Насловна  |  Актуелно  |  Вести  |  Оливера Милошевић из Смедерева, новинарка Политике и потпредседница Удружења новинара Србије
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Вести

13. 01. 2022.

Аутор: SDCafe.rs Извор: SDCafe.rs

Оливера Милошевић из Смедерева, новинарка Политике и потпредседница Удружења новинара Србије

Оливера Милошевић у новинарству је скоро три деценије. Смедеревској јавности препознатљива је по најгледанијој емисији “Скоро ће поноћ” на некадашњој Телевизији Смедерево, где је потом била и уредница Информативног програма. Многи Смедеревци и данас памте те разговоре са важним личностима из света културе, уметности, музике, новинарства, политике… У међувремену је кратко уређивала два локална недељника, да би 2005.уследио позив да пређе у Политику. Од тада ради у овом листу, дописница је из Подунавског, али и Браничевског округа. Дуго је у Удружењу новинара Србије, годинама је била у Управи и Извршном одбору, да би прошле године, након бурних избора у УНС-у, изабрана за потпредседницу највећег и најстаријег српског новинарског удружења. Чланица је и Комисије за жалбе Савета за штампу која се бави поштовањем Кодекса новинара Србије у штампаним и онлајн медијима.

SDCafe.rs: Смедерево није имало новинара тако високо позиционираног у неком од еснафских удружења, све док половином прошле године Ви нисте изабрани за потпредседницу једног од најутицајних удружења - УНС. Шта за Вас значи овај избор?

Пре свега могућност да дам лични допринос стварању бољих услова за рад колега широм Србије, у безбедносном, економском, социјалном, правном смислу. Наше могућности у УНС-у нису безграничне, али користимо сваку прилику да указујемо на проблеме професије, да критикујемо, апелујемо, предлажемо решења, боримо се да превагне све оно што је остало добро у новинарству, а нажалост, тога је све мање. Ја сам се и пре ове функције кроз рад у органима Удружења трудила да створимо бољу медијску заједницу, да поштујемо професионалне стандарде, јер много тога је и до нас самих. Кроз рад у Комисији за жалбе Савета за штампу, где представљам УНС који је један од оснивача тог саморегулаторног тела, упорно инсистирам на поштовању Кодекса новинара Србије, јер то нам је полазиште за сваки бољитак. Ако сами не поштујемо професију и етику, немамо личну одговорност, онда нам нема спаса. Не могу новинарима у Србији сви други бити криви, ствар је да ли на нешто пристајете или не. Ја не пристајем на многе ствари, зато сам ту, да се борим на првој борбеној линији. Морам уједно да кажем да ми је велика част што су ми колеге поклониле поверење да будем део тима који води ово велико и значајно удружење.

SDCafe.rs: Са позиције на којој се налазите од половине прошле године, како оцењујете стање у медијима у Србији?

Не бих ту оцену везала за позицију, нити за тај кратак период, јер стање у српским медијима за то време није могло драстично да се промени, осим што је поларизација у медијској заједници свакодневно видљива и све већа. Новинарство је достигло забрињавајући степен неповерења грађана, а за то највећу одговорност свакако имају таблоиди –батине власти,  пропагандне машине за штанцовање лажи, неукуса, за стварање паралелне стварности, рекордери у кршењу Кодекса новинара који су укинули све стандарде. Ту је и вишедеценијска улога појединих телевизија у девалвацији вредности једног друштва, што је отворило пут ка томе да су нам млађе генерације углавном медијски неписмене. То у будућности носи несагледиве последице. Бојим се да нас поделе на режимске и антирежимске медије одводе од суштине, а то је објективност и јавни интерес. На другој страни, већина медија једва преживљава, а новинари раде у очајним условима – мизерне плате, притисци са свих страна, прекарни рад, угрожена безбедност… У нарочито тешком положају су локални медији и новинари где је тежина овог посла готово опипљива. Није лако бити професионалац у средини у којој се сви знамо, јер неминовно мораш доћи у ситуацију да пишеш не баш лепе ствари о комшијама, познаницима, људима које срећеш на улици, школским друговима, јер су рецимо на власти, на функцијама, или део неке афере. А апсурд је да кад нешто згреше, сви сматрају да имају права да се љуте, да ти земере ако радиш свој посао. Ако међутим о некој теми из неког разлога не пишеш, одмах си режимски новинар, плаћеник, па ти се суди на друштвеним мрежама. Није лако бити новинар, али то је позив који волим, који сам сама одабрала и с којим живим висе од 20 година, а човек мора да живи у складу са собом.

Генерално, приватизација је на неки начин сахранила многе медије, за шта имамо примере у Смедереву. Њихови “гробари” немају никакву одговорност јер им је држава то допустила. Уз све то,  модел финансирања кроз пројекте је довео у питање опстанак многих медија, додатно продубио поларизацију. Дакле, уместо да побољша положај, што је била идеја, пројектно суфинансирање се претворило у омчу око врата за медије који се труде да буду иоле професионални и пристојни.

SDCafe.rs: Какав је положај новинара данас у односу на раније?

Положај новинара у Србији никада није био лагодан, ни у економском, ни у безбедносном смислу. Само љубав према овом послу може да вас наведе да одете у пензију као новинар. Ја сам имала срећу да сам новинарски стасала давних деведесетих уз доајене смедеревског новинарства у редакцији Радио Смедерева, као што су Беба Станиловић, Славко Пешић, Карло Вереб, Мика Уљаревић, Љиља Гуслов и још неке млађе колеге. Осим заната, одатле сам понела осећај да новинар мора да буде бескомпромисни борац за истину. Од кога се то могло боље научити у локалном новинарству, ако не од Бебе Станиловић која је овде била претеча истраживачког новинарства. Од ње сам научила да је посао новинара да мења свет око себе на боље, она је то на свој начин непрестано чинила одолевајући притисцима који су онда, у Милошевићево време, били страховити.. Све ово причам да бих направила паралелу – данас у локалним медијима у нашем граду нема новинара који су спремни да буду Беба. Има оних којима је лакше да буду слуге и активисти због неких интереса или под изговором да се плаше да ће остати без посла. Онда не треба да нас чуди докле је стигло новинарство као професија. Новинар мора да буде стуб слободе друштва или локалних заједница а једино коме треба да служи јесте јавни интерес.

Хоћу да кажем да новинари у суштини мало тога сами чине за сопствени положај. Не поричем да радимо у тешким условима у сваком смислу, али нико овај посао ваљда није изабрао да би му било лагодно. Зна се да ова професија доноси притиске, Морамо сами да се одупиремо или да се удружујемо и боримо, нико нам неће створити боље услове тек тако.

SDCafe.rs: Шта су највећи проблеми са којима се колеге сусрећу, посебно у локалним медијимаи, и због чега се најчешће обраћају УНС-у?

Читав је корпус проблема – од материјалних, до жалби на притиске, претње, па и угрожену безбедност. Обраћају нам се због нерегуларности у пројектном суфинансирању, због дискримниције од стране локалних власти, игнорисања… Све чешће нам се колеге обраћају за правну помоћ, притиснути тужбама које прете да докрајче и новинаре и медије. Ја врло добро знам шта то значи јер сам и сама прошла кроз судски процесс у коме ми је један локални инвеститор тражио одштету од око 30 хиљада евра, гонио ме чак до апелације, за наводну повреду угледа и части. Срећом, добро се завршило јер су докази били на мојој страни, како је и суд оценио. Али, треба проћи све то.

Због висине одштетног захтева то се може окарактерисати и као “слапп” тужба које, ево, последњих година а нарочито током 2021. постају тренд, нови механизам притисака на медије и застрашивања новинара. Зато је важно да се колеге јављају удружењима у таквим ситуацијама, јавност треба да буде упозната са том додатном репресијом над медијима.

SDCafe.rs: Као новинарка са великим искуством и добар познавалац прилика у медијима, како оцењујете медијску слику Смедерева? Да ли су Смедеревци добро информисани?

Ако поредимо са оним временима деведесетих с краја прошлог века, када је у свеопштем медијском мраку у Смедереву тињала искра медијске слободе, где су два медија пркосила својом професионалношћу и храброшћу, пре свега мислим на Радио Смедерево где сам тада била млад новинар, па и Смедеревску седмицу, не бих могла да кажем да је сада добро. Оба ова медија практично не постоје. Локални медији генерално постоје у траговима. Све што је вредело је уништено. Грађани немају где да се ваљано информишу, јер информисање нису само вести о води и струји и пуко праћење рада локалне управе. Медији који би могли аналитичније да се баве новинарством, иду линијом незамерања власти, а они који би то хтели и имали храбрости, немају довољно капацитета, ни приступа новцу, а у ту групу спада и овај портал. Осећам жал за оним временима када смо се као новинари локалне телевизије овде у Смедереву борили против окова власти, па и по цену да сви останемо без посла. Додуше, многима од нас се то и догодило, али ја лично никада нисам зажалила. Тада смо били пример целој Србији, млади, дрчни, неустрашиви, истинољубиви новинари из једне мале средине који су устали да бране своју професију од насртаја политике, што и јесу особине без којих не можете бити новинар. Грађани су препознали ту искру. Многи ваши читаоци још памте ту нашу побуну, сећају се да смо Дневник радили на градском тргу јер су нам ускратили да се видимо, на хиљаде грађана је данима и данима излазило на улицу да нас подржи, долазили у телевизију да нас бране. Можете ли данас да замислите сличну ситуацију, да новинари неког медија устану и кажу локалној власти – доста је више, не можете да нас кињите. Данас је то у домену научне фантастике, већина медија је поробљена и окупирана без икаквог отпора. Ретки који нису, једва опстају. Ето, то вам је медијска слика Смедерева. Жао ми је што су неки од актера тог скоро најдужег штрајка у српским медијима данас одустали од старих принципа. Не бих да звучим претенциозно, али неколико дописника се овде труди да ради свој посао објективно. Ипак, грађани морају да знају да ми углавном не пратимо само Смедерево, као и да имамо ограничен простор за локалне теме, не може и не треба све да прође у Политици и Новостима као што може у локалним медијима.

SDCafe.rs: Да ли је локална власт транспаретна, с обзиром на чињеницу да су се овдашњи новинари годинама уназад обраћали за помоћ еснафским удуржењима, домаћим и интернационалним, јер им је било онемогућено да извештавају? Да ли се ту ситуација променила данас? Какав је однос према новинарима на локалу? Шта се ту, по Вашем мишљењу, мора мењати и на који начин?

Да, ја сам била део те екипе новинара, заједно са Јеленом Илић, Мирославом Ђорђевићем, Јеленом Васиљевић и још неколико колега, која се обраћала чак и међународним новинарским организацијама. Ми смо били у ситуацији да нас градоначелница вређа, да не можемо да радимо свој посао, ускраћиване су нам информације, нисмо имали доступне саговорнике… Градска управа је била затворена готово херметички, на неке догађаје су позивани само одабрани медији, а ми смо неретко баш из тих медија сазнавали да се нешто догодило у нашем граду, због чега смо имали и проблема у својим редакцијама у Београду. То је  дискриминација новинара која је забрањена и Законом и Кодексом. Данас постоји воља актуелног градоначелника да буде отворенији према новинарима, редовно са њим имамо састанке, али проблем је у томе што нема адекватне искусне сараднике на које можемо да се ослонимо за све информације. Он нити има времена, нити треба да се бави само медијима. То није посао градоначелника. Његово присуство на друштвеним мрежама је добар канал за комуникацију са грађанима, али забрињава опште место да је рецимо Фејсбук објава довољна и новинарима. Не, нама ништа то не значи, то нам може бити само полазиште за даље истраживање, ширење теме. Потребно је да локална власт ојача прес службу, да новинарима стално буду доступни чланови Градског већа, директори јавних предузећа, установа… Грађанима се морају обезбедити све информације, то свака власт мора да има на уму.

SDCafe.rs: Било је доста примедби на конкурсе за медијско суфинанасирање пројеката у Смедереву и на начин поделе новца из буџета Смедерева. Како ви видите ове конкурсе? Колико често УНС добија притужбе колега на конкурсе и шта је по њима највећи проблем?

Већ сам рекла да је пројектно суфинансирање медија подлегло свим могућим девијацијама, на штету дела медијске заједнице. Други део убира плодове тих девијација, што је и био циљ. Рак рана тих конкурса су комисије које наводно оцењују пројекте, а заправо шаком и капом деле огроман новац подобним медијима, тек основаним продукцијама без адреса и запослених. Мрвице остану за стварање привида да се дало још некоме. Много је и других злоупотреба ту –    пројекти се не правдају, нема евалуације, контроле трошења новца… Уз то, не постоји обавеза да се расписују конкурси, па тако у неким градовима добар део новца за информисање иде преко јавних набавки које се опет кроје за конкретне медије. Све је дозвољено на штету јавног интереса, односно грађана чији је то новац. Кључ је у томе да у комисијама буду представници репрезентативних новинарских удружења који ће заиста оцењивати пројекте и процењивати шта вреди финансирати. Тако би се успоставио квалитет као параметар, а не подобност. Овако, власти по градовима се понашају као да дају паре из свог џепа. Недавно сам чула челника једног града који је буквално поручио локалном медију: Ја да вас плаћам да ме пљујете? Па, не плаћате ви, већ грађани, а ви само тренутно располажете њиховим новцем. У томе је поента. Да се не прими и одомаћи та мантра о некаквој услузи коју власт чини медијима дајући им наше паре, потребно је да грађани буду свесни да рад медија кошта. Треба платити новинаре, доприносе, бројне друге трошкове, обнављати опрему која вртоглаво брзо застарева… Некад заиста помислим да грађани тога нису свесни.

Иначе, широм Србије су махом слични проблеми око суфинансирања медија и ми их у УНС-у евидентирамо из чега су проистекли наши предлози за најновије измене и допуне Закона о јавном информисању и медијима. Радна група је завршила мукотрпан посао, али министарство које је већ требало да изађе са нацртом сада ћути предуго. Шта ће од свега што су предложила репрезентативна новинарска удружења прихватити, а шта не, видећемо. Од тога зависи да ли ће УНС дати пристанак на тај документ. Остаје нам да се надамо да ће измене у делу пројектног суфинансирања позитивно утицати на судбину локалних медија.

 SDCafe.rs: Да ли мислите да локална власт, кроз медијско суфинансирање пројеката од јавног значаја, у довољној мери подржава локалне медије?

Смедерево сваке године издваја око 20 милиона динара за медије, што није мало, мада би то било и доста више ако би се прихватио предлог УНС-а да се издваја два одсто од годишњег буџета. Да ли је то реално, не знам. Али и постојећи износ би могао да задовољи локалне медије, када би се њима и давао. Међутим, највећи део пара оде из Смедерева а наши медији остану кратких рукава. То је трагична пракса због које су нам овакви медији у граду. Што је још горе, новац Смедереваца не само да заврши у Београду, Вршцу, Панчеву и којекуда, него га неретко добију и фантомске продукције  и медији. Који је ту интерес Смедереваца? Нема га. Ја сам се лично залагала да из локланих буџета новац иде локалним медијима, да то буде став УНС-а, али нисмо постигли консензус у широј медијској заједници јер је то оцењено као дискриминација. И даље ми је мучан утисак да се локалне власти и не питају много како ће расподелити новац медијима. И ствара се још мучнија слика да се медијима чини нека услуга ако им се да неки динар, па се сходно томе очекује и противуслуга.То нас директно води у цензуру и аутоцензуру, а где се оне јаве ту престаје да постоји новинарство. Моја порука је да нашим новцем помогнемо и ојачамо наше, смедеревске медије, али да гајимо плурализам и слободу уређивања. Само слободни медији могу озбиљно да информишу грађане.

SDCafe.rs: Сматрате ли да је Смедерево потребно локално Удружење новинара, јер је један од ретких градова у коме новинари немају своје удуржење.

Многи градови немају локална удружења, нити постоје услови за то. Тешко то функционише у пракси. Међутим, огранци репрезентативних удружења би требало да постоје. Предуслов је воља колега да се удруже, организују и буду истрајни у својој мисији на локалу.То је корисно и потребно је нашем граду. Међутим, као што знате, овде је тешко окупити и пет новинара који се залажу за исте вредности и принципе. Има и незаинтересованих. А када имамо проблем, онда се тражи помоћ.  Новинари морају да збијају редове, да премосте неке разлике зарад вишег интереса. Чини ми се да смо сада на трагу тога и да ће, ако успемо да се ујединимо, то бити добро за локалну медијску заједницу, али и за грађане јер институционалном борбом можемо створити боље услове за рад и побољшати медијску слику Смедерева.

 SDCafe.rs: Како видите SDCafe.rs у локалном медијском простору?

Ако пођемо од онога да слобода у нашем друштву није константа већ се осваја свакодневно, ви сте пример да истрајност у том освајању није узалудна. Али, има своју цену. Ви је плаћате тако што не добијате чак ни мрвице из градске касе, што је недопустиво. Опет понављам да је то новац грађана,а управо вам они поклањају поверење. Такве одлуке морамо заједно преиспитати, ако смогнемо снаге да оснујемо Клуб новинара Смедерева. Морамо тражити све пројекте, да видимо зашто ваш није прошао,а други јесу. Да ли су разлози професионалне или неке друге природе, против чега морамо дићи глас. Ћутањем ништа не постижемо, само аминујемо да се лоша пракса настави. И опет да поновим – морамо се сами борити за свој положај.

Охрабрује то што на вашем порталу можемо прочитати и садржаје којих у другим локалним медијима нема. Монолитност и копи пејст рад су смрт за информисање. Похвалан је и документаристички приступ, што сте дали прилику хроничарима, да нам речима осликавају слике старог Смедерева, да нас упознају или подсети на старе, знамените Смедеревце. Локалну историју морамо стално имати у фокусу, треба гајити тај уређивачки приступ.

У будућности вам желим да напредујете, да ојачате редакцију и капацитете, потребни су нам јачи медији, корективи власти који служе грађанима.


Текст је преузет са SDCafe.rs

 

 

 

Коментари (0)

Остави коментар

Нема коментара.

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси