Вести
09. 07. 2025.
Миливојевић: Нове аутократије заснивају се више на контроли информације и утицају на свест него на бруталној репресији
Просечна особа у Србији ниско је медијски писмена, апатична је и не верује никоме. То је особа с разореним поверењем у медије, а сатима се задржава над њима, у конзумирању и у потрази за садржајима који углавном нису вести, каже професорка Сњежана Миливојевић, ауторка истраживања о Србији за Ројтерсов институт за студије новинарства.
Фоторобот једног просечног домаћег медијског конзумента у 2025. тешко је конструисати.
На основу података из последњег истраживања Ројтерсовог института за студије новинарства Универзитета у Оксфорду, рекло би се да је то један врло комплексан лик.
Гледа телевизију више од пет сати дневно (значајно изнад светског просека) и онда бежи на мреже да би се тамо информисао (више него остали Европљани).
Прати медије којима не верује.
На крају дана изјави да све време он заправо – избегава вести.
„Просечна особа у Србији је ниско медијски писмена, апатична је и не верује никоме. То је особа с разореним поверењем у медије, а сатима се задржава над њима, у конзумирању и у потрази за садржајима који углавном нису вести“, каже Сњежана Миливојевић, некадашња професорка на Факултету политичких наука у Београду.
„По мом суду, та публика сатима гледа, на пример, јутарњи програм на Пинку и поподневне дискусије на Хепију. Тиме се подиже гледаност. Дакле, гледају пуно, али не гледају вести, што их чини подложним за манипулацију.“
Миливојевић за Цензоловку објашњава како је медијски систем Србије под политичком контролом и шта се на домаћој сцени променило од несреће у Новом Саду и почетка студентских протеста.
Цензоловка: Када погледамо навике домаће публике у истраживању у којем сте учествовали, делује да се оне тешко уклапају. Како то објашњавате? Да ли су бројеви до којих сте дошли одраз велике поларизације међу нама самима, да ли смо сви колективно збуњени? Или нешто сасвим треће?
Сњежана Миливојевић: У праву сте да се делом ради о последици велике поларизације. У таквим друштвима популистички лидери подстичу медијску потрошњу којом се људи јасно деле на кориснике једних или других медија. Не постоји више систем мејнстрим медија, разорен је. То је последица аутократске заробљености медија.
Никоме се више не верује. Чак и медији традиционално гледани и с великим тиражима, ни њима се не верује. Ствар је у томе што критичким медијима верује више људи него што их конзумира. А овима верују мање чак и они који их користе. Гледају, а не верују им.
Наша специфичност је и у томе што се телевизија гледа дуго, а новине читају мало. Имамо те дугосатне програме у којем се продаје ‘слика света’ и где се дебатује о свему и свачему: рат у Украјини, амерички избори, Косјерић, Газа, Сребреница. Људи ту не долазе да се информишу, већ ‘купују’ сате гледања дугачких програма.
Беже од вести
Цензоловка: Дакле, гледа се телевизија, не информише се. Ниво избегавања вести у Србији је изнад светског просека: 46 одсто испитаника каже да повремено избегава вести?
Миливојевић: У Србији је то једна врста самоодбране, јер смо бомбардовани толиком количином информација да сви почињемо да бежимо. Темељно је посејано неповерење у медије.
На крају, у нечем што бисмо назвали ‘економијом пажње’, гледаоци кажњавају медије јединим што имају – повлаче своју пажњу. Беже од вести. Ми смо школски пример тога.
Цензоловка: Какав је ваш утисак, да ли стварно избегавамо вести или је то понекад пожељно рећи? Другим речима: да ли смо тренирани да је политика нешто прљаво чега се треба клонити? Да се каже: ‘Ја не читам новине’ – Алексеј Кишјухас пише о башмебригизму – и оствари привид чистоте?
Миливојевић: Ја мислим да људи заиста беже. Прво, зато што је то и глобални тренд: око 40 одсто испитаника неколико година заредом говоре да селективно избегавају вести. Веома мали је број оних који избегавају све вести, тек неколико процената. Међутим, велик број људи свесно селективно избегава вести. Сматрају их негативним, ирелевантним, да шире страх од ‘великог злог света’.
Друга деценија овог века је та у којој ми заправо повлачимо пажњу, за разлику од прве у којој смо сви константно били на мрежама тражећи што више информација. Сад већ почиње један критички отпор према томе.
Цензоловка: Незаинтересованост за вести… Мислили смо да је то својство младих. Студенти у блокади показали су – о томе и ви пишете – како се преко друштвених мрежа може информисати о ономе о чему јавни сервиси не смеју (не могу, не желе). Колико су вас студенти изненадили?
Миливојевић: Нисам изненађена њиховом медијском писменошћу. То јесте генерација која настаје уз друштвене мреже и којој је то прво медијско окружење. Можда јесте изненађење колико је брзо текла миграција укупне популације на мреже.
Наше истраживање рађено је у јануару и фебруару, тада су протести били у пуном јеку. Будући да су мејнстрим медији цензурисали протесте – у то време нарочито РТС – а људи су знали да се у друштву нешто важно и велико дешава, верујем да је управо то многе подстакло да им главни извор вести буду друштвене мреже.
Млади не само да су водили комуникацију на мрежама, они су повукли велик број старијих да ‘мигрира’ и одвуче пажњу с традиционалних медија. То је, претпостављам, рефлекс на тако велике и драматичне промене. У овом случају поверење које су студенти развијали и стицали у друштву преносило се и на комуникацију у којој су они учествовали на мрежама.
| РЕМ ЈЕ КЉУЧНО МЕСТО КОНТРОЛЕ Цензоловка: Говорите о регулационом систему. Догађаји су се на чудан начин поклопили. Талас масовних студентских и грађанских демонстрација покренут је управо у тренутку када је земља остала без Регулаторног тела за електронске медије (РЕМ)? Миливојевић: Пре тога, РЕМ је већ годину дана спавао, а још пре тога активно је радио на уништавању медијског система. Мислим да се властима овде не жури да изаберу нови састав Савета РЕМ-а. Могу да понављају поступак више пута, инсистирајући да то увек буду партијски лојалисти или људи блиски власти. Регулатор је кључно место контроле, иако је тешко рећи да у једном разрушеном систему он може све или много. Овде тога нема. Никога нема с ауторитетом да каже: не можете лагати, уништавати каријере људима, позивати ратне злочинце за саговорнике, промовисати теорије завере, ширити говор мржње. |
|
Аутократије новог таласа засноване на контроли информација и утицају на свест
Цензоловка: У последње време једна од најчешће изговорених реченица – барем у Новом Саду – јесте да од 1. новембра више ништа није исто. Колико се у земљи променила публика, а колико медији од тренутка пада те несретне надстрешнице на Железничкој станици?
Миливојевић: Ово је стварно једно изузетно стање, чак и за нас који смо навикли на кризне и не-нормалне периоде. Дешавају се заиста велике промене у начину на који се јавна комуникација води.
У затворенијим системима с краћом традицијом критичких медија већина људи иде на мреже мислећи да тамо нема цензуре. Да избегавају контролу информација или бар ону врсту контроле на коју су навикли у традиционалним медијима, где власт контролише све од садржаја до дистрибуције. Тај осећај, или ‘илузија слободе’, многе води и удаљава од традиционалних медија.
Аутократије новог таласа не заснивају се толико на бруталној сили и репресији, већ много више на контроли информација и утицају на свест. Кључну улогу ту играју медији. То је разлог, прво, зашто је контрола тако централизована и, друго, зашто се подрива поверење у критичке медије, ако већ не могу да се затворе. То је амбијент који овде ескалира од 1. новембра.
Видели смо то кроз разне стратегије игнорисања протеста, у водећим и најтиражнијим медијима, онима блиским властима. Види се то и у нападима на новинаре и медијске куће, у подривању њихове финансијске снаге, у рушењу регулационог система.
Цензоловка: Написали сте да је медијско тржиште у Србији – презасићено, слабо регулисано и под снажном политичком контролом. На који начин се тржиште контролише?
Миливојевић: Кажу да поларизација постоји и у другим земљама, да има економског условљавања, да велике корпорације не желе сукоб с властима. То је све тачно, али у неким другим земљама барем постоји институција или закони, који су релативно неутрално место, и гарантују функционисање система.
Оно о чему смо досад говорили, то је канал политичке контроле. Други канал је финансијски. Власт централизује јавни новац. У оваквим системима медији умногоме зависе управо од тог новца. Финансира се јавни сервис где се преламају многи утицаји. Осим тога, држава је велик оглашивач. То поље није регулисано и држава може да улива силне количине новца подобним медијима.
Под привидом обиља тих хиљада медија које имамо заправо се гуши плурализам.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.