Насловна  |  Актуелно  |  Вести  |  Истраживачки новинари у земљи без стида: Може ли Србија да поднесе истину?
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Вести

13. 10. 2021.

Аутор: Тамара Спаић Извор: Цензоловка

Истраживачки новинари у земљи без стида: Може ли Србија да поднесе истину?

На панел дискусији која је уприличена поводом доделе награде Катарина Прерадовић за професионални интегритет, храброст и изузетност, коју је ове године добила новинарка КРИК-а Драгана Пећо, истраживачки новинари тражили су одговор на питање „Зашто је све мање истраживачких новинара у Србији“

Један моћан италијански мафијаш, страствени пушач, одлучио је да се одрекне те порочне страсти. Пошто је престао да пуши, ови око њега су га, зачуђено, питали за разлог и добили одговор: морам да имам нешто што не смем. Чак је и један моћан мафијаш пожелео неку границу коју не сме да пређе.

„А ми чак ни то немамо овде, не постоји ништа што људи који владају не смеју, све границе су избрисане. Извршна власт је преузела све друге гране власти“, рекао је професор Филозофског факултета Огњен Радоњић дајући одговор на питање како је могуће да се ништа није променило у Србији, да министар ухваћен у кршењу закона није смењен, а да Тужилаштво није покренуло истрагу након открића да је, у време кад је већ ступио на јавну функцију, постао власник две офшор фирме и 24 стана, вредних око  пет милиона евра.

Тишина у тужилаштву и бука таблоидне јавности, предвођене највећим медијима, након што су објављене најновије новинарске истраживачке приче Драгане Пећо из КРИК-а, навела је професора Радоњића да морал домаћих политичара и њихових новинара упореди са моралом једног италијанског мафијаша. Ови први су у тој успоредби изгубили.

На панел дискусији која је уприличена поводом доделе награде Катарина Прерадовић, а награда за професионални интегритет, храброст и изузетност отишла је у редакцију КРИК-а, новинарки Драгани Пећо, истраживачки новинари тражили су одговор на питање „Зашто је све мање истраживачких новинара у Србији“. 

Кад је новинарство у питању све се врти суштински око поштења, интегритета и храбрости самих новинара. Кад је у питању друштво у Србији, проблем је што се то храбро и поштено новинарство овде не види, што је скрајнуто на маргине медијског тржишта, заглушеног таблоидима и „ослобођеног“ поштовања закона, сваког стида и морала.

Професор Радоњић  је као најважније атрибуте професионалног новинара навео скептицизам, поштење, интегритет, емпатичност и поштење:

„Храброст је преузимање одговорности и осећај стида. Кукавице се, кроз изговоре, ослобађају одговорности и пребацују је на другог, немају стида и зато не презају да нас удаве у свом муљу у коме се губи свака разлика између пристојности и безочности, између лажи и истине. Само храбри људи поседују осећај одговорности и све ове врлине. Емпатичност, скептицизам, интегритет и поштење поседују само храбри људи“ рекао је Огњен Радоњић.

На панелу су још говорили Бранко Чечен, директор ЦИНС-а, Слободан Георгиев, директор Неwсмаx Адриа и Милорад Ивановић, главни и одговорни уредник БИРН Србија.

Слобода говора се у Србији рутински сузбија

Чечен је нагласио да не недостају људи који су храбри: 

„Пре свега недостају медији који ће пустити људе да истражују и да објаве то до чега су дошли, да стану иза њих и да их заштите. Ми смо феномен у региону по броју успешних истраживачких новинарских организација. Ако се чини да их нема довољно, то је зато што имамо кохорту телевизија са националном фреквенцијом и таблоида и локалних медија који производе страховиту количину дезинформација, а истраживачко новинарство је скрајнуто на интернет и кабловску телевизију. Ово друштво рутински контролише медије, рутински сузбија слободу говора, сваку помисао о томе да можете да се супротставите и критикујете власт. О томе најбоље сведочи све што се догађа нашим колегама са интегритетом на локалу, од куће Милана Јовановића која изгори, до нама непознатих људи, чије су комплетне фамилије изгубиле посао само због једног или два текста или вести на локалном медију“, рекао је Чечен и додао да медији не могу тек тако сами да се изборе за своју слободу. 

Па ипак, изнео је бројне примере да „овде истраживачко новинарство, шта год да бациш на њега, а ова држава свашта баца на њега, преживљава упркос томе и, чини ми се, чак да напредује“. 

РТС и маргинализовање новинарства

Георгиев каже да је проблем у медијском еко систему у коме живимо, у коме новинарство нема своје место. 

„Није да га нема, него нема места новинарству. Новинарство мора да буде четврта грана власти, позиција моћи. То није тек тако нешто што постоји са стране и доноси неке приче. Оно би требало да буде постављено као једна од позиција моћи која се бави јавним интересом и која у том систему, где још имамо законодавну, извршну и судску власт, заправо спроводи неку врсту контроле у јавном интересу. То ми овде никада нисмо имали, а понајмање у великим медијима“, рекао је директор Неwсмаx Адрие.

Он је подсетио да у свету велике истраживачке приче увек доносе велики медији. А ми у Србији то немамо, професионалним новинарством се баве људи на маргинама медијског тржишта и како каже „неће моћи ништа да се догоди ако то не буде на великој сцени. Мора да буде на великој сцени. Изокола и са стране је врло тешко било шта радити“. 

За маргинализовање новинарства Георгиев криви РТС.  

„Сећам се једног јако важног човека у мејнстриму Александра Тијанића који је, кад су га питали зашто на РТС-у немамо програм какав је био Инсајдер, рекао – немогуће је, не би Србија могла да поднесе толику количину истине. И зато данас, кад причамо о истраживачком новинарству, причамо о томе да ли ти људи лажу или не лажу. А свуда у свету, кад се објави прича о некој корупцији неког министра, тај министар пада. Нема ту велике приче. Као и сада са министром Синишом Малим. Да је нормална земља, он би био смењен. Тужилаштво би спровело своју истрагу и то је то. А ми имамо ситуацију да Драгана (Пећо прим нов.), Стева (Стеван Дојчиновић, главни и одговорни уредник КРИК-а прим. нов) и екипа треба да иду у Тужилаштво и да јуре Загорку Доловац. Нема од тога ништа, а поготово у оваквом систему, где је људима који владају једини циљ да не постоји ништа. Можете ли да замислите истраживачко новинарство у Земуну 1998.г. кад владају радикали? Па наравно да га нема“, рекао је уредник Неwсмаx Адриа. 

Све зависи од храбрих појединаца

Георгиев је оценио да новинари КРИК-а и још пар истраживачких организација, „који покушавају да на професионалан начин раде свој посао и поред тога да се стално боре са овом бандом и морају да објашњавају ко су, шта су и зашто су, јер ми нисмо успели да обезбедимо позицију за медије, представљају „семе“ будућих медија. 

„Људи у Србији мисле да су медији неки друштвено-политички радници који служе неком богаташу или политичару. То је једна мучна ситуација и рекао бих да ми нисмо још ни на почетку, а питање је да ли ће постојати шанса да се тај почетак икада овде деси због оваквог политичког система. У оваквом систему нема места, не за истраживачко новинарство, него за елементарно новинарство које се бави тиме шта се данас догодило. То су нам више пута рекле колеге са РТС-а. За њих је новинарство оно што каже влада и то треба објавити“.

Милорад Ивановић је инсистирао на томе да истраживачки новинар мора да потиче из породице у којој се негују моралне вредности. Рекао је да се увек питао шта кажу деца начелника болнице који увече дође кући и каже: данас је у мојој болници умрло седморо људи, а телевизија јави да је умрло петоро људи у целој Србији. Шта та деца мисле о свом оцу? 

„Или шта мисле деца професора које смо молили за анализу уговора о куповини минибусева, који је БИРН истраживао, а од 15 професора са факултета, тринаесторо нас је одбило, један је пристао да прича анонимно и само један јавно. Шта мисле деца тих професора који се плаше да прокоментаришу један документ. Проблем је у Србији што се људи, посебно они на одговорним позицијама, не баве својим послом“ коментарисао је Ивановић стање професионализма и осећања одговорности према друштву. 

„Предност су храбри појединци. Кад погледате све наше највеће истраживачке приче, оне су све настале захваљујући храбрим појединцима који су у једном тренутку рекли: доста, више не могу ово да издржим, хоћу да кажем и да нешто учиним“. 

Презнојавање моћника кад прочита истраживачку причу – једина награда

Па зашто се истраживачки новинари и даље баве тим „узалудним“ послом који ништа не мења? Ивановић је понудио одговор Стевана Дојчиновића: замисли некога ко је пребогат, може да потплати сваког судију, може да купи диплому, може да уради све, а онда устане ујутру и чита твој текст и потпуно се презноји и тај моменат вреди цео овај наш труд.

Веселин Симоновић, директор портала нова.рс, и председник Фондације Катарина Прерадовић водио је панел дискусију и констатовао: 

„Сведоци смо да је толико лажи, да цео систем почива на лажима и да се већина не стиди било чега. Имамо недостатак срама и то ме више забрињава него то што је све мање истраживачких новинара. Велика већина се ничега не стиди“.

Тата шта си радио да бисмо имали паре за летовање? Уништио си некоме живот?

Бранко Чечен је признао да је за њега велика тајна како новинари таблоида излазе на крај са својом савешћу.

„Одакле нам паре за летовање? Шта си тата радио да имамо паре за летовање? Уништио си некоме живот? Ево пре месец дана сам најавио рат са Косовом иако знам да то нема везе с мозгом. Како они то себи објашњавају? Можда је погрешно што не разговарамо са њима. Можда би требало. Не са овим који ће да да избацује неке пароле, а онда да изјури напоље и да виче само не признајем РЕМ, не признајем Кодекс, не признајем ништа. Можда треба разговарати са другима, да нам кажу како могу то да раде и да после причају да су новинари“, запитао је Чечен и констатовао да кредибилни медијски производи у Србији изгледају као „сателит изнад средњевековног села“. 

РТС треба угасити и изнова правити. То је увек била лажна телевизија и маглуштина

„Ово што се људима нуди са националних фреквенција није новинарство и нема везе са њим“, рекао је Георгиев. 

„Кад погледате групацију Коперникус-Телеком који имају две националне фреквенције, они имају два новинара. Значи, две телевизије имају два новинара. Један је дописник из Новог Пазара, други је из Лесковца. Како може то да постоји као телевизија са информативним програмом, кад нема новинаре? Пинк исто има два новинара. То је смешно, то нису медијски производи и формати. То треба да иде тамо где му је место, на кабл. Не може да има националну фреквенцију. Друга ствар је РТС. Он је, нажалост, пропустио све шансе да буде нормалан јавни сервис. Његова судбина је она коју је имао грчки јавни сервис кад је Ципрас био на власти, да буде угашен. Мислим да ће они морати да буду угашени, па да се праве изнова, зато што су грбави направљени. То никад није била нормална телевизија. Увек је била лажна телевизија. То је све једна маглуштина и мени је жао што су људи приморани то да гледају. Кад та иста публика буде добила могућност да гледа неки други садржај, другачије ће закључивати о животу у Србији. Сад су под пресијом. На пет националних и пет кабловских канала све једне исте вести, исте приче. То је за неког ко гледа телевизију озбиљна операција на мозгу. Немам дилему, доћи ће неко друго време, тражиће неки други посао“, рекао је Георгиев.

Бизнис је уништио медије, а онда је дошла анестезирана јавност

Милорад Ивановић је оценио да је новинарство изгубило оног тренутка кад је бизнис постао најважнија ствар у медијима. Испричао је да је као уредник у медијима забрањивао да му менаџери говоре колико је која прича читана и колики је тираж, да би био ослобођен притиска. Менаџери су се љутили, али је он и даље одбијао. Испричао је и да су, док је био уредник у Блицу, уредници објављивали друштвено најважније теме на ударним странама, иако су били свесни да ће читаоци прво прочитати занимљивости и забаву на другим странама. Међутим, након тога, каже Ивановић, прочитали би и оно што је важно. 

Сада је другачије. Са дигиталним новинарством се све променило, јер им је људима тешко наметнути да читају ствари које су важне, а не само забавне.

„У истраживачком новинарству постоји слагалица, списак ствари и околности које су потребне да би оно постојало. Потребно је време. Пандорини папири су рађени 18 месеци, а то је скупо. Колико редакција данас може да издвоји новинаре да раде на причи неколико дана? Потребна је безбедност. Драгана Пећо је најбољи пример шта истраживачки новинари могу да доживе данас у Србији ако се баве својим послом. Потребно је имати медије који ће то да објаве, а њих је све мање. Потребно је да имамо јавност која ће на то да реагује. Та јавност је кључни проблем код нас. Она је анестезирана, политичари су постали главне звезде наших новинара, међусобно праве театар, медији у томе учествују и на тај начин затрпавају главне теме које су кључне за грађане“, рекао је уредник БИРН Србија.

Суочени са свим наведеним проблемима, притисцима, претњама, спаљеним кућама и СЛАПП тужбама, безнађем да ишта могу да промене, осим да изазову „презнојавање“ неког моћника, истраживачки новинари ипак не одустају од свог посла. То је та снага тврдоглаве упорности да се ради у интересу друштва чак и кад друштво није у стању да је „свари“. Снагу и упорност нико није стигао да помене на панелу, али сви су је показали.

Коментари (0)

Остави коментар

Нема коментара.

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси