Насловна  |  Актуелно  |  УНС вести  |  Истраживање УНС-а о убијеним новинарима: Пуцњи на Сашу Колевског и Горана Пејчиновића и њихова смрт на крају рата у БиХ
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

УНС вести

08. 03. 2023.

Аутор: Бранимир Ђуричић Извор: УНС

Истраживање УНС-а о убијеним новинарима: Пуцњи на Сашу Колевског и Горана Пејчиновића и њихова смрт на крају рата у БиХ

Сниматељ и возач Радио-телевизије Републике Српске Саша Колевски и Горан Пејчиновић убијени су 23. септембра 1995. године на радном задатку на ратишту Озрен у обиљеженом новинарском возилу. Починиоци злочина, припадници такозване Армије БиХ нису откривени

Августа и септембра 1995. године Војска Републике Српске је била у дефанзиви.

Изгубила је контролу над Петровцем, Крупом на Уни, Јајцем, Мркоњић Градом, Санским Мостом, Возућом, јужним падинама Озрена...

Војске Хрвата и Бошњака су се приближавале Бањалуци и Приједору.

Екипе Радио-телевизије Републике Српске свакодневно су одлазиле на прву линију фронта, неријетко из тих градова излазилe само два или три часа прије њиховог пада, као што се десило у Шипову.

Да извјештачи иду на Озрен,  на којем је пала Возућа,  а њени војници се из окружења данима пробијали према Петрову и Добоју,  одређено је у вечерњим часовима 22. септембра.

Екипу је предводио искусан ратни репортер, неколико пута рањаван на радном задатку, Раде Малешевић.

У возилу које је на предњем вјетробрану имало новинарску ознаку у тренутку напада пјешадијским оружјем били су новинар Радио-телевизије Републике Српске Раде Малешевић, сниматељ Саша Колевски, возач Горан Пејчиновић и водич Душко Катанић из озренског Петрова. Малешевић и Катанић су се спасили искачући из аутомобила.

„Одлазак на терен је каснио јер није било довољно горива у телевизијском аутомобилу. Каснили смо најмање сат. 

Отишли смо у Прес центар Првог крајишког корпуса Војске Републике Српске по неопходне дозволе за снимање прилога са ратишта на планини Озрен које сам дан раније изабрао за одредиште како бисмо снимили жестоке борбе.

Као и сваки пут, отишли смо до тамошње команде надлежне јединице.

Упутили су нас ка врху Озрена уз тврдњу да је пут са сјеверне стране безбједан.

Одредили су и мјештанина да нам покаже терен.

Понудили су нас, око 11 часова ручком, али смо се захавалили да бисмо што прије завршили задатак“ свједочи Малешевић.

Малешевић је, каже, сједио иза сувозача водича Душка Катанића, сниматељ Саша Колевски иза возача Горана Пејчиновића.

С десне стране макадамског пута је било узвишење, лијево стрмина дубока 40-ак метара. Возили су се ка положају Војске Републике Српске који је водич добро познавао.

Напад

„У једном тренутку угледао сам десетак војника који су се кретали путем према нама. Неки од њих су имали зелене траке око главе. Кад су нас видјели одмах су запуцали.

Гледао сам како меци пробијају хаубу, нешто као кад се кокице пеку, на десетинама мјеста су биле рупе од метака, један ми је пролетио поред главе. Отворио сам врата и бацио се на земљу поред возила“, описује Малешевић.

Водич Катанић каже да је тај терен одлично познавао и да је био пренеражен кад је умјесто српских, на 50-ак метара на чистини испред аутомобила видио бошњачке војнике.

„Одмах су запуцали. Видио сам да је возач погођен. Ја сам од полупаног стакла добио расјекотину, лила ми је крв из образа. Кад сам уочио да нам се приближавају, искочио сам из аутомобила и побјегао уз обалу“.

Малешевић се примирио на тлу са намјером да се у погодном часу баци низ стрмину и потражи спас у ниском растињу и потоку.

„Све вријеме су пуцали на нас. Поред мене је лежао возач Пејчиновић, ослоњен на лактове, крвав. Дозивао ме и говорио да је рањен, да му треба помоћ.

Како да му помогнем!?

У тим секундама чуо сам бошњачке војнике који, док нам прилазе,  говоре да хоће да нас ухвате живе. У том тренутку сам одлучио да се бацим у провалију, да по сваку цијену избјегнем заробљавање.

Док сам трчао, боље речено летио, пуцали су рафално, па је право чудо како ме нису погодили. Један метак ми је пробио кошуљу.

Одатле сам сатима потоком бјежао ка Петрову.“

Малешевић каже да у том метежу није видио шта се десило Колевском, а да је Пејчиновић био рањен и жив.

Потврда кобне чињенице

Мјесецима су породице и колеге добијале информације да су Колевски и Пејчиновић живи, да су у затвору у Тузли и да ће бити размијењени.

Нада и агонија трајали су двије године. У међувремену су из Тузле размијењени сви српски војници и цивили заробљени на Озрену, па је нада ишчезавала.

Горанов отац Драган Пејчиновић је октобра 1997. позван у Добој на идентификацију тијела. У току обдукције је потврдио да је ријеч о сину.

Трајче је идентификовао и сина Сашу сахранио 21 мјесец након што га је посљедњи пут видио живог.

Истрага без резултата

Упркос неспрестаним притисцима чланова породица, колега, институција и удружења из Републике Српске и појединих међународних организација, истрага о починиоцима злочина није помјерена са почетне фазе.

Свједок злочина Малешевић каже да га никад нико од истражилаца није позвао да узме званичан исказ.

Ни са породицом Пејчиновић нико од представника правосудних институција није контактирао.

Трајче Колевски је тек 2017. године дао исказ инспекторима Министарства унутрашњих послова Републике Српске који је прослијеђен Тужилаштву БиХ.

Чланови породица кажу да добијају искључиво одговор да је истрага у току. Један од истражилаца рекао им је недавно, директно,  да је мала вјероватноћа да ће убице икад бити откривене и кажњене.

Одговори на фотографијама

Пријатељ породице Пејчиновић, приватним везама, дошао је у посјед фотографија на којима су тијела Саше и Горана, по свему судећи, снимљена непосредно након напада на њих.

Видио их је и Малешевић.

„На фотографији је Гораново тијело поред аутомобила, у положају у којем сам га посљедњи пут видио.

Изнад аутомобила, у сједећем положају,  уз дрво је наслоњено беживотно Сашино тијело. Скинута му је мајица, превијен је у предјелу груди, али су те ране, нажалост биле кобне.“

Чланови породице и колеге питају се како је могуће да нема напретка у откривању и кажњавању особа које су пуцале на возило обиљежено прес ознакама и убиле Сашу и Горана, ако је познато која је јединица тузланског корпуса била на том мјесту и ако је на том одредишту у тренутку напада или непосредно послије њега био и фоторепортер чији идентитет није тешко утврдити.

Горан и Саша кобног дана нису требали ићи на Озрен

Да екипа иде на озренско ратиште одлучио је вођа тима, новинар Малешевић. Организатор РТРС-а је, сходно протоколу, одредио возача и сниматеља. Првобитно одређени возач и сниматељ су у току дана јавили да нису у могућности да иду на задатак.

У вечерњим часовима Саша и Горан су обавијештени да ће они ићи. И овога пута су без ријечи прихватили.

Малешевић каже да се непрестано преиспитује да ли би ова трагедија била избјегнута да су из Бањалуке пошли на вријеме,  да нису каснили сат због недостатка горива. Пита се да ли је требало да пристану на понуду војника у Петрову да прво ручају, па се упуте ка висовима Озрена.

По Малешевићевим сазнањима, бошњачка војска је српске линије пробила баш у тим тренуцима док су он и колеге били у Петрову, и српски војници нису имали времена да радио-везом команди јаве да на том друму више нема припадника ВРС.

Злослутан предосјећај мајке

Сашина мајка Гина каже да се на дан његовог нестанка чудно осјећала.

„Била сам узенемирена тај дан, субота је била, сјећам се. Правила сам ручак, очекивала да и Саша стигне. Како није дошао у очекивано вријеме, помислила сам да се након терена задржао у граду са колегама, јер се то често дешавало.

Међутим, нешто ми није дало мира. Покушала сам да пеглам веш, али сам се, као никад у животу, без објашњења почела трести. Прилегла сам мало и лоше сањала, па сам се брзо пробудила у кошмару“, сјећа се Сашина мајка сваког детаља.

„Предвече је код нас на кафу дошла комшиница, чудно се понашала и очи су јој биле сузне. Помислила сам да има проблема и да није пристојно да је питам чиме је оптерећена, ако сама не каже.

У једном тренутку предложила је да обије попијемо нешто за смирење, али нисам пристала јер сам се добро осјећала, барем сам тако мислила. Тек касније сам сазнала да је комшиница чула вијест да је Саша нестао, али није смогла снаге да ми то саопшти.

Тек ујутру телефонирао нам је кум и рекао да се Саша и Горан нису вратили са задатка на Озрену и да је на њих пуцано.“

Одликовања и спомен плоче

Сниматеља Сашу Колевског постхумно је, 2021. године, одликовала предсједница Републике Српске Жељка Цвијановић.

Сашино име налази се на списковима убијених новинара светских новинарских организација и у УНС-овом Досијеу заједно са Горановим.

Радио-телевизија Републике Српске је поставила спомен обиљежја погинулим колегама на улазу у РТВ-дом у Бањалуци и на мјесту страдања на Озрену, гдје је данас административна линија између Републике Српске и Федерације БиХ.

Фото: РТРС

Ко су били Саша и Горан?

Саша Колевски је рођен је 1969.  Отац, Трајче, официр  ЈНА купио му је камеру 1990. године да, како каже, научи занат и заради за џепарац.

Након првих ратних сукоба у Хрватској, један од дописника Радио-телевизије Београд Остоја Барашин позвао га је да заједно снимају извјештаје са ратишта.

По оснивању Телевизије Бањалука, касније Радио-телевизије Републике Српске, засновао је радни однос. Колеге га описују као изузетног професионалца и особу највиших врлина.

Отац Трајче, Македонац, официр ЈНА, имао је опцију као сви његови сународници да напусти зону ратних дејстава у БиХ. Одбио је да се пресели у Македонију, а и Саша се, каже, изричито противио опцији да напусти своју Бањалуку.

Ратни сниматељ РТРС-а Бранко Лазић сјећа се колеге Саше Колевског као особе без мане. И то је уобичајено сећање међу сниматељима, возачима, уредницима и новинарима.

„Био је за примјер. Пристојан, дружељубив, изузетан човјек. Сви, баш сви новинари, вољели су с њим ићи на терен. Никад није одбио задатак, док је већина нас искуснијих сниматеља, искрен да будем, имала колеге са којима је радије ишла на задатке, а неријетко су се знала и спорјечкати са њима. То се Саши није могло десити.“

Упознали су се почетком 1992. кад је тадашња Телевизија Бањалука, претеча РТРС-а, објавила позив да се јаве они који имају камере, без обзира на то имају ли вјештину снимања. „Саша је донио своју камеру,  било је ту још неколико колега који су похађали обуку. Обука је кратко трајала. Основ су им пренијеле колеге које су раније радиле на Телевизији Сарајево у тамошњем или бањалучком студију. Не дуго послије тога Саша је почео самостално да ради посао камермана у студију, потом и сниматеља на терену.

Повремено погледам прилоге у којима око њега и новинара фијучу меци, то се чује у прилогу, а они присебно и храбро настављају даље и не помишљајући да се удаље са таквих позиција.“ каже данашњи уредник Документарног програма РТРС-а.

Са Сашом, као и осталим сниматељима, био је даноноћно. „Ми смо, практично, све вријеме били у згради Телевизије. Чекајући нови задатак, али и у слободно вријеме. Та зграда је међу ријеткима имала електричну енергију, па смо ту гледали телевизијске програме, филмове, играли шах и карте, а не да одлазимо кући на тих неколико сати колико смо добијали слободно.

Наравно, знали смо и попити. Неки су по доласку са ратишта пили коју чашицу више да би потиснули трауме од призора које су видјели. Саша је и у томе имао мјеру коју никад није прелазио. Ма, момак без мане... стварно не знам шта бих друго могао да кажем.“

Горан Пејчиновић је рођен 1972. године, по избијању ратних сукоба у Југославији, позван је да ослужи војни рок у Југословенској Народној Армији. Служио је у Хрватској, свједочио ратним сукобима, по повратку у Бањалуку је постао возач ратних извештача и одлазио на задатке на најопаснија мјеста. Према ријечима колега, увијек је био спреман да помогне, беспоговорно је извршавао задатке.

Био је ведрог духа, па је колеге у згради Телевизије, како кажу, прилично изненадило да је по поласку на Озрен био нерасположен као никад раније.

Коментари (0)

Остави коментар

Нема коментара.

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси