Путовање кроз историју српске штампе

24. 06. 2025.

Аутор: Ања Миленковић Извор: УНС

Како је штампа извештавала о смрти Јосипа Броза Тита

Вест о смрти Јосипа Броза Тита 4. маја 1980. године заузела је централно место у југословенској штампи. Сви листови, без обзира на тематски оквир, усмерили су се тог и наредних дана на извештавање о овом догађају.

Дневна и недељна информативна штампа, попут Политике и НИН-а, одиграла је кључну улогу у медијском праћењу смрти Јосипа Броза Тита. Од здравствених саопштења која су објављивана месецима пре смрти, преко ванредних издања, па све до описа сахране и последњих опроштаја.

Већ 4. маја, неколико сати пре него што је објављена вест о смрти, Политика је у свом редовном издању пренела званично саопштење о Титовом здравственом стању: „Лако побољшање здравља председника Републике, Јосипа Броза Тита, постигнуто последњих дана, и даље се одржава. Међутим, опште здравствено стање друга Председника је врло тешко.“

Исте вечери, око 22 часа, објављено је ванредно издање са црном насловницом и фотографијом Јосипа Броза, испод које је стајало: „Данас у 15:05 у Клиничком центру у Љубљани умро је наш председник Маршал Јосип Броз Тито.“

Уз проглас и саучешћа Савезног извршног већа и Централног комитета СКЈ, најављена је и седмодневна општенародна жалост — уз заставе на пола копља и прекид редовног радио и телевизијског програма.

НИН је 6. маја објавио посебно, ванредно издање са црном корицом и Титовом сликом, на којој је писало: „Јосип Броз Тито 1892–1980“, уз његов цитат из 1968:„Смрт зависи од тога како је неко живео… Људи никада не заборављају шта је било добро код неког државника“.

Наслови у НИН-у, као што је „Последња битка Јосипа Броза“, хронолошки су пратили његово здравствено стање од пријема у Клинички центар у Љубљани 4. јануара, па до смрти 4. маја.

Истакнуто је да је „по савету лекарског конзилијума председник републике Јосип Броз Тито примљен... због испитивања крвних судова ногу“. Посебан простор дат је конзилијуму и Титовим личним лекарима, као и репортажама о доласку светских државника, комеморацијама и опроштају грађана.

И док је Политика 5. маја поновила кључне информације из претходног дана (насловница је сада почињала речју „Јуче“), наредни бројеви су извештавали о дочеку ковчега у Београду, редовима људи који су чекали да се опросте, масовним окупљањима, поворкама и осећају замрзнутог времена у градовима широм земље.

„У часу испраћаја широм земље“ — писало је, „Македонија са сузама у очима, као да је време стало’’,  ,,У Ваљеву су радници уносили телевизоре у фабрике да би пратили пренос“.

Посебан акценат стављен је на међународну пажњу и величанственост сахране. Политика преноси да су делегације из чак 126 земаља дошле у Београд, укључујући четири краља, шест принчева, 31 председника република и бројне друге угледне представнике.

„Никада у историји сахрани неког шефа државе није присуствовао тако велики број државника“, записано је.

Преношене су изјаве и говорника са сахране и новинара са лица места, као и симболични моменти попут београдских таксиста који су бесплатно возили све који су рекли да иду на сахрану.

Паралелно, НИН је у рубрици „Југославија: првих дванаест часова“ пренео атмосферу у земљи од тренутка објављивања вести до зоре наредног дана.

Репортери су писали и о томе како је изгледала реакција света: „Прекините све! Умро је Тито!“, пренео је београдски биро агенције Associated Press, а исту вест су убрзо емитовале готово све светске агенције. „Свет је стао“, писало је. Норвешки премијер лично је обавестио јавност, док су телевизије широм света емитовале ванредне емисије о Титу.

Најтужнији редакцијски састанак "На вест о Титовој смрти десетине сарадника ‘Омладинских новина’ дошле су у редакцију. Још више њих, из свих крајева Србије и Југославије, јавило се телефоном… Тог 4. маја, негде пред поноћ, одржан је најтужнији састанак у редакцији: Такво дежурство није било планирано. Али, сви су хтели да буду у редакцији, да се нађу при руци – ‘ако нешто затреба’. А од тог тренутка па до уторка увече врата редакције нису закључавана. Нико није гледао радно време, буквално се радило даноноћно. Никад није било више сарадника у редакцији, па опет – владао је тајац. Болну тишину реметиле су једино писаће машине које су се заустављале само кад је телевизија преносила испраћај из Љубљане, Загреба, мимоход у Скупштини, потресна сведочанства туге, достојанства, поноса“. На предлог сарадника Срдјана Џивџановића, ученика VIII Биротехничко-правне школе у Београду, одлучено је да се уместо хонорара за овај број, целокупна свота уплати у Титов фонд за стипендирање младих радника и деце радника.

Би-Би-Си је објавио: „Није познат у историји државник који је био толико вољен и поштован од целог народа.“

У наредним данима и Политика и НИН наставили су са опраштањима, репортажама и преношењем реакција из свих крајева Југославије, од Београда до села Драгиње, где Роми први пут нису славили 6. мај - Ђурђевдан.

Комеморација је одржана и у редакцији Политике где „ни огромна хала није могла да прими све запослене који су желели да изразе тугу“.

НИН је додатно понудио текстове подсећања на Титову улогу у култури и историји. Објављен је и његов први сачувани текст из 1926. године, „Обустављен рад“, као и сећања новинара који су га интервјуисали, фотографије његове породице, текстови о синовима Жарку и Миши.

У рубрици „Тито – грађанин Београда“ пренете су његове речи:„Београд сам увијек волио и зато сам с великом чежњом чекао да што пре дођем у њега.“

 „У најтежим данима рата... мислио сам: у Београду смо отпочели устанак, у Београду ћемо га и завршити.“

Објављене су и реакције светских лидера:  Индире Ганди, Хуа Гуофенга, Секу Туреа, Урха Кеконена, Џимија Картера, Принца Филипа и многих других.

На крају, редакција НИН-а се и сама обратила читаоцима:

„Иако је ванредни број штампан у знатно већем тиражу, многи читаоци нису успели да добију наш лист. Разматрамо могућности да га поново штампамо“, што сведочи о изузетно великој заинтересованости људи за ову тему.

У оба листа, иако су вести о Титу биле доминантне, повремено су се враћале и редовне рубрике – културни програми, изложбе, спортски резултати, ТВ водич… Али дух жалости остао је присутан дуго након сахране.

Забавна штампа о Титовој смрти

О смрти Тита нису писале само информативне новине, већ су се чак и забавни листови у потпуности посветили овој теми.

“Дуга”, први лустровани лист у СФРЈ, објавила је први број након Титове смрти 8. маја 1980. године. Титова црно-бела фотографија се налазила на насловници, а од текста великим словима „ТИТО 1892-1980“.

Са друге стране насловнице налазио се цртеж Тита. Овај лист такође је на почетку пренео проглас  председништва СФРЈ и Централног комитета СКЈ.

Упркос њиховој уобичајеној тематици, цео број од 8. маја био је посвећен Титу.

Могли су се прочитати наслови попут:  Наставићемо путем који нам је Тито указао, Београђанин Тито, Опроштај од Хероја, Ћутање земље, Ратници се испраћају стојећи… Писали су о Титовом животу, о претходним конференцијама и скупштинама и преносили су његове важне говоре: Титов извештај на Петој конференцији КПЈ, Строј пролетера у Рудом, прво заседање Авној-а…  

Истицали су Титову идеју самоуправљања и подсетили на његову, како кажу, историјску одлуку из 1950. о Закону о радничким саветима, по коме фабрике припадају радницима. Уз помоћ овог закона визија о непосредној власти радника, из доба Париске комуне, остварена је у пракси.

У рубрици под насловом ,,Титове мисли”  две стране посвећене су реченицама које је Тито изговарао, извучене из бројних говора, разговора и реферата: ,,Југославија је мала земља али њен глас се далеко чује'', ,,Радимо као да ће сто или пет стотина година бити мир, а спремајмо  се и спремимо се као да ће сутра отпочети рат''.

У делу ,,Хероји о хероју” преносили су речи које су за живота о њему говориле истакнуте личности попут  Миодрага Миловановића Лунета, Данице Милосављевић, Вукосаве Мићуновић, Саше Јаворина, Војина Ђурашиновић Костје и други.

У тексту „Човек XX века” објављене су изјаве страних државника и политичара о Титу: Моамера Ел Гадафија, Насера, Брежњева, Џавахарлала Нехре... Како су писали, жене на Титовим светлим стазама, жељне истине и правде, опростиле су се од друга Тита: ,,Данас су жене Титове Југославије занемеле. Још једног сина су изгубиле. И више!''

Следећи број изашао је 24. маја, а на насловници налазила се девојчица у школи која је на табли написала „Тито”. Препричавани су дани у месецу туге: ,,Дани бола и поноса”.

Међу текстовима се нашао и интервју ,,Први пионир код друга Тита, Девојчица на Титовом крилу” са Надеждом Ракчевић-Зорић професорком српскохрватског језика у београдској ОШ ,,Максим Горки'' која је била  члан прве делегације најмлађих код друга Тита.

У овом броју објављене су и анегдоте из народноослободилачког рата, у тексту  ,,Врховни командант волео је да се шали”.  У остатку издања били су текстови о спорту,  музици, глуми.  У овом броју се поново појављују рекламе којих у претходном није било.

„Јеж”, хумористично-сатирични месечни лист, такође је своје издање које је изашло 9. маја посветио Титу. На насловници се налазила карикатура Јосипа Броза Тита коју је направио Руди Стипковић, а која је била награђена на VII међународном салону карикатуре у Монтреалу, 1970. године.

,,Овај број са најдубљим поштовањем посвећујемо нашем председнику, другу Титу” писала је у уводу редакција“Јежа” а у тексту су говорили о њиховим сусретима са Титом. Лист је био пун карикатура Тита у разним ситуацијама, а текстови су били сатирични и хумористични. Објавили су избор портрета-карикатура председника Тита -како су га видели наши и светски карикатуристи. Лист “Јеж” је, иако с поштовањем, у свом стилу одао помен лику и делу Јосипа Броза Тита.

Тито у женској штампи

И женска штампа, у то време обично усмерена на модне трендове, рецепте и породичне савете, прикључила се општој атмосфери жалости.

„Жена“, часопис за друштвена и културна питања о месту и улози жене и породице у друштву, други број из 1980. године посветио је Титу. На насловној страни налази се лик Тита у стени. Претежно сви текстови у овом броју били су посвећени њему.

Текст “Тито- социјалистичко самоуправљање жене” говорио је о томе како се његова власт односила према женама, из угла жена као и кроз његове говоре из прошлости.

“У протеклом периоду постигнути су велики резултати у запошљавању и образовању жена, заштити материнства, побољшању услова њиховог живота и рада. Међутим, на том путу морамо бити још одлучнији и учинити више...”, писало је.

Франциска Јурак је за “Жену”, кроз текст “Тито и равноправност жена”, о њему рекла: “Основна Титова мисао о улози жена у новој Југославији била је њихово најактивније укључивање у решавање стратешких питања изградње социјализма. Позивао је жене и организације жена на извршавање најважнијих задатака”.

Јелица Радојчевић је у тексту ,,Жене у делегатском систему” изнела статистику која указује да је у просеку, у различитим делегатским структурама, проценат жена био око 25%. Један од текстова посвећен је и његовој мајци Марији Броз. Већ у следећем броју овог листа, Тито се више не спомиње.

“Базар”, магазин за жену и породицу, прво издање после смрти објавио је 8. маја. Они су знатно мање простора посветили Титу. У овом издању преносили су писма пионирки и пионира посвећених Титу. Осим тога, писали су о женама из света, козметици, људским причама, моделима одеће за пуније и слично.  У следећем броју, 22. маја, због телефонских и писаних молби читатеља објавили су шему за гоблен портрета друга Тита, уз речи: ,,излазећи у сусрет жељама читатељки и читалаца”, без претераних емоција и без икаквог изражавања жалости, као ни у претходном броју.

Једини текст у коме су исказали емоцију као редакција, било је у чланку у коме су говорили о Дану младости без Тита: “Никада још нисмо дочекивали дан младости несрећнији и сетнији”.

Како је војна штампа испратила маршала

Тито је за војску био више од председника — био је њен командант и оснивач. Зато су се војни листови од њега опростили нарочито снажно.

“Војно дело”, општевојни теоријски часопис, који је излазио двомесечно, у мају 1980. године објавио је ванредно издање, са црним корицама и црвеним словима,  за разлику од сиве боје корица на редовним издањима.

Овај број био је обимнији од свих дотадашњих, са више од 350 страна посвећених искључиво Титу. Објављени су говори са комеморативне седнице Оружаних снага СФРЈ, анализе његове војне стратегије, улоге у партизанском покрету и стварању народне армије.

Истакнут је као „историјски симбол“, „творац концепције општенародне одбране“ и „стратег револуције“.

У посебној рубрици објављен  је избор Титових говора војним јединицама, као и приказ његовог лика у очима међународне јавности.

И редовни број за мај/јун почео је текстовима о Титу, а посебна пажња посвећена је издавању његових сабраних дела.

Пуковник Миша Лековић, један од пиређивача сабраних дела, причао је како су радили на томе:  ,,Издавање Титових Сабраних дела оцењено је, мислим с правом, као највећи и најзначајнији издавачки подухват у нас”.

Илустровани недељник “Фронт” у два узастопна броја (5. и 12. мај) у потпуности је посветио свој садржај Титу. Прво издање објављено је са црном насловном страном, Титовом фотографијом и паролом: „Друже Тито, ми ти се кунемо да са твога пута не скренемо“.

Унутрашњост броја била је испуњена фотографијама и  сећањима, с акцентом на Титов приватни живот и детињство, више него на војну каријеру. Следећи број донео је извештаје са сахране, описе туге широм градова, извештаје са Централне комеморативне седнице, као и емотивне репортаже из Љубљане, Загреба и Београда.

,,Недогледне колоне људи, попут трепераве реке, примичу се и уливају у свима нам добро знано здање Скупштине Југославије. Проћи поред одра нашег Тита. Поред одра! Човеку се чини да једино тако може поверовати да нам је отишао најрођенији”.

 Упечатљива је и рубрика „Вољеном Титу“, у којој су објављивана писма читалаца редакцији. “Фронт” је и у наредним бројевима наставио да објављује садржаје везане за Тита и Дан младости.

“Народна армија”, која је и раније редовно пратила Титов рад, наставила је с том праксом у време жалости.

Први број након смрти имао је црна слова на насловници и носио наслов: „Последњи поздрав другу Титу: туга, достојанство и одлучност“.

У рубрици „Из репортерске бележнице“ описан је један од последњих сусрета Тита с делегацијом оружаних снага у Карађорђеву, у ком је наглашено да је и тада комуникација са њим више личила на дружење него на формални протокол.

,,Већ од првог тренутка сусрета Тита са својим највиђенијим генералима нестало је протокола. Домаћин је био ведар, добро расположен и оран за разговор”.

У наредном броју објављени су разговори са ученицима војне гимназије „Братство и јединство“, који су се заветовали да ће још боље учити и говорили о својим осећањима поводом Титове смрти.

,,Речима се тешко могу исказати мисли и осећања, јер се много тога набрало па стеже у грудима и у срцу. Осећам се некако чудно, не могу да схватим ту ужасну истину”. До краја маја, “Народна армија” је задржала Тита као главну тему, али  враћајући уобичајену црвену боју насловнице.

Часопис “Морнарички гласник”, који иначе прати теме ратне морнарице, у редовном броју за мај/јун посветио је прве стране Титу, фотографијом с прославе Дана младости и поруком „Друже Тито, ми ти се кунемо“.

У истом броју објављен је и текст Тихомира Виловића под насловом „Титово срце је било велико, људско“, након чега су следиле редовне рубрике. Ипак, ванредно издање, које је изашло у мају, било је у потпуности посвећено Титу,  уз проглас, преглед биографије, изјаве ожалошћених припадника Ратне морнарице и текст генерала Николе Љубичића, који је Титу упутио личну посвету.

У више наврата наглашено је да је подршка коју је морнарица добијала од Тита „нераздвојни део његовог државничког и револуционарног стваралаштва“.

Спорт у жалости

Дана 4. маја 1980, утакмице у Сплиту (Хајдук–Црвена звезда), Загребу (Динамо–Жељезничар) и Сарајеву (Сарајево–Осијек) прекинуте су вешћу о Титовој смрти. На теренима завладала је тишина, играчи су заједно са гледаоцима на лицу места одали почаст другу Титу и са сузама у очима напустили стадионе.

То показује колико је овај догађај потресао и спортски свет, а како је изгледало из угла штампе, најбоље сведочи извештавање листа “Спорт”.

Овај дневни спортски лист посветио је Титу своје насловнице и већину текстова од 5. до 10. маја. Насловне стране биле су црне, са великим фотографијама и опроштајним паролама. Петог маја осванула је насловница са Титовом сликом и поруком: „Умро Тито – живи дело“.

Преносили су проглас, саучешћа, извештај о доласку посмртних остатака из Љубљане у Београд, најаву сахране и садржаје који су подсећали на Титову везу са спортом. Посебна пажња посвећена је његовим изјавама о значају спорта.

Пренесене су Титове речи из ранијих говора, интервјуа и књиге ”Тито и спорт”.

„Треба посвећивати највећу пажњу развитку спорта и чинити све да га људи заволе. Јер то није само у интересу заједнице, у интересу одбране земље, него и сваког појединца. На пример, човек који се бави спортом теже подлеже разним болестима. Када то кажем ја полазим и од себе. Увек сам се бавио спортом и то ми је много користило, јер сам због тога и физички и иначе отпорнији“.

Подсећали су и на његове поруке спортистима: „Спортисти су чврсти и јаки људи. Ми треба да стварамо од наших грађана чврсте и јаке људе који ће моћи да поднесу и највеће физичке напоре, ако је потребно. То ћемо постићи вољом и правилним физичким васпитањем, неговањем спорта“.

Лист је пренео и делове из књиге “Тито и спорт”, коју је приредио Борис Бакарач у сарадњи са Дирекцијом осмих медитеранских игара, а објавила је загребачка „Стварност“ 1979. године.

У данима након смрти, „Спорт“ је објављивао сећања спортиста који су имали прилику да лично упознају Тита.

Кошаркаш Мирза Делибашић, боксер Мате Парлов, као и бројни други спортисти делили су своје утиске. Мате Парлов, присећајући се меча у Милану 1978. и сусрета са Титом након освајања титуле светског шампиона када му је честитао победу, изјавио је:  ,,Био сам поносит због тога више него што сам постао шампион света.“

Југословенски репрезентативац у веслању Дује Бојанчић, присећао се како је то било када их је као спортисте олимпијце у новембру 1968. после Олимпијских игара у Мексику, Тито примио у Белом двору, честитао на успесима и разговарао са њима, дао им је своју слику са потписом за коју он каже: ,,Чувам ту слику, дража ми је од свих медаља које сам освојио у каријери'' и додао : “Тито је за мене жив док сам и ја жив, ја само знам за њега''.

 Поред спортиста, објављен је и телеграм саучешћа Лорда Киланина и Међународног олимпијског комитета: „Бескрајно ће недостајати вашим и спортистима света“.

У наредним бројевима лист „Спорт“ се враћао уобичајеним  спортским дешавањима али је и даље у сваком броју по неки текст посвећивао Титу.

Млади о Титу

Вест о Титовој смрти снажно је одјекнула и међу младима — и то се јасно видело у омладинској и студентској штампи. 

„Студент“, лист београдских студената за друштвена, политичка и културна питања, објавио је ванредно издање под насловом ,,Настављамо твоје дело”. У њему је пренето заједничко писмо уједињених студентских организација, укључујући Универзитет у Београду, Универзитет уметности, Заједницу виших школа, Конференцију Савеза комуниста и Универзитетску конференцију Савеза социјалистичке омладине.

 ,,Студенти и наставници, други радни људи универзитета и виших школа у Београду с дубоким болом и с осећањем неизмерне туге примили су вест о смрти друга Тита… Свесни тежине губитка се не обесхрабрујемо. Титово револуционарно, научно и људско дело остаје инспирација и подстрек, оно подржава и храбри, оно и даље води“.

Лист је објавио и исечке из његових говора, сабраних дела и мисли о младима и образовању.

 Тито је рекао: „Гледајући нашу омладину ми не треба да будемо песимисти“, али  је и указивао на проблеме у образовном систему: „У процесу образовања још увијек доминирају хијерархијски односи умјесто конструктивне стваралачке сарадње“ .

Пренета су и студентска сведочења са различитих факултета – од Филолошког до Више економске школе.

„Ја мислим да је ова генерација толико чврста да настави путем који су старији кренули“.

„Направимо лепу Југославију, онакву какву је Тито хтео“.

„Пресрећна сам и поносна што сам Титов савременик. Мој допринос Титовој младој генерацији ће бити мали, али ипак значајан “.

Редовни број листа „Студент“ од 14. маја објавио је ауторске текстове студената о Титу, као и извештај са Април меетинг-а: „Уобичајена живост, гласни разговори и песма, утихнули су на овогодишњем Април меетинг-у. Сусрет делегата 18 студентских организација са представницима београдских универзитета протекао је у знаку жалости и искреног саучешћа поводом смрти нашег вољеног Председника.“

Објављена је песма из 1945. године, Пјесма првоборцу, аутора Стјепана Јамбреца, посвећена Титу:

„Ти си први, имао си смјелости да кликнеш крвнику: – Стој! – и народ осветни да поведеш у бој, кроз море суза и крви…“

„Омладинске новине“, лист омладине Србије и Југославије, објавио је 7. маја број са насловницом на којој је Титова фотографија и натпис: „Вечност има име“.

 Пренели су проглас, телеграм саучешћа и реакције младих из различитих делова земље: Крагујевца, Војводине, Косова, Ниша, Ужица, Пожаревца, Бора, Лесковца, Шапца… Посебан простор дат је Титовим порукама омладини: „Накарадна гледишта о аполитичности наше омладине“.

„Народи који имају такву омладину не треба да се боје за своју будућност“.

У броју од 17. маја објављен је текст ,,Како смо правили прошли број”, који бележи атмосферу у редакцији након вести о смрти.    

Тадашњи председник Сједињених Америчких Држава Џими Картер изјавио је тада да је Тито, као вођа партизанског отпора и дугогодишњи председник Југославије, имао кључну улогу у стварању и очувању послератне државе Југославије.

Указујући на његов међународни значај, Картер је додао: „Он је био последњи живи члан оне групе државника који су основали и довели покрет несврстаних до данашњег значаја у међународној политици”. Ту изјаву пренела је Политика 5. маја 1980. године, дан након Титове смрти.

Тито ловац 

Познато је да је Јосип Броз Тито био страствени ловац, па зато није изненађујуће што је и ловачка штампа посветила пажњу његовој смрти.

„Ловачке новине“, двонедељник из Новог Сада, нису објавиле ванредно издање, али су редовни број од 15. маја у потпуности посветиле Титу. Цео број штампан је црно-бело, а у уводу су пренели саопштење конзилијума лекара и званични проглас.

На страницама су се нашли извештаји о преносу посмртних остатака из Љубљане у Београд, о томе како су га грађани дочекали 5. маја, као и изрази саучешћа из земље и света.

Заступљени су говори и изјаве страних државника, делови из књига о Титу, а садржај се углавном ослањао на преузете текстове и биографске приказе. Било је мање ауторских прилога посвећених његовој ловачкој каријери, али је и овим издањем забележено да је и у ловачком свету његова смрт оставила дубок траг.

Смрт Јосипа Броза Тита представљала је један од најзначајнијих тренутака у историји социјалистичке Југославије, а медији су одиграли кључну улогу у обликовању начина на који је тај догађај доживљен.

Информативна, омладинска, спортска, војна, па чак и забавна штампа ујединиле су се у изражавању колективне туге, поштовања и опроштаја. Кроз пажљиво уређене насловнице, емотивне текстове и извештаје, новине су тог маја 1980. године постале не само хроничари стварности, већ и активни учесници у изградњи националног наратива о крају једне епохе.

 

 

 

Овај текст настао је  у оквиру пројекта "Преломни догађаји 20. века кроз београдску штампу", који је суфинансиран из буџета Града Београда, Градске управе града Београда, Секретаријата за информисање