УНС вести
05. 07. 2011.
Разговор са Ганчом Савовим - идеолошким диверзантом
Ганчо Савов, бугарски новинар, књижевник и критичар 11 година провео је у комунистичком затвору због љубави према српској књижевности. Осуђен је због „идеолошке диверзије“, а ни данас се не каје и каже да је боље што је 1974. године ухапшен него да је ушао у тадашњу власт, што би се десило да је наставио каријеру у новинама и Академији наука и уметности где је био запослен.
Софија – Ганчо Савов, један од најпознатијих бугарских дисидената у време комунизма данас зачуђује својом крепкошћу и бистрим умом, упркос томе што је прошле године загазио у девету деценију живота. Последњих десет година, до јануара ове године, радио је као професор српске књижевности на Универзитету у Великом Трнову. Тада је доживео инфаркт, па је морао да престане, јер, каже, дуго се путује до Трнова од Софије, где живи, па му је то напорно!
- Преко тадашњег аташеа за културу југословенске амбасаде набављам књиге и штампу, и то објављујем у Народној младости. У Бугарској се, на пример, није могло чути шта Солжењицин говори, а у тадашњој Југославији се то објављивало. Мој рад је побудио пажњу државне безбедности, и почели су да ме прате и прислушкују, а ја то, наравно, нисам знао. Све што сам радио ја сам радио јавно и ни сумњао нисам да то некоме може да смета, напротив, мислио сам да чиним добру ствар и приближавам културе народима две суседне земље – прича Савов за УНС инфо.
Међутим, бугарска државна безбедност није тако мислила. Помно раде на његовом случају и 1974. године бива ухапшен:
- Нисам уопште слутио шта ми се спрема. Одрадили су то тако што су ме послали на службени пут у Чехословачку, а већ на аеродрому су ме ухапсили – каже бивши дисидент.
Шест месеци проводи у истражном затвору у Софији, и оптужују га за „идеолошку диверзију, пропаганду и издају у корист Југославије“:
- Што се тиче пропагнаде, и били су у праву. Ја сам пропагирао југословенску, нарочито српску књижевност. Ништа нисам крио, и сви су знали шта ми је у души – прича Ганчо Савов.
Савов је осуђен на 18 година робије, и упућен је у затвор у Стару Загору, где су у време комунизма робијали политички затвореници:
- Док сам био у истражном затвору у Софији други затвореници су ми говорили да не тражим везу да ту останем, јер су услови бољи у Трнову. И стварно, нико нас тамо није дирао. Радио сам у затворској фабрици намештаја, а потом у библиотеци. Стражари у Загори су имали наредбу да не смеју да нас муче, а у затвору у Софији су нас криминалци бранили од стражара који су хтели да нас туку и који су нам псовали мајку због издаје земље – сећа се Ганчо Савов најтежих тренутака у свом животу.
У комунистичким казаматима систем је уништавао човека. Прекинуо је контакт са пријатељима који нису могли да му долазе у посету. Чак ни шира родбина, нико осим жене и ћерке.
- Ћерка је тада ишла у школу, а жена није могла да нађе посао. Нико није хтео да јој помогне. Ипак, касније се средило, па се запослила – каже Ганчо.
- У тим тренуцима прихватите судбину онаквом каква јесте. Прилагодите се животу у затвору да би сачували разум. Највећи страх ми је уливала помисао да не заборавим оно што знам. Да бих сачувао знање и памет, смислио сам посебну шифру и слао писма кући, да све то остане записано, јер сам се плашио да ћу све заборавити када изађем из затвора – присећа се Савов.
Није хтео да тражи ни помиловање, на које је имао право после девет одлежаних година. Каже да када је човек толико у затвору, онда још година, две и није много. Пуштен је 1985, после пуних 11 година. Ипак, мукама не долази крај. Покушава да нађе посао, али нико неће да га запосли. Супруга се, у међувремену, развела од њега, а преко пријатеља, кога је упознао у затвору, и чијом се ћерком касније оженио, налази посао у занатској радионици која је производила значке.
- Неки пријатељи ми, ипак, објављују текстове под псеудонимом, тако да сам наставио да пишем, што ми је једино било важно – наводи Савов како је сачувао разум.
Сећа се и речи иследника, који му је једном приликом рекао да на писање заборави, јер ће целог живота поправљати намештај, што је у затвору радио. Пред сам пад режима Тодора Живкова затражио је пасош.
- Нисам ни мислио да ће ми га дати, а дали су ми. Прво сам отишао у Србију. У Бугарску сам се вратио два дана пред пад Живкова, и одмах се укључио у демонстарције.
После промена у Бугарској Ганчо Савов је рехабилитован, и судски, и одлуком Парламента која је објављена у Службеном листу. Данас, када гледа са ове временске дистанце, каже да му уопште није жао због свега што се десило.
- Да ме тада нису ухапсили, напредовао бих у каријери и ушао у власт, а то се не би добро завршило. Боље је што је било овако – сумира Савов прошлост. И за будућност, у 81. години, има планове. Каже да ће да преведе још неколико дела српске књижевности на бугарски језик!
Петар Јеремић
Разговор који је колега Драгослав Симић направио са Ганчом Савовим можете послушати на http://www.audioifotoarhiv.com/gosti%20sajta/GancoSavov.html
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.