УНС вести
14. 05. 2025.
Како је Богдан Тирнанић писао о НАТО бомбардовању РТС-а
У ово време, пре 26 година, бомбардована је Савезна Република Југославија. НАТО је агресију почео 24. марта. Прекинуо је 10. јуна. Водећи медиј, Радио-телевизију Србије, погодио је бомбом у два сата и шест минута после поноћи 23. априла 1999. године. У Абердаревој улици у Београду НАТО је тада убио 16 медијских радника.
Зграду Телевизије Нови Сад НАТО је срушио 3. маја. На Мишелуку нико није страдао у дану када се обележавао Светски дан слободе медија.
Новинар Богдан Тирнанић у књизи „Кратак курс умирања“ (Прометеј, 2005), својеврсној филозофској причи о медијима, писао је и о РТС-у, ког је најјачи војни савез прогласио за „легитиман циљ“ јер је „пропагандна машина“.
Ако се узме теза Јозефа Гебелса, нацистичког министра пропаганде, да више пута убедљиво поновљена лаж постаје истина, написао је Тирнанић, и да се таквом разумевању пропаганде дода реч машина, због модерног развоја медијских технологија, те прогласи РТС за „пропагандну машину“, то би, у најмању руку, морало да значи како су се са београдске адресе Таковска 10 понављале неке лажи с претензијом да оне буду прихваћене као истине. И, да је то, ова телевизија, чинила убедљиво.
Елем, ако је тако, пише Тирнанић, онда не може бити истина да су чланице НАТО пакта напале СР Југославију.
„Није такође истина да су срушени новосадски мостови, да је погођен путнички воз, да је побијена колона избеглица и да је једна трогодишња девојчица убијена бомбом од `сто кила` док је пишкила на ноши. Коначно, није истина ни то да је РТС порушен“, написао је Тирнанић у поглављу „Рат као жанр“.
Запитао се, затим, шта смо то онда данима гледали на овој телевизији.
„Јесу ли они пламенови што злослутно лижу ноћно небо били део некакве `виртуалне стварности`? Да ли су оне силне рушевине и они лешеви `симулакрум` што га је произвео неки нови Волт Дизни или неки овдашњи Џорџ Лукас?“
Тирнанићев одговор је не.
„Напад на кућу у Таковској као на `пропагандну машину` уследио је отуд што више пута убедљиво предочена истина не може постати лаж“, написао је он.
Констатује да је оно што је НАТО пројектовао као своје истине било лако демантовати, али да те тобожње истине нису ни имале амбицију да буду потврђене.
Тирнанић у овом делу наводи да када то пише мисли на убиство лидера косовских Албанаца Фехмија Аганија, што се, каже, касније и догодило, али у потпуно другачијем контексту, паљење куће Ибрахима Ругове.
„Трактори из оне избегличке колоне били су, као у знаном кинеском вицу, заправо летећи тенкови, све Албанке су силоване (...), а свако ко зна да машући рукама узлети до висине од 50.000 метара може својим очима да се увери у постојање многих масовних гробница диљем Косова“, написао је Тирнанић.
Те, како каже, НАТО истине, ваљало је примити „здраво за готово“.
„Отуда оне никада нису биле подржане сликом, визуелним доказом. Њихова медијска суштина, односно суштина њихове медијске презентације беше унапред ограничена само на вербални исказ `овлашћеног лица`, некаквог портпарола“, пише Тирнанић.
Позива се даље на британског премијера Тонија Блера за ког наводи да је критикујући тамошње електронске медије уједно и тражио да се „одупру идеји да нешто није вест уколико није забележено телевизијском камером“.
„Ако извештаји са лица места једини постају вести, онда је то далеко од свеобухватне слике“, позвао се Тирнанић на овај Блеров цитат.
Ово нас, пише затим Тирнанић, води парадоксалном закључку да је рат који је НАТО водио против СРЈ, који јесте и „медијски рат“ уоквирен телевизијским екраном, пројектован и као рат против телевизије као медија.
„То је потпуно нова ситуација у историји медија и историји цензуре“, написао је овај новинар.
Оваква стратегија, износи Тирнанић, где је телевизија „требало да буде сведена на ниво `радија у боји`, својеврстан је повратак у медијску епоху др Гебелса“.
Гебелса би, пише Тирнанић, сигурно запањио „до бола сиромашан спектар изражајних средстава већине западних телевизија: све што се тамо, углавном, могло видети јесте сукцесивни низ досадних средњих планова са нечијом фотографијом из личне карте која говори. Она говори о нечему што се догодило на другом месту и у друго време. Тако испаде да је телевизији намењено да буде на другом месту и у неко друго време у односу на сам рат“.
Он констатује да се то дешава у времену када је телевизија као медиј на врхунцу.
„Ако слике нема, лаж може да прође као истина“, констатује Тирнанић.
Има и нечега што је још горе, додаје затим, а то је да „мада формално долазе као последица нечега што се већ догодило, рецимо `колатерална штета` ракетирањем путничког воза или колоне избеглица, лаж портпарола Шеја и сличних је окренута будућности“.
„Ова лаж има претензију да створи један реалан свет који ће бити `истинит`, лаж о хуманитарној катастрофи служи да се хуманитарна катастрофа збиља произведе“, написао је Тирнанић.
Он пише како преноси брифинга НАТО портпарола чине да телевизијски гледалац остане равнодушан, због тога што имају „вербалну димензију“ која „рат чини практично непостојећим. Он је пука симулација. Нигде лешева, нигде крви, нема рушевина“.
Тирнанић пише да је унапред изгубљен онај медијски рат „који се на телевизији води против слике, против њеног присуства на месту догађаја у време када се `ради радња`“. Да се и Тед Тарнер, оснивач СиЕнЕн-а, због тога „изјаснио против агресије на Југославију“.
„Слика је, међутим, постојала. Она је долазила из Београда“, пише Тирнанић.
Британским телевизијама, наводи он даље, тадашњи премијер Тони Блер замерио је што дају превелики значај извештајима дописника из Београда, који су, према његовом мишљењу, били цензурисани и приказивали само оно што југословенске власти желе да буде виђено у свету.
„Када би било места цинизму, могло би се закључити да је грех РТС, која је непрекидно емитовала призоре стварне катастрофе, у њеној `застарелости`, у томе да не схвата како је точак (медијске) историје окренут уназад, што је, са становишта одвијања историје света, разумљива `колатерална радња`. Али РТС није имала излаза. Њој се, на несрећу, догодило баш оно што је најмање желела“, написао је Тирнанић.
Тирнанић даље пише да „они који су се вратили у медијско доба Јозефа Гебелса (а, такав је повратак одређено `стање духа` у коме наш доктор васкрсава), оптужили су РТС за `гебелсовски грех`, тврдећи да, као `пропагандна машина` режима, подржава илузије својих гледалаца о овом рату, и то тако што им презентује призоре њихових сопствених страдања“.
„Али, тим гледаоцима такви призори уопште нису ни потребни. Они то доживљавају на сопственој кожи. Нико није толико луд да губи време чекајући директан телевизијски пренос сопствене погибељи, већ трчи у склониште“, пише Тирнанић.
Закључује, затим, да је бомбардовање зграде РТС-а, и других овдашњих телевизија „било у циљу посредног цензурисања тих (западних) телевизија, које су `реемитовале` материјале из Београда“.
Овај новинар констатује да „није ствар у томе да се власници и уредници наречених телевизија у односу на рат постављају објективно, истинито, чак критички, него у томе да сама телевизија, ако је у складу са сопственом медијском природом, ако користи своја технолошка својства, говори против рата, приказујући га прљавим и производом опше лажи овог света“.
„Људским животима је плаћен доказ да је РТС, коју су њени сопствени претплатници до јуче свакако (погрдно) називали, била у једном тренутку најмоћнија на свету, прва која је `убијена` зарад истине која никако не може постати лаж и зарад лажи која никако не може постати истина“, написао је Тирнанић.
Тако је, сматра он, „у смрти једне телевизије, истина опет победила“ и „то је горка истина о свету у коме живимо“.
„Али је, да се не лажемо, све дошло на своје место чим је бомбардовање престало. РТС је опет најгора телевизија на свету!“, завршава сегмент 10, поглавља „Рат као жанр“ у књизи „Кратак курс умирања“, Богдан Тирнанић.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.