Регион
13. 02. 2026.
„Слава“ црногорског новинарства: Интервјуи са тамном страном!
Постоје тренуци када новинарство престаје да буде јавна служба, а постаје спектакл. Не информација, већ забава. Не истина, већ тржиште. Не етика, већ алгоритам. Црногорско новинарство је, нажалост, у посљедњој деценији више пута показало да зна да пређе ту линију – и то онда када би морало бити најодговорније. Под знаком навода, „прославило“ се кроз разговоре са актерима афера, људи чија имена не симболизују истину, већ скандал, манипулацију, криминал и морални суноврат. Умјесто дистанце – блискост. Умјесто критике – фасцинација. Умјесто јавног интереса – клик.
Случај тзв. „Државни удар“ и разговори са Александар Саша Синђелић представљају парадигму тог проблема.
Умјесто озбиљног истраживачког приступа, добијали смо медијски перформанс. Умјесто анализе контрадикција, добијали смо сензацију. Умјесто провјере истинитости, добијали смо платформу.
Новинар више није био коректив моћи и манипулације – постао је микрофон. Неутрални преносиоци наратива, без одговорности за посљедице. Афера експлицитних снимака и разговори са Мирјана Пајковић додатно су оголили тај модел.
Граница између новинарства и воајеризма потпуно је избрисана. Приватна трагедија, морална компромитација и друштвена патологија претворени су у медијски садржај. То више није информисање – то је комерцијализација људске деградације.
улминација тог процеса долази са случајем Милош Меденица, одбјеглог и осуђеног члана криминалне групе, сина бивше предсједнице Врховног суда Весна Меденица. Умјесто да медији буду продужена рука јавног интереса, институционалне контроле и друштвене осуде криминала, они постају бинарни канал комуникације са бјегунцем од правде. Платформа за поруке. Позорница за нарцисоидни перформанс моћи. Медијски простор као продужетак криминалне културе.
Ту се не урушава само професионални кодекс – урушава се симболички поредак друштва.
Када криминалац, свједок манипулације или актер скандала постаје „саговорник“, а не предмет истраживања, тада се мијења улога новинарства: од контролора – у промотера, од чувара јавног интереса – у сервис приватних наратива, од етичке професије – у индустрију пажње.
Црногорско новинарство тиме не губи само кредибилитет – оно губи идентитет. Јер новинарство није дијалог са тамном страном без дистанце, већ разоткривање те таме. Није нормализација девијације, већ њено именовање. Није хуманизација криминала, већ заштита друштва од његовог ширења. Када медији почну да се такмиче ко ће прије „добити изјаву“ од актера афера, они престају да буду коректив система и постају његов симптом. Дио исте патологије. Исте болести. Исте моралне конфузије.
Најопаснија посљедица свега овога није пад професионалних стандарда, већ нормализација ненормалног.
Када публика почне да прихвата криминалце, манипулаторе и актере афера као „медијске личности“, друштво улази у фазу етичке анестезије. Више не постоји јасна линија између жртве и кривца, истине и лажи, одговорности и спектакла. Зато проблем није у Синђелићу, Пајковићки или Меденици. Проблем је у медијима који су им дали легитимитет јавног гласа. Проблем је у новинарству које је заборавило да није неутрално кад даје простор – јер простор је моћ.
И док се та чињеница не призна, црногорско новинарство неће бити јавна институција повјерења, већ индустрија пажње. Не професија, већ платформа. Не коректив друштва, већ његов одраз у најружнијем огледалу.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.