УНС вести
29. 04. 2024.
Досије УНС-а о убијеним новинарима – Зоран Амиџић, Борa Петровић, Дејан Милићевић и мобилисани Сретан Илић страдали су 9. октобра 1991. године на Банији
Сећање на шабачку екипу: Прича о мом Зорану
За Досије УНС-а говорила је Снежана Амиџић, супруга шефа дописништва РТС-а из Шапца Зорана Амиџића
Зоран је завршио историју. Њега то уопште није занимало. Желео је да студира режију. По завршетку факултета почео је да предаје у гимназији у Шапцу.
Одувек је волео новинарски позив и чим се указала прилика прешао је у телевизију. Јова Шћекић је био тада главни. Чула си за Јову Шћекића. Онда су припремали овде људе, дописнике. Ишли су на семинаре. То је све озбиљно рађено.
Одрастао је у честитој породици. Отац му је био јако праведан. Није тражио ништа за себе. У рат је отишао са 17 година. У рату је погођен у ногу. Онда је био у Београду на лечењу и ту је дошла моја свекрва. Из Црне Горе стигла је у Београд. Завршила је медицинску школу. Ту су се и упознали, док се лечио, заливајући терасу, заволели и узели. Зоранов отац је носио ту ципелу. Имао је доста краћу ногу.
По други пут за Банију
Мој Зоран је, како да ти кажем, човек који је одрастао у породици у којој је тата био комуниста. Као и сви ми што смо у то време били. У таквој атмосфери је стасао. За правду. Важно је бити праведан, чист. Он је био такав. Тако је и васпитаван.
Кад смо причали са сином Зоран и ја, а он је тада похађао гимназију, шта ће да студира он је рекао: "Слушај мама, ја ту твоју физичку хемију немам намеру да студирам, нити хемију, физику, ја хоћу новинарство".
А, мој Зоран каже овако: "Док сам ја жив ти то нећеш студирати".
А знаш зашто је он то рекао? Што би мислили људи да он има неку протекцију пошто му је тата новинар. Ето видиш.
У то време радила сам у „Зорки“.
Овде су у телевизији имали караван, неку старудију, њихов службени. Први пут су ишли са београдским аутом. Око петнаест дана пре тог одласка 7. октобра 1991. године су ишли.
Сећам се да су у граду у то време почели да нам прилазе људи и питају када ће поново новинарска екипа ићи да извештава са ратишта.
Заустављали су нас. И које знамо и које не знамо. Овако би рекли: "Амиџа, када ћеш ићи поново?". Просто сам у њиховим очима видела оно да га терају да иде, попут "ти си ту, а наши су тамо, када ћеш ићи поново". То је било свако друго питање. Веровали су Зорану.
Резервисти из Шапца били су на Банији у то време.
Одлучили су поново да иду. Мислим да је други пут требало да иде Зоран Бркић, али се нешто догодило, па је онда Зоран. И он је био сигурнији. Први пут се плашио. А ово други пут иде тамо где су били. Тамо је наш гарнизон. Први пут кад су били дали су им заштитно возило пицгауер, како се зове. И каже кад то возило иде не сме да се усуде да тако нападну. И сад је мислио све ће бити исто.
Кад су дошли тамо нису им дали то возило, него сео Сретан Илић, резервиста, рекао је "нека, ја ћу ићи с њима". Тако је он човек ишао. И још нешто. Није писало на ауту „прес“. Био је бели голф. Мислим да је то РТС-ов ауто. Нисам сигурна.
Није ми говорио куд иде
Мој Зоран је... Сада ћу да ти кажем. Када је била пуцњава у Борову селу, први пут, био је тамо. Он мени није хтео да каже где иде. Када је био тај прилог на телевизији. Он стоји иза тих кућа одакле пуцају и пуцају на њих. Ја сам се престравила. Па каже "да сам ти рекао ти би се уплашила".
Онда је исто био на скели из Војводине ка Хрватској. Не знам шта се ту догађало. Да ли су избеглице прелазиле. Не знам.
То јутро, 7. октобра 1991. године, кренули смо колима заједно и овде до позоришта дошли. И ја сам га питала: "Па, је л' баш мораш да идеш?", дословце се сећам. Није рекао морам. Али је рекао: " Знаш да ми је то обавеза". И ту смо се поздравили. Он је отишао пешице до редакције. Ја сам отишла колима на посао. Ми смо се, мислим, око 7 разишли.
Чули смо се пре него што је кренуо. Око 11 сати. Рекао ми је да нису још кренули из Шапца, да још пакују и те пакете. Рекао је да ће се јавити кад стигне. И јавио ми се увече: "Ево у хотелу „Босна“ сам. Ту је Бранко Станковић, он се враћа, а ми ћемо наставити".
Баш сам рекла, јој, чујем од мојих техничарки, где сам радила, а били су им мужеви тамо и браћа, кажу ми: "Јој, звижде меци са свих страна". Бар тако су њима причали резервисти. Он каже: "Ма, не брини ништа, ми се сутра јављамо", то су биле задње речи, "у Двору на Уни нашем том штабу", ваљда се тако зове - штаб, "и од њих ћемо добити пратњу".
Он је очекивао да имају исту пратњу као и први пут, то возило, пицгауер „и онда идемо у обилазак. Ништа не брини.“ Ето, то су биле...
Био је ауто препун пакета
Слали су преко њих људи пакете својима. А и снимали су што више, јер нису објављивали само на „великој телевизији“ него и на локалној, шабачкој телевизији.
Тамо је пуно касета снимао. Трудио се да на сваком пункту сними што више Шапчана. Бар кад је био први пут. Једно је био прилог за РТБ, а друго је било емитовано у наредним данима по више сати на локалној телевизији.
Да виде људи своје. Да су живи.
Бранко Станковић је задњи био са Зораном. То вече је седео са Зораном у хотелу „Босна“. Он се враћао, а они дошли. Причао ваљда каква је ситуација. Мислим да је критиковао Зорана што нису имали довољно панцира. Он најбоље зна. Зна Зоран Бркић. Кад су раније ишли.
Поноћ
И онда кад су дошли да нам јаве у поноћ, два униформисана полицајца. Није прошло пет минута од када је отишла полиција, ту је било новинара и колега. Они су већ у четири поподне знали да су страдали. Имали су информацију да су страдали и онда су се састали и договорили ко ће код које породице да оде. Не могу сви на једно место. И они су практично, не знам од колико сати, доле били испред зграде, чекали када ће полиција да јави, па да се они попну. Нема пет минута да су дошли после полиције. Ту је било и колега из Гласа Подриња и других људи.
После тога, ја се не сећам, ни ко је дошао ни ко је прошао.То ми је остало...
Сахрана
Сахрана је била овде на тргу. Цео Шабац је изашао на сахрану. Јер то је ипак велика група. Пуно познаника, пуно родбине. Незапамћено. Ишли су камиони отворени, носили сандуке. У свакоме је био по један сандук. Ми смо мало ишли пешице, па су нас онда део превезли. И онда на гробље. Мене су питали да Зорана сахране у Алеју заслужних грађана.
„Не, ако можете да ми учините, сахраните га поред родитеља", то сам рекла. Јер има ту гробница његових родитеља, а ту је био забрањен нови ред да се прави. И хоће. И онда су и за осталих троје исто то урадили. Тако да су они сви у низу сахрањени један за другим. Један споменик је урадио Шапчанин, уметник.
И онда и одлазак у телевизију у Београду. Ми смо били као мумуфицирани.
Па пошто је био рукометаш оформили награду Зоран Амиџић. Потрајало је годину дана. И тако. После све знаш како је било.
На РТС-у је ишао прилог од неколико минута, а на локалној телевизији је пуштано два три сата.
Колико ја знам нико није из РТС-а посебно истраживао. Одмах после погибије био је прилог где су били снимци са места где су страдали.
Добијао је постхумно награде, знаш како то већ бива. Деца су примала стипендију од телевизије.
Текст после убиства – хрватски таблоид Слободни тједник
Наслушала сам се прича из „поузданих извора“. Убио их онај, убио их овај... Било је по новинама верзија и верзија. У извештају страдали на путу између Глине и Петриње, у толико сати. То је био извештај.
Узели су Зоранову ташницу са документима. Узели су они и камеру, чини ми се, и неколико касета. Али једна касета је снимљена остала, коју нису узели.
Текст је објављен у хрватском недељном таблоиду "Слободни тједник" у ком су објавили Зоранову фотографију у дресу.
Звао је у "Слободни тједник" Зоранов пријатељ Божић. Он је умро. Био је Шапчанин који је у Немачкој имао фирму за пластику. Добро смо се знали. И мој Зоран је желео увек да представи наше људе који су успешни тамо, а не само да су комуналци. И он је обилазио такве људе и правио репортаже, пуштао је овде и ишло је на РТС-у.
И тај Божић, кад се то чуло и он је дошао, не знам како, до текста. Ми одавде нисмо могли да се чујемо с Хрватском. И он је из Немачке звао Слободни тједник. И тражио је Јову Кубуру који је био потписник текста. И онда му се јавио. Као из Немачке зове човек. Можда је говорио и немачки. Не знам тај детаљ. Углавном, кад му се јавио питао је одакле теби те ствари које си написао нетачно о новинару Зорану Амиџићу и екипи. Јао, па господине, ја немам појма, мени је уредник, тако је рекао, уредник, дао већ написано да само потпишем. Онда су прекинули везу.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.