Вести
05. 12. 2022.
Институционално памћење
Активности некадашњег Министарства културе и инфомисања у области безбедности и заштите новинара пре Споразума о сарадњи и мерама за унапређење безбедности новинара према сведочењу некадашњег помоћника министра и државног секретара за информисање у периоду октобар 2013. – август 2016. године
Логика налаже да би престанак постојања Министарства културе и информисања био одличан повод за преиспитивање његове улоге у разним фазама досадашње медијске транзиције. У недостатку такве анализе, парцијално се бавимо сегментима ангажмана и домета некадашњег министарства у којем су сектори културе и информисања последњи пут равноправно третирани у периоду од 2013. до 2016. године. Тада су начињени пионирски кораци у домену унапређења безбедности новинара и медијских радника који су означили почетак процеса који се, упркос тешкоћама и опструкцијама, и даље усавршава и прилагођава новим изазовима.
Прећуткивање улоге поменутог министарства током рудиментарног трасирања пута ка потписивању Споразума о сарадњи и мерама за унапређење безбедности новинара са краја 2016. године (на основу којег је настала Стална радна група за безбедност новинара) уклапа се у преовлађујући наратив о тој фази овдашње медијске реформске транзиције. Постизборна министарска комбинаторика спречила је да потписник овог споразума, осим Министарства унутрашњих послова и репрезентативних удружења новинара, буде и Министарство културе и информисања које је у лето 2016. године напустио министар Тасовац са својим тимом. Током њиховог мандата, Министарство културе и информисања је имало једну од кључних улога у „пионирској“ фази бриге о безбедности новинара, повезивању кључних актера, организацији запажених састанака и конференција из ове области током годишњег председавања Србије ОЕБС-ом 2015. године.
Одсуство систематизованог сећања на тај период омогућава злонамерним и неупућеним да релативизују тадашње високе пласмане Србије на глобалној листи Индекса медијских слобода Репортера без граница. Рекордно високо 54. место током 2014. године и 59. место из 2016. године делују као давно прошло време које ће се тешко вратити чак и ако француска невладина организација још једном промени критеријуме који су допринели да Србија са прошлогодишњег 93. места дође на тренутну 79. позицију. Из ове перспективе, кристално је јасно да су се оправдано високи пласмани базирали на доследној примени прве Медијске стратегије, усвајању три кључна медијска закона током лета 2014. године и започетим реформским процесима који су се у значајној мери тицали и безбедности новинара. Подразумевајући константни отворени дијалог са кључним актерима медијске и политичке сцене из тог доба делују као недосегнути стандард који је своју делимичну верификацију добио тек након поређења са стањем које је уследило у Министарству културе и информисања након летњих кадровских промена 2016. године.
Саветовање о безбедности информативних сајтова које је 18. марта 2015. године одржано у београдском Медија центру један је од бољих доказа да је некада било могуће да са представницима свих заинтересованих медија дебатују републичка јавна тужитељка Загорка Доловац, министар унутрашњих послова Небојша Стефановић, заменик републичког јавног тужиоца Бранко Стефановић и Саша Живановић, начелник Одељења за борбу против високотехнолошког криминала МУП-а Србије.
Проактиван став у домену безбедности гранао се ка бројним активностима које су претходиле отварању преговора у Поглављу 23 које се односи на правосуђе и основна људска права. У то се убраја и иницијални састанак представника новинарских и медијских удружења са замеником републичког јавног тужиоца и представницима МУП-а, чији је домаћин било Министарство културе и инфомисања, као и други састанак на исту тему у Републичком тужилаштву. Сви ти догађаји трасирали су пут ка потписивању Споразума о сарадњи између Републичког јавног тужилаштва, Министарства унутрашњих послова и репрезентативних удружења новинара крајем 2016. године.
У међувремену је на основу Акционог плана за поменуто поглавље 11. априла 2016. године потписан Споразум о сарадњи Републичког јавног тужилаштва и Министарства унутрашњих послова. Овим документом било је предвиђено да РЈТ и МУП „интерним актима успоставе обавезу хитног поступања у предметима кривичних дела извршених на штету безбедности лица која обављају послове од јавног значаја у области информисања у вези са пословима које обављају“. Тим документом зацртана је потреба за „одређивањем лица за контакт и координацију поступања у предметима из ове области у овим државним органима“.
У темеље ових споразума уткано је и поверење потписника базирано на ангажману Министарства културе и информисања које је, у одсуству садашњег системског приступа и бројних доступних база података, током 2015/16. године у непосредном контакту са актерима темељно размотрило све актуелне случајеве угрожавања безбедности медијских радника. Стварање иницијалне интерне базе и систематизација доступних сазнања од стране тадашњег министарства један је од заборављених камена међаша из области борбе против некажњивости напада на новинаре. У том смислу, ваља се подсетити на настанак Платформе Савета Европе за заштиту новинарства и безбедност новинара која је установљена 2015. године. Сектор за информисање ресорног министарства је у том периоду проактивно сарађивао у развоју ове платформе не либећи се да колегама из Стразбура учини доступним све тражене податке укључујући и промптни званичан став тадашње власти у вези са угрожавањем безбедности медија и медијских радника.
Ово су битне коцкице хронолошког мозаика (који се може наћи и на сајту Републичког јавног тужилаштва) неопходног за разумевање онога што је претходило формирању Сталне радне групе за безбедност новинара током 2017. године. Овако посложени, личе на кључне догађаје из старе ере у односу на нову коју је обележио настанак и рад ове групе, као и Владине Радне групе за безбедност и заштиту новинара која је почела са радом крајем 2020. године.
Јасно је да је за истинско разумевање садашњости у области безбедности новинара неопходно да се вратимо у прошлост. Без системског приступа на трагу израде доктората о утицају политичке воље на усвајање и примену овдашњег медијског законодавства, то ће остати несистематизовани и расцепкани делићи овдашње медијске и свеукупне заједничке прошлости.
Овај текст треба да послужи и да се део тог памћења сачува указујући на раздобља и активности у домену безбедности медијских радника и реформи које су доказ да се, упркос стереотипним разматрањима, током три године радило другачије и боље унутар некадашњег Министарства културе и инфомисања којим су последњих шест година руководили министри суштински незаинтересовани за медијски сектор.
Тим пре се периода од 2013. до 2016. године можемо условно „сећати са носталгијом“. Уз (не)спремност многих, којима је након последњих шест разочаравајућих година, то тешко и болно да признају.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.