Вести
06. 07. 2020.
Прво су дошли по…
Праћење и пажња посвећена суђењу оптуженима за убиство Славка Ћурувије, које се догодило пре двадесет година, добар су тест нашег односа према слободи медија данас. Једно од најбитнијих суђења на европском и светском нивоу када је реч о некажњивости убистава новинара, на локалном нивоу има половично праћење, готово као да је реч о било којем убиству неке познате личности.
А на светском нивоу готово да нема озбиљније организације која је посветила дужну пажњу самом суђењу и ширим импликацијама резултата суђења, укључујући и бригу око тога како ће евентуалне пресуде утицати на степен слобода, некажњивост у случајевима претњи, насиља и на решавање друга два нерешена случаја убиства Милана Пантића и Даде Вујасиновић.
Фондација Славко Ћурувија и Цензоловка су, природно, дали најдетаљније праћење, континуирано и процеса и свега што се догађа око њега. Удружење новинара Србије врло интензивно је такође не само пратило, већ и учествовало у бројним пратећим акцијама. Љиљана Смајловић и ја, као представници новинара у Комисији за истраживање убистава новинара, дали смо колико год смо могли у сведочењу, информисању и ангажману. И поједини новинари као што је Вук Цвијић. Велики део медијске заједнице је пао на испиту. Једноставно није на прави начин схваћен значај овог суђења и за борбу против некажњивости, али и за положај медија и новинара данас.
Сутра, у уторак, почеће заседање судског већа Апелационог суда. Судије су имале довољно времена да се упознају са првостепеном пресудом и доказним процесом. Донеће пресуду по својој савести и надам се да ће бити потврђујућа.
Да ли ће пресуда утицати на бољи положај новинара данас када је реч о претњама и насиљу у Србији?
Плашим се да неће пуно утицати, управо због ниског нивоа свести о значају самог суђења и праћењу суђења без довољно радозналости и истраживачког учешћа у разјашњавању догађаја који су претходили убиству, самом убиству и збивањима у наредних 20 година после убиства. Доследно преиспитивање и утврђивање свих околности и свих опструкција исто су важни као и сама правоснажна пресуда.
Дуња Мијатовић и Арлем Дезир спадају у ред угледних и високо позиционарних представника утицајних међународних организација који се годинама уназад активно интересују за исход процеса оптуженима за убиство Славка Ћурувије.
Дуња Мијатовић је то чинила и раније као висока представница ОЕБС-а за слободу медија, и сада као комесарка за људска права Савета Европе.
Арлем Дезир, њен наследник на позицији у ОЕБС-у, пре две године је посетио Београд баш на годишњицу Ћурувијног убиства, када је и обишао место атентата у Светогорској улици. Зато и не чуди његова последња, веома директна изјава о томе како је „изузетно важно да нико од оних који су учествовали у овом језивом злочину не прође без казне.”
Оваква изјава је логична последица његовог доследног залагања за оснаживање новинарске и медијске заједнице како овде тако и целом свету. По његовим речима, ова заједница је већ озбиљно уздрмана утицајем епидемије Ковид-19 која траје довољно дуго да оставља све дубље последице на рад медија и новинара.
„Чињеница да се толико новинара суочава са кривичним гоњењем, осудама и притвором због извештавања о проблемима од јавног интереса остаје један од највећих изазова за регион ОЕБС-а. У последњих седам месеци више пута сам интервенисао због притварања или гоњења новинара“, навео је Дезир у извештају који је данас у Бечу представио Сталном савету ОЕБС-а. Како је објавио на Твитеру, Дезир је истакао да „државе морају да осигурају бољу заштиту медија, боре се против некажњивости злочина над новинарима, поштују независност медија и подрже плурализам, а не да га гуше“.
Дезир је такође указао да медији у чланицама ОЕБС-а трпе велике економске губитке. „Хитно је потребан план снажне економске подршке да би се спасао овај сектор који је од виталног значаја за живот наших друштава“, истакао је он и указао да је „угрожен плурализам медија ограничавањем извора информација за јавност“.
Једна од земља у којој је Дезир морао да реагује била је нажалост и Србија, и то током ванредног стања изазваног пандемијом. Зато не треба да чуди да смо се према истраживању Репортера без граница нашли у друштву деведесет држава (од укупно 193 чланица Уједињених нација) у којима су кршена права медија током извештавања о коронавирусу.
Док су ти „корона закони“ учинили лакшим начин да се „запуши“ писање критичких медија, као у Мађарској, у другим земљама попут Камбоџе, Мјанмара, Србије и Турске, они нису били потребни како би се новинари ухапсили због само једног чланка о Ковиду-19, указују Репортери без граница.
Владе морају да престану да криве гласника и предузму акције како би заштитиле слободу медија и право новинара да осигурају кредибилне информације, саопштила је та организација.
Анализа досадашњег периода укључује и мониторнинг понашања медија у домену поштовања приватност током пандемије. Извештај „Медији и право на приватност током пандемије коронавируса“ се бави веома осетљивим питањем третмана личних података грађана током извештавања о вирусу корона.
Имајући у виду да проглашење ванредног стања својевремено није суспендовало одредбе домаћег закондавства, правилнике РЕМ нити Етички кодекс новинара, било би добро да у време новог пика овог вируса и све већег броја жртава, обратимо додатну пажњу на ову актуелну тему како се не би понављале исте, болне грешке.
Нови изазови када је реч о медијским слободама, стално се појављују и диктирају реакције медијске заједнице. Али право реаговање на нове изазове лежи и у доследном заступању некажњивости убистава новинара и доследном разјашњавању ових случајева и подсећању на све мотиве који доводе до драстичног насиља, они се ретко мењају без обзира на спољашње форме нових претњи по безбедност новинара.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.