Насловна  |  Актуелно  |  Вести  |  Последњи тренуци за превласт над технологијом?
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Вести

27. 09. 2020.

Аутор: Ана Мартиноли Извор: Истиномер

Последњи тренуци за превласт над технологијом?

Документарни филм The Social Dilemma (Друштвена дилема, р. Џеф Орловски), који је путем платформе Netflix доступан протеклих недеља, одмах по појављивању био је један од 10 најгледанијих у Србији. Посебан фокус филма усмерен је ка феномену дезинформисања, лажних вести, искривљених и манипулисаних чињеница које директно утичу на политичке процесе и друштва.

Фокусиран на моћ и утицај техничко-технолошких компанија на друштво, политику и навике људи широм света, комбинујући сведочанства директних актера и професионалаца који су креирали сервисе и додатке које користимо свакодневно, филм на прецизан и често узнемиравајућ начин декодира наш однос, као корисника и публике, са медијима и новим, дигиталним технологијама.

Отварајући питања везана за јачање културе праћења и надзирања, дезинформисање, преплитање физичког, реалног света са виртуелном и хипер реалношћу, преплитање техничко-технолошког напретка и свакодневице појединца, помаже нам да разумемо нашу, све интензивнију, зависност од технологије и њен деструктиван ефекат на традиционалне друштвене конвенције, друштвене институције, коначно и приватне односе какве смо познавали у аналогној ери.

The Social Dilemma тако нуди поглед у стварност и друштво које креирамо својим лике-овима, share-овима, статусима, твитовима, својом пажњом и активношћу у медијском простору. Он опомиње да смо дубоко закорачили на територију по којој се крећемо сувише лежерно, непромишљено, површно, коју не разумемо, не можемо да контролишемо и која преузима власт над нашим друштвом, политиком, па и појединачним животима.

Сваки изум, уређај и услуга, цео свет на коме су заснована дигитална друштва резултат су људског рада, инвентивности, жеље за напретком и побољшањем услова живота. Али, The Social Dilemma поставља питање -­‐ шта се деси када технологије и жеља тецх компанија за профитом преузму контролу над нашим животима? Да ли смо свесни утицаја које имају и да ли живимо у добу у коме откуцавају последњи тренуци у којима је могуће преузети контролу над технологијом?

Даљински контролисани појединци

Живимо у тренутку у коме се формира деликатан и комплексан однос између човека и машина, у коме једни од других преузимамо вештине, знања, капацитете, креирајући нове, хибридне односе и хибридна бића. Истовремено, овај тренутак је само део савременог друштва које социолог Зигмунт Бауман (Zygmunt Bauman) назива флуидним или ликвидним, у коме су појединци „…доминирани и даљински контролисани„, али њима се доминира и контролише на нове начине.

У свету који разоткрива The Social Dilemma тргује се осећањем отуђености, губитком интимности, граница приватно-јавно нестаје, а наша опседнутост потребом да све знамо и неуротична жеља за бољом, богатијом, интензивнијом стварношћу која, најчешће, постоји само ван граница физичког света конвертују се у профит. Као публика савременог дигиталног друштва, као они који лајкују, деле, ретвитују, објављују, коментаришу, сви ми – корисници нових технологија – демонстрирамо, мање или више, невољност да се помиримо и суочимо са ограничењима реалног света, предајемо се илузији о свемоћности коју, привидно и привремено, обезбеђује живот “иза екрана”, вапимо за валидацијом коју добијамо споља и која се намеће као најважнији индикатор успеха и постигнућа. Кликом на екран добијамо инстант допаминске ињекције, краткорочна задовољења, подстицај и узбуђење која моментално појачавају апетите за следећим налетом среће и адреналина произведених нашом активношћу онлине. Истовремено, најчешће нисмо свесни да је сваки наш клик истовремено и прилив на рачун одређене tech компаније, па самим тиме није више препуштен случају, већ предмет и последица истраживања, тактика убеђивања, привлачења пажње и манипулације.

Учествујући у овој размени постајемо покретачи друштва површне комуникације, доминације баналног и агресивног, друштва у коме непрекидно надзиремо и бивамо надзирани, у коме трампимо сопствену приватност за наклоност непознате публике – а од свега тога профитирају искључиво велике тецх компаније. Опција за излазак из овог зачараног круга нема много, односно преостаје само једно решење, а то је – потпуна изолација.

Дезинформација се исплати

Преплитање виртуелног и реалног, мешање ова два света, такође се проблематизује у филму The Social Dilemma. Неретко нисмо свесни да само један наш статус, твит, па и коментар на друштвеној мрежи може започети серију догађаја у стварном свету, мењајући нашу свакодневицу. Тада живот иза екрана преузима наш реалан живот, а начин на који смо дефинисани или третирани онлине почиње да буде важнији од тога ко смо заиста у реалном свету.

Да бисмо разумели свет који се мења и друштво у ком живимо, морамо да научимо да га посматрамо и анализирамо на нове начине. Брзина развоја нових технологија, њихове употребе и промене нас, публике, дешавају се далеко брже него што теорија и законодавство могу да испрате. Медијско тржиште данас много више обликују корисници својом активношћу и tech компаније  иновацијама, него што то успевају закони, различите процедуре контроле и заштите јавног интереса. The Social Dilemma је, из те перспективе, не само драгоцен скен тренутка, него и, на моменте застрашујуће, предсказање будућих трендова.

Посебан фокус филма усмерен је ка феномену дезинформисања, лажних вести, искривљених и манипулисаних чињеница које директно утичу на политичке процесе и друштва. Breaking news избијају на друштвеним мрежама брже него што редакције могу да их пласирају путем устаљених програма и  рубрика. Убрзање процеса продукције и потрошње информација за нењс редакције ствара додатни притисак – више није довољно да вест буде „само“ тачна, објективна, проверена, већ мора да буде и најбржа на путу до публике. Више него икада пре, вест постаје роба не само из перспективе начина њене производње, већ као валута чија се брзина на тржишту замењује за најскупљи и најдефицитарнији ресурс, пажњу публике.

На друштвеним мрежама нестаје традиционални модел уређивања и оглашавања, а трка за више кликова води до “клик новинарства”. Некада су за истину гарантовали новинари опремљени професионалним знањима и етичким кодексима, медијски експерти, а данас истину налазимо на друштвеним мрежама, не размишљајући превише о изворима прича. Ели Парисер сматра да време, медијско и друштвено окружење у ком живимо обележава “криза ауторитета” чији су fake news само један од симптома, док Thomas Nichols уводи појам “смрти експертизе”. 

Дезинформисање и подложнст публике лажним вестима, као медијски трендови, откривају још једно лице савременог медијског простора и друштва пост-истине – све нас мање занима да информације које долазе до нас буду истините, објективне, проверене и поуздане, важно нам је да су оне усклађене са нашим ставовима, вредностима, уверењима, да чине да се осећамо добро, да изазивају позитивну емотивну реакцију. Моћ коју су нам дали дигитализација, безброј медијских канала и отворен и слободан приступ искористили смо за креирање наших личних, приватних медијских окружења у којима има места само за садржаје које смо сами одабрали, поново у складу са сопственим ставовима и потребама. “Ера персонализованих медијских искустава, курираног садржаја и дубоких идеолошких подела” (Мартиндале, 2016) као резултат има безброј filter bubbles у коме свако од нас има своју истину. Тако се као питање за неко засебно, ново истраживање поставља и – да ли смо постали бољи полигон за дезинформације зато што смо се затворили у свој filter bubble?

Слобода и регулатива

Извесно је да се проблем лажних вести и деинформисања неће решавати добром вољом Фацебоока и Гооглеа који нити желе, нити ефикасно могу да спрече нешто што ће уништити срж њиховог система оперисања. У њихов ДНК је уграђен engagement, ангажман публике, а управо су сензационалистички садржаји, лажне информације, видео и текст продуцирани тако да код публике изазивају повишене емоције и хране стереотипе и предрасуде које имамо, оно што бележи најбоље резултате када је дељење на друштвеним мрежама у питању.

Зато поглед у будућност филма The Social Dilemma инсистира и на питању обима и начина регулисања техничко-технолошких платформи, што ће са собом носити и појачану потребу за новом законском регулативом.

Помирити слободу и отвореност дигиталних канала и друштвених мрежа са неопходном контролом и регулисањем осетљивих питања везаних за остваривање јавног интереса и заштиту права публике биће изазован задатак. Он би, као резултат, требало да помогне и да напустимо своје filter bubble просторе, просторе у којима живи публика чију је жељу за истином заменила жеља за емотивним задовољењем и у којој је све мање гледалаца, слушалаца и читалаца, а све више навијача. Filter bubble је постао кључан за наш идентитет, наше разумевање света, смештање сопствених потреба и очекивања у реално окружење и давање смисла том окружењу тако што селектујемо и пажњу поклањамо само оним дешавањима која се уклапају у наше ставове.

Изазивање публике да радикално искорачи из граница које је сама исцртала неминовно провоцира преиспитивање изграђеног идентитета, усвојеног система вредности и може да се испостави као компликован и нерешив задатак на путу решавања проблема дезинформисања.

Коначно, сви феномени и процеси о којима The Social Dilemma говори, нису нови, али јесу радикално убрзани и амплификовани у дигиталном добу. Још је теорија медија у аналогном добу уочила неопходност свести о томе да је технолошка промена заправо размена, “Фаустовска погодба” – за сваку предност коју нам технологија нуди, постоји одговарајући недостатак, а “култура увек плаћа цену технологије” (Постман, 1998). Можда највећа вредност овог филма јесте у подсећању на моћ, способност целокупног друштва, а чинимо га ми – корисници и публика, да се одупре технологијама, односно да их смести у оквир који ће гарантовати њихов рад за добробит људи, а не повећање профита.

Публика мора постати активна, свесна изгубљене контроле и спремна на отпор.

Сви смо данас испред или иза екрана, више или мање свесни последица и могућности дигиталних технологија. Извесно је да, као што The Social Dilemma наговештава, дигиталне технологије из корена мењају наше навике, потребе, когнитивне способности, нашу пажњу, потребе и жеље. Било да припадамо генерацијама дигиталних имиграната или дигиталних урођеника, заједно партиципирамо у највећем медијском експерименту икада чији се исход, ни резултати не могу наслутити. Да ли је последице тог експеримента The Social Dilemma вешто наговестио и да ли се налазимо у тренутку отпора и преокрета, показаће блиска будућност.

Ауторка је ванредна професорка Факултета драмских уметности у Београду

Коментари (0)

Остави коментар

Нема коментара.

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси