Вести

13. 03. 2025.

Аутор: Бранко Чечен Извор: Безбедни новинари

Бранко Чечен – Упутство за безбедност репортерки и репортера на масовним демонстрацијама

Због најновијих дешавања на улицама главног града, понављамо текст тренера, новинара и уредника Бранка Чечена о извештавању са протеста, настао након масовних демонстрација у јулу 2020. године. Тренинг за безбедност новинара АНЕМ у последњих годину дана организује широм Србије у оквиру пројекта "Систем превенције насиља и заштите новинара" који је подржан од стране Европске комисије кроз Програм помоћи независним медијима у Србији.

У јулу 2020, у Београду су избиле спонтане демонстрације због онога што су грађани видели као запањујућ дилетантизам државног руководства у сучељавању са епидемијом. Однос ове власти према таквом изазову (демонстрацијама) убрзо је постао болно јасан – полиција је на улице извела све што има – оклопна возила, коње, о сузавцу и пендрецима да и не говоримо. Једино гњурце нисмо видели, а још увек није разјашњено зашто су неки криминалци, раме уз раме са полицијом у цивилу, учествовали у целој ствари под заштитом државе. Законска овлашћења су прекорачивана рутински, тукло се безочно и без потребе, а сурови видео-снимци су преплавили мреже, па су и они који су остали код кућа могли да се лепо шокирају бруталношћу полиције.

Нема разлога да очекујемо мирне изборе. На жалост. Кршење изборних закона, изузетно агресивна реторика директно са највиших функција државе и некажњено насиље “људи у џиповима” који млате по градовима и селима земље организујући и штитећи очигледне незаконитости, као и фрустрација дела грађана ускраћеношћу за изборна права, комбинација је која просто обећава невоље. У исто време, млађе колеге новинари, али и млађи грађани, углавном нису имали такво искуство. То искуство је, међутим, потенцијално врло опасно. Колеге су у секунди постајале особе са посебним потребама као последица напада демонстраната и полиције, полиција је деведесетих понекад намерно циљала управо новинаре и излагала их пребијањима и непотребним и незаконитим привођењима, како би их обесхрабрила да извештавају, маса је прегазила више припадника наше професије, што само чудом није довело до тога да неко од нас изгуби и главу, а број припадника професије који је у набацивању каменицама и коцкама калдрме лечио расекотине и фрактуре лобање се ни не зна, али није мали. Уосталом, убијањем новинара, барем према ономе што смо видели током суђења за убиство Славка Ћурувије, бавила се управо – полиција, само тајна. Није то нека стара, бивша полиција. Иста је. и немамо разлога да очекујемо, посебно у светлу последње употребе исуканих пендрека, да ће бити цивилизованија него раније. Напротив.

Чини ми се да има смисла изнети искуства из извештавања са демонстрација из времена владавине Слободана Милошевића. То је искуство, на жалост, било необично богато. Када данас покушам да се сетим свих прилика у којима су се истински огромне масе људи ваљале улицама Београда и, у мањој мери, других градова Србије, чини ми се као да се то догађало непрестано. То, наравно, није тачно, али су то за мене биле узбудљиве сензације и успомене на њих су много свежије него многе друге, па се истичу. А како и да се не истакну – иако сам, срећом, само једном био захваћен полицијским пендрецима и имао срећу да се извучем са само 5-6 удараца по леђима, никада се нисам навикао, и нећу, на призор дивљачког шутирања и пендречења беспомоћне особе која се грчи на земљи док јој пуцају кости, а крв боји асфалт којим је корачала читавог живота. Мушкарци, жене, дечаци, девојчице… Нико није био безбедан на демонстрацијама. А није ни сада.

Због свега овога, чини се да има сврхе сабрати искуства о безбедносним изазовима (избегавању батина или нечег горег) извештавања са демонстрација у Србији. Након јулских демонстрација, старије колеге су на пар Фејсбук налога размениле своја искуства, из истог разлога. Млађе колеге би можда могле да себи уштеде непријатно искуство, ако не и шта горе од тога, читајући закључке претходних генерација, које нису желеле, али су морале, да стоје између кордона полиције и масе демонстраната. Како сам за колеге из Центра за истраживачко новинарство Србије то и учинио, ево нешто прилагођеног документа који сам им послао, уз пуну свест да би много шта овде друге колеге можда могле да виде другачије. Разлог је једноставан: излагање било каквој опасности на послу је дубоко лично искуство. Борите се за своју главу, својом главом. Остале новинарске главе са истим искуством ће сигурно много тога видети другачије, али то је само последица тога што нису могле баш свима да се догађају исте ствари, као и чињенице да су нам главе веома различите. Што је само добро.

Упуство за што безбедније покривање демонстрација (потпуно безбедно не постоји): 

Без обзира да ли сте на демонстрацијама по задатку или као грађанка или грађанин, биће од користи да прочитате искуства са десетина и десетина разних врста демонстрација са којих су извештавале колеге, од деведесетих година на овамо. На жалост, добар део тих догађаја завршио се са много насиља. Наравно да ово није све, али јесте све чега ја могу да се сетим, а да је од непосредне користи.

Видећете да је начешћа фраза у овом упуству: “Удаљите се”. То је, међутим, само најчешћа мера. Најважније је стање духа. Много опреза. Фокус, концентрација. Мир, мир, мир. Одлуке се доносе брзо и по њима поступа без одлагања. Увек се извештава тимски и увек мора да се зна ко је главни, због брзине одлучивања и реакције. Ако има времена за договор – наравно. Ако нема, сви раде како главна особа каже.

Генерални принцип је – будност. За то не треба много да бринете, биће адреналина у вама довољно за веома оштру концентрацију, али тај исти адреналин може да вас учини мање фокусиранима и мање рационалнима ако му дозволите да преовлада над разумом. Дакле – мир. Понашајте се и размишљајте као индивидуа. Не као део масе. Маса прати првог до себе. Ви пратите задатак и сопствену безбедност као циљ.

Никада, али апсолутно никада, осим на кратко, не покривајте демонстрације сами. Ради се у паровима. Тако можемо једни другима да помогнемо. Непрекидно комуницирајте са другим двочланим тимовима. Да знате ко је где и шта ко види. Чим видите покрет полиције, пустите поруку на групу, да и остали знају. Док сте ви у релативно безбедној позицији, друга двојка може да им буде на путу, без доброг пута из невоље. Треба да знају.

Покривање демонстрација се, на жалост, учи у пракси. Сви смо различити и различито ћемо реаговати на исту ситуацију. Научите како ви реагујете и онда то дотерујте. Навикавајте се на адреналин, узбуђење и страх. Страх је наш пријатељ. Он нас чува и треба да се навикнемо да радимо упркос њему. То је тајна (добрих) ратних извештача. Нико се не плаши све мање и мање, него све боље функционишемо упркос страху. Особа која престане да се плаши, у већем је ризику. Има и таквих колега и најбоље је радити подаље од њих.

Страх је ирационалан и индивидуалан. Неко се не плаши метака, али се боји батина. То је нормално, и ми то не контролишемо. Али је добро да научимо о себи што више у том смислу. И да успемо да савладамо страх да би рационално одлучивали. Наравно, о извештавању, али пре свега о својој безбедности. За разлог за ову тврдњу, видите основни принцип под 1.

Основни принципи:

1. Повређени или другачије онеспособљени новинари и новинарке не могу да раде свој посао. Ваш новинарски задатак је да останете у стању да извештавате. И сутра.
2. Посао репортера је да види и забележи оно што је могуће из безбедносно повољне ситуације.
3. Ако постоји дилема између безбедности и ексклузиве, безбедност је увек важнија.

Главне опасности:

1. Кретање масе: огроман број озбиљних повреда репортерки и репортера потиче од наглог покрета масе и гажења палих особа.
2. Онеспособљење хемијским средствима за контролу масе и накнадне последице (гажење, тровање, батинање ако вас полиција сустигне…) – ако се онесвестите од сузавца, питање је ко ће вам и да ли ће вам помоћи.
3. Летећи објекти – камење, флаше и сично. Посебан осврт на гумене метке.
4. Полиција. Бије и још што-шта.
5. Демонстранти. Бију, пљују, вређају, ремете рад.
6. Полицијска (и друга) возила. Газе, гурају, испаљују сузавце, поливају водом.

Кретање масе. Полиција се плаши само покрета критичне масе, односно масе која је довољно велика да то кордон не може да заустави, али јако воли да код демонстраната изазове нагло кретање у смеру супротном од кордона. Били би изненађени колико људи је четвороструки кордон у стању да заустави, али одлучни налет хиљада људи ће пробити кордон. Кордони увек имају резерву, али резерва обично не може ништа да учини против ентузијазма масе која успешно пробије кордон (пажња, маса у тријумфалном походу гази једнако ефикасно као и у бекству). Због тога ће за одбрану или освајање простора полиција увек користити сузавац. Када сузавац падне у близини масе, она обично не рагује док га не осети. Ви реагујте. Јер, када се маса од неколико стотина људи сретне са првим налетом сузавца, често се да у паничан трк. Ово је једна од опаснијих ситуација у којој можете да се затекнете. Да би избегли или умањили опасност, можете да урадите неколико ствари:

• Никада, али никада немојте бити у сред масе. Искључиво на ободу. Ако покривате протест, то је позиција ПОРЕД простора између полиције и демонстраната (никако између). Још боље би било да сте мало повучени у правцу демонстраната, зато што вам је то простор за повлачење. Ка полицији се не повлачите осим ако нема другог решења и у том случају машите легитимацијом и вичите да сте новинар/ка (без гаранција да ће вам то помоћи). Ако нисте окружени масом, имате простор за маневрисање.
• Обратите пажњу на јединице полиције које нису у кордону. Из распореда тих јединица, можете да наслутите стратегију контроле и разбијања демонстрација коју је полиција одабрала. Ако су јединице распоређене тако да имају отворене путеве ка путањи којом ће се маса нападнута сузавцем и на друге начине повлачити, то значи да ће да примењују силу на демонстрантима у повлачењу. Избегните да вас захвате својим операцијама тако што ћете и ви унапред за себе одредити правац повлачења који се не укршта са њиховим правцем напада, али ни са нападима јединица распоређених бочно од правца повлачења масе.
• Најважније је да према положају различитих јединица полиције одаберете један до два пута за бежање који их избегавају. Повремено, током догађаја, проверавајте да ли су одабрани путеви за повлачење слободни – ствари се мењају, полиција и маса се крећу. Ако немате пут за повлачење, време је да се повучете. Одредите нови са безбедног места, па можете поново да се бавите својим послом.
• Ако се ипак затекнете у маси која нагло почне да бежи, најважније је да се не крећете ни брже ни спорије од ње, чак и ако полицајац са пендреком иде иза вас и удара вас. Боље је добити пар пендрека по леђима (главу заштитите рукама), него пасти под масу. Крећите се подижући стопала нешто више него у нормалном ходу или трку, зато што не видите од других тела по чему газите. Обичан ивичњак може да вас обори, а испод масе је обично свашта – употребљени пројектили, транспаренти, ђубре разних врста, обућа… Држите се рукама за друге људе, слободно. Ако то спречи да паднете, исплати се. Нико се неће бунити. Немају времена.
• Све врсте бандера и стубова стварају џеп иза себе, у правцу кретања масе. Посебно су погодне дебеле челичне и бетонске бандере. Ту сте безбедни, али само да осмотрите ситуацију и процените куда и како ћете даље. Онда поново – заједно са масом, лагано дотерујући смер ка најближем простору где је маса разређена и одакле можете да се ослободите из гужве и побегнете бочно. Наравно, поново истим темпом као маса. Аутомобили су добар заклон, али пазите – стакла пуцају и секу, а ако вас маса притисне уз њих, можете да повредите ноге које су вам веома потребне. Пењање на возила помаже, али ћете се вероватно гледати на вестима, а полиција ће вас снимити камерама и упамтити као хулигана.
• Пре него што почне догађај, скенирајте положаје жардињера, стубића, каскада, фонтана и сличних препрека испод висине појаса – невидљиве су у трку масе и важно је да их избегнете.
• ФОТОГРАФИ И ФОТОГРАФСКИ НОВИНАРИ. Ако радите са фотографом или сниматељем, или ако сами снимате, имајте на уму да, осим ако се ради телефоном, особа која снима види само шта се види кроз објектив, а то значи да појма нема шта јој се догађа иза леђа, са стране, па чак ни у периферном видном пољу. ОБАВЕЗА је новинарке или новинара да колегу/иницу штите док не скине апарат са ока, упозоре их на опасност, а у случају велике гужве, држе за одећу да се не раздвоје. Не само што колегиница или колега могу да буду повређени, или им буде оштећена опрема, већ је то што снимају нешто што ће се догодити само једном у времену и више никада. Ако их неко омете у снимању, неће бити снимка и готово.
• Из свих ових разлога, на демонстрације се иде у поузданој, дубокој и чврстој обући равних потпетица (патике нису добра идеја, ни због гажења по стопалима, ни због могућег извртања скочног зглоба). Ако имате и чизме које штите ножне прсте, а није баш превруће, то је најбољи избор за заштиту. Одећа вишеслојна, ако није превруће. Више одевних предмета ублажава ударце свих врста, укључујући и пендреке.

Хемија. Иако постоје међународне конвенције које је Србија потписала, и са њима ускладила прописе, о употреби хемијских средстава принуде, српска полиција их никада није поштовала и никада неће. Сам интензитет ЦС (активни састојак сузавца) који наша полиција испаљује на демонстранте је далеко изнад прописаних норми. Нормалан сузавац је снаге ЦС4, на нас се већ више деценија баца онај између 8 и 24. У овоме што данас испаљују на нас, има и других активних супстанци. О томе мало касније. Сузавац високог интензитета је и опасан по живот. Сузавац се примењује и “шок бомбама”, о чему ћемо на крају овог сегмента.

Шта у том погледу можете да урадите:

• Поред већ поменутих праваца повлачења, осмотрите и правац ветра (дим цигарета пушача у околини иде тамо где ће ићи и дим сузавца, на пример) и имајте план за повлачење у супротном смеру. Имајте на уму да сузавац не делује само тамо где се види. Његова концентрација у ваздуху се испаљивањем нових и нових патрона (званично: канистера) повећава и постаје врло висока и ван самог дима. Сузавац не дими, дим га само преноси, сузавац је невидљив. Једном када се на одређеном простору постигне концентрација сузавца у ваздуху која обезбеђује његово дуже задржавање (молекули су изузетно активни, сударају се и одржавају га у простору дуго), ту се више не може радити, а ако сте дубоко у том простору, питање је и да ли ћете стићи да га напустите пре него што се онесвестите или просто више не можете у себе да унесете довољно кисеоника да би могли да се крећете. Зато – крените на време. Крените први.
• Сузавац гуши, зауставља дисање, али и чини да не видите добро, а у високим концентрацијама и да не видите уопште. Имамо различиту резистенцију на сузавац – неко ће га доста добро поднети, а неко ће у првом налету остати слеп и без ваздуха. Приликом јулских демонстрација могли сте да видите како су различити ТВ репортери различито подносили ову отровну смесу. Док су неки прилично мирно извештавали, другима се у гласу и на лицу видела паника. Научите то о себи и прилагодите том сазнању своје понашање. Понесите воду, пожељно са содом бикарбоном и крпу (марамицу, шал…). Мокра тканина, још боље натопљена раније раствором соде бикарбоне, се само прислони на очи. Без трљања које утрљава супстанцу у слузокожу и кожу и то ће вам донети оштар бол, јачи од оног који већ осећате, али ће вам у исто време дати неколико минута јасног вида. Тканину носите у ранцу или џепу – ако тканина није унутар јакне, торбе, фармерки и њу ће прекрити сузавац. Бол ће након прислањања тканине са бикарбоном бити блажи кроз неколико десетина секунди. Дисање кроз мокру тканину много боље умањује дејство сузавца него кроз суву. Неупоредиво. Неће вас потпуно заштитити, али ће вам дати времена да се извучете. Разне врсте ронилачких маски и наочара су добра ствар ако потпуно одвајају очи од околног ваздуха (ако “цуре” – само спрече да сузавац однесе кретање ваздуха, па су контра-продуктивне), али су и изванредан мамац за полицију која вас аутоматски схвата као припремљеног демонстранта, односно непријатеља. Поломљена пластика може да вам повреди очи, а полиција ће вас вероватно третирати као непријатељски ентитет без обзира на легитимацију, чак и на видном месту. Они неће ризиковати да се сретну са неким које то налепио на себе иако није новинарка или новинар. Или их је (неке) баш брига. Наочаре дакле помажу, али су и ризик.
• Без непотребног трчања, нарочито из све снаге. Трчање тражи већи унос ваздуха, а тиме и сузавца. Ходајте, брзо и плански. Најкраћим путем ван зоне сузавца. Наравно, ако морате да потрчите, трчите паметно и бирајте најкраћу руту. Задржите дах, ако можете, али знајте – без даха се не трчи дуго, ни далеко. Постоји опасност да будете принуђени да на крају нагло и дубоко удахнете сузавац који ће вас онеспособити.
• Ако нисте успели да напустите простор под сузавцем, можете да купите себи нешто кисеоника са мањом концентрацијом сузавца тако што ћете узети неколико удисаја од испод сопствене одеће. Али то су два, највише три удисаја. То вам, даје између тридесет И деведесет секунди несметаног кретања брзим ходом.
• Под дејством сузавца:

•  
  • Као што смо рекли, не трљајте очи. Тако само утрљавате сузавац у слузокожу, па ће снажније деловати и нећете га се ослободити сатима, а посебно не трљајте очи својим рукама или одећом, јер је сузавац и на тим површинама. Испирајте их (очи) водом само на безбедној удаљености, јер ће вас на кратко још више болети очи и још више сузити (поново, ако је могуће вода са содом бикарбоном). Помоћи ће, али не потпуно. Ни из далека. Вода је добра да се испере одећа, руке, ранац.

•  
  • Не избацујте секрете из уста и носа. С једне страте, сузавац делује са водом на слузокожи, али слузокожу никада нећете осушити довољно, а већа количина воде (+ сода бикарбона) разређује сузавац. Избаците онолико колико вам је потребно за “пилтко” дисање. Остало пустите да цури. Обрисаћете се касније.

•  
  • Дишите кратким удисајима и издисајима. Тако ангажујете само горње режњеве плућа, док ће вам остали остати без утицаја гаса.

•  
  • Од момента када вас захвати сузавац, имате само два циља: изаћи одатле и избећи полицију и друге опасности током одласка.

•  
  • Ноћу ћете видети варнице испаљене патроне и лако видети где ће се спустити. Такође, неки канистери остављају за собом и траг дима. Дању се све то много слабије види и све што вам преостаје је да процењујете правце из којих долазе по положајима полицијских јединица. То је све битно за планирање напуштања простора.
• На прве испаљене патроне, важно је реаговати дугим удисајима након којих ћете задржати дах док се удаљавате. Већ следечи удах може бити веома болан и паралишући. Очи ће вам рећи колико сузавца је у ваздуху, али не одмах. Треба неколико десетина секунди да почне да делује.
• Опис дејства: ако нисте имали прилику да будете изложени сузавцу, то отприлике изгледа овако – очи пеку и сузе, снажно и непрекидно и ничим то нећете прекинути. Очи боле и испод капака. Покушајте да се навикнете на бол. Затварајте очи често и онолико дуго колико вам ситуација допушта. Жмурење умирује бол, али веома споро и тешко да ћете моћи да жмурите довољно дуго да вам се очи опораве, али ћете непосредно после отварања имати јаснију слику да би могли да се снађете. Пече и у грлу и то уз веће концентрације сузавца доводи до грча при наглом удисању. Зато се дише плитко и полако. Бол ће се задржати још неко време након изласка из простора под сузавцем. Сви секрети из очију, носа и уста ће кренути у количинама пропорционалним количини сузавца на слузокожи. Балави се, слини и плаче. Цео осећај је веома дезоријентишући, неколико чула вам је искључено и мозак се збуни. Концентришите се. Вероватно ћете имати и нагон за повраћањем. Повраћајте ако имате прилику. Од сузавца се тешко умире, ретко оставља озбиљне последице. Али ако се онесвестите у зони под дејством, све је могуће. Само мирно. Све друго је грешка. Главобоља и мучнина сутрадан су нормални ако сте били изложени сузавцу дуго и у великим количинама. Ако потрају дуже од дана, требало би да останете код куће док вам не буде боље, или се обратите лекару.
• ВАЖНО: Ово што се сада испаљује, није само ЦС, већ смеса разних супстанци. Неке су ту да изазову мучнину и генералну малаксалост. Неки изазивају повраћање, неки и панику и анксиозност. Само мирно. Све је то привремено и последица хемијског напада. Проћи ће, а концентрацијом ћете постићи да ипак функционишете у довољној мери да можете да се уклоните са попришта.
• Полиција сузавцем чисти простор или се брани од напада. То значи да се може проценити шта гађају и склонити из најугроженије зоне. Циљеви се, међутим, стално мењају. Дакле – концентрација, фокус, мирно, ходајте, дишите, гледајте, доносите одлуке, поступајте по њима.
• Под дејством алкохола и других психоактивних супстанци ефекат сузавца је значајно већи. Ако сте пили, останите код куће.
• Пијте много воде када се извучете, али тек након што сте са много воде са содом бикарбоном, КОЈУ ЋЕТЕ ИЗБАЦИТИ ИЗ СЕБЕ ОДМАХ, испрали уста, грло и нос. Поливајте се по лицу, очима и носу, да исперете сузавац. Упамтите, сузавац је сува материја и задржава се на одећи, кожи и у коси. То не пипајте рукама, а посебно тим рукама не пипајте очи, лице, уста. Одећу одмах код куће баците на прање, ви под туш, жмурећи. Сузавац из косе ће вам тећи преко лица, па сачекајте да се потпуно испере пре него што отворите очи.

Шок-бомбе: Обично су то гранате са гуменом кошуљицом која сагори одмах након експлозије. Имају омотач од неке смесе са магнезијумом да би имале снажан светлосни бљесак. У комбинацији са мехурићима ваздуха у гуменом омотачу који међусобно звучно резонирају, емитују са бљеском и врло, врло гласну експлозију. Након тога из њих излази сузавац.

Експлозија ове врсте дезоријентише и може да делује паралишуће. То је нормално. Сачекајте да се примирите неколико секунди, фокусирајте се, погледајте да ли сте повређени ви, затим ваш тим, а онда све као у случају да је у питању обична патрона сузавца.

Летећи објекти. Флаше, камење и свашта друго све време лети, или може да полети. У маси су увек убачени провокатори, па ако демонстранти не почну нешто да бацају, а полиција и власт желе повод за насиље, провокатори ће сигурно. То им је задатак. Пројектиле, иако је и то против прописа, полиција враћа истим путем. Обично то раде командири и полицајци са пушкама за сузавац, којима су руке слободне, за разлику од обичних полицајаца који у једној руци имају штит, у другој пендрек. Најбоље је да сте у пару с неким. Док једна особа ради, друга пази. Ако камен полети ка вама, упозорите колегиницу вербално, али је и склоните физички са путање пројектила ако треба, пошто најчешће нема времена за упозорења типа: “Мирко, пази метак”. Неће стићи да се сагне или склони. Може чак на ваше упозорење да инстинктивно реагује тако што окрене лице према пројектилу, да види на шта је упозоравате. Дакле, руке на ранац или јакну и јако цимните, али према себи, како не би оборили колегиницу или колегу.

Шта можете да предузмете да вас то не погоди, или бар да не буде озбиљних повреда:

• Не будите у маси, поново. Новинару није место у маси. Ако треба да промените позицију, идите около, макар закаснили. НЕ У МАСУ АКО БАШ НЕ МОРА. У маси не можете нигде да се склоните, сви правци су вам затворени.
• Иза кордона (има и таквих ситуација) је најмање безбедно. Полиција има кациге, визире и штитове. Ви немате ништа од тога. Полицију, упамтите, баш брига за вас. Имају друга посла, ако нису чак и непријатељски настројени према вама. Њих гађају, погодиће и вас. Изађите одатле, или се спустите ниско и све време држите једну руку на глави ако полети много пројектила. Друга вам је потребна за случај да паднете, како не би ударили лицем у тло.
• Кад не гледате ни у шта друго, баците поглед у вис, шта вас кошта. А може да вас спаси непријатности.
• Носите капу, качкет, чалму, нешто. Што дебље то боље. Обичан качкет може да значи разлику између чворуге и шивења. Кациге су супер, посебно бициклистичке – изгледају мање опасно полицији, лаке су за ношење, стану у ранац да не провоцирате полицију пре него што постане опасно.
• Обратите пажњу на врсту пројектила. Чим полети један камен или други тврд предмет, склоните се. Провокатори обично бацају флашице с водом и друге мање опасне објекте. Изазивају масу, а не повређују полицајце. Али камење може да полети у сваком тренутку.
• Дебела одећа помаже, амортизује ударце.

Гумени меци. Навелико коришћени деведесетих. Или су од гуме, или од метала обложеног гумом. Ту је и гумена сачма – пројектил који се у лету распрскава у кластер лоптица, обично металних са гуменом кошуљицом. СВИ СУ ВЕОМА ОПАСНИ! На мање од 40 метара се сматрају бојевом мунцијом. Гумени меци који су раније коришћени су били мање опасни, зато што су се после излетања из цеви ширили у цилиндар пречника око 5 центиметара, па су губили брзину, повећавали сопствену површину и више имали функцију заустављања него повређивања. Па опет, неки демонстранти и двојица колега које знам су погођени у главу и последице су биле заиста озбиљне. Мене је погодио један када се одбио од зида и то уопште није било пријатно, модрицу сам носио бар два месеца. Директан погодак је много гори. Вероватно је да полиција има модерније гумене метке и сличне пројектиле, који повређују, односно онеспособљавају, ако је судећи по понуди на тржишту. А на тим стварима се у државама као што је наша – не штеди.

НАЈВАЖНИЈЕ ПРАВИЛО: СКЛОНИТЕ СЕ ОДМАХ!

• Употребу гумених метака ћете лако и веома ефектно препознати – полиција нишани у масу, а не у вис, као канистерима сузавца. Дакле, ако спуште пушке ка маси, или гађају гуменим мецима, или је почео грађански рат, трећа опција је само да канистерима сузавца гађају у тела, што су радили раније, намерно, али ћете сузавац лако препознати и у лету, а и пушка за сузавац се обично лако препозна. Кратка је, незграпна и обично има масиван оквир са пројектилима или се “прелама” да се сваки пут поново напуни. Свакако има дебелу цев, много дебљу него ова за бојеву муницију. Гумени меци се испаљују из специјалних пушака, такође, али и из обичних и зато – чим полиција спусти цеви ка маси – удаљите се најкраћим безбедним путем до неког заклона.
• Гумени меци се одбијају од тврдих површина веома великом брзином. То што сте иза нечега, не значи много ако је и иза вас зид, на пример. Рикошет је веома ефикасан, такође.
• Заштитите главу, али овог пута и стомак. Дебела одећа помаже. Ранац на грудима или леђима, у зависности од ваше позиције у односу на полицију, такође.
• Ако полиција почне да користи гумене метке, значи да је одлучено да се демонстрације рашчисте до краја. Склоните се на безбедну дистанцу.

Пројектили су непредвидиви и тешко је заштитити се од њих када полете. Зато су тактички потези овде важнији од реактивних. Мислите. Тактизирајте. Пазите се. Чувајте се.

Униформисана полиција. Полиција никада није “прешла на страну народа”, нити ће, осим ако директно изгубе сукоб са демонстрантима на лицу места, па немају избора. Не заваравајте се. Већ сутра ће поново једнако орно навалити на демонстранте, ако им се пружи прилика. Просто, то је њихов посао, како га они схватају. Дакле, поступиће по наређењу, а њихово евентуално одустајање од задатка зависи само од њиховог командира. Ако тај одустане, као што су 5. октобра многи од њих одустали од коришћења бојеве муниције, упркос наређењу, одустаће и јединица. Ако извади пиштољ, пуцаће сви. Јер, неки су пуцали (целе јединице) и 5. октобра. и 9. марта. И у многим другим ситуацијама. Дакле, не рачунајте на њихову увиђавност. Не зато што су нељуди, него управо супротно. Зашто је то тако?

Њих је увек много мање него демоснтраната. Зато се јако плаше. Остаје им само јединство и заједничко деловање. Тако да ће бранити једни друге по сваку цену. Шта све ово значи?

Не убеђујте се с њима, послушајте их, глумите јаднице и јаднике, стално вичите да сте новинари/ке, било шта, само да добијете прилику да им се склоните с пута. Нећете бити поштеђени, чак посебно ако се уплаше – сравниће све пред собом борећи се за голи живот и своје здравље.

• Када командир кордона (обично један од командира водова, две жуте штрафте на еполети) рашири исправљене руке у висини рамена, време је да идете. Када спусти руке, кордон креће на масу. Овакве, невербалне команде, међутим, издају се само ако је бука толика да делови кордона неће чути командира. Вербалне команде нећете чути, па често бацајте поглед ка кордону, како би ухватили његов први покрет и склонили се. Обратите пажњу, ако сте близу полиције, на наређења која примају моторолом (радио станицом). Требало би да носе слушалице и да их не чујете, али често не носе слушалице јер тако не чују шта им причају колеге поред њих. Можете чути занимљиве ствари са њихових моторола, укључујући и наређења за напад, после чега имате времена само док полиција на терену не пренесе наређење свима који треба да га знају. Склоните се.
• Полицајци су нервозни и уплашени, а и веома различите особе. Нису их бирали ни по пристојности, ни по интелигенцији, него углавном по висини и вољи да изврше наређење. Неки од њих могу да реагују, и то се готово увек деси, мимо сваке логике и разума. Разлог је сасвим људски и већ смо га помињали – страх. Будите паметни. Ако сте им близу и ако неко комуницира, комуницирајте и ви, процењујући каква је то особа. Већина неће тући новинарку или новинара ако не морају и ако успоставите неки однос са најближим од њих, заобићи ће вас, а остали учинити исто, баш као што би учинили и да вас тај један удари. Али, полицајац који одговара нервозно и кратко је полицајац који ће вас уклонити силом чим кордон крене. Са таквом особом смањите комуникацију на најмању могућу меру, будите на дистанци која вам даје времена за бег и покушајте да разумете како ће полиција покушати да потисне или опколи демонстранте у сектору у којем се налазите. Онда им се склоните с пута. Пре него што крену. Ако вам прилазе, почните пре него што стигну да се гласно представљате као новинари и одмах их питајте, пре него што постану непријатни, куда да се безнедно удаљите. Код неких и упали, па вас опсују и покажу правац. Гледајте их у очи и понашајте се према њима као да сте забринути за њих. И то пали понекад. Али ако можете, не будите им близу и удаљите се са што мање комуникације.
• Ако вас приводе, што мање говорите и не пружајте отпор. Ако вас изложе насиљу, вичите и јаучите чак и ако вас не боли. Чак и кад полуде, не воле пажњу коју можете да привучете. Када вас одведу, нема правила и нема савета. Обично вас мало избубецају до марице, више грубим вучењем и гурањем, а после сте безбедни све док не дођете у простор у којем сте са њима без сведока. Заиста је мало вероватно да ће ту ситуацију злоупотребити, још увек нисмо у Москви, а ако се и то догоди, немам савет за вас. Нисам имао то искуство. Но, вероватноћа привођења новинара, па чак и насиља према новинару је мања него у случају демонстраната. Али постоји. Дешавало се. Више пута.
• Ако су полицајци покрили бројеве значки, или целе значке, будите посебно опрезни. То значи да не желе да буду идентификовани. Односно, да не смерају нешто мирољубиво. Обично то раде по интерном договору, сви у јединици. Склоните се од такве јединице.
• Полиција не чисти простор насумице. Има план. Освајају га део по део, али тако да оно што освоје, могу после и да бране. То значи да ће најспособнија јединица, некад појачана коњичком полицијом, да јуриша ударајући све пред собом, а да ће за њима да дође прво једноструки, разређени кордон који удара ове који су пали, заостали или ушли са стране, или хапси исте те људе уз помоћ бруталне полиције у цивилу. Све то има за циљ да шокира и уплаши демонстранте и зато су сви полицајци који у томе учествују на било који начин, изузетно агресивни и ефикасни. Не питају никога ништа, само млате и урлају. Тек после њих долазе ови “мирни” што само држе положај (који ће сасвим лепо постати једнако сурови као и ови напред, чим им се то нареди, или ако се уплаше). Зато је важно не бити ту када крену у простор.
• Брањење простора захтева већи број полицајаца. Зато је свако пристизање појачања сумњиво. Јер, појачања су увек ту само што су неколико улица даље, у неком парку или слично. Ако дођу тамо где је догађање, дошли су са разлогом. Склоните се.
• Ако је туча, јасно је да је туча. Али мирне демонстрације не значе да полиција неће интервенисати. Из истог разлога, ако радите као екипа, није лоше обићи ободе демонстрација, чути се са колегама и прикупити информације о томе где су аутобуси којима су резервне јединице дошле, или где леже по трави и чекају наређења – нису тамо случајно и из тог правца ће вероватно у неком тренутку нагрнути витлајући пендрецима.
• Ако вас полиција пусти иза кордона, размислите два пута да ли ћете то прихватити. Док је мирно, то је најбољи положај за извештавање. Али кад почне насиље, ту је најопасније. Полицајци вас неће хтети иза леђа ако нисте у униформи, а демонстранти ће гађати и вас гађајући полицију.
• Памтите лица полицајаца који чине кривична дела. Требаће вам. Срешћете их поново на улици, вероватно баш у кордону. Онда можете да их заобиђете у широком луку. Меморишите број значке, па га накнадно запишите (не пред њима). Можда затреба.

Полиција у цивилу. Сурова и свуда око вас. Увек су их стотине међу демонстрантима. Немојте мислити да ћете их препознати. Неке можда, али нису толико глупи. Добар део изгледа као ви или ја. Зато пазите шта причате, не вичите ништа, не учествујте у демонстрацијама, не псујте полицајце који бију, нисте зато ту. Полиција у цивилу може због тога да вас извуче из масе и ухапси, што је врло болно искуство и гарантовано трауматично. Ако видите како интервенишу, не фотографишите их из близа, реаговаће агресивно. Не причајте с њима ако вам се не обрате. Они ту нешто раде, обично нешто доста незгодно, све им смета што није непосредни задатак и колико год да се кураже, заправо се и они боје да их маса не провали пре времена, да не дође до линча, па су нервозни и спремни на све. И ако их препознате пре акције (неки носе лоше скривене радио станице, а сви пиштоље), не реагујте ни на који начин. Још једном – ви сте посматрачи, не учесници. Осим онолико колико вас ситуација натера.

У Србији се догодило и да специјална јединица тајне службе добије задатак да циљано пребија новинаре на демонстрацијама (ЈСО 96./97.). То значи да се тако нешто поново може догодити. То би вероватно спадало у задатке посебно обучених припадника ОПА (Одељење за посебне акције) којих је сада много више него раније и који у својим редовима имају и особе којима у полицији није место. Ако сте се питали ко су они цивили који газе људе по лицу, то су они. Сматрају да су недодирљиви (свакако имају заштиту од закона) и спремни су на све и свашта. Ту су и припадници свих других безбедносних агенција – БИА, ВБА и тако даље. Сви имају своје задатке за које не знамо шта су. Али су ретко конструктивни. Дакле, понашајте се умерено, повучено и професионално. Гласно се представљајте као новинари у свакој погодној прилици, јер вам то може помоћи, а у мало вероватном случају да циљано јуре новинаре (јесте се десило, али само једном), неће вам много одмоћи јер ако им не паднете шака баш међу првима, знаћете јако брзо шта се догађа и удаљити се што пре.

Ту сте да преживите, извучете се неповређени и урадите посао ако је могуће. Тим редом.

Полиција је само алат, средство, обучено да поступа по наређењима и под великим притиском, и у томе су јако добри. Један командир полиције ми је испричао како су јединице београдске полиције, након сукоба са ОВК, имале изузетно мали проценат припадника са психичким последицама у односу на стандардне проценте на које се рачуна у случају рата. Они вам нису ни пријатељи ни непријатељи. Али кад крену, можда ће и заобићи ТВ екипе, а сви остали су мета.

Демонстранти. Непредвидиви, посебно данас у Србији. Осим полиције у цивилу, екстремне деснице, “самосталних” криминалаца (које не ангажује држава) који су ту да се забаве или некога опљачкају и особа са психичким потешкоћама или просто избезумљених, сви остали су врло емотивни и нервозни када почну сукоби, или је таква атмосфера. Никада не знате шта да очекујете и зато ево неколико правила:

• Ако се узима изјава од демонстранта, издвоји га се из масе, довољно далеко да остали не чују ваш разговор, ако је могуће. Други слушају, мешају се, реагују, може да буде свађе и сукоба. Ако са том особом крене већа група пријатеља, истомишљеника или било каква група, одустаните.
• Не дозвољавајте да вам се обраћају повишеним тоном, уносе у лице, објашњавају шта и како треба да извештавате. Став треба да буде љубазан, људски, али одлучан и одмах се позовите на правила професије. Ако ништа не помаже, саслушајте. Свакако се све време понашајте као да треба сад да идете негде, или се јавите на лажни телефонски позив. Јако мотивисани демонстранти су сасвим нормална ствар, али на пар метара раздаљине. Иако је већина ОК, неки нису и ви то не можете знати.
• Склањајте се од агресивних група навијача и хулигана. Иако су њихови обрачуни добар материјал за извештвање, никада не знате када ће се окренути и на вас, а посебно када добију батине и надишу се сузавца. Најчешће су ту по нечијем задатку, обично врло поганом. У исто време, они су магнет за озбиљну полицију, сузавац, гумене метке и све друго што се трудимо да избегнемо.
• Што је група организованија, то је опаснија и привлачнија полицији, а можда, рекох, и ради за неку од служби. Посматрати их са безбедне удаљености и обавезно из веће групе особа. Усамљена новинарка или новинарски пар су им врло сумњиви. Ако су ту са задатком да направе хаос, шта ће им боља прилика него да учине нажао новинарима, то ће сигурно одјекнути и њихови налогодавци ће бити срећни. Групе те врсте су параноичне, њихови чланови неконтролисани агресивци и криминалци и нагло реагују. Прате лидера, мада праве проблеме и индивидуално. Склоните се.
• Демонстранти који су ту индивидуално се понашају доста унисоно. Или причају у мањим групама, или сви гледају ка бини, ако неко говори. Обратите пажњу на то ко гледа негде друго, ко се креће по маси латерално, ко се понаша другачије. И будите опрезни, избегавајте контакт. Има много неурачунљивих особа, полиције у цивилу, провокатора свих провинијенција, џепароша и других криминалаца који користе гужву.
• Не причајте превише са познаницима и рођацима које затекнете у маси. Излажете и себе и њих ризику пада концентрације. Љубазно се поздравите, размените пар речи, извините се и реците да сте на задатку. То је ометање. Пријатно, али ометање.
• Ако сте пред бином, између масе и говорника и организатора, стално се пењите на нешто и осматрајте положаје полиције. Реагујте на појачања. Узмите изјаве што пре и уклоните се на ободе догађаја.
• Не мешајте се! Ни у шта. Ако неко губи живот пред вама, помозите, али се не мешајте у свађе, расправе, одлуке демонстраната. Ако сте им сумњиви, насмешите се и представите као новинарка/новинар. Од вашег понашања може да зависи атмосфера комуникације. Емитујте позитивне сентименте.

Борбена оклопна возила, оклопљена теренска возила и ватрогасна возила. Склањајте се СВИМ возилима, а посебно оним која не успоравају. Возилима близу масе није место и или имају лоше намере, или је особа која вози избезумљена од страха. Што се полицијских возила тиче:

• Ватрогасна возила поливају водом. Водени притисак може да вас обори, али не и да вас озбиљно повреди. Пад, међутим, може – колегиницу је деведесетих година оборио млаз воденог топа, ударила је потиљком о асфалт и онесвестила се. Једва смо је извукли из гужве, након чега се дуже лечила и напустила професију. Та се возила ретко употребљавају, чешће специјални “водени топови” само за демонстрације. Њихов млаз је нешто јачи, али је и даље више или мање безопасан. Ипак, зими може да буде веома непријатно бити потпуно мокар, а иза воденог топа обично наступа кордон, па је сваки сусрет са активним воденим топом добар разлог за повлачење.
• БОВ (борбена оклопна возила) испаљују сузавце из косих цеви на предњим и бочним страницама возила, у вис, али могу да их испаљују и на изузетно малу раздаљину од само десетак метара, када треба да се заштити возило. Сама возила имају изузетно малу прегледност изнутра, па могу да прегазе некога зато што га не виде. Покушајте да не будете близу БОВ-а. Неки БОВ-ови имају и хоризонталне спрејеве за сузавац и бибер-спреј, а из неких ће демонстранте гађати гуменим мецима, некад чак и рафално. То су изузетне ситуације али су 5. октобра баш таква возила била послата на улицу и у почетку су коришћена и за сузавац и за рафалну паљбу гуменим мецима. Имали су и наређење да употребе бојеву муницију, које срећом није извршено.
• Оклопљена теренска возила су стандардно превозно средство жандармерије, интервентних и још неких јединица МУП-а. Понекад на себи имају тешки митраљез, што је наслеђе сукоба на Косову који су водиле јединице МУП-а, па су тада милитаризоване, а сада служе за плашење грађана. Тешки митраљез неће бити коришћен на демонстрацијама, али ће јединица послата да заузме известан простор, ако јој се грађани нађу на путу, понекад да се залети на масу у страху од опкољавања (обично је задњи део каросерије у којој је само неколико полицајаца отворен, па се осећају изложенима). Склоните се. Исто тако, у бар два наврата, полиција је јурила демонстранте по Београду тим возлима из којих је неко од полицајаца ударао људе дугим пендреком. Свакако – склоните се.

На крају, да поновим принцип број 1: ми смо ту да радимо и останемо читави да можемо да известимо и сутра радимо нешто друго или исто то – али да радимо. То, да поновимо, могу само читави, здрави и живи новинари.

 

Даља литература: Вероватно најбољи извор знања о свим начинима и средствима за сузбијање демонстрација су – Палестинци и њихове НВО. Има их на интернету и на њиховим сајтовима су детаљнија објашњења од овог, укључујући чак и спецификације оружја и муниције. Ако вас занима, истражите.