Вести
17. 12. 2012.
Клевета
Ево се Високи Дом народних представника спрема да укине кривично дело клевете. Рекао би човек да ће новинарима, главним метама тих приватних кривичних тужби, од тога бити лакше. Можда само мало. За то има два разлога: као прво, кривични судови барем су се разумели у медијско право и често су новинаре ослобађали, а кривични процеси за клевету могли су да застаре; као друго, парнице су биле и остале много већи проблем за професију.
Наиме, парничне судије, цивилисти, као прво, већином појма немају ни о медијском праву, ни о Закону о информисању, ни о елементарним општепознатим правилима новинарског заната.
На пример: шта је посао главног, а шта одговорног уредника; како функционише субординација у медијима (као у војсци, хвала лепо); шта значи дужна пажња итд.
Коначно, парница не иде никада у застару, па се новинари годинама вуцарају по судовима; осим тога, судије неодговорно одуговлаче те парнице, а камате, у случају да новинар изгуби, за то време расту.
Ја сам на отправак једне поновљене првостепене пресуде у парници чекао пуне две године, на пример. Добро, добио сам; али да нисам, ко би платио те грдне камате које нисам скривио?
Све ми се нешто јавља да клевету и није требало декриминализирати; могли смо ми и с тим, боље него са парницама. Уосталом, новинари су добили много више кривичних предмета за клевету, него парница.
Ако већ хоће да олакшају новинарима, могли су да изменама парничног поступка ограниче висину одштетних захтева за „душевне болове“ и „повреду части и угледа“ и да убрзају поступке. Добро: судови имају неку врсту прећутне праксе да не досуђују више од неких 400 хиљада динара одштете, али камате расту док се поступак развлачи.
Има ту још једна околност која није ласкава за правосуђе. Заиста независан судија има право да приватну тужбу за клевету одбаци - ако је бесмислена, блесава или очигледно кверулантска (свађалачка из пуког пасјалука). Веома мало судија усудило се на тако нешто - нажалост. Највише што би учинили било је да пусте да предмет застари, ако је о приватној кривичној тужби реч.
Кажите ми сада да сам „југоносталгичар“, али у време зверско-комунистичке диктатуре имали смо (барем у Београду) једног судију Првог општинског суда, специјализованог за оно што се тада у судском жаргону звало „штампарке“ (увреде, клевете, лажне вести).
Е, тај судија, кад би добио блесаву или бесмислену тужбу, или би је згужвао и бацио, или би приватног тужиоца позвао телефоном, рекао му да је његова тужба блесава и нека је боље сам повуче.
Чујем да пише мемоаре и једва чекам да их прочитам, јер човек је сјајан правник и поштењачина.
Подсетићу читаоца да су ове новине морале да плате дебелу одштету тој једној грађанки која је 2000. махала портретом Слободана Милошевића, а онда се душевно разболела кад се та слика појавила у Данасу неколико година касније.
Притом је
слику направио фоторепортер Ројтерса. Правоснажна пресуда дала је грађанки за право. И шта сад хоћемо? Судија кога сам поменуо избацио би ту грађанку напоље из своје суднице, а њену тужбу подерао.
Декриминализација или не, новинари остају на милост и немилост душевним болесницима који и даље могу да их тужакају због „душевних болова“.
А што се „части и угледа“ тиче - нема тог суда који ће вам доделити част и углед пресудом. То морате сами.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.