Вести
24. 05. 2024.
Медијске истраге и кршење претпоставке невиности
Медији се боре на све начине да привуку што већу публику, а самим тим и повећају своје приходе.
У тој борби они се такмиче ко ће први објавити неку информацију, ексклузиву или детаље из истраге при чему често прибегавају сензационализму и успут крше законе и етичке стандарде професије. Свесно или не, небитно је, јер „цcost-benefit“ рачуница на крају је јасна – финанансијска добит је већа од могућих санкција.
Иако публика тражи да се објави ко су „лопови, силеџије и убице“, забрањено је откривати идентитет осумњичених до доношења правоснажне пресуде.
У Закону о јавном информисању и медијима пише: „Нико се путем медија не сме означити учиниоцем кривичног дела, односно кривим или одговорним пре правоснажности одлуке суда“, а према Кодексу новинара Србије ,,новинар је дужан да поштује правило претпоставке невиности и не сме никога прогласити кривим до изрицања судске пресуде”.
Чак и у случају признања кривице, медији су дужни да поштују право претпоставке невиности и да штите приватност и идентитет осумњиченог или починиоца, стоји у Кодексу.
Ипак, сведоци смо да медији у пракси често крше Кодекс и поменути члан закона, најчешће тако што објаве име особе која је осумњичена за неко кривично дело.
Понекад медијско експлоатисање одлази дотле да новинари врше сопствене истраге и нагађају о могућим мотивима злочина, повезаним лицима итд., што у неким случајевима може бити изузетно опасно.
„Истрага“ Ало-а
Дневни лист и портал “Ало!” објавили су недавно текстове са насловима „Чекали га 12 година, Шуша главом платио рањавање Четника“ и „Шуша убијен из освете због рањавања четника? Откривамо детаље бруталне ликвидације у Земуну“ у којима су извесног Милана Четника довели у везу са убиством Милана Шуше.
Савет за штампу је одлучио да су ови медији прекршили правило претпоставке невиности у наведеним текстовима. Поред тога одлучено је да су прекршене одредбе Кодекса које се односе на новинарску пажњу као и истинитост извештавања, јер није направљена разика између чињеница и нагађања.
Наиме, Милан Четник се жалио Савету за штампу због писања „Ало-а“. Он је навео да је после објављивања тих текстова угрожен његов и животи чланова његове породице.
“Без икаквих доказа објавили су сензационалистички наслов и текст у ком инсинуирају врло директно да сам ја починиоц тешког кривичног дела, убиства. Оваквим текстом дају погрешне идеје породици убијеног, али и свим читаоцима новина. Дубоко сам узнемирен”, написао је он у жалби упућеној Савету за штампу.
На редовној седници Комисија за жалбе Савета за штампу оценила је да су текстови пример сеназионалистичког извештавања, заснованог на спекулацијама и нагађањима, без икаквог доказа и искључиво на основу изјаве анонимног извора.
Чланица Комисије Тамара Скрозза рекла је на тој седници да овај случај представља најетеже оптужбе које су до тада имали.
„Ово је ужасно опасна ствар. Овај текст значи да свако свакога од нас може да оптужи за покушај убиства. Зато мислим да је потребно нагласити колико је опасна ова оптужба. Ово није оптужба за крађу, намештен тендер, увреду, повреду… Ово је озбиљна оптужба и у том смислу би то требало нагласити“, обајснила је Скрозза.
У образложењу одлуке Савета за штампу пише да “Ало!”, позивајући се на наводна сазнања из истраге, спекулише о мотивима “мафијашког убиства” и да је могуће да има неке информације из полиције о томе да се истрага води у одређеном правцу. Међутим, проблем је што медиј већ у наслову изричито тврди да су познати детаљи ликвидације, а тек у последњој реченици текста пише да је нападач у бекству.
Казне су ниске и немају одвраћајући ефекат
Осим одлуке о прекршају Кодекса новинара Србије и потенцијално мање шансе за добијање новчаних средстава на медијским конкурсима, “Ало!” би због кршења претпоставке невиности која је дефинисана Законом о јавном информисању и медијима могао да одговара и пред судом.
“Кршење претпоставке невиности представља и прекршај по одредбама Закона о јавном информисању и медијима. Прописана казна креће се у распону од 50.000 до 150.000 динара, и њоме се кажњава главни уредник медија уколико је у објављеној информацији неко пре правноснажности одлуке суда или другог надлежног органа означен учиниоцем каквог кажњивог дела односно кривим или одговорним за његово извршење”, објашњава адвокатица и експерткиња за медијско право Круна Савовић.
Такође, лице које је оштећено на овај начин може тражити наканду штете у парничном поступку.
“Особа која је на тај начин доведена у везу са убиством своја права може заштитити пред судом. Тужба за накнаду штете поднета због кршења претпоставке невиности од стране медија — подноси се Вишем суду у Београду. За узроковану штету заједнички су одговорни главни уредник, новинар и издавач медија. То значи да тужени могу бити свако од три лица појединачно, али и два односно сва три лица заједно”, додаје Савовић.
Износи накнаде штете које медији плаћају због оваквих преступа су ниски и не представљају значајан трошак за велике медијске куће, поготово таблоиде, чије извештавање почива на сензационализму и то им доноси највеће приходе. Самим тим ове казне немају одвраћајући ефекат.
“Смисао накнаде штете због повреде претпоставке невиности није да се казни медиј, већ да се да сатисфакција оном ком је претпоставка невиности прекршена. По учесталости кршења претпоставке невиности у медијима — намеће се закључак да је у одређеним медијима такав начин извештавања постао пракса од које се тешко одступа”, закључује Круна Савовић.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.