Из историје београдске штампе
23. 02. 2024.
Јевреји, полујевреји и цигани — не долазе у обзир: Жртва паљеница и прождирање (други део)
Колаборационистички листови су већу пажњу посвећивали Јеврејима него Ромима. Постоје барем три разлога, од којих је први неконтролисана жеља фирера да уништи особито Жидове.
Командант града Београда Фон Кајзенберг отворено је писао у „Новом времену” да су главни непријатељи нациста превасходно Јевреји и, као јеврејске испоставе: комунисти и слободни зидари.
Јевреји нису живели изоловани од домаћега становништва, у својим четвртима, већ су били помешани с њим што доводи до додатне заблуде грађана, јер не само што изгледају као остали грађани, већ су им то прве комшије с којима никада проблема нису имали, тако да грађанима окупиране Србије питање како су Хебреји преко ноћи постали симбол зла, не нуди логичне одговоре.
Југословенско‐аустријски писац и новинар јеврејскога порекла Иван Ивањи као сведок тих времена пише да његова породица уопште није била јудео‐религиозна, штавише славили су Божић и Васкрс.
„Ишли [смо] српским пријатељима на славе, јеврејске празнике и обичаје као дете нисам ни познавао”, бележи Ивањи.
На крају, можда и најбитнији разлог, за разлику од Рома, Јевреји су били много битнији фактор у економској и политичкој сфери, поседовали су одређену врсту моћи и, посебно, богатства коју Роми нису могли ни да замисле. Нацисти су и те како бацили око на материјална богатства Мојсијевога народа и на његову финансијску моћ. Утицај и моћ који су Јевреји тада поседовали наспрам Рома може се видети и дан‐данас. После рата, Јевреји су добили своју националну државу и успели су да изграде снажан наратив о свом страдању — који је несумњиво заснован на истинитим догађајима — како би спречили понављање истог.
Готово сви људи на овом свету знају шта је Холокауст, а већина њих зна и шта он представља. С друге стране, колико људи зна шта је Порајмос или, преведно на српски, „Прождирање”? — Мало; што добро осликава разлику у положајима моћи између Рома и Јевреја, који су и тада били присутни, а и данас су се одржали, те отуда не чуди што су се колаборационистички медији на овим просторима више усредсређивали на једне.
Постоје различита гледиша када су почели Шоа и Порајмос. Одређени стручњаци наводе да су они кренули с почецима Хитлерове владавине 1930‐их, а неки сматрају да је после напада нациста на Совјетски Савез 22. јуна 1941. отпичело коначно истребљавање Јевреја и Рома с простора под контролом немачке управе.
У то време, Србија се припремала за устанак против окупатора који је званично почео две недеље после Операције Барбароса, убиством двојице жандарма у Белој Цркви започевши тиме уједно и — осим рата против окупатора — рат Срба против себе самих.
Као што је то случај био и у првим месецима окупације, када су мојсијевци оптуживани за подржавање четника, сада су они искориштени као омаловажавајући фактор већем непријатељу — Совјетима. Тачније, бољшевицима. Окупатор је био упознат симпатијама грађана према словенским народима, поготову према Русима, тако да је водио рачуна да бољшевике наведе као непријатеље, а не Русе, и поред тога што је опште познато да нацисти нису волели ни Словене (штавише, осим Јевреја и Рома, Словени — Совјети, Пољаци и Срби — такође су били жртве геноцида у немачкој Европи.) Према нацистичкоме учењу, иза бољшевика су стајали, наравно, нико други до Јевреји.
Супротно од првих неколико месеци, у овом интервалу значајне расистичке текстове почињу да пишу и српски новинари и колаборационисти. Дан после почетка Барбаросе уредништво „Новога времена” у штампу пушта фељтонизирану књигу „Истина о СССР” збораша Милосава Васиљевића, а као први текст објављен је поговор књиге који је написао Димитрије Љотић.
„Није СССР као друге државе инструмент судбине свога руског народа, а још мање Словенства”, наводи се у фељтону.
„СССР је само државна организација јеврејско‐марксистичке мисли. То је њена тврђава одакле се она спрема да пође у освајање целог света.”
Неколико страница напред, налази се реферат „Улога Јевреја у бољшевизму” — који је вактиле био прочитан на Радио Београду — у којем се масним словима подвлачи да су бољшевизам и јеврејство једнаки.
„Кад је један устао и позвао на одговорност [јеврејске] првосвештенике, чуваре вере у изабрани народ, они су га приковали за крст.” У тексту се — можда намерно — не наводи ко је тај један, али је јасно алудирање на Исуса Назарећанина за чију смрт се вековима колективно окривљују Јевреји као издајице.
С временом, како је рат одмицао било је још оваквих текстова који су желели псеудоисторијом да оправдају геноцид, играјући на религијска осећања хришћанскога становништва чијег су спаситеља наводно Жидови колективно разапели.
У међувремену, окупационе власти су дозволиле покрету Збор покретање свог гласила „Наша борба” који је почео излазити као недељник почетком септембра 1941. године.
Већ у првом броју је Чедомир Марјановић напсао есеј „Јавно мњење и јеврејство”. Свеже постављени министар правде у тексту је повезао и сажео скоро све оптужбе о Јеврејима које су од почетка окупације биле присутне у штампи: да су они згрнули огромно богатство кријући се иза демократског система и демократских институција, да тесно сарађују са масонима, да су поробили руски народ у СССР заводећи тоталитарну комунистичку диктатуру иза које они владају, као и то да стоје иза пуча, односно, насилног свргавања друге Цветковићеве владе 27. марта.
У прва четири броја је „Наша борба” публиковала значајне хушкачке текстове против Хебреја и Рома с чим су се одмах позиционирали као агресвинији лист.
Један од бруталнијих текстова који спомиње и Јевреје и Роме у читавој 1941. години јесте наводно писмо читаоца под насловом „Чудна изложба” које је објављено 21. септембра управо у овом недељнику. Писмо је потписано на име „једног Србина” који је имао блиски сусрет с партизанима у шуми. Он пише да је једва извукао живу главу од „шаролике бестијалне гомиле” која је скупљена с „коца и конопца: пљачкаши, сељачки клуподери, робијаши, итд.” Тој групи тон дају Роми, а предводе их комунисти и Јевреји, пише у писму, те да Жидови стоје на челу сваког партизанског одреда. На крају, он предлаже колаборационистичким властима да их изложе на Теразијама како би се народ видео „своје хероје”.
У истом броју, излази и антикомунистички текст у коме се партизани карактеришу као одрод уз кога иде „искупљени олош” убице, лупежи, нерадници и Роми који „свесном рушилаштву дају ударну снагу, елементарност убилачке епидемије.”
Сам крај лета 1941. године означавао је завршне и дане после којих су спроведени страшни покољи широм окупиране Србије. Чини се да су управо од краја јуна до октобра напади на Јевреје и Роми били најнечовечнији.
Крвава бајка
Премда је обзнана „сто за једног” донета још почетком априла, по овој формули најнемилосрдније се поступало почевши од октобра, а значајну попуну у квоти грађана који би требало бити убијени чинили су Јевреји и Роми. Већину представника ове две групе нацисти су уморили смртном казном, као цивилне заробљенике који пушку током рата нису ни додирнули. Тих дана устанак против окупатора је био на врхунцу, након чега је слабио до коначнога слома, а тада је на ред дошло и обрачунавање са женама и децом ових националних мањина у окупираној Србији.
Велики удео расних напада у том периоду долазио је од извештаја с једне, веровали или не, изложбе. Наиме, средином октобра 1941. окупационо Пропагандно одељење „С”, уз помоћ једнога броја руководилаца Одељења државне пропаганде при кабинету Милана Недића, Збора и других колаборациониста у Београду, отворило је Антимасонску изложбу која се слободно могла назвати и Антисемитска јер, као и у случају с бољшевизмом, за нацисте су масони били јеврејско масло, односно, како је писао Хајзенберг, „лаик би могао да помисли да су тамо изложене само масонске ствари, али зналац је свестан да слободни зидари, јевреји и комунисти врло тесно сарађују.”
Пажња медија за ову „културну манифестацију” била је велика, а свако извештавање била је прилика да се унизе Јевреји и комунисти. Посебно се истакао Лазар Прокић, који је у то време био шеф Одсека за општу пропаганду у окупираној Србији, потписавши опширан коментар у листу „Понедељак”, где пише у име народа и доноси закључак да је српски народ због мојсијеваца и комуниста пропао и да их због тога неће оставити некажњене.
Ако је веровати његовом писању, за 18 дана изложбу је посетило приближно тридесет хиљада људи. Тих дана вођена је велика борба окупатора и колаборациониста против партизана и дражиноваца, тако да су текстови о овој изложби добар канал за пласирање антијеврејске и антикомунистичке пропаганде са циљем освајања симпатија грађана. Читаве стране посвећиване су изложби с мноштвом извештаја и коментара написаних тоном токсичне и расистичке мржње како би се пропагандни ефекти на означене групе дуплирали.
„Понедељак”, који је иначе био седмични подлистак „Новога времена”, 10. новембра је на ударном делу насловне стране објавио извештај Хитлеровога говора приликом обележавања годишњице неуспелога Минхенског пуча, када су нацисти покушали да освоје власт у вајмарској савезној држави Баварској.
Након правдања због избијања рата и отварања фронтова, немачки фирер наводи да иза свих ратних дешавања у Европи стоји „међународни јеврејин” који није опасност само за Немачку, већ и за цео Стари континент.
Две странице касније, овај периодични лист преноси сиже Хитлеровога говора од новинске агенције Рудник у којем су сами издвојили три тачке нарочито значајне за Србе, а у првој ставци је наведено да „у истој мери као и на Истоку врши се сада и код нас покушај да се у нашој земљи створи огњиште нереда, који су организовали јевреји, цигани и пропали елементи, против правних интереса српског народа.”
Ово је још један у низу текстова у којем се у исти кош стављају Роми и Јевреји као ствараоци хаоса у Србији, као највећи непријатељи српскога народа. Као да није било довољно што је у преносу Хитлеровога говора расизму посвећен читав један поднаслов „Јеврејски дуг влада Совјетском Унијом”, већ је овај лист све то подвукао агенцијским текстом.
Као што је наведено, „Наша борба” је за кратко време постала један од офанзивнијих листова под чијом етикетом је изашао велики број текстова с немилосрдним говорима мржње. Од почетка октобра па све до краја године, овај недељник је жестоко нападао и Роме и Јевреје готово у свим бројевима. Највећи део напада на Роме у 1941. години управо долази из „Наше борбе”.
Овај недељник је желео да придобије младе и становништво руралних подручја, те је борбеним текстовима гађао емоције младих и сељака како би створио антикомунистичку ограду у неурбаним подручјима, у којима је су највише били присутни равногорци и партизани.
„Села су згранута кад после окршаја са одметницима прегледају мртве и заробљене комунисте: странци, јевреји и цигани удружени са робијашима и посрнулим нерадницима”, наводи се у једном октобарском извештају.
Роми и Жидови су у овим текстовима приказани као етнички и политички ентитети који сарађују с комунистима у циљу урушавања српских националних интереса и сељака, као једнога од кључних стубова српства.
Почетком новембра „Наша борба” објављује наводне исечке из заплењеног партизанског дневника под насловом „Пљачка, убиства и разврат главне су компоненте шумских оружаних бандита и њихове ’борбе’”, док се у поднаслову Роми описују као „оруђе за терор у Србији”. Из дневника је издвојен и опис Рома у којем се наводи да су они с „дивним одушевљењем” дочекали партизане.
Дакле, Роми су окарактерисани као средство, као пуки неживи објекти, које користе комунисти у свом циљу рушења српских интереса. При томе, из самог исечка одабран је баш део у ком је писац дневника назначио да су их ромски мештани срдачно примили, што поткрепљује исказ из поднаслова да су Роми и комунисти у тесној спрези.
Производња пристанка
Пропаганда се у епохи Другога светског рата није могла разликовати од пукога лагања, мада је у тим временима добила коначан замајац ка општеприхваћеном начину комуницирања, поготову у ратним данима. Текстови о Јеврејима и Ромима у првих осам и по месеци рата, односно, спомињање ових мањина у новинама углавном није имало за циљ дубље залажење у концепт „расе”.
Хебрејима је прикачена колективна кривица за страдање Исуса Спаситеља, умешаност у светске токове новца — богаћења на туђој грбачи — као и завера да кроз комунизам и слободно зидарство желе да владају светом.
С једне стране, њихово присуство у анголаксонском свету углавном је третирано као владање из сенке које диктира америчко‐енглеску политику, с друге стране, они су представљени као предводници и, кроз Карла Маркса, оснивачи комунизма који има жељу да наштети аутономним народима кроз своју интернационалу у којој би, наравно, главну реч водили опет Јевреји.
Другим речима, намера новинара и њихових газди није била стварна едукација становништва (јер се никаквим, осим псеудонаучним, агрументима не би могло доказати нацистичко поимање расе), већ безочно сотонизовање ради производње пристанка читаоца, што у бити и јесте суштина пропаганде — да произведе пристанак.
После напада нациста на Совјете, постојала је намера да се текстови о Мојсијевом народу мало „научније” обраде, али они су чинили мањину од укупне антисемитске пропаганде. У штампи затичемо и много пренесених вести из осталих европских држава у којима се Јевреји сумњиче за рабојништва и ремећење јавнога реда и мира како би се кроз генерализацију негативна осећања прелила и на све остале Јевреје, поготову у Србији.
|
Концепт „расе” се у модерној антропологији сматра застарелим, отуда и писање ове речи под знацима навода. Не постоје људске расе, већ само једна: хомосапијенссапијенс. Разлика у боји коже, телесном и максилофацијалном изгледу или националном пореклу у антрополошком смислу не твори засебну људску расу. |
Што се тиче Рома, површност је још очитија. Они нису сотонизовани из перспективе значајнијег општенегативнога утицаја на српски народ, већ су ниподаштавани на крајње примитиван стереотипан начин — без икаквих макар и псеудонаучних ставова — као зачин за хиперболично представљање политичких противника.
Реч „Цигани” готово неодвојиво је коришћена уз придеве као што су „робијаш”, „олош”, „одрпанац” и слично.
Док су Јевреји, у почетку били означени као сарадници дражиноваца, Роми су искључиво били повезивани с партизанима. Док готово у свим ситуацијама Јевреји представљају унапред нешто лоше, помињање Рома се у неким текстовима било је неутрално. Наравно, и текстови који нису алудирали на учешће Рома у кварењу српскога народа, углавном су имали дубоко стереотипну конотацију. У предрасудном осликавању Рома су предњачили листови за забаву као што су „Бодљивако прасе” и „Коло”, мада их има и у осталој, озбиљнијој штампи.
Већ средином 1942. Године ово питање је сматрано решеним, али је пропаганда против Рома и Јевреја настављена сличним интензитетом барем наредних годину или две.
Нацисти су у окупираној Србији успели да истребе већину људи из ове две популације који су говорили српским језиком, који су се родили и живели у Краљевини Југославији и њеним претечама, чији су преци вековима живели на тим подручјима, који били вековне комшије Јужним Словенима на Балканском полуострву, а све због мржње и псеудонаучнога концепта који никад рационално није био доказан.
„Био сам Југословен”, присећа се Иван Ивањи.
„Јеврејином сам се осећао сам када су ме нацисти због порекла стрпали у концентрационе логоре, ни пре, ни после тога.”
Потомци преживелих мојсијеваца и Рома дан‐данас су значајан фактор у српској јавности, од природних и друштвених наука па све до културе и спорта, а можемо само нагађати колико би данас живело врхунских лингвиста, лекара, спортиста или музичара оданих земљи Србији, да их нацисти тих година у корену нису сатрли.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.