Насловна  |  Актуелно  |  Вести  |  Веран Матић: У српско законодавство унети и притиске на медије
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Вести

13. 09. 2021.

Аутор: Предраг Урошевић Извор: Радио Слободна Европа

Веран Матић: У српско законодавство унети и притиске на медије

Недељник из Горњег Милановца Таковске новине ове године обележава 60 година постојања. Година јубилеја лако би могла да буде и година гашења, јер се већ месецима налази на удару локалне власти коју предводи Српска напредна странка, а која је незадовољна независном уређивачком политиком овог листа.

Важећи закони у Србији притиске на медије не препознају као кривично дело. Да бидо тога дошло, потребно је да се кроз предлог измене кривичног законодавства прошире надлежности тако да укључују и притиске на медије, каже у разговору за Радио Слободна Европа (РСЕ) председник Комисије за истраживање убистава новинара Веран Матић.

„То би омогућило и да се притисци санкционишу и да добијемо једно кривично законодавство које може бити добра подлога за санкционисање претњи и притисака према медијима и новинарима“, додаје Матић.

Веран Матић некадашњи је уредник омладинског радија Б92, из времена Слободана Милошевића, затим један од власника радио-телевизије Б92 и директор хуманитарне организације Фонд Б92.

Комисију за истраживање убиства новинара основала је 2013. године Влада Србије, на иницијативу Верана Матића. Од тада је на њеном челу.

РСЕ: База података НУНС-а, за 2021 годину бележи 61 случај напада на новинаре, до сада у овој години. Како ви видите, односно, оцењујете генерални тренд у Србији када говоримо о безбедности новинара?

Матић: Тешко је говорити о генералном тренду. С једне стране, бројке нешто значе али је јако важна и атмосфера која се ствара. На трећем месту, постоје и неке друге бројке. Ово је евиденција НУНС-а. У евиденцији Републичкој јавног тужилаштва, у овој години, до 31. јула, заведена су 52 предмета, значи, 10 мање.

Наравно, Републичко јавно тужилаштво више води рачуна о оним случајевим који су везани за класична кривична дела, а евиденција НУНС-а покрива оно што се назива притисцима који још увек у кривичном законодавству немају своје упориште како би неко могао да тужи за притиске.

Притисци увек постоје. Дакле, од када се ја бавим новинарством, од 1984. године, али ако постоји снага у медијима, ако су новинари оснажени, онда веома често ти притисци представљају одређену врсту инспирације да се буде још упорнији, снажнији и ефикаснији.

РСЕ: Да ли можемо да чујемо где се тачно, односно, докле се стигло када говоримо о четири основна случаја којима се бави Комисија за истраживање убиства, односно у случајевима: Даде Вујасиновић, Славка Ћурувије и Милана Пантића? Волео бих да можемо о сваком од ових случајева да разговарамо појединачно.

Дада Вујасиновић пронађена је мртва у петак, 8. априла 1994. године у свом стану у Београду

Матић: Када је реч о Дади Вујасиновић, дакле, ми смо се на почетку истраге, као и са свим осталим истрагама, суочили са апсолутним недостатком количине доказа, јер је јако пуно времена протекло, а докази су на различите начине компромитовани.

У случају Даде Вујасиновић они су компромитовани на начин, прво смо имали једну аљкаву истрагу, да тако кажем, лица места, када погледамо записнике и у тим истражним радњама се догодио онај записник са судске медицине који је говорио о томе да су била два чепа од патроне, што је касније послужило породици као аргумент да буде потпуно убеђена да је реч о два опаљења и да је самим тим немогуће било да је реч о самоубиству.

Скоро 15 година мислим да није било апсолутно никакве истраге, јер се случај третирао као самоубиство.

Ми смо покушали да дођемо до онога што је узето са лица места, са тела Даде Вујасиновић и добили смо информацију да тога нема и да је то изгубљено. Када смо тражили извештај од МУП-а на који начин је то изгубљено, они су наравно одмах одговорили и то је генерално извлачење, а то је да су се за време бомбардовања сви селили па то је у сељењу загубљено.

Код наших органа, кључних органа везаних за судску медицину, ми смо рекли да нећемо више наше стручњаке користити већ ћемо тражити међународну арбитражу и почели смо да тражимо неког ко би то урадио заједно са пушком коју је породица сачувала.

Холандски форензички институт прихватио је да уради супер вештачење и то је дуго трајало. На крају смо ипак добили одређену врсту резултата која је говорила о томе да према том малом броју доказа они могу само да закључе да су могућа сва три случаја, а то је и убиство и самоубиство и случајно опаљење.

РСЕ: Који је сад у процесном смислу статус тог случаја, када говоримо о Дади Вујасиновић?

Матић: Случај је отворен у јавном тужилаштву, немам утисак да постоји некакав веома активан приступ, јер у тужилаштву немају некакве правце којима би даље могли да иду и они држе случај отвореним и он ће бити отворен и у наредном периоду ако се појави неко ко би, на пример, желео да проговори.

Славко Ћурувија убијен је у петак, 11. априла 1999. године, у Београду, испред свог стана

Матић: Као што знате, ту такође имамо лоше урађено место злочина. Практично тих првих, годину и нешто дана можемо видети да и није било истраге која би било шта донела ново и која би била значајна за истражне радње. Када се појавио "Досије Ћуран" (Извештај о праћењу новинара Славка Ћурувије од стране припадника Државне безбедности), то је већ била веома добра подлога за ефикасну и брзу истрагу. Дакле, то је већ након 5. октобра 2000. године.

Међутим, опструкција је било већ самог 6. октобра. [Тадашњи председник државе Војислав] Коштуница је оставио Радета Марковића на месту шефа Државне безбедности још неколико месеци. То је било сасвим довољно да се, с једне стране, још више компромитују докази, а са друге да се ојача та завера ћутње међу онима који су у Државној безбедности били ангажовани за праћење и егзекуцију Славка Ћурувије.

У периоду који је уследио било је само обећања да ће се то брзо завршити, дакле обећања опозиције од пре Петог октобра, али се није пуно урадило да се то заиста и догоди. Не могу да кажем због чега се то догађало, али је то питање сталне опструкције у наредним годинама.

У том периоду су чланови Комисије били водећи људи Министарства унутрашњих послова: директор полиције, шеф УКП-а и шеф СБПОК-а Славиша Софтић и Кецман као шеф Радне групе. Заиста је ту била прва лига која је могла брзо и ефикасно да доноси одлуке. Било је наравно проблема у почетку, одређене врсте анимозитета између БИА-е и Министарства унутрашњих послова. То увек постоји, али после неколико месеци се кренуло веома озбиљно у овај случај. То је довело до подизање оптужнице - било је веома тешко и компликовано, као и у сваком другом случају када толико година прође.

Драго ми је да је апелација два пута вратила овај доказ поново у процес и то је сада нешто што је апсолутно неспорно. Надам се да ће пресуде бити на нивоу првостепене, само што је наравно важно да ово судско веће уради исправке које је тражила апелација.

РСЕ: Шта сад заправо предстоји у том, процесном смислу, када говоримо о случају Ћурувија?

Матић: Очекујемо да до краја године буде нова пресуда овог судског већа. Наравно, сигурно ће опет бити жалби, а онда очекујемо да апелација разреши овај случај. Дакле, да уради оно што сам мислио да ће урадити већ у првом заседању.

Милан Пантић убијен је у понедељак, 11. јуна 2001. године у Јагодини

Матић: Занимљиво је што се то убиство догодило прве године демократске власти. Гледајући документацију коју смо нашли, видели смо да је седам радних група радило. Доста људи је било заједно у свим тим радним групама, али се нису догађали кључни помаци. Опет се враћамо на место злочина које је веома лоше урађено, катастрофално лоше. Увиђај који укључује испитивање станара у згради испред које је Пантић убијен и у којој је живео практично је неупотребљив.

Имам утисак као да никоме није стало до тога да се ради озбиљно, јер није био, на пример, случај у главном граду, или случај убиства неког веома познатог новинара.

Јер је у питању била приватизација коју је режирала нова власт [власт после промена у Србији 5. октобра], односно, реч је о приватизацији која ја била коруптивног карактера, коју је касније и утврђен. А, за које имамо и реаговање тужилаштва, као саучесника у целој тој причи, које је зауставило истрагу у приватизацији, а која је довела до убиства Милана Пантића.

Та истрага, која се тиче коруптивне приватизације је стопирана иако се она налази на списку Европске уније приватизација за коју је потребно урадити ревизију.

Апсолутно нико није на томе ништа није радио у протеклом периоду. Ми смо сада у ситуацији у којој ову истрагу стално настојимо да ставимо у руке специјалног тужилаштва за организовани криминал јер је реч о спрези криминала и политике, а која је резултирала убиством новинара.

РСЕ: У неколико наврата сте излазили у јавност са открићима у вези са случајевима убијених новинара, последњи пут 19. августа када сте потврдили да је договарано убиство инспектора из Радне групе за безбедност новинара, Драгана Кецмана. Након тога није било додатних информација о томе, нити се огласио било ко од представника државе. Да ли сте задовољни сарадњом са државним органима у овом и другим случајевима?

Матић: У првом делу рада комисије, могу да кажем да је било проблема, али и да је био веома висок степена кооперативности чланова комисије. Односно, институција које чине комисију из МУП-а и БИА.

Онда се десила промена на челу МУП-а, и у вертикали самог тог система. Дошао је нови министар [Небојша] Стефановић а појавила се и Дијана Хркаловић [од јула 2015. до јула 2017. године секретар Управе криминалистичке полиције, а од јула 2017. године до маја 2019. године државна секретарка у МУП-у Србије].

Ми практично од тог тренутка имамо дефицит партиципације, те отворене партиципације.

Пре тога смо ми случајеве претњи разрешавали на овим највишим нивоима. Међутим, овде се догодило да смо ми добили сигнал да постоји безбедносна опасност за инспектора Кецмана.

Добили смо јасну информацију о томе да постоје договори за његову ликвидацију.

Онда смо тражили безбедносну процену за инспектора Кецмана и веома брзо смо добили информацију да не постоје информације о томе да је његова безбедност угрожена.

Затим смо ми неким својим путем, када кажем „ми“ мислим на ужи круг људи који се у самој Комисији бавио овим случајевима. Веома често је то било на нивоу између самог инспектора Кецмана и мене.

Нас двојица смо се договорили [Матић и Кецман] да лично позовемо особу која је наведена као организатор и ми смо то и учинили.

Обавили смо разговор са том особом. Та особа је негирала било какву повезаност.

Догодио се преседан, а то је да је држава рекла да не постоји безбедносна опасност, иако је постојао документ о томе. Јесте, звучи све парадоксално, али, да све функционише како треба не би било ни потребно оснивање Комисије за истраживање случајева убијених новинара.

РСЕ: Поред нерешених случајева људи убијених због свог тога што су се бавили новинарством, имамо и случајеве, као на пример са покојним Дејаном Анастасијевићем, новинаром листа Време и ББЦ-а, где је након што су му постављене бомбе пред кућу 2007. године, човек преминуо у фебруару 2019. године, а да истрага 12 година није успела да расветли случај?

Матић: То је за мене посебно болан случај. Било је јасно и тада да је у питању покушај убиства и некако, мислим да је и тада постојала нека одређена врста релативизације тог догађаја и тог случаја.

Мислим да је то први грех који је направљен у том случају. На њега се надовезује онда и понашање истражних органа који нису ишли довољно дубоко и довољно далеко. Ако ви не обавите у тих неколико наредних дана успешну истрагу и створите добре темеље или откријете починиоце, онда вам сваким даном пада могућност да ћете икада решити тај случај.

Мислим да је Дејан, сам, у свом тексту, разрешио тај случај и дао сасвим довољно елемената за истрагу. Колико ја знам, он је дао исказ у МУП-у, поводом својих сазнања, али, опет, колико знам, ништа се после тога није догодило.

Нити је саслушан Војислав Шешељ, када се вратио из Трибунала, на овај случај, нити је било ко други саслушан, од оних за које се сумња да су учествовали у овом покушају атентата.

И то је нешто што је срамотно. То није део мандата наше Комисије (за истраживање убистава новинара). Она има јасан мандат.

Али, неопходно је направити, можда исти овај тим, односно, канцеларија коју води Драган Кецман у МУП-у, која је везана за рад комисије, било би јако добро да та канцеларија добије мандат да се бави и случајевима покушаја убистава или нерешеним случајевима.

Коментари (0)

Остави коментар

Нема коментара.

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси