Путовање кроз историју српске штампе

03. 06. 2025.

Аутор: Ненад Станковић Извор: УНС

Између чекића и наковња: Хроника српског новинарства и цензура која рађа хероје

Увид у садржај штампе с почетка 20. века најбоље вам може рећи колико су споре промене у развоју једног друштва.

Ако изузмемо технолошки аспект, невероватно делује мисао да ово друштво и после више од сто година море исте бриге, радује се истим стварима, новости из света дочекује са једнаком зебњом, види пријатеље у непријатељима и бори се, са променљивим успехом, за исте ствари.

Да нема утиснутог датума објављивања на ивицама страница, тешко бисмо на основу сваког појединачног наслова успевали да докучимо о ком историјском периоду се ради. Та одређена спорост у променама огледа се и у односу новинарства, друштва и власти.

Од првих покушаја крајем 19. века да се штампа ослободи утицаја власти, преко краткотрајног периода нешто веће професионалне слободе, па све до поновног јачања цензуре и инструментализације медија у идеолошке или дневно-политичке сврхе – новинарство се у Србији налазило у специфичној позицији између обавеза према друштву које га је обликовало и уздигло, и власти која перманентно тежи његовој контроли.

На ову и друге теме говорили су виши научни сарадник са Института за савремену историју, Раде Ристановић, и Александар Стојановић, научни саветник на Институту за новију историју Србије.

Ристановић, најпре, наводи узроке за настанак и опстанак цензуре у штампи:

„Цензура је саставни део путовања историје новинарства у Србији. Нажалост, динамични догађаји попут промена власти, смена династија и државно-правног поретка, те постојање младог, аграрног друштва у коме доминира неписмен свет, довео је до тога да се новинари готово увек нађу између чекића и наковња. Постојала је, наравно, и тада потреба да се људи информишу, дакле новинари су имали важну улогу, али самим тим имали су и велику одговорност за оно што је написано. Такође, имали су и проблем режима који би често употребљавао новинаре како би се обрачунавао са својим политичким противницима, као и да би спровео своје политичке и идеолошке платформе.“

За дубље разумевање ових односа, ипак, неопходно је осврнути се на период владавине последњих Обреновића, кнеза и касније краља Милана и краља Александра Обреновића, чије су важне одлуке често наилазиле на гласно негодовање већине становништва.

„Обреновићи су били ауторитарни владари у околностима када то више није било општеприхваћено. Већ тада је постојао довољно висок ниво политичке и критичке свести, нарочито код образованијег и имућнијег дела становништва, које није желело да прихвати сваку одлуку владара као „богомдану“. То је последично довело до појаве првог парламентаризма током последње две деценије 19. века. У сукобу краља и његове дворске камариле са народом, који није са одобравањем посматрао такав начин управљања државом, понајвише је профитирала Народна радикална странка Николе Пашића. Народ је своје незадовољство каналисао подршком овој странци, а ови су је онда артикулисали кроз политичке скупове и своју партијску штампу,“ каже Александар Стојановић.

Убрзо након тога, јавно мњење у Србији сусрело се са јаким критикама режима из пера уважених личности тога времена попут Светозара Милетића и Радоја Домановића, а њихову оштрину у изношењу ставова пратиле су оштре, репресивне мере власти као одговор тим текстовима. Новинар Петроније Пера Тодоровић такође се више пута налазио у затвору због својих текстова у којима је критиковао власт краља Милана Обреновића, што потврђује тезу да је тамничење, поред новчаних и других казни, било готово учестала метода цензурисања штампе тог времена.

Силаском династије Обреновића са историјске сцене, након масакра над краљем Александром и краљицом Драгом Обреновић у ноћи између 28. и 29. маја 1903. који је остао упамћен под називом „Мајски преврат“, почела је нова етапа у историји Србије. На престо је сео унук Карађорђа Петровића, Петар I Карађорђевић. Његов начин владавине се, по мишљењу Стојановића, испоставио као погодно тле за развој новинарства и слободије штампе.

„Петар Карађорђевић био је једини српски владар у 20. веку који није тежио да захвати више од онога што су била његова уставна овлашћења. Сама та идеја његовог уздржавања од мешања у политику и страначка обрачунавања отворила је простор за бујање новинарства и, коначно, схватања да се њиме не мора бавити нужно у склопу политичке пропаганде. Потврду за то налазимо у личностима које су се прихватиле новинарског пера у том периоду, од Боре Станковића, до Бранислава Нушића који је једно време провео на челу Српског новинарског удружења, онога што данас представља УНС.“

Овај период у развоју штампе касније је назван „златним добом новинарства“, можда не толико због већих слобода које су новинари тих година засигурно имали,  већ због оштрих обрачуна режима са новинарима који су обележили епоху раније и оних, још суровијих, који ће уследити у временима великих ратова. Такође, та увећана слобода говора и писања на почетку 20. века имала је својих јасних ограничења, иако она можда нису била лако видљива. Тада су такође постојале теме о којима се није говорило, људи и организације од утицаја, попут официра „Црне руке“, нису били мета новинарских критика, јер је било познато до каквих последица би то могло да доведе.

Друштвено ангажовање новинара и проблем алкохолизма 

Новинарством су, дакле, све више почињали да се баве људи од знања и образовања, са циљем да путем штампе едукују своје суграђане, да преиспитују политичке одлуке власти, као и да интерпретацијом важних дешавања у држави и свету подижу свест народа.

Један од примера едукативне улоге штампе јесте њена борба у сузбијању алкохолизма као најзаступљеније болести зависности у Краљевини Србији и касније у Краљевини Југославији. Алкохолизам је, посредством одавно заступљене производње и употребе алкохолних деривата, нарочито у унутрашњости Србије од стране њених сељака, домаћина, ушла у културу и свакодневицу друштва. Ристановић упозорава да је у периоду првих деценија 20. века проблем алкохолизма био препознат на глобалном нивоу, правећи паралелу са Сједињеним Америчким Државама, у којима је тада важила забрана производње и дистрибуције алкохола.

„Из тог угла можемо извући закључак да је проблем алкохолизма био глобалан, нешто попут данашњег проблема наркоманије. Новине су у сузбијању проблема алкохолизма имале вишеструку улогу. Пре свега, оне су ауторским чланцима новинара и стручњака за ту тему покушавале да утичу на обично становништво и целокупно јавно мњење, указивајући на проблем алкохолизма и његове последице“, каже Ристановић.

Штампа је, подсећа он,приликом извештавања о криминалним делима до којих је често долазило под утицајем алкохола код починитеља, по правилу истицала податак да ли је починитељ био под дејством алкохола или није.

„На тај начин се публици урезивало у подсвест да они који конзумирају алкохол јесу склони девијантном понашању и криминалним активностима. Трећи ниво утицаја огледа се у преношењу најважнијих иницијатива и кампања од стране државе, те промовисању борбе система против алкохолизма“, рекао је Ристановић.

Да је системска борба против алкохолизма и улога штампе у томе дала позитивне резултате, иако нема прецизних статистика и анализа, потврђује нам Александар Стојановић, истичући сликовит пример из живота Димитрија Љотића, некадашњег министра правде за време владавине краља Александра Карађорђевића.

„Алкохолизам је био препознат као проблем и уложене су велике снаге друштвених актера, од локалне самоуправе, преко новинара до лекара и стручњака, чак и политичара, а поједини чланци су чак личили на краће научне радове. Оно што можемо истаћи као пример јесте позитивна слика о лику Димитрија Љотића у јавности и међу његовим следбеницима, којој је умногоме допринео његов начин живота који је искључивао било какво конзумирање алкохола, као и то да је постио велики број дана у току године и био сексуални апстинент“, прића Стојановић.

Дакле, додаје он, таква врста понашања бивала је све више прихваћена и постајала је тема дневне штампе.

„Немамо прецизне статистике које би потвридле позитиван утицај штампе у сузбијању алкохолизма у том периоду, али из бројних истраживања можемо доћи до оцене да је такво понашање, због утицаја штампе, било подвргавано критици и осуди, што раније није био случај, а што је извесно резултовало смањивањем алкохолизма“, рекао је Стојановић.

Цензура у тешким политичким и ратним околностима – оправдана или не?

 

Балкански ратови наговестили су да ће истина у штампи све чешће бивати потиснута зарад очувања друштвене стабилности и мира међу грађанима.

Почетак Првог светског рата довео је до гашења великог броја листова, а свака реч посвећена дешавањима на фронту била је подвргавана оштрој цензури.

Ристановић наводи да ратне околности са собом носе и одређено оправдање за такав приступ према штампи.

„Током Балканских ратова или Првог светског рата режим је имао одређено право да утиче на то како ће изгледати извештавање новинара. У ситуацији када треба мобилисати земљу за рат не може се допустити продор дефетистичких текстова или оних који ће преувеличавати снагу непријатеља јер би то довело до страха међу становништвом. Режим се оштро обрачунавао са таквом уређивачком политиком, мада је ње, истини за вољу, било у траговима“, каже Ристановић.

Новинари су, истиче, на неки начин, били помоћна армија која је својим средствима мотивисала обичне грађане да се придруже ратним напорима своје државе, у томе се огледала велика важност тадашњих новина.

„Такође, било је неопходно умирити становништво које се налазило непосредно иза фронта. Тај део народа је морао да пружи сигурну позадину фронту и у том погледу су новине имале важну улогу. Суштински, новинари су током извештавања афирмативно писали о деловању војске, а ако је и било неуспеха на фронту они би били благо прикривани или релативизовани, док се истицало заједништво једног народа и друштва које је нападнуто“, рекао је Ристановић.

Како то обично бива, чак и након завршетка Великог рата, цензура није почела да јењава. Ратне сукобе заменили су политички, а краљ Александар Карађорђевић убрзо је наговестио које теме неће трпети на листовима штампе међуратног периода.

„Неће ту бити окова и букагија као у време Пере Тодоровића и краља Милана Обреновића, али ће бити цензуре у виду излажења новина у којима су 'спорни' чланци бити прелепљени белим папиром на самом папиру. На тај начин најчешће су цензурисани чланци који су се бавили националистичким или републиканским темама, дешавало се да и по пола броја неког листа буде прелепљено. Тиме је и дефинитивно означен крај „златног периода новинарства“, каже Стојановић.

Априла 1929. године основан је „Централни Пресбиро“, са намером да се државним чиновницима олакша процес надгледања и цензурисања разних садржаја, како домаће, тако и стране штампе.

„Пресбиро је био бог и батина за целокупно извештавање, што страно што домаће“, истиче Ристановић.

Његови чиновници су, објашњава, одлучивали шта ће и како бити објављивано.

„Наравно, имали смо законе и пре тога, одређене теме биле су забрањене, као и одређено опхођење или вређање истакнутих чланова друштва, у првом реду круне и династије Карађорђевића. Међутим, међуратни период краљевине Југославије представљао је најинтензивнији период цензуре. То је била хоботница која будно прати, не сваки часопис, већ сваки чланак, која одобрава сваки број пре његовог изласка у јавност“, објашањава Ристановић.

Окупација од стране нацистичке Немачке за домаћу штампу значила је само још жешћу цензуру, којој је придодат нови, идеолошки, ниво.

„Тада је цензура достигла нову разину, која се најсликовитије може приказати одлуком окупатора да се, у циљу укидања свих канала комуникације на територији Југославије, побију чак и сви голубови писмоноше. Све штампане новине пролазиле су кроз јаке цензорске маказе и ништа изван нацистичке догме није могло да буде објављено. Ако је и нешто пролазило имало је далекосежне последице по саме ауторе текстова“, каже Ристановић.

Он додаје да доласком Комунистичке партије на власт цензура поприма друге облике, релаксираније у одређеној мери.

Она се, каже Ристановић, не може поредити са нацистичком, али се свакако може мерити са оном врстом цензуре као у међуратној Југославији. Национализацијом до тада приватних листова доприноси се зависношћу новина од државе, те оне почињу да пишу у служби нове идеологије.

„Закључак је да цензура у новинарству представља један од ретких континуитета у историји дисконтинуитета живљења на овом простору за наше друштво. Изузев кратког периода, новинари су већи део свог радног века морали да живе са постојањем неке врсте цензуре – пре свега у политичкој и идеолошкој сфери. Новинарство као еснаф није било кадро да се супротстави систематизованој цензури. Она јесте за последицу имала слабљење квалитета новинарства, али је исто тако и проузроковала стварање хероја, новинара који су били спремни на жртву“, каже Ристановић.

 

Овај текст настао је  у оквиру пројекта "Преломни догађаји 20. века кроз београдску штампу", који је суфинансиран из буџета Града Београда, Градске управе града Београда, Секретаријата за информисање