УНС вести
12. 03. 2020.
Љубиша Ставрић, тихи бунтовник српског новинарства
Реченица која најбоље дефинише некадашњег новинара НИН-а Љубишу Ставрића у ономе што је радио је „Умети поставити себе у односу на околину - то је права слобода“. Њоме је Владимир Мартиновић на јучерашњој комеморацији поводом Ставрићеве смрти описао великог пријатеља, рећи ће „старијег брата“, ког је упознао крајем 1998. године у редакцији НИН-а.
Ставрић је већ био етаблиран новинар када је у редакцији НИН-а дошао Мартиновић и после две и по године заједничког рада, наставили су да се друже, размењују књиге, музику, одлазе у кафане, смеју се и тугују.
„Љубиша је био човек широких интересовања, либералних схватања, алтернативан тип. Волео је живот, упијао га је. Био је бескрајно духовит, продуховљен, готово спиритуалан у неким моментима. Поносни ученик НИН-ове легенде Љубе Стојића, како је истицао“, испричао је Мартиновић.
Мартиновић је подсетио присутне на комеморацији да је Ставрић волео да фотографише и да има колекцију дивних фотографија које је урадио. Затим, на његову посебну љубав према животињама, женки вучјака – Црној, која није имала предњу шапу, а за коју је био изузетно везан, али и на његова пријатељства са режисером Живојином Жиком Павловићем и дисидентима из „вунених времена“: Михајлом Михајловим, Мићом доктором, Миодрагом Милићем, Драгомиром Олујућем, Сташом Зајовић...
„Љубиша је био човек сложене психичке и емотивне структуре. У исто време интелигентан, образован, саосећајан, хиперсензибилан, а често склон осами у коју се склањао уморан и рањен од људи из спољног света “, наставио је Мартиновић.
Мартиновић је позвао пријатеље и колеге да приреде и објаве књигу Ставрићевих текстова које је објављивао у НИН-у у рубрици „Исповести“ како би се одужили њему, његовим читаоцима и онима који ће то тек постати.
Ставрићева пријатељица Сташа Зајовић, координаторка Жена у црном, подсетила је на време с краја 70-их година и њиховог упознавања у СКЦ-у који је био место „плуралне јавности и другости“.
„Љубиша је заједно са нама развијао праксе праве интернационалистичке солидарности одоздо. Солидарности са прогнанима, али првенствено са бунтовницима и бунтовницама са свих меридијана“, рекла је Зајовићева.
У то време, појаснила је Зајовићева, највише су се окупљали око бунтовника из Латинске Америке, људима из ослободилачких покрета Никарагве, Салвадора, Гватемале који су долазили да сведоче о својим покретима и борби.
Зајовићева је говорила о Ставрићевом презиру према сваком национализму и навела да се као човек високих моралних начела гнушао пре свега српског национализма.
„Гађење према национализму било је у складу са гађењем према паланаштву, малограђанштини и зато је описивао гласове одбачених, маргинализованих, презрених. Као прави левичар, сатима ми је говорио о животима људи са маргине, проституткама, хомосексуалцима, лезбејкама, свингерима, разним чудацима“, рекла је Зајовићева и подсетила да је на тим причама радио као сарадник на књизи „Живот у сенци“ Љубе Стојића.
На комеморацији је говорио и Ставрићев пријатељ Драгомир Олујић, који се присетио реченице Мишела де Монтења о пријатељству да је лако бити пријатељ када ти нешто треба и да треба бити пријатељ када ти ништа не треба.
„Љубиша је био такав пријатељ, коме ништа не треба“, казао је Олујић.
Некадашњи уредник НИН-а Слободан Рељић говорио је о значају Ставрићевог рада, рубрици „Исповести“ која је „настала из једне врсте немирења са неким чврстим редом ствари“.
„Неке чињенице, из тада животно важне прошлости, требало је изнети на светло дана“, рекао је Рељић о Ставрићевим „Исповестима“
Описао је чувену кафану „Шуматовац“ као место истине, где су се новинари делили на оне који су за „стање ствари“, што би за Љубишу Ставрића био естаблишмент, и оне који су тихо, али истрајно веровали да је слобода достижна.
„То није данашња подела на власт и опозицију. Данашња подела је постављена на много приземнијем принципу - ког господара више волимо. Жутог или плавог? Црвени нису у моди ових сезона. У тој старој подели било је нечег узвишеног, дубоко човечног, за чим се и данас као жали - да је јавни друштвени интерес изнад приватног и да се за њега вреди залагати“, рекао је Рељић.
Ставрић је уз ту своју природну дискретност и утишаност носио непоправљиву црту субверзивности, указао је Рељић.
„Био је особа која је лично познавала тај побуњени свет. Редакиција је добијала од Љубише те импулсе“, истакао је Рељић и навео да је стари НИН био мејнстрим медиј који није могао бити затрпаван тим приступима осматрања друштва који су неговали Љуба Стојић и Љубиша Ставрић као његов најдоследнији ученик.
„Једна од најпрефињенијих црта тог старог НИН-а је био дух латентног истицања права на побуњеност. Сетиће се неко ко зна нешто из историје НИН-а. Када би својевремено неки ЦК сменио руководство редакције НИН-а због њене непослушности онима који су долазили најтеже је било да докажу да нису део огољеног естаблишмента“, рекао је Рељић.
Он се осврнуо на то да за побуњеност мора постојати лични таленат, што сви који су знали Љубишу Ставрића знају - он је ту црту носио у себи.
Некадашњи уредник у НИН-у Србољуб Богдановић навео је да Љубишина рубрика „Исповести“ не мора да чека проток времена да би достигла документарну вредност, јер је ту вредност имала већ оног тренутка када је објављена.
Оно што је Љубиша у то време радио у НИН-у, а то је интервју у првом лицу, имало је посебан резултат и то захваљујући њему као аутору.
„У то време, а колико видим ни данас не постоји ништа ни слично у српским писаним медијима“, рекао је Богдановић.
Он је указао да је до изузетно вредних исповести познатих људи Љубиша долазио између осталог и због тога што није себе стављао у први план – био је особа лишена сваке новинарске сујете и потребе да истиче ауторско ја.
Љубиша Ставрић преминуо је после краће болести у Ћуприји, 2. марта. Сахрањен је 3. марта у Јагодини.
Комеморација поводом смрти Љубише Ставрића одржана је у Прес центру УНС-а, 11. марта у присуству породице, пријатеља и колега.
Коментари (1)
Остави коментар16.03.
2020.
?
A nigde fotografije pokojnika!
Одговори