са ратишта.У слободном времену дуго је другарима рецитовао Црњанског. Знао је напамет сваки његов стих.

Често је спомињао оца Тошу, шумара соколопланинског, горштака који је знао како децу васпитати и улити им челичну љубав родољубља, чојства и честитости. Отац Тоша био је Стојанов ослонац животни чију је мудрост и бистрину ума упорно следио.

У том смеру учио је и своју децу, своју Милицу и свог Угљешу.

Супруга Љиљана је била и остала до полследњег часа велика љубав и радост. Породица је Стојану била све благо овог света.

Стојан Столе Тодоровић, људска и новинарска величина. Заувек.

Тадашња периодика штампана је искључиво ћириличним писмом, што указује да су се власници листова и часописа, као и њихови уредници, борили за очување онога што је било, а и данас је једно од кључних идентитета српског народа.

Тада је у Новом Саду излазило чак три српска дневна листа: „Застава“, коју је покренуо Светозар Милетић у Пешти 1866. године, затим „Браник““ (1884-1914) и „Српство“ (1910-1914). За ондашње бројно стање становништва ово је заиста, са данашњег становишта, невероваран податак. Уз то у Новом Саду (Ујвидеку), тих година пред први светски рат излазили су и српски часописи „Летопис Матице српске“, „Нови српски век“, „Трговачка омладина“, „Финансијски гласник“, „Добротвор“, „Школски гласник“, „Жена“, хумористичко-сатирични часопис „Врач погађач“...

Релативно добро познавајући уредничка опредељења ових листова и часописа сигурно је једно, да би се развила велика полемика поводом сваког случаја, па чак и ових данашњих. То би без сумње умањило број напада и прењи преко ових данашњих друштвених мрежа, али те бројности нема, а интернет и друштвене мрже су идеалне за експонирање свих и сваког.

У Војводини тада је скоро сваки већи град имао своје српско гласило. Сомбор, Панчево, Вршац, Велика Кикинда, Сентомаш (Србобран), Митровица, Земун, Сремски Карловци... и сви су они имали критички став према нарушавању српског јединства, очувања народног имена, вере, језика и писма.

Перјанице "слободних и независних медија", Нова С и Н1, одбиле су да у изборној кампањи продају рекламни простор на својим телевизијама јер су процениле да је много боље да 24 сата њихови медији воде изборну кампању него да то чине само у терминима који су за то предвиђени.

РЕМ је, као и обично, ћутао.

Коначно, усвојени су нови закони, али се суштински ништа није променило.

Телевизије у власништву Јунајтед групе, фиктивно регистроване у Луксембургу, и даље безочно крше законе за које су се својски бориле и залагале.

Једини који се огласио због кршења медијских закона, био је директор Телекома, Владимир Лучић.

Логично, годинама, највећи губитник био је баш Телеком Србија, који уплаћује највише новца у државну касу, али и домаће телевизије, јер оне РЕМ-у плаћају надокнаду за дозволе које им издаје.

Интересантно, ни један домаћи емитер није поставио питање регулатору због чега су дискриминисани у односу на канале у власништву Јунајтед групе.

Новац домаћих компанија намењен за оглашавање, годинама се сливао у касу телевизија које се налазе ван пореског и фискалног система Србије, које немају дозволу регулатора.

Изгледа да никоме није стало да грађанима објасни како Јунајтед група контунуирано крши законе. Тај силни новац одлази преко границе, а стечен је изигравањем домаћих закона, уместо да је усмерен у државни буџет.  

Тада би 1.800.000 пензионера имали веће пензије, биле би веће плате државним службеницима, не би се угасило на десетине локалних медија, било би више новца за путеве, болнице, образовање...

Ко је дозволио да се противзаконито годинама прекрајају програми на прекограничним каналима убацивањем српских реклама?

Ко и због чега толерише да Спорт клуб, Н1 и Нова С имају статус прекограничних телевизија, ако се зна да се емитују из Београда, а немају дозволу РЕМ-а?

Да ли је заиста РЕМ немоћан да то спречи или је моћнији од државе и дозвољава да ове телевизије и даље брутално заобилазе прописе и крше законе ове земље.

Ако би то обични грађани (и они који чврсто верују да су Н1 и Нова С објективне телевизије)  знали, било би им много јасније да ти канали не постоје само да би извештавали о актуелним догађајима, већ да би се сачувала та империја стечена кршењем домаћих закона и то по опробаном шаблону: свако указивање на кршење закона  представља се као угрожавање слободе изражавања и покушаја гашења независних медија.

Кад би се јавности саопштило колико је од 2006. године до данас, Србију коштало то што РЕМ дозвољава да се крше закони, сигуран сам да би и онима коју се куну  у "објективност" Н1 и Нове С, било јасније колико је украдених, "наших" пара отишло преко границе, уместо у државни буџет.

На питање новинара Нове С зашто не жели да гостује на тој телевизији, Вучић је пре неколико дана одговорио да му не пада на памет, јер су ти медији њега и његову породицу прогласили  криминалцима,  да је за Н1 и Нову С он фашиста и Хитлер.

Поред тих разлога које је набројао, који су сасвим оправдани, вероватно да их има још.

Уочљиво је да годинама председник, министри и државни функционери владајуће коалиције само дају изјаве и одговарају на питања новинара телевизија Н1 и Нове С, али нико никада од њих није гостовао на тим каналима.

Уколико би они гостовали на тим телевизијама, које у Србији немају дозволу регулатора, а нису ни прекограничне јер се не емитују у иностранству, па самим тим и не  реемитују у Србији, претпостављам да је управо то разлог одбијања гостовања, јер би својим доласком дали легитимитет овим пиратским каналима, који по важећем закону  нису легални.

Зашто се ово дешава?

Зато што су српски медији, у већини, постали испразни, бесмислени, јер беже од домаћих тема и проблема у својим чланцима. А баве се голотињом, моралном и физичком, скандалима познатих личности или непознатих. Јер гаје меку порнографију и сексизам, симпатије према мафијашима. Баве се лешинарењем покојника и жртава убистава, као и измишљеним причама о чудесним људима са глупим судбинама.

Српско новинарство је на самрти, а медији који лажирају стварност су у успону.

Уследила је реакција Савеза удружења Србије за помоћ особама са аутизмом и извињење РТС-а.

Професор Сименуновић поновио је ову тврдњу на “Курир” телевизији.

Он је том приликом још једном саопштио да му је дечји психијатар из САД, Дејан Будимировић, писао да је, према ономе што је Будимировић “видео” из САД, могуће да је код малолетног убице посреди једна врста аутизма, односно Аспергеров синдром који се, по Симеуновићевим речима, “одликује” баш у годинама пубертета.

Подсећам да је др Ненад Глумбић са Факултета за специјалну едукацију и рехабилитацију у изјави датој овим поводом јасно саопштио да се Аспергеров синдром више званично не користи као ознака за високофункционални аутизам, да се аутизам не може први пут јавити у пубертету и да повезивање криминала и аутизма у медијима подстиче негативне ставове према особама са поремећајем из спектра аутизма.

Глумбић је притом недвосмислено саопштио и да је свако, па и имплицитно повезивање стања аутизма са масовним убиствима неетичка и неодговорна пракса.

Молим колеге новинаре да у емисијама и новинарским прилозима заштите особе из аутистичног спектра, чије стање не може бити повезивано са масовним убиствима, тероризмом и криминалом.

У новинарству се треба клонити великих речи и помпезних закључака, јер прибегавати томе је исто као и кад гледате глумца који вас убеђује да уме да глуми. Ви видите да он глуми, и самим тим није добар глумац. Добра глума се не види. Она се осећа, глумцу се верује.

Бата Живојиновић је пред крај живота изговорио један кратак есеј о сузи глумца. Говорио је да глумац треба гледаоцу да произведе стање у коме се налази пре него му око засузи. И да ту стане. Да та суза остане у углу ока.

Ронзање на филму нема никаквог уметничког ефекта, јер то по правилу значи да су глумцу сасуте велике количине капи за плакање и он је сав обливен као да је поливен водом.

Исто вам је са употребом речи у новинарству. Опишите догађај, особу, разговарајте са особом, напишите текст, урадите све да ја као читалац, гледалац, слушалац, закључим како је то величанствено, глупо, феноменално, брутално, ужасно...

Употреба епитета на начин како је данас користе новинари таблoидног формата, делује јефтино и банално.

Новинарство је информација, новинарство подразумева коришћење језика у његовом најбољем и најпунијем смислу.

Нажалост, данас новинар не зна каква је разлика између предњег и првог, задњег и последњег. И кад кажу, или напишу, задњи филм тог и тог редитеља, питам се знају ли да то подразумева како је дотични редитељ имао и предњи филм?

Лектори су данас у медијима велики луксуз и нема ко младом новинару да објасни употребу глагола бити, па махом говоре и пишу ми би уместо ми бисмо, што је граматичка основа матерњег језика.

Рећи ћете да су то ситнице, финесе, да се језик мења, што је све тачно. Али, славни сликари, рецимо кубисти, најпре су знали тајне сликарског заната, савршено су знали шта је портрет, да би попут Пикаса произвели револуционарне промене у модерној уметности.

Да бисте се играли са језиком, морате га најпре добро знати. А када га добро знате, када сте га потпомогли не само граматиком већ и добром литературом, нећете га уништавати разним измима који по правилу смишљају необразовани људи.

Јуче сам прочитала на порталу Новости потресан текст ’Дубравкина болест и смрт’.

Реч је о недавно преминулој књижевници Дубравки Угрешић (њену антологијску студију ’Култура лажи’ вам топло препоручујем).

Књижевник Синан Гуџевић заправо цитира причу Дубравкиног брата који описује како је изгледала смрт књижевнице која је одабрала када ће и како да напусти свет – еутаназија је била њен избор одређеног дана у одређено време, у присуству чланова породице и пријатеља.

Ко год ово прочита, биће му, наравно, жао колико се ова сјајна књижевница борила са тешком болешћу, али ће добити једну драгоцену лекцију о животу и смрти. Без икаквих епитета, који код таблоидних новинара следе у оваквом случају.

И кад то прочитате, са којом год се темом смрти сусрели у новинарској каријери, застаћете и размислити пре него ишта напишете.

Највећи део моје каријере протекао је у бављењу темама из области културе. Мада, пуних десет година сам као београдски дописник загребачког дневног листа ’Вјесник’ (одавно више не излази) пратила оно што се зове унутрашња политика. Познавала сам водеће политичаре осамдесетих и деведесетих година прошлог века. Радила интервјуе са њима. Упознала многе који су се појавили двехиљадитих, али професионално ме нису привлачили.

Можда зато што су то углавном били људи из времена чврстог једнопартијског система, или касније, следбеници политике Слободана Милошевића.

Никада их нисам превише озбиљно узимала, нисам веровала у њихову идеологију и принципе, видела сам да је у основи њихове идеологије искључиво борба за власт. Наравно, свака власт уме да буде опасна ако као новинар желите да јој се супротставите. Мислим на супротстављање и излажење у јавност са подацима који сведоче да власт злоупотребљава своју моћ, што је увек на штету грађана, којима она по закону треба да служи.

Испричаћу вам једну истиниту анегдоту да бих вам илустровала како власт може да буде погубна, али и бедна. Године 1987. извештавала сам са Осме седнице Савеза комуниста Србије, која вама ништа не говори осим чињенице да је после ње Слободан Милошевић дошао на власт у Србији, која ће потрајати више од десет година. И завршити хапшењем и испоручењем у Хаг.

На једној од тих седница у оквиру Осме седнице, смењивали су председника Градског комитета Савеза комуниста Београда Драгишу Буцу Павловића. Непотребно је цитирати шта се све лоше изговорило на његов рачун, као после сваког одласка са власти сваког српског функционера. Али, мене је до суза насмејао извесни Радош Смиљковић, надирући кадар Слободана Милошевића, а потом и његове супруге Мире Марковић, који ће политичку каријеру завршити као амбасадор у Бугарској.

У једном тренутку, тај професор Београдског универзитета је, желећи да паметно поентира, позвао писца у помоћ и рекао: ’Како то лепо рече енглеска књижевница Сомерсет Мом...’

Гласно сам се насмејала, пришао је да ме опомене тадашње прво перо ’Политике експрес’ Драгољуб Милановић (потом ће постати директор РТС,  а после бомбардовања зграде Телевизије биће осуђен и провести у затвору 10 година). Објаснила сам му да ми је смешно како професор универзитета не зна да је Сомерсет Мом мушко, а не женско, на шта је он узвратио: ’Какве то везе има?’

Будућа Милановићева каријера и политика коју је водио Слободан Милошевић са својим политичким и медијским сарадницима, показала је да је заиста било све једно ког је пола био Сомерсет Мом.

Овакви и слични, далеко озбиљнији и бесрамнији примери понашања људи на власти који су новинаре коштали каријере, али и живота, потврђују и то колико је срамота служити било којој власти.

Како ја да верујем човеку који цитира Сомерсета Мома, а није га читао? Значи, саветник му је то написао, а ни он није знао да је енглески писац био мушког пола.

Служење власти, говорим само о новинарима, подразумева посебну врсту беспоговорног обожавања сваког вође – од локалног до оног који води државу. То значи не обављати свој основни задатак – информисати људе о ономе што се догађа у земљи. Власт жели свету да прикаже најлепшу слику о себи, њима подобни новинари је пласирају, а народ се информише из медија и по правилу им верује. Тако власти подобни новинари лажу народ, а за то по правилу  не одговарају.

Новинар не сме да буде ни против власти, само зато што он има друге фаворите који су остали у опозицији.

Тврдим да је најтеже бити објективан новинар. И када видите таквог на телевизији, када читате његов текст, знајте да иза тога стоји огромно знање, труд и разумевање функционисања система власти.

Власт је вечита тема у свим временима, окосница готово свих дела драмског писца Вилијема Шекспирa. Да бисте могли да пишете о њеним добрим и лошим потезима, морате добро знати све законске акте, од Устава једне земље до прописа који важе у једној установи.

Колико год се определили да будете новинар који ће се претежно бавити културом или спортом, морате знати како функционише власт. Ако то не знате, ударате на прву лопту и правите ружне фаулове. Испадате глупи.

Недавно је моја колегиница у једним дневним новинама прозвала по лошем једног редитеља који је добио националну пензију, јер по њеном мишљењу он то не заслужује.

Има она право на то, није у томе проблем. У случају овог редитеља, она није добро прочитала извештај владе о додели националних пензија, у коме се јасно види да је он добио ово признање као припадник националне мањине у Србији. А као такав, не пореди се са осталима у конкуренцији. Јер, по закону о овом националном месечном додатку, у сваком извлачењу се две пензије додељују и припадницима националних мањина.

Имам обичај да кажем како је добар новинар добар о чему год да пише. А то значи да мора много тога да зна. Неразумљива ми је давна пракса у дневним новинама да питам нешто колегиницу из области филма, а она каже да не зна јер она прати само позориште.

Имала сам колегу, и пријатеља, зове се Милан Влајчић и преминуо је пре годину дана, који је цео радни век провео у „Политици“. А после одласка у пензију је до смрти писао као колумниста, најпре у „Блицу“ а потом на порталу Нова рс. Писао је превасходно о филму и књижевности, али и о музици. Једнако квалификовано и квалитетно. Будући да је волео и гледао фудбал, кошарку и тенис, уверена сам да је тачно и привлачно могао и томе да пише.

Ја вама говорим о новинарима које сам ценила, као што су били Милан Влајчић, Мирослав Радојчић, Драган Марковић.

Драган Марковић је био један од најбољих и најхрабријих главних уредника НИН-а, вама вероватно познат као аутор сценарија серије Отписани. Мирослав Радојчић је био дописник „Политике“ из Америке и Велике Британије у годинама када није било директних телевизијских преноса тениских турнира, па је читаоцима описивао траву на Вимблдону, ко је са киме био, атмосферу, гардеробу...

Био је прозор у свет.

Замислите колико има смисла данас бити дописник из Лондона и писати о мечу финалиста Вимблдона када сте то све већ видели претходног дана?

Наравно, има смисла и пише се, али то је сада сасвим  друга новинарска перцепција.

И на крају, или на почетку, важно је, питање поверења. Како новинар стиче поверење код људи са којима сарађује, о којима треба да пише... Из мог искуства, треба бити поштен према саговорнику, уколико је и он фер према вама. Стицање поверења је дугорочан посао који се исплати. Можете једанпут, двапут одиграти на карту ексклузивности тако што ћете изневерити свој извор информисања, али та сте врата тиме затворили. У овом послу, као и у сваком другом, важно је трајати.

_____________________________________________________________________________

Обраћање Радмиле Станковић, новинарке НИН-а, студентима новинарства Филозофског факултета у Нишу на Светски дан слободе медија, 3. маја 2023. године.

УНС и Филозофски факултет у Нишу организовали су предавање колегинице Станковић на тему “Како бити новинар/ка од поверења и како избећи замке таблоидне стварности"

Зато ћу, водећи се реченицом Бране Црнчевића „да може да се догоди да ме сећање вара, али не може и да ја варам сећање“, у редовима који следе, направити хронологију догађаја чији сам био актер, а који су везани за ту смрт. И демантовати неке од тврдњи које су потпуно нетачне и тиме исправити грешку коју сам направио пре десетину година када сам – верујући да Жегарчеве сени треба оставити на миру – одбио молбу колегинице Јелене Спасић да за УНС о тој смрти говорим. Кренимо редом.

Жегарац и ја смо из источне Славоније, Барање и западног Срема од раног пролећа 1991. извештавали као дописници београдских „Вечерњих новости“ и новосадског „Дневника“ из Сомбора. На терен смо, углавном, ишли заједно, а да би се на прави начин осветлила његова смрт  није довољно говорити само у дану у ком се она догодила. Веома је важно знати и шта се збивало дан раније, о чему нико од саговорника УНС није говорио нити је, реално, могао да  говори.

Елем, у рано поподне 6. октобра Жеги и ја смо са колегиницом из локалног радија Славицом Јовић седели у ратном прес центру у Борову Селу. Недуго по нашем доласку, у центар је бануо веома млад човек, кратко подшишане светле косе, у беспрекорној ратној униформи тадашње ЈНА и са три капетанске звездице на еполетама. Прилично помпезно се представио као капетан Коле, па нам је одмах било јасно да је реч о бледој копији у то време веома популарног капетана Драгана (Васиљковића).

И ту долазимо до прве тачке лажне мистерије смрти Милана Жегарца. Тај капетан Коле се, наиме у текстовима који се њоме баве, укључујући и онај који је повод за ове редове, сасвим погрешно поистовећује са високим функционером српске Службе државне бесзбедности (СДБ) и једним од оснивача „црвених беретки“ Радославом Костићем. Сасвим погрешно, јер смо управо Жегарац и ја, отприлике месец и по раније, у штабу одбране барањског села Јагодњак, упознали правог Радослава Костића. Био је то човек бар  15 година старији и најмање десет сантиметара виши од фалш верзије капетана Драгана са Трпињске цесте, па их једноставно није било  могуће помешати.

Па зашто се онда прави Радослав Костић, потпуно неосновано, ставља у контекст Жегарчеве часне и храбре смрти? Па, зато што се тако – свесно или несвесно - инсинуира да са том смрћу неке везе имају и СДБ и „црвене беретке“ па то и њу саму, наравно, одмах чини сумњивом. И, успут, додаје нова црна нијанса ионако тамној слици одавно створеној и о једнима и о другима у нашој јавности.

 Искрено се надам се да ће после овога на то дефинитивно бити стављена тачка, а сада се вратимо на поменути 6. октобар. Иако га, као што рекох, нисмо схватили сасвим озбиљно, прихватили смо позив капетана Колета који нам, ни тада ни касније, није саопштио своје право име, да с њим одемо на прву борбену линију на Трпињској цести, где је предводио групу припадника Територијалне одбране и добровољаца. Једноставно, дан је био потпуно миран, а наше бележнице празне. 

Тамо смо затекли тридесетак младих људи, од којих су неки данас моји суграђани у Новом Саду и живо се сећају и 6. и 7. октобра 1991. године. Током разговора, неки од њих су нам рекли да знају тајни пут којим може да се зађе иза хрватских првих линија, да се одатле виде и могу безбедно сликати „зенге“ и направити ексклузивна репортажа. И понудили нам да сутра тамо одемо заједно са њима. Прихватили смо, наравно.

Стицајем околности,  отишао је само Жеги. На терен смо, наиме, обично ишли тек пошто бисмо на ХРТ-у одгледали јутарњу конференцију за новинаре тадашњег градоначелника Осијека Златка Крамарића. Мада често нетачно, оно што је он говорио нам је понекад било добар путоказ. А тог 7. октобра Крамарић је изјавио да су, претходне ноћи, у барањском селу Копачеву „четници масакрирали 18 недужних хрватских цивила“. То се, иначе, касније показало као лаж, али је било повод да, после кратког телефонског договора, ја кренем у Копачево, а Жегарац, по јучерашњем плану, на Трпињску цесту.

Све што се на њој збивало – уверили су ме у то разговори са нашим борцима који су тамо били на положају, а које сам већ поменуо – догодило се баш онако како је претходног дана договорено. Неустрашиви Жеги је са Мирославом Јокићем, потпуно свестан ризика који преузима, кренуо да уради нешто што ни једном новинару, ни до тада ни касније,  није пошло за руком: да направи ексклузивну репортажу са непријатељске територије, иза леђа до зуба наоружаних људи који су ту територију бранили.

То је, бар за мене, у његовој смрти једино важно и то је оно што ту смрт – и људски и професионално - чини узвишеном.

И сад долазимо до друге тачке наводне мистерије, односно до дилеме одакле су дошли за Жегарца и Јокића кобни меци? На основу сведочења бораца са Трпињске цесте, али не само њих,  дубоко верујем да су испаљени са хрватских положаја. Остављам, међутим, могућност и да је, грешком, пуцао неко са српске стране. Јер, рат није оно што гледамо у холивудским филмовима где је све јасно и предвидиво, где јунаци без напора чине немогуће и где, на крају, правда обавезно побеђује.

Не, рат је један страшни метеж, један крвави хаос у којем се ланци командовања лако кидају, једна конфузија у којој – нарочито ако је грађански какав је био онај чији део су биле и борбе за Вуковар – субординација очас пуца и одметнути појединци раде шта хоће. У тако суровој реалности, грешке су не само могуће, него и веома честе. Зато смо сви ми који смо у њега свакодневно одлазили, знали да главу носимо на ратни пазар и да без ње – хицима и са једне и са друге стране - можемо да останемо.

Ко и сам на то није био спреман, нема право да нам суди, али важније од свега тога јесу питања:

А шта се то, суштински, мења и ако је Жегарац заиста погинуо грешком са наше стране?

Да то можда не умањује узвишеност његове спремности да за своју и нашу професију – и истину – да све, па и живот?

Да ли то треба да уздрма оправдан понос његове породице што  га је имала баш таквог какав је био?

Или да обрише бар део српске крви са до рамена крвавих руку вуковарских џелата које је предводио злогласни Томислав Мерчеп?

И, најзад, да ли би, да је реч о обрнутом  случају, друга страна икада, макар и шапатом, изговорила сумњу да су Срби виновници злочина?     

Одговор на сва та питања је, разуме се, негативан и зато честитог и храброг Милана Жегарца заиста коначно треба оставити да мирно почива.

Заслужио је! 

Обраћам ти се у нади да ћеш коначно разумети зашто упорно покушавам да допрем до тебе не би ли коначно заиста схватио/ла колику одговорност имаш као делатник који би требало да штити интерес јавности, посебно када извештаваш о тако озбиљним и осетљивим темама као што је феномен самоубиства.

Обраћам ти се и у нади да ћеш, читајући ове редове, бар на тренутак застати и запитати се - зашто ово радим, да ли сам о томе маштао/ла када сам први пут крочио/ла у новинарску редакцију, да ли заиста у овом што пишем, на начин на који то чиним, видим своју животну, своју професионалну мисију…?

 Због свих нас који смо изгубили неког од суицида, због свих нас који се носимо са психолошким изазовима, морам да ти поново скренем пажњу на следеће - твоје речи повређују. Твоје речи стигматизују. Твоје речи ревиктимизују. Твоје речи ретрауматизују. Твоје речи могу бити кобни окидач да неко ко пати себи науди. Твоје речи. Твоји наслови. Твоје фотографије. Твоје свесно пропуштене прилике да покажеш елементарну људскост, када већ не можеш или не желиш да се држиш етичких кодекса струке којом се бавимо.

Не могу а да те не питам да ли би на исти начин писао/ла о неком ко ти је близак, кога волиш? Да ли би тако писао/ла или желео/ла да се не дај Боже тако пише о твојој мајци, оцу, брату, сестри, пријатељу, пријатељици…? Да ли би ти било ок да ти колеге опседају дом у тренутку када си располућен, распамећен од бола…? Да ли би прихватио њихова правдања да им је то посао, да се то од њих тражи, да то људи воле да читају? Заиста, да ли би?

Знаш ли да када описујеш начин на који је неко себи одузео живот стављаш у огроман ризик оне који се носе са суицидним мислима? Знаш ли да сваким тим насловом, сваким тим текстом дубоко повређујеш ближње преминулих од суицида? Да ли си свестан/свесна тога?

Шта је потребно да као твоја колегиница и родитељ који је искусио ту непојмљиву трагедију учиним да бих те навела да преиспиташ своје поступке, да кажеш “НЕ” том лешинарском извештавању, да искористиш моћ својих речи у стварању друштва у којем ће медији бити једни од кључних савезника у превенцији самоубиства, промовисању важности бриге о менталном здрављу?

Колико су “тешки” ти кликбејт наслови, да ли заиста опстанак на тржишту медија за који радиш искључиво зависи од тог беспризорног начина извештавања? Колико то кошта та суза, тај крик људи који пате? Да ли заиста немаш проблем да будеш саучесник у свему томе?

Желим да верујем да су промене могуће, да као новинари имамо довољно воље и снаге да повучемо ту црвену линију преко које се не може. Јер, #VAŽNOJE, како за тебе, тако и за сваког од нас јер брига, заштита, унапређење менталног здравља није само ствар појединца, већ друштва у целини. Није ли јавно здравље од највишег интереса сваког друштва? Ако не ми, ко ће бранити интересе грађанки и грађана који чине то исто друштво? На нама је да мењамо наратив, на нама је да преузмемо одговорност, али пре свега, на нама је да будемо људи.

Ан Мари Алвес Ћурчић, новинар

Сведочење пољопривредника Милете Матијевића из села Богданица у општини Горњи Милановац. Новинари, који су хтели, мноштво сличних исповести могли су да сниме у селима општина Мионице, Пожеге, Ариља, Лучана и других. Катастрофална суша је у целој држави али је најкритичније у западној Србији.

Општинари и Војска Србије снабдевају становништво водом за пиће али, као што сте чули, домаћини имају пуно проблема да напоје жедне животиње. Пресушују реке и извори, а у локалним водоводима воде нема. Занимљиво је и да чланови општинских већа задужени за пољопривреду у неким од угрожених општина нису спремни да за медије говоре о том проблему, а и у последњих неколико дана до писања овог текста ни у најважнијој информативној емисији у Србији, на Јавном медијским сервису, у другом Дневнику РТС, овој горућој теми уопште није поклањана пажња.

Од стручњака се више пута могло чути да је само у западној Србији недостатком воде угрожено 300.000 људи. Неки од комерцијалних медија препознали су овај проблем али не и уредници Дневника 2. Заинтересовни то могу да провере на одложеном гледању на сајту РТС, у емисијама 21.08 (https://www.rts.rs/page/tv/ci/story/17/rts-1/4486441/.html), 20.08 (https://www.rts.rs/page/tv/ci/story/17/rts-1/4485984/.html), 19.08 (https://www.rts.rs/page/tv/ci/story/17/rts-1/4484576/.html), 18.08 (https://www.rts.rs/page/tv/ci/story/17/rts-1/4483546/.html)...

Добро је да нас је РТС, у Дневнику 2, известио о пожарима у Калифорнији, Сибиру, Грчкој, Турској, али не треба очи затварати пред оним што се дешава у “нашој авлији.” Намерно апострофирам Дневник 2 јер је познато какав је његов утицај у претходних пола века, а вероватно и у наредних. Истини за вољу, о овој теми је говорено у емисији “Србија данас,” али ...

Недостатак воде за пиће заслужује да се нађе у сваком Дневнику. Има ту места за извештаје, анализе, потребно је укрстити мишљења. Да ли има одговорних за постојеће стање? Шта је потребно да се уради у наредним годинама...

Аутор је уредник емисије "Пољопривредно добро" Радио Новог Сада 

Реч је о проблему станара једне зграде са јавним комуналним предузећем из наше општине. Наиме, поменути станари су (како бар тврде Двери, јер ми то не знамо сигурно, ниједан станар нам се није обратио) због квара водомера месецима плаћали вишеструко веће рачуне за воду. У међувремену је проблем решен заменом водомера, али су Дверјани указали на лош однос јавног предузећа према станарима ове зграде, успут истраживши КО, ШТА, ГДЕ, КАД и КАКО, написали текст и послали га новинама насловљеног као саопштење.

Саопштење је било предимензирано за новине да би се пустило интегрално са потписом странке, а немогуће га је било смањити, те избећи опасност да нам неко други преноси какав проблем има неко трећи. С обзиром на мали број новинара у редакцији, немогуће је било ићи на адресу „оштећеног“, у ЈКП или пописивати водомере како би се утврдиле чињенице. Једноставно, ускратили смо политичку организацију Двери за објаву тог саопштења, како не бисмо ми били тужени, рецимо, од директора ЈКП-а да (инсинуцијама) имамо жељу да нашкодимо његовом угледу и части у доба пожара и суше.

Све чешће се дешава да политичке странке прибегавају овој методи „саопштавања“, саопштавају и у своје и у туђе име, уместо да грађане, који им се обрате поводом неког проблема, упуте на праве новинаре. Након што њихово „саопштење“ не буде објављено оптужују медиј да је пристрасан, наклоњен њиховим опонентима итд.

Дејан Ковачевић, председник општине Горњи Милановац, поднео је тужбу (због повреде части и угледа) Вишем суду у Београду, против „Таковских новина“ и главног уредника новина, са одштетним захтевом од милион динара.

У спорном тексту нoвинар је верно пренео наводе саопштења ГГ „Победи и спаси Општину Горњи Милановац“, јасно истичући да је реч само о њиховом саопштењу, при томе не износивши никакве своје тврдње о тужиочевој личности и предмету саопштења, те јасно истичући (са две тачке и у саопштењу се каже) да се ради о саопштењу групе грађана.

Дакле, у спорном тексту је у целости цитирано саопштење „ГГ Победи и спаси Општину Горњи Милановац“ (саопштење је смањено форматски, не и текстуално, избацивањем 7 прореда, како би стало на страну „Политика“),  а у коме су пренети наводи из истраживачког текста портала  VOICE. Истраживање VOICE-а бавило се Општинском управом Горњи Милановац, спорним пословима итд.

Новинар и новине су тужени за недостатак новинарске пажње, иако су подаци истраживачког текста VOICE, а које је пренела група грађана, лако проверљиви, чак и дати на линку у истраживачком тексту.

Са зебњем чекамо исход ове тужбе.

Без обзира на то што нам се чини да смо у оба случаја исправно поступили, сматрамо да су новине на „танком леду“ када се улази у проблематику преношења изјава других лица.

Евентуално кажњавање новинара за преношење изјава другог лица озбиљно омета  допринос новинара јавном интересу. Овим се, уједно, потискује расправа о питањима од јавног интереса. Улази се у неку врсту самоцензуре... Ускраћује се и могућност друштвеним актерима да се огласе по питањима од јавног значаја.

Где су границе и коме оваква ситуација одговара?

Аутор је главни уредник "Таковских новина"

Али, ту није крај умешности поменуте новинарке. Стицајем околности, и сама сам, заједно са још троје колега, имала прилику да је сретнем и да „будем почаствована“ да се појавим у њеном прилогу. Ништа необично, да смо колеге, новинари и сниматељи редакција на српском језику, знали да нас снима екипа поменуте телевизије. Разговарали смо са њима, као што иначе раде све колеге на терену за било коју редакцију да раде, размењивали информације, али се, ни криви ни дужни, а још мање обавештени, нађосмо у прилогу као непријатељи већинске заједнице на Косову и Метохији. Наравно да то нисмо, али смо Срби, па је ваљда нормално да у Ђаковици будемо непријатељи. За то што нас је неко снимао без нашег знања, пожалили смо се, али реакције Независне комисије за медије на КиМ није било. Нису хтели или нису смели да подрже кодекс који је обавеза свих који се баве новинарским послом. Међународне организације су нас подржале, али у приватним телефонским разговорима. Јавне осуде непрофесионалног односа екипе ТВ Сири према колегама који извештавају на српском језику није било, а неће је ни бити, чини се.

Догађај у Ђаковици је, нажалост, само део проблема са којима се срећу колегинице и колеге, новинари редакција на српском које раде на Косову и Метохији. У сваком граду, где Срба скоро да и нема или су на нивоу статистичке грешке, није лоше да два пута погледају око себе, пре него што се јаве својој редакцији уживо или нешто снимају. Што је сигурно, сигурно је.

А ако желе да пропрате све догађаје које организују косовске институције, често нема превода на српски, који је иначе службени језик. И то није изненађење, али када се деси да на конференцији за медије Мирослава Лајчака и Метјуа Палмера, нема довољно опреме за превођење, а од представника Канцеларије Европске уније на Косову чујете оправдање да нису очекивали „толико српских новинара“ и останете без текста. Колегинице и колеге се онда довијају како знају и умеју да направе тачан извештај и углавном успевају да пренесу информацију, тачно и на време, ако се не нађе неки уредник или директор и нареди да се то не може пустити, из овог или оног разлога, најчешће политичких. Али, то је већ проблем већине медија, и у централној Србији, као што су и ниске плате. Оно што одваја медије који раде на КиМ, када је финансирање у питању, јесте да за њих не вреди обавеза пројектног финансирања локалних самоуправа, иако имају по две општине, и у српском и косовском систему.

То је можда нека виша политика, као што је и финансирање медија са седиштем на КиМ од стране Министарства културе и информисања Републике Србије. На списку добитника грантова, буде и медија који се заиста баве својим послом и заслужују сваки динар који им је додељен, али има често и организација које нису медији и које се медијским послом баве само у оквиру пројекта који добију, ако се то може назвати новинарством. Да ли има неко ко води евиденцију медија на Косову и Метохији, не знам, али сви ми који ту радимо и ове године смо били изненађени што за део добитника владиних грантова никада нисмо чули.

И поред свих тешкоћа, срећа је што се млади људи који живе на Косову и Метохији, ипак опредељују за рад у медијима, па младих медијских радника има, кале се и уче. А ми старији чинимо све да их изведемо на прави пут, да схвате да њихов посао није да било кога „притискају“, тајно снимају или се лажно представљају, и да рад у медијима није рад од пројекта до пројекта, већ свакодневно извештавање о свему што се догађа, добро или лоше, као и едукација публике.

Новинарка из Грачанице, члан Управе УНС-а и дописница Јуроњуз Србија (Euronews Србија)

Искакање из буџетског колосека 

Прича је била бомбона са набојем медијске бомбе!

Изградња палићке канализације је међународни пројекат чију окосницу чини аранжман са Немачком развојном банком. Град се несхватљивим кашњењем у остварењу тог пројекта већ био поштено избламирао, а шибицарска измена услова у вишемилионском пројекту потпуно би га компромитовала и осрaмотила. Суботичани би, притом, били изложени додатним и не баш занемарљивим трошковима.

Пошто је Градска кућа по обичају ћутала, као што чини увек када су по среди заиста озбиљне теме, контактирао сам предузеће које је било одговорни пројектант. Информације из преписке биле су истините. Шта више, одговорном пројектанту је већ било сугерисано да одобри поменуту измену пројекта.

Након неколико додатних провера и прикупљених изјaва, објавио сам целу причу, а одговорни пројектант је одбио да потпише измену пројекта која је са стручног аспекта била потпуно неприхватљива.

Читаност локалног сајта на којем сам објавио причу просто је експлодирала. Професионалном инерцијом очекивао сам да ће причу преузети остали локални медији или макар кренути њеним више него очигледним трагом, али се то није догодило.

Ниједан локални медиј у Суботици није сматрао да је покушај дубоког завлачења руке у џеп Суботичана прича вредна помена. Прецизније речено: сматрали су да је исплативије да читав случај прећуте, него да се замере функционерима и искоче из буџетског колосека.

Беспоговорно регистраторско извештавање

Истоветних примера има сијасет.

Последњи се у Суботици односи на недавно именовање вршиоца дужности директора Високе школе струковних студија за образовање васпитача и тренера. Против новог вршиоца дужности директора у току је кривични поступак пред Посебним одељењем за сузбијање корупције Вишег суда у Новом Саду. Објавио сам ту вест и поставио питање како неко може да буде изабран за вршиоца дужности директора високе државне школе, ако се против њега води кривични поступак. Све и да постоји рупа у закону која би тако нешто омогућила, пролазак кроз њу није никакво часно дело. Питао сам потом у коментару какву поруку нови вршилац дужности директора и школски одбор, који га је изабрао, шаљу студентима и јавности.

Како ми је нови вршилац дужности директора, помало славодобитно, у приватној поруци проследио, накнадно ће се показати неверодостојно, уверење да се против њега нигде, па ни пред поменутим одељењем Вишег суда у Новом Саду, не води кривични поступак, разговарао сам са поступајућом судиницом из Новог Сада. Причу сам поткрепио изјавом портпаролке тамошњег Вишег суда која је потврдила све моје информације.

По ко зна који пут, поновила се иста ствар.

Моје суботичке колеге су у интересном хору окренуле главу, вративши се текућем беспоговорном регистраторском извештавању и преношењу званичних саопштења. Један од њих ми, на моје запрепашћење, чак рече да приватни медији итекако имају право да преносе само информације које им иду у прилог, односно само оне вести од којих имају материјалну корист.

Ове две епизоде осветљавају механизам функционисања суботичких медија.

Суботички новинари и они који се тако представљају, као уосталом значајан број осталих новинара у Србији, вежу тастатуру тамо где им политичка моћ, а не значајне чињенице кажу. Формула опстанка медија сведена је на максиму: преносим званична саопштења и ћутим с политичким предумишљајем, дакле постојим.

Једначина је проста: колико “коректног” извештавања и корисног ћутања, толико буџетске инфузије. Циљ је домоћи се буџетског новца и “преживети”, по цену очигледног иступања из етичког поретка новинарске професије.

Систем за антимедије

Провлачењем важних информација кроз жрвањ аутоцензуре и њиховим уподобљавањем са интересима политичких центара моћи добија се парцијална или ретуширана слика стварности, а циљ уласка у политичку игру буџетске расподеле постаје једина сврха постојања медија. То је основна мана постојећег модела пројектног финансирања. Медији у таквом систему постају антимедији, а грађани и јавни интерес бивају подвргнути некој врсти унутрашњег бомбардовања са несагледивим материјалним и моралним последицама по све.

Суботичку комисију за оцену медијских пројеката последњих година чине представници Друштва новинара Војводине и Проунса, премда не треба сметнути с ума да предузеће ВТВ, тесно повезано са удружењем “ЦомНет”, које је класични усисивач буџетских средстава намењених медијима у Војводини, држи Суботичанин Владан Стефановић, власник Телевизије Суботица и читавог ланца малих медија (ТВ Бечеј, ТВ Нови Бечеј, Новобечејски дани, Дани...).

Стефановићу је ове године припала безмало четвртина суботичког буџета намењеног медијима, док се на другом месту нашла медијска кућа “Ју еко” која сада већ деценијама функционише по истом принципу буџетске испаше, са 6.620.000 динара, плус додатни милион који је припао фирми регистрованој на име зета власника поменуте медијске куће.

Ове године, суботичку комисију чинили су представници поменутог Друштва новинара Војводине, Проунса и независни медијски стручњак Јелка Митровић. Митровић је, на пример, лане у Зрењанину такође била члан градске комисије за доделу буџетских средстава, али у дресу Проунса.

Суботичани су за своје информисање издвојили 33.333.000 динара. Као и протеклих година, новац Суботичана подељен је у виду јавног хонорара за “коректно” извешатавање и ћутање. Не може се, на жалост, на другачији начин објаснити модел по којем буџетски новац одлази искључиво подобним медијима који извештавају регистраторски.

Проблем није само у једном по свему недопустивом принципу поделе јавног новца. Попут осталих градова, у Суботици је комуникацију са новинарима и медијима преузела централизована служба за односе са јавношћу градске управе. Када су се неки од суботичких новинара у лето 2017. године били побунили, због лошег рада поменуте службе, одговрено је да је по среди “субјективан осећај новинара” и да, што се градске управе тиче, пи-ар служба Градске куће ради као подмазана.

Зид за конкретна питања

Однос градске пи-ар службе према мени се на први поглед прпоменио у лето прошле године, сменом на позицији градоначелника. На редакцијску адресу почела су да стижу обавештења и саопштења, а пристигли су и први одговори на новинарска питања. Иако градска управа одговара лаконски на већину питања, испуњавајући минимум законом прописане обавезе, на важна питања је још увек глува. Зид према медијима који постављају конкретна питања и даље постоји у значајној мери. Тај међаш померен је на саму границу јавног интереса, али не даље од ње.

На пример, када је било објављено да ће суботичке апотеке преузети приватна апотекарска установа из Новог Сада, од градске управе и Апотеке Суботица затражио сам детаљне извештаје о пословању, како бих проверио незваничне информације до којих сам дошао, а које су упућивале на могућност да је градски систем апотека уништаван са намером и систематски. Упркос законској обавези, одговоре никада нисам добио ни од Апотеке Суботица ни од Градске куће која јој је оснивач.

Када сам јесенас новог градоначеника замолио за интервју, поводом стотог дана откако је изабран на поменуту функцију, добио сам начелни пристанак из његовог кабинета, да би, након што сам му послао двадесетак оквирних питања, како би могао да се припреми за разговор, градоначелник без образложења одустао од интервјуа који до данас нисам добио. Да се разумемо, потпуно иста ствар догодила ми се са шефом локалног одбора једне од најзначајнијих опозиционих партија у Суботици који такође није био вољан да одговара на конкретна питања.

На концу, предочени систем посредног управљања медијима из политичких центара убрзано урушава саму градску новинарску традицију. Значајна традиција српског новинарства, недељник Суботичке новине, више формално не постоји. Наследник листа основаног 1893. године, који је био дубоко укорењен и широко прихваћен међу читаоцима, данас је плитак страначки билтен назван Нове суботичке новине.

Оно што је остало од недељника “Дани”, који је својевремено такође био релевантан лист и за оне који су се са уређивачком политиком слагали и за оне који нису, дели се данас бесплатно, као месечник, на улазима у неколико супермаркета заједно са рекламним афишама трговинских кућа. Тај месечник, под патронатом поменутог Владана Стефановића, годишње згрће неколико милиона динара из градског буџета. Ове годне, “Дани” су из градске касе добили 2.300.000 динара.

Буџетска контрола медија донела нам је аутоцензуру, широку моралну и материјалну штету градској заједници и урушила нам је релативно богату новинарску традицију у корист регистраторских медија и колектора лајкова који медије на разликују од тезге на пијаци или пи-ар агенције, а професионално одговорно извештавање третирају као баласт.

Новинар из Суботице, члан Управе УНС-а, главни и одговорни уредник www.suboticke.rs