Регион
02. 02. 2018.
Владе еуропских земаља финанцирају иновације у медијима, а не послушност
Анализа медијских политика проведена у девет еуропских земаља у фокусу је имала укљученост влада у медије и организације које надзиру правила и примјену закона. Трансформација медијског крајолика у Еуропи, која је почела већ крајем прошлог стољећа, у протеклом десетљећу се убрзала. Нове технологије, нови конкуренти и ново понашање медија, пореметили су стари поредак и промијенили правила игре.
Политике су, опћенито, говорећи, споро реагирале. Владе су се – као што им и доликује – нерадо мијешале у питања медија. Но с друге стране, свједочили смо слабљењу напредних медијских екосистема у еуропским земљама. Можда чак и до точке када независно извјештавање више није важан дио демократског сустава. Новинарство се мора редефинирати како би испунило своју улогу надзорника институција и организација. Питање је хоће ли, и како, власти уопће помоћи?
У настојању да уочимо примјере најбољих пракси у подручју транспарентности финанцирања медија, транспарентности процеса, сврхе и критерија јавног финанцирања, дало се закључити да је начин на који еуропске владе финанцирају медије далеко од транспарентног. Наравно, владе раде према прорачунима који су објављени, али у многим земљама би требало уложити велики труд да се сазна точан износ новца којим се, на овај или онај начин, субвенционирају медији. Напримјер, понекад се подршка “крије” у мјерама као што су споразуми са државним поштанским службама.
Дилеме владајућих
Анализа неких од најбољих примјера осигуравања независности одлучивања у државним политикама и пракси финанцирања медија, еволуције медијских тржишта и развоја на пољу новинарских иновација и медијских политика у девет еуропских земаља, показала је да се користе различити инструменти за промовирање медијских иновација. Те разлике се могу објаснити политичком, културном и социоекономском повијешћу и структуром тих земаља. Јасно је да не постоји универзално рјешење. Истраживање је показало да се владе свих анализираних земаља (Белгија, Финска, Њемачка, Италија, Португал, Шпањолска, Швицарска, Низоземска и Велика Британија) суочавају с дилемом требају ли се мијешати у питања која се тичу новинарства јер се плаше да ће угрозити новинарску независност.
Када је у питању иновацијска политика, у већини случајева видимо мјешавину судских, финанцијско-економских и “меких” инструмената (попут потицања размјене знања између медијских кућа). То су примјери директне подршке (субвенције и кредити), али и индиректних мјера као што су порезне олакшице. Дестељећима су се владе осјећале (финанцијски) одговорним за јавне медијске сервисе; у слабо насељеним земљама владе су помагале да се људима осигура приступ новинама. Али развијање политике медијских иновација је релативно нов појам. Њени учинци тек требају бити испитани. Оно што је тим земљама заједничко је чињеница да се медијски крајолик драстично промијенио. Емитери и новине се сусрећу са истим проблемима; традиционалне новинарске организације више нису – или су пуно мање – доминантне.
Као резултат тога, тешко је утврдити ефикасност владиног судјеловања у тржиштима која се брзо мијењају. Већина влада се суочава с истим дилемама: Требамо ли финанцирати традиционалне компаније које очито нису одрживе; требамо ли подржати нове компаније које могу имати мали друштвени утицај. Питања везана за приватност су, чини се, важнија него икад прије и требају ли се владе укључити у “борбу против Фацебоока и Гооглеа”?
Финансирање иновација
Односи између влада и медија опћенито су, као што је и анализа показала, комплицирани. У зрелој демокрацији влада би требала потицати добро информиране, независне медије, иако то није увијек у њиховом најбољем интересу с обзиром на то да медији имају тенденцију критизирања влада и државних институција.
Без обзира на то, многе владе су под притиском да финанцирају медије. Откако постоје радио и телевизија, многе владе финанцирају јавне медијске сервисе. Наравно, требале би гарантирати и чувати независност јавних емитера. Питање је колика је контрола над јавним медијима.
Поред тога, многе еуропске земље имају повијест финанцирања и јавних и приватних медија са позиције одржавања разноликости медија. Оно може да варира од паушалног износа свим новинама у земљама које су тако ријетко насељене да достава новина представља велики трошак (Норвешка), до подршке за комплетно редефинирање новинарства, као што је случај у Низоземској.
Подразумијева се да ова времена захтијевају неконвенционалне мјере. Медији се суочавају са раније непознатим изазовима. Масовни медији више не удовољавају оглашивачима, спремност да се новости плаћају нестаје и већина традиционалних медија има тешкоће да прати нове технологије. Осим тога, чини се да медијима доминирају велике платформе из САД-а попут Фацебоока и Гооглеа. Оне одлучују шта ће видјети који конзумент и на њих одлази око 85 посто комерцијалних онлине прихода.
Традиционални медији требају да се реформирају, али за то немају потребна средства. Нови медији би требали имати простора за експериментирање, грешке и ширење и стога им је потребан почетни капитал и одговарајуће окружење. Ту на сцену ступа политика. Може се рећи да су проблеми са којима се медији суочавају произашли из промјена на тржишту и да их тржиште само треба рјешавати. Такође се може тврдити да су потребне активне политике влада које ће медијима пружити прилику да опстану и пронађу нови екосистем за независно и поуздано информирање.
Различити примјери
Већина влада подржава сустав јавних медијских сервиса. Фасцинантно је колико различите владе имају потпуно различите приступе финанцирању медија у потрази за новим публикама, новим техникама и новим пословним моделима. Владе некада одлучују да не дају никакву подршку, некада имају праву политику, а некада пружају подршку без икаквог фокуса. Владе које подржавају медије, са визијом и стратегијом или без њих, некада су широке руке или дају таман онолико новца колико им омогућава да се претварају да им је стало.
Фландрија (сјеверни дио Белгије) има своју владу и властиту медијску политику. Искрено, “политика” је вјероватно прејака ријеч. Са позитивне стране, може се рећи да влада има великодушна издвајања – склопила је посебан договор о дистрибуцији издања с новинским издавачима. Одупиру се владавини из Бруxеллеса одржавајући БТW (ПДВ) на онлине продукцију од ниских шест посто. Осим тога, износи који се додјељују за иновације су мали, док се необјашњиво високе бројке додјељују за “подршку” (недавно је једном од највећих издавача – Медиахуис – додијељено 900.000 еура, иако Медиахуис остварује веома значајну добит).
Влада у Данској има другачији приступ. Копенхаген даје велику подршку свим комерцијалним новинарским иницијативама, све док те иницијативе циљају на велику публику. Све такве иницијативе се могу пријавити за финанцијску помоћ. Ниво финанцијског доприноса се одређује у складу са величином организације (веће организације добивају више новца). У случају Данске можемо рећи да влада избјегава све врсте расправа тиме што субвенције свима ставља на располагање. Питање је хоће ли таква политика потакнути новинаре да покрену нешто ново. У најгорем случају, традиционални медији ће једноставно добити још времена прије неизбјежне пропасти.
Премда увијек има простора за критику, низоземски приступ наизглед има више предности. У посљедњих седам година за иновације и „посебне новинарске пројекте“ издвајало се мало новца (мање од три милијуна еура годишње), али тај новац је добро утрошен и помогао је да се створи окружење у којем су се промијенили ставови, гдје старт-уп подузећа имају прилику за развој и гдје “вјетар промјене” допире и до традиционалних медија и до нових предузетника.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.