УНС вести

„Не можемо констатовати да је постојећи механизам правне заштите делотворан. Није смањено, нити битно ограничено страдање новинара, али ни различите злоупотребе овог позива у корист оружаних снага у сукобу“, наводи Пушица.

Овај адвокат сматра да треба донети посебну конвенцију којом би се ефикасније штитили новинари у ратним подручјима, а паралелно са тим установити и нову криминализацију медијског рата и агресивне ратне пропаганде.

На питање о кажњавању одговорних, поготово када је у питању Појас Газе, Пушица каже да је Палестина, на чијој су се територији догодила страдања, ратификовала Римски статут и да је Међународни кривични суд установљен Римским статутом, са седиштем у Хагу, надлежан за суђење, док би за кривични прогон била задужена канцеларија тужиоца, такође образована при овом суду, уз претпоставку да за тако нешто постоје докази. 

„Овде не можемо запоставити ни односе силе и права, те евентуалне политичке утицаје САД и самог Израела на политику кривичног гоњења за кршења међународног ратног права, јер се од стране ових држава константно пружа отпор идеји међународне правде и посебно Међународном кривичном суду“, каже за сајт УНС-а Пушица.

Подсећа да је овај суд покренуо механизме и да су у току истраге због злочина почињених у сукобу Израела и Палестине.

Која категорија новинара ужива посебну заштиту на ратишту?

У Зборнику који је изашао крајем прошле године Пушица, позивајући се и на друге правнике из Србије и региона, закључује да садашња међународноправна норматива покрива раније насталу категоризацију новинара.

Тако, посебну међународноправну заштиту уживају ратни дописници и новинари ангажовани у опасним професионалним мисијама у подручјима оружаних сукоба. 

Новије категорије, такозвани интегрисани новинари и извештачи за масмедије који нису новинари, нису изричито обухваћени међународноправном регулативом, и они уживају општу заштиту, као цивили односно неборци, објашњава Пушица.

Ратни дописници, образлаже даље овај адвокат, акредитовани су код једне стране у оружаном сукобу. Они прате њене борбене јединице и извештавају непосредно са бојишта, али не улазе у њихов састав и имају забрану непосредног учешћа у непријатељствима, иако могу бити униформисани.

Међународне конвенције, додаје он, прописују да ратни репортери морају поседовати исправу која потврђује њихов статус. 

Хашки правилник о законима и обичајима ратног права (1907) тражи да новинар поседује исправу војне власти коју прати. Идентичну норму, садржала је Женевска конвенција о поступању са ратним заробљеницима (1929). Међутим, женевске конвенције из 1949. године уз посебне личне исправе (личне карте) додају и услов да ратни репортери морају поседовати и дозволу издату од оружане стране у чијој су пратњи.

„Уколико ратни дописници доспеју под власт супротне зараћене стране, њихов формалноправни статус се изједначава са статусом ратних заробљеника“, наводи Пушица.

Утицај на даљи третман, пуштање на слободу или задржавање, може имати и држављанство заробљеног ратног дописника, односно долази ли из непријатељске или неутралне државе.

У случају рањавања или болести ратног дописника, и у таквим стањима заробљавања, конвенције предвиђају дужност неговања и лечења, уз човечно поступање, забрану њиховог убијања, излагања биолошким експериментима и мучењу...

Новинари у опасним професионалним мисијама

Од 1977. године, пише Пушица, прaвно се препознаје категорија новинара ангажованих у опасним професионалним мисијама.

Објашњење је да је то одговор на масовнију појаву независних новинара који нису били акредитовани код зараћених страна. 

„Ова лица раде за новинске агенције, а са терена достављају писане извештаје, аудио или видео прилоге или се укључују уживо у програм, и то све мимо апарата ратујућих страна, због чега им исте и не издају било какве исправе“, пише Пушица.

Конвенцијско право прописује да ови новинари имају исправу сопствене државе или оне на чијој територији имају пребивалиште, односно оне у којој се налази седиште медија за који раде, као потврду новинарског статуса.

Њихова међународноправна заштита је једнака као сваког цивила. То значи да не смеју бити нападнути од зараћених страна, а држављанство које имају у случају заробљавања може имати утицај да буду „препознати као непријатељски или неутрални цивили“.

Идентична правила, пише Пушица, треба да важе за ангажоване сниматеље, монтажере, преводиоце и возаче, који су део медијске екипе.

Како се третирају аматери извештачи за масмедије?

Интегрисани новинари и аматерски извештачи за масмедије сматрају се новином и немају посебну међународноправну заштиту.

Такозвани интегрисани новинари појавили су се, пише Пушица, током сукоба на Фокландима 1982. године, у Заливском рату 1990-91 и у нападу на Ирак 2003. године. Строго прате јединице једне зараћене стране и са бојишта извештавају потпуно интегрисани у састав једне од оружаних снага у сукобу. 

„У случају заробљавања био би им признат статус ратних заробљеника. Нужно је да у складу са конвенцијским правом поседују дозволу за рад издату од стране коју прате. У случају непостојања такве исправе били би заштићени као цивили“, наводи Пушица.

Генералштаби америчких и британских оружаних снага признају „интегрисаним новинарима“ ад хок статус ратних дописника и у случају заробљавања и третман који припада ратним заробљеницима, пише у раду овог адвоката.

Готово сви који се налазе у зони оружаног сукоба могу данас, захваљујући модерној технологији, снимати и објављивати страхоте рата и страдање цивила, што и видимо данас у сукобима у Украјини и Палестини, али, наводи Пушица, аматери извештачи не уживају посебну међународноправну заштиту.

„На њих се може применити општи режим заштите који важи за цивиле“, наводи Пушица.

На питање шта новинару конкретно значи да ли ће по заробљавању бити третиран као цивил или ратни заробљеник, и да ли у случају да буде убијен статус који има по међународном праву утиче на висину евентуалне казне за починиоца, Пушица каже да прописане казне имају исте или сличне распоне.

„Наравно, убиство било које категорије лица под посебном заштитом представља најтежи облик ових међународних кривичних дела са строжом затворском казном. Међутим, конкретна казна ће увек зависити искључиво од олакшавајућих и отежавајућих околности које су од значаја за одмеравање казне. То је фактичко питање и решава се у сваком конкретном случају“, одговара Пушица.

Убиство екипе РТС-а на Банији

У свом раду овај адвокат анализирао је некажњено убиство новинарске екипе РТС-а на Банији 1991. године, позивајући се и на текстове из УНС-овог истраживања.

„То је случај који је остао неистражен, нерасветљен и логично без адекватне реакције међународног или националних кривичних правосуђа Републике Србије и Републике Хрватске“, наводи Пушица.

Многи случајеви страдања новинара на задатку имали су судски епилог, закључује даље, али не и они из оружаних сукоба „који су се одиграли током низа насилних сецесија република чланица бивше југословенске федерације“.  

О убиству екипе новинара на радном задатку у хрватском медију „Слободни тједник“ писано је као о погибији групе непријатељских шпијуна. То је, сматра Пушица, имајући у виду и „перфидне, дифаматорске и лажне конструкције о разлозима и околностима боравка шабачке новинарске екипе на банијском ратишту, пример злочина против истине“.

Он констатује да је новинарска екипа имала дозволу за посету јединицама ЈНА на том подручју, али је остало нејасно да ли су покојни новинари појединачно били акредитовани при ЈНА као ратни дописници, односно као ратни дописник и његова медијска екипа.

„Од одговора на питање какву су акредитацију поседовали зависио би њихов третман у смислу посебне заштите новинара као посебно заштићених цивила у тренутку када су фактички пали под власт једне стране у сукобу, односно непосредно пре употребе ватреног оружја“, пише Пушица.

Оно што је несумњиво је да се радило о неборцима, да нису предузимали активне радње непријатељства, а и поред чињенице да је у возилу било и једно војно лице (мобилисани новинар Сретан Илић прим. аут.) шабачки новинари нису представљали легалан и легитиман ратни циљ.

„Напад на ова лица и њихово убиство је противправан“, написао је Пушица.

Према међународном ратном праву, које се примењује у овом случају, присутна су сва обележја за квалификацију овог дела као ратног злочина против цивилног становништва. То се односи на тројицу новинара, а у случају убиства мобилисаног новинара који је био у униформи, ради се о кривичном делу ратног злочина против ратних заробљеника. 

„Ствари могу бити мало сложеније уколико су тројица новинара имала статус ратних дописника“, наводи Пушица. 

У том случају, наставља, њихово убиство би представљало кривично дело ратног злочина против ратних заробљеника.

Контекст који надраста злочин против човечности

Пушица се пита да ли у овом случају може бити речи о једној сложенијој и мање познатој оптужби, попут погрома?

„Убиство новинара се није догодило `тамо негде`, ван просторног и временског контекста (...). Овде морамо водити рачуна и о повесном сећању на најтеже злочине извршене над Србима у Независној држави Хрватској, јер је и ова чињеница део баштине тог поднебља и без њеног сагледавања нећемо успети да проникнемо у дубље контекстуалне одлике овог злочин“, наводи адвокат.

Он објашњава да се погром као појам не налази у међународним и националним актима као кривично дело, али да оно што га карактерише води ка међународном кривичном делу квалификованом као злочин против човечности.

„Погром је у суштинском смислу ванредан злочин против човечности“, наводи Пушица.

Обележја овог злочина су, анализира Пушица, да су новинари убијени на задатку, уз истовремено наношење претераних патњи јер је на њих испаљено више од 200 метака из аутоматског оружја, да је извршен из заседе на путу, уз припрему и брзо извлачење починилаца са места догађаја.

„Контекст је у овом случају надрастао ратни злочин против цивилног становништва, или ратни злочин против ратних заробљеника, али и сам злочин против човечности“, пише Пушица и додаје да је „погром прикладнији оквир за квалификовање и санкционисање злочина на Банији“.

На путу Петриња-Глина (Хрватска) 9. октобра 1991. године убијени су новинар Зоран Амиџић, сниматељ Бора Петровић и асистент сниматеља Дејан Милићевић. Мобилисани уредник у Радио Шапцу Сретaн Илић преминуо је на путу до болнице.