Вести
16. 03. 2023.
Исповест Драгана Кецмана (1): Полицајац који није одустао од расветљавања убиства Славка Ћурувије
Цензоловка од сутра објављује у наставцима интервју са Драганом Кецманом, полицијским пуковником који је прикупио најважније доказе истражујући убиство Славка Ћурувије. Кецман први пут открива са каквим се препрекама суочавао током 15 година истраге, зашто је морао да крије доказе и од својих шефова, како је, упркос моћној Служби, која је преко својих људи контролисала и јавну безбедност, успео да их сачува. Говори како су сведоци застрашивани и како су уништавани животи људи који су му током истраге помагали
Турбулентна каријера, недавно прерано пензионисаног пуковника полиције Драгана Кецмана биће запамћена по његовој истрајности, доследности и храбрости и, пре свега, по томе што је истражио, прикупио кључне доказе и написао кривичну пријаву у компликованом случају убиства новинара и издавача Славка Ћурувије.
Та истрага је била све само не обична. Трајала је 15 година, често прекидана, па настављана, углавном само са декларативном подршком власти, а суштински онемогућавана од појединаца који су директно или из сенке контролисали читав систем безбедности.
Препрека Кецману били су и надређени полицајци и политичари и медији, који су коришћени за скретање истраге и слање различитих порука о мотивима убиства. Ређали су се у првој деценији овог века они који су „расветлили” убиство, лицитирало се именима потенцијалних убица као на пијаци, на све начине је ометана истрага
Предмет је гуран по фиокама да га сви забораве, сведоци су застрашивани.
Рачунало се са тим да ће и докази, који нису уништени, временом нестати. Да ће, чак и ако једном дође до суђења, истина о убиству новинара и жестоког критичара режима Слободана Милошевића бити дубоко скривена и да нико због тога неће одговарати.
Нису, међутим, рачунали са тим да у полицији имају – Драгана Кецмана.
Он је истраживао овај злочин од дана када је Ћурувија убијен, 11. априла 1999. године, када је имао 31 годину. Упркос опасностима, од којих је најмање опасна била она да остане без посла.
| Драган Кецман је 15 година истраживао убиство Славка Ћурувије, од првог дана до писања кривичне пријаве. Ћурувију није знао, није имао никакве личне мотиве осим жеље да добро обави свој посао. Због тога је ризиковао и каријеру и живот |
Политичка подршка истрази изостала
О истрази коју Кецман спроводи сам, или са двојицом својих људи од поверања, у целој првој деценији 2000-их јавност ништа није знала. Политичку подршку никад није имао. Опасности су вребале унутар система који државна безбедност контролише. Није могао да верује чак ни старешинама који су доказали да имају интегритет, пошто су и они били уплашени да ће изгубити посао ако о својим сазнањима у вези са Ћурувијом не информишу претпостављене.
Пролазиле су године, многи су одустајали од овог случаја. Политичари су се јављали тек на годишњицу убиства, обећавајући да је расветљавање злочина над новинарима приоритет свих приоритета. Новинарска заједница била је све више фрустрирана и сваке је године било све мање текстова који подсећају да убиство Ћурувије није расветљено.
|
Два пута је планирано његово убиство. Никад није добио полицијску заштиту. Никад му нико није рекао ни хвала када је прикупио кључне доказе у овом случају. Јавност о томе што у тих 15 година ништа није знала. Није имао политичку подршку |
Као да се и јавност помирила са тим да ће убиство – за које су сви, од када је освануо досије „Ћуран” 2001. године, знали да је у њега укључен најмрачнији део Ресора државне безбедности – бити заборављено.
Али Драган Кецман није губио вољу, упркос томе што је био изолован и свестан да због те своје упорности има само главобољу, упркос томе што због тога могу да страдају и он и његова породица, док никакве користи за његову каријеру није било.
Корак по корак, међутим, испод радара јавности, градио је случај против четворице бивших припадника Ресора државне безбедности (РДБ), начелника Радомира Марковића, шефа београдског центра РДБ Милана Радоњића, вишег инспектора Друге управе београдског центра РДБ Ратка Ромића и бившег припадника Службе Мирослава Курака.
На крају је против њих написао кривичну пријаву, која ће крајем 2014. бити основа за писање оптужнице и почетка суђења у јуну 2015. године.
Наредне три године и судско веће и одбрана оптужених свим силама су се трудили да баш Кецман не буде позван као сведок и да се његови искази избаце из списа предмета.
Када се на суђењу ипак појавио – пошто је Апелациони суд упорно враћао кључне доказе које је он обезбедио – Кецманово излагање било је ометано и свођено само на формалности. Толико је суд желео да чује од човека који о убиству Ћурувије зна највише.
У разговору за Цензоловку, Драган Кецман први пут открива са каквим се све препрекама суочавао током истраге, зашто је морао да крије доказе од својих шефова, како је, упркос моћној Служби која је преко својих људи контролисала и јавну безбедност, успео да сачува кључне доказе због којих је и данас сигуран да су оптужени организовали и извршили злочин. Говори и како су сведоци застрашивани, те како су уништавани животи људи, који су му током истраге помагали.
Ћурувија је био тек „фасцикла” за нерешене случајеве
Прича и о томе шта га је мотивисало да истраје упркос свему, у истрази пуној опасности, у којој није имао личних, политичких или идеолошких мотива. Желео је само да га пусте да свој посао ради квалитетно и по закону.
Славка Ћурувију није познавао. Он је, каже, 1999. године за њега био – фасцикла. Она фасцикла у полицији у коју су одлагани многи случајеви нерасветљених убистава крајем деведесетих.
Имао је, наглашава, поверење само у пар својих најближих сарадника. Од свих осталих морао је да крије најбитније чињенице до којих је долазио.
| Као човек који највише зна о убиству Ћурувије, доживео је да суд 3 године одбија да га прихвати као сведока и одбацује кључне доказе које је прикупио. Сведочио је тек кад је апелација доказе вратила, све време ометан и присиљен да говори о формалностима |
Обавио је хиљаде информативних разговора током истраге убиства Ћурувије, написао хиљаде службених белешки, проверавао мноштво информација које су до њега стизале, од којих су многе служиле само за спиновање, скретање истраге у ћорсокак. Сизифовски посао, каже.
Несхваћен и усамљен унутар система, бар када је истрага о убиству Ћурувије у питању, био је све до 2011. године, када је настала Комисија за истраживање убистава новинара. Тада је стекао поверење у Верана Матића и чланове Комисије, који су му помогли да, како каже, последње коцкице овог огромног мозаика око убиства Ћурувије буду склопљене.
Ни то није ишло глатко. У полицији је нападан управо због рада у Комисији и пријатељства са Матићем.
Најмање два пута је планирано његово убиство, али никада није добио полицијску заштиту. Чак је смењен са места начелника Управе криминалистичке полиције за Град Београд 2016. године, када је подржао колегу који је тужио министра Небојшу Стефановића, подржао истрагу због праћења новинарке Светлане Војиновић, тражио истрагу због рушења Савамале.
Кецманова смена је била сјајна вест за многе криминалце и оне корумпиране полицајце, који су се плашили човека који без страха говори и о злоупотреби полиције.
Никада није добио награду за разрешење тако великог случаја као што је убиство Славка Ћурувије, што је, иначе, уобичајено у МУП-у.
„Ма ни на кафу ме нико није позвао. Нико није рекао: Е, браво момци. Ма не. Напротив. Мене су унутар полиције пљували”, каже у разговору за Цензоловку, који од сутра објављујемо у неколико наставака.
Исповест Драгана Кецмана (2): Радили смо случај по случај, ништа нам Ћурувија није значио, он је био „фасцикла“
О никад разрешеним убиствима из деведесетих, о почетку истраге за убиство Ћурувије, о томе како никаквог помака није било до објављивања досијеа „Ћуран”, о недостатку било какве подршке, о усклађивању изјава сведока из Службе који су пратили Ћурувију…
|
ДРАГАН КЕЦМАН: БИОГРАФИЈА Рођен 13. августа 1967. године у Босанском Петровцу, где је завршио основну и средњу школу. 1991. прелази у Одељење за сузбијање малолетничке деликвенције. Касније је радио на сузбијању разбојништава у становима, наставио у Одељењу за крвне и сексуалне деликте, где је остао до 2001. године. Ту га је затекло убиство Славка Ћурувије. Био је то, у почетку, само један од случајева којима се бавио. Постао је 2009. године заменик начелника Одељења за криминалистичко-обавештајне послове. Те године добија чин пуковника полиције. У јануару 2015. године именован је за начелника Управе криминалистичке полиције за Град Београд. После афере око Савамале и праћења новинарке, смењен је са места начелника УКП. На сопствени захтев отишао у пензију 31. августа 2022. |
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.