Путовање кроз историју српске штампе

24. 04. 2026.

Аутор: Слађана Грнчарски Извор: УНС

Прва деценија послератног Студента: Од морално идеолошког инквизитора до гласила београдских студената

Није било лако студентима у Београду после Другог светског рата. Зграде факултета и студенских домова биле су оштећене, недостајало је професора, уџбеника… Онима за које је постојала сумња да су сарађивали са окупаторим или да су “непријатељи народа”, врата факултета су била затворена. Осим тога, понашање студената је било под будним оком социјалистичких организација и актива на факултетима. Али елана није фалило.

Како бележе странице обновљеног предратног студентског гласила, часописа Народни Студент, осим обавеза на факултетима, студенти су приљежно радили и на обнови земље.

Први број Народног Студента, обновљеног предратног студентског часописа, појавио се 26. фебруара 1946. године. У заглављу је писало „Орган Народне студентске омладине Београдског универзитета“,  а поред заглавља речи маршала Тита: “Обраћам се теби омладино Југославије, да будеш носилац радног одушевљења, да будеш пример упорности и самопожртвовања у изградњи наше земље као што си била пример у четворогодишњој борби за слободу своје земље, као што си и у прошлој 1945. години била пример у раду на обнови земље”.

И што је маршал рекао, уредништво је послушало. У наредним годинама странице и странице Народног Студента биле су посвећене позивима на радне акције, статистикама колико студената учествује у њима, репортажама са изградњи путева, пруга, студентима-ударницима… Сугерисало се да сваки студент треба добровољно да се пријави за радне бригаде, јер тиме “испуњава обавезе дате конференцији Народне студентске омладине и оправдава наде које наш народ има у своју младу народну интелигенцију”.

У то време нису постојали пријемни испити за упис на факултет, али првенсто за пријем имали су другови који су учествовали на радним акцијама. 

Утисак после читања послератних бројева је да се друштвена вредност сводила на учествовање у обнови земље и изградњи новог поретка, а такав однос је форсиран и кроз друге медије. Фунција оваквог наратива била је учвршћивање тековина револуције, обрачун са идеолошким и политичким противницима и неистомишљенцима.

О идеолошкој и моралној подобности водило се рачуна и при упису на факултет. Будући студенти били су обавезни да потпишу изјаву да “под моралном и кривичном одговорношћу нису осуђени на губитак националне части” и да им није одузето бирачко право.

Месецима после рата Народна студентска омладина бавила се “чишћењем” факултета од “ненародних студената”, “сарадника окупатора и издајника”.

Њихова имена објављивана су на страницама Народног Студента, а најчешћи разлози губитка студентског статуса били су “не слажу се на новим начином рада”, критикују одлуке народних власти или ометају њихово извршење. Тако је ненародни елемент, често женског пола, губио статус студента јер је “живела са немачким војником”, “за све време окупације кретала се у друштву Немаца”, “неморално живјела пре и за време окупације”.

Атмосфера да су жене које су током рата довођене у било какву везу са Немцима биле “срамота српског друштва” била је присутна не само на Универзитету, а те жене су по речима историчарке Љубинке Шкодрић биле ”прогањане, изопштене из друштва, остајале без националне части, неке чак и убијане, шишане до главе“.

О примату идеолошког над новинарским радом у Народном Студенту сведочи и његов први уредник др Жарко Цветковић.

Говорећи о послератним почецима изјавио је да нико из те првобитне редакције није имао искуства са издавањем и уређивањем новина, а текстове су писали чланови Универзитетског одбора Народне социјалистичке омладине. 

А тај утицај и те како је био видљив. Маршал Тито био је чест “гост” на насловницама, као и други фукционери Партије.

У том периоду чести су били наслови “Тито - вођа наших народа у срећнију будућност”, “Наши народи нарочито су захвални другу Титу за његову посебну бригу о омладини, за његову посебну љубав према омладини”, а текстови су завршавани покликом : “Нека живи Централни комитет, нека живи друг Тито”.  Студентска штампа придружила се на овај начин и другим новинама учествујући у изградњи култа личности Јосипа Броза Тита.

Послератни уредници Студента Први уредник Студента после рата био је др Жарко Цветковић, пуковник ЈНА. На тој фукцији се кратко задржао, од фебруара до новембра 1946. године, а нема података да се касније бавио новинарством. Специјализирао је хирургију, био начелник санитетског одељења армије и заменик начелника Санитетске управе ССНО. Поводом десетогодишњице излажења листа Цветковић се у ауторском тексту присетио почетака.  “А то није било лако, јер смо ми требали да почнемо од ничега. Одређена нам је једна соба на Правном факултету, добили смо писаћу машину, неколико другова и другарица добровољно се јавило да сарађује, тим смо почели. Нико од нас није имао никакво искуство са издавањем и уређивањем било каквог листа”, каже Цветковић, додајући да су текстове писали чланови Универзитетског одбора Народне социјалистичке омладине. У јесен 1946. године уредник постаје Влада Митровић, који на том месту остаје до 1950. године. У осврту на време проведено у Студенту Митровић се дотиче и тадашњег формализма који је био карактеристичан за уређивачку политику. “Све мене, сва студентска струјања забележене су: и време када су се градиле пруге, обнављала земља, првенци петогодишњих планова. И доба када су се скидале копрене, борило против хладног формализма, против ситничарства, једноличности, геометријске правилности”. Ипак, 50-тих уређивачка политика постаје “лабавија”, а Митровић констатује да је “живот био богато извезен шарама и стално је збацивао старо рухо”. Влада Митровић касније је био спољнополитички уредник Радио Београда, програмски директор Телевизије Београд и уредник Политике. После Митровића уредник постаје Сима Беговић (уредник 1950. и прву половину 1951. године), касније  спољнополитички коментатор Радио Београда, а после њега Ацо Штака (друга половина 1951. и део 1952. године) касније филмски критичар “Ослобођења”, сарадник НИН-а, Вјесника, Филмске културе, Синеаста, Прегледа… Следећи на уредничкој позицији је Александар Ненадовић, касније главни и одговрорни уредник Политике и један од оснивача агенције Бета. О наредном уреднику (1953. године) Јосипу Франићу  доступан је једино податак да је на десетогодишњицу обнове листа боравио у Индији. До 1955. године уредник је Бора Павловић, касније секретар ГК СК Београда, који је са сцене нестао чистком либерала 1972. године. Од средине 50-их Студент се ослобађа формализма у уређивачкој политици, а уместо идеолошких питања, окреће се студентским проблемима и отвара широм врата за теме из културе. Велики допринос томе дају и уредници из тог периода, Милан Вукос и Мухарем Первић. Милан Вукос био је уредник до 1956. године. Вукос је потом био директор Телевизије Београд, један од оснивача БИТЕФ-а, БЕМУС-а, ФЕСТ-а и Радости Европе. На уредничком месту 1965. године замењује га Мухарем Первић, есејиста, књижевни и позоришни критичар. Био је главни уредник Културно уметничког програма Телевизије Београд, а писао је за Политику и НИН.

Опседнутост статистикама и денуцирање ненародних елемената

Послератна атмосфера на факултетима била је у великој мери у знаку статистике. Редовно се на страницама Народног Студента објављују подаци колико студената је пријавило испите, колико је положило, које је просечна оцена за поједине испите и факултете. Честе су смокритике актива по факултетима због великог броја студената који су одустали од полагања или лоших оцена.

Анализирајући тај период, историчар Љубодраг Димић наводи да су „кампањски рад, шаблон, такмичење, претерано изражавање цифрама и процентима карактеристични за то време у културној политици“.

“Број студената који пријављују испите у односу на прошлу годину знатно се повећао, тако да је од октобра до данас пријављено 12.535 испита. Од тога 7970 је положено, што износи око 35%, 1278 студената је пало, док је 3287 одустало од испита. Ако се осврнемо на ове бројке, констатоваћемо да још нема довољно одговорности код сваког члана Народне студентске омладине који излазе на испите, јер одустајање од испита значи недовољно припремање истих”, један је од многобројних натписа из тог периода.

Одбори Народне студентске омладине на факултетима не само да су незадовољни због лоше пролазности на испитима, већ и бројем студената који посећују предавања. Због тога се по факултетима доносе одлуке да је присуство предавањима обавезно.

Студенти се често критикују за лењост, недостак патриотизма, а њихова имена објављују се на страницама листа. Тако се Народни студент користи као стуб срама и средство дискриминације и више служи политичком дисциплиновању, него информисању.

Уобичајени су натписи да је “Р. Милосављевић преписивала на испиту”,  “С. Каљевић студент фармације не жури да дипломира”, “В. Антоновић, супруга чиновника факултета полагала Политичку економију ИИ, без положеног првог дела испита”… Нарочито се критикују студенти који по завршеном факултету упишу други јер не желе да се врате у унутрашњост да раде посао за који су се школовали. Критике се појачавају у доба доношења првог Петогодишњег плана, па се објављују имена “лењих студената” као “кукаквичких дезертера са фронта борбе за План”.

Овакви текстови имали су јасну политичку сврху дисциплиновања студената, стварање приска кроз јавну осуду, али и мобилизацију становништва и јачање колективног духа.

Странице Народног Студента служиле су и за денуцирање професора.

Проф. др Драгољуб Јовановић са Правног факултета оптужен је за ненаучни и непријатељски рад, јер је тврдио да “власт у нашој народној држави није у народним рукама”.

Професор биологије Медицинског факултета, коме се не наводи име, оптужен је да читав семестар говори о антиподама и глистама, а о еволуцији само један час, па се питају да ли заступа дијалектику као метод.

Актив НСО Правног факултета тражио је да се професори др Ђорђе Мирковић и др Милан Владисављевић уклоне са факултета због ненаучних предавања, односно због тога што су се ослањали на буржоаско право. На насловној страни броја од 28. марта 1947. године, за ненаучна су проглашена и предавања Миодрага Ибровица и Владете Поповића, професора Филозофског факултета, јер је њихов став „назадан“ и „богданопоповићевски“. 

По мишљењу историчара, јасна је тенденција да се оваквим извештавањем режим обрачунава са идеолошки и политички неподобним професорима Универзитета, а све ово под плаштом студентске воље, чиме се додатно инкриминише њихов рад. Јер, ако су студенти против, професори немају шта да траже у настави.

Као последица, немали број професора на Београдском универзитету после оваквих напада је пензионисан или отпуштен. 

Са садашње дистанце као анегдота изгледа текст у коме се професор Братислав Димовић оптужује за строг критеријум на испитима, па су “падали и спремни студенти”.

Пошто је исти професор на страницама Народног Студента био оптужен за сувише благ критеријум, он у тексту констатује “ја сам једанпут изашао у Студенту, сада више волим да излазите ви” (прим аут. студенти који нису положили). Аутор текста критикује и овај став, јер “овакво понашање не помаже уздизању стручњака толико потребних за испуњење петогодишњег плана”.

Осим критика и самокритика, са страница Народног Студента сазнајемо да се после рата озбиљно радило на описмењавању, у чему су учествовали и студенти, а објављен је податак да је током 1945/46. године у Србији  2.331.588 неписмених научило да чита и пише.

На страницама Сртудента писано је да се озбиљно радило на здравственој заштити студената, систематски прегледи су постали обавезни, а обнављају се и објекти на планинама који треба да служе за опоравак студената.

У Београду је отворена дијетална менза, за студенте који због здравствених проблема имају посебан режим исхране. Води се брига и о смештају, обнављају се студентски домови, а при сваком факултету формира се стамбена секција за решавање проблема смештаја студената из унутрашњости. Почиње и изградња Студенског града на Новом Београду, као начин за трајно решавање проблема смештаја.

Иако је овако писано, историчарка Радина Вучетић наводи да је “студентски стандард у првим послератним годинама био изразито низак, а смештај недовољан и привремен”, а да су студенти живели у пренатрпаним просторијама и користили јавне и војне објекте.

Сличног става је и историчар Љубодраг Димић који наводи да је смештај студената био је секундаран у односу на обнову наставе, а држава је тек постепено развијала инфраструктуру.   

Осим текстова политичке и идеолошко-моралне пропаганде, у послератном добу Народног Студента објаљивани су и поједини критички текстови, у вези са студентским питањима.

Међутим, критика никада није била уперена ка надлежнима. Критикују се редови у студентским мензама, али због студената који желе сви у исто време да ручају. Када се укаже да су повећане цене у мензама, оправдава се побољшањем исхране. Када се наведе да стипендије касне, то је, иако је било административних пропуста, ипак због великог броја накнадно приспелих молби. Када је писано да је повећана цена исхране у дијеталној мензи, наведено је да то ипак није поскупљење, јер су увећане и стипендије.

Овакво писање показује да тадашњи режим није трпео ни најмању критику, а када су појаве биле очигледне, оштрица критике је ублажавана различитим оправдањима. 

Антиамериканизам Првих година после Другог светског рата, осим исказивања велике љубави према Совјетском Савезу у свим сегментима друштвеног живота, приметан је и изразити антиамериканизам. О томе сведоче и поједини примери из Народног Студента. У тексту из фебруара 1947. године критикују се каубојски филмови јер ту “не видимо ни једног човека који има одређени циљ, који се бори за нешто узвишено, који би стављао интерес народа високо изнад својих, јер борба за правду тих отрцаних празноглаваца је само отрцана лакрдија идеализма, смешна када се пореди са Варјом из 'Пуцња у ноћи' или совјетским мајором авијатичарем из 'Чекај ме'“. Аутор Небојша Царић, студент филозофије додаје да се у каубојским филмовима може пронаћи “идеална галерија површних типова који само мисле од данас до сутра”. Једни су преријски разбојници, вечито пијани, брадати, криминални типови, а друга “гомила романтичних беспосличара и пустолова” који спашавају девојку из кочије. Тако он закључује да у тим филмовима “нећете осетити замах и ширину прожету општечовечанским осећањима, нити видети човека који је свим својим бићем одан свом народу са здравим осећањем заједнице, из тих филмова нећете научити како се воли отаџбина, како се ради и гине за њено добро, част и славу”. У приказу филма Станлио и Олио, критикује се велико интересовање публике, која не схвата варку приказивања капиталиста као доброћудних људи, у циљу да се отупи борба против експлоататора и прикрије права сврха класних сукоба.  Само десетак година касније у Студенту се уводи редовна рубрика филмске критике у којој се изузетно похвално пише о америчким филмовима. Осим филма, мета критике била је и америчка архитектура. Оцењује се да оно што се може видети по часописима није архитектура америчког народа, већ обесног Волстрита.  “Право лице капиталистичке, америчке архитектуре се огледа у стамбеним зградама за ренту, у прљавим и кужним радничким четвртима, у ћумезима и шпиљама где станује радни народ Америке. Ако их фабрика или рудник не уништи, то ће учинити савремена стамбена архитектура”, наводи се у тексту у коме се закључује да студенти морају да схвате да нико не може постати стручњак без знања марксизма-лењинизма.  По речима историчара Александра Стојановића, према тада доминатним идеолошким матрицама, главна сврха уметности такође је морала бити друштвени ангажман, подстицање становништва на прегалаштво и рад на изградњи новог друштва и човека, као и глорификација радног човека и његовог жртвовања за опште добро.  И свака уметност која се није уклапала у такве матрице сматрана је „декадентном“, „дегенерисаном“, „реакционарном“, „ненародном“.

Информбиро, критике Стаљина и честитке рођендана

Захлађење односа СФРЈ и СССР озваничено је Резолуцијом Информбироа донетом 28. јуна 1948. године.

У резолуцији се наводи да је Југославија напустила маркистичко-лењинистичку линију, одступила од пролетерског национализма, да развија националну политику, али и да је југословенско руководство заузело непријатељски став према Стаљину и води политику која слаби јединство социјалистичког блока.

Последице ове резолуције биле су политичка и еконмска изолација, али и хапшење, прогони и затварање Титових политичких неистомишљеника. Већ у септембу одржава се десети пленум Централног већа Народне омладине Југославије са кога се упућује подршка Централном комитету “наше славне Партије са другом Титом на челу”.

“Ми смо сведоци необуздане кампање изазване резолуцијом Информбироа која се води против наше државе и наших народа, наше партије и њеног руководства. У тој кампањи срамно се клевеће Народна омладина Југославије, бацају се блатом на велики радни полет наше омладине у социјалистичкој изградњи – чиме би требало да се поноси читав демократски фронт у свету”, наведено је у тексту објављеном на насловној страни броја од 22. септембра 1948. године, три месеца после резолуције. Текст се завршава паролом “Нека живи ЦК, нека живи друг Тито”.

Међутим, у истом броју на последњој страни објављен је текст у коме се преносе поздрави из совјетске штампе хиљадама нових совјетских студената.

И тај двоструки однос према Совјетском Савезу присутан је и наредних година на страницама Народног Студента. 

Са једне стране „пљуште“ телеграми подршке Централном комитету, маршалу Титу, објављују се текстови у којима се критикује “необуздана кампања која нема принципа ни граница, а која се води против наше земље”, наглашавајући да речи које се употребљавају као да стижу од “империјалиста и заклетих непријатеља”. 

Хистерија достиже максимум објављивањем имена студената који “показују мржњу према партији, листа изрода и контрареволуционара”, уз констатацију да су “такве (неизлечиве) избацили из своје средине, јер је њихова зараза старијег порекла, а резолуција Информбироа је у ствари разголитила њихову прљавштину”, па су лакше откривени.

А само неколико месеци касније на насловној страни честита се 69. рођендан Ј. В. Стаљину, уз констатацију да је велику и моћну државу социјализма повео “пут среће и благостања”.

У исто време уводи се обавезна настава руског језика на свим факултетима у прве две године.

Судећи по страницама Народног Студента, већ 1950. године режим се стабилизовао, страсти се смирују, уредник постаје Симо Беговић, а текстови постају краћи, са мање идеологије, а више посвећени култури. 

Заокрет

Наредних година Студент полако мења изглед и уређивачку политику, нарочито када уредник постаје Милан Вукос. Текстови су краћи, наслови дужи, више је фотографија, а карикатура постаје уобичајена појава на страницама листа. Мења се и заглавље и име, лист постаје само Студент и није више орган НСО, већ недељни лист београдских студената. 

Текстови више нису толико идеолошки обојени, већ се више објављују сервисне информације - где се хранити, где набавити књиге, како се укључити у друштвени живот на факултетима, колико кошта смештај за студенте…

Појављују се и нове рубрике - наука, филмска критика, мода. У Студенту почиње да се објављује криминални роман у наставцима, а на последњој страни укрштене речи.

У то време Југославија је примљена у Међунардни студенски покрет за Уједињене нације, па су честе репортаже о животу студената у европским градовима.

Међу ауторима текстова су Војин Димитријевић, професор Правног факултета, борац за људска права и један од најугледнијих стручњака за међународно право и међународне односе; Никола Милошевић, професор Филолошког факултета, филозоф, теоретичар књижевности, писац и члан САНУ; Мирко Милорадовић, новинар Политике, директор Народног позоришта и издавачке куће Просвета; Лазар Трифуновић, професор на Филозофском факултету, ликовни критичар и директор Народног музеја; Милош Јевтић, новинар Радио Београда; Раша Попов, књижевник, публициста и телевизијски новинар; Милован Данојлић, књижевник, преводилац и члан САНУ, Јован Ћирилов, театролог, драматург, позоришни редитаљ и драмски писац; Мухарем Первић, есејиста, књижевни и позоришни критичар и уредник културно-уметничког програма Телевизије Београд.

Отварају се дискусије о различитим темама - за и против пријемног испита на факултетима, студентским браковима, квалитету студентске праксе, водоничној бомби…

За само 10-ак година излажења после рата Студент је превалио дугачак пут - од морално идеолошког инквизитора до гласила које је постало отворено за различите ставове студентске популације.

Само 10-ак година раније, на страницама Народног Студента критиковале су се студентске игранке на којима се свира џез, буги-вуги, а толерише забрањени трокинг (или трескавац), који квари омладину и води је у сексуалну и сваку другу патологију.

Већ 1955. године велику пажњу читалаца, као и хрпу писама редакцији изазвала је репортажа Драгана Ивковића “Пријатељице ноћи”.

И док су неки сматрали да је то “мирјамовкса, отужна, једнострана и у својој једностраности суштински лажна репортажа о проституцији”, која узроке налази у сиромаштву, породичним и материјано-друштвеним односима” и да јој није место ни на “трибинама далеко нижег нивоа” него што је Студент, уредништво је било другачијег става. Радакција је сматрала да “такве појаве, нажалост постоје”, па се намеће и нужност да се о томе пише и да протест против репортаже не решава проблем, па би било занимљиво чути и друга мишљења о њему.

Овакав став уредништва, отворености редакције према свим друштвеним проблемима, био је увод у златно доба Студента, 60-их година, нарочито у току протеста 1968. године.   

Овај текст настао је  у оквиру пројекта "Од авангарде до нестајања - улога студентских медија у јавном животу", који је суфинансиран из буџета Града Београда, Градске управе града Београда, Секретаријата за информисање