Вести

13. 07. 2025.

Аутор: Јелена Л. Петковић Извор: Цензоловка

Станковић: Киднаповали су ме због мог рада. Полицајци су ме тукли и иживљавали се, али нисам обрисао снимке

Полицајци нису поступали са мном по службеној дужности, киднаповали су ме због мог рада који је показао ко све носи униформу која би требало да буде част, а изгледа да је то некима позив за насиље, каже 22-годишњи фотограф Алекса Станковић, који је снимио полицајце како вређају девојке, да би се после тога иживљавали над њим. Алекса је постао познат по снимку који је демантовао неистине председника државе да су студенти код РТС-а ударили боксером полицајца у око

Фактички, ја сам био киднапован, каже фотограф Алекса Станковић, 22-годишњи студент историје на Филозофском факултету у Београду и поносни власник више од 20.000 снимака који од првог дана, осам месеци, бележе студентске протесте широм Србије.

Полицајци су га 2. јула, нешто после поноћи, на углу Краљице Марије и Рузвелтове у Београду, тукли због снимака које је направио, на коме се виде полицајци како вређају девојке. Затворили су га у „марицу” и захтевали од њега да обрише снимке, свој Инстаграм и Фејсбук профил, да врати телефон на фабричка подешавања и поломили су му картицу.

Алекса 11. јула обележава три године откако је објавио прву фотографију, а већ је власник видео документа који је експонат историје бешчашћа. Снимка који је „спасао” студентски протест од медијске кампање, који је показао да председник Србије Александар Вучић не говори истину када је рекао да је – студент ударио полицајца у време блокаде Радио-телевизије Србија. Његов снимак јасно показује да је полицајац добио ударац од жандарма.

За недавне молбе студената да се не фотографишу њихова лица, саговорник Цензоловке каже – да је било забрањено током прве блокада РТС-а, не бисмо имали снимак како жандарм удара полицајца.

„Циљ ми је да моје фотографије виде и људи који још нису изашли на улице и да их баш том сликом мотивишем да изађу”, каже Алекса Станковић, који због едитовања фотографије 1. новембра 2024. није стигао у 11 сати на воз из Београда за Нови Сад. Да јесте, на новосадској железничкој станици био би у време када је пала надстрешница.

Полиција се иживљавала нада мном због мог рада

Алекса Станковић: То се десило 2. јула, око један сат. Видео сам на камерама да се нешто дешава код Вуковог споменика, да бију студенте и хапсе грађане код Електротехничког факултета. Истог тренутка сам кренуо. На раскрсници Рузвелтове и Краљице Марије испред ресторана брзе хране „Пончо” полицајци су истрчали из возила и кренули да јуре грађане на барикади.

Био сам обележен са четири пресс ознаке: на качкету, на левој нози на торбици, на фотопрслуку, на коме пише и пресс и фото, и са пресс легитимацијом око врата, па сам сматрао да су ме припадници полиције уочили и да ме неће дирати. Нажалост, погрешио сам.

Цензоловка: Шта се догодило?

Станковић: Када су растерали демонстранте, три припадника полиције кренула су директно ка мени. Знам да када полицајци носе опрему за разбијање демонстрација имају смањен простор видљивости, односно мањи видокруг. Помислио сам да ме не виде, направио корак уназад, на шта је један од њих левом ногом згазио моју десну и питао ме за име и презиме.

Затекло ме је, нисам очекивао да ме полицајац згази. Рекао сам како се зовем, да сам из медија. Он је то поновио шаљивим и мало упитним тоном, погледао колеге и рекао ми да пођем са њим. Случајни пролазник био је затечен и упитао:  „Зашто водите момка”, на шта је полицајац одговорио: „Сад ће он да види”.

Цензоловка: Наредили су ти да искључиш камеру?

Станковић: Да. Убацују ме у полицијски комби и ту почиње тортура, иживљавање и нека врста претње због мог рада протеклих месеци. Прво ми је један рекао да сам „направио огромно срање”, јер сам два дана раније, 30. јуна у истој улици, у Рузвелтовој, снимио како полицајци добацују девојкама које пролазе, стварно ружне коментаре на сексуалној основи.

Као новинар, сматрам да полицајац, у службеној униформи, не сме то да ради, да не приличи ни његовим годинама ни позиву. Снимак је постао виралан на друштвеним мрежама, за један дан имао је више од 1,1 милион прегледа. Вероватно да је тај који ме је убацио у комби особа са тог снимка.

Цензоловка: Тада креће ударање?

Станковић: Ту сам добио први ударац. Отвореном шаком, први шамар. Захтевао је да престанем да снимам и фотографишем полицију, на шта сам рекао да је дужност новинара да извести јавност, да прикаже и једну и другу страну. Казао сам да није паметно то што ради, да сам новинар, да то не сме. Бурно је реаговао и наставио да прети.

Ушао је други полицајац без маске на лицу и наредио ми да обришем фотографије са фотоапарата. Рекао сам да не желим, да као новинар имам аутономију, да мој рад нико не сме да уклања и забрањује. Одговор је био ударац у главу, шамари и од једног и од другог наизменично. Полицајац без маске је узео мој пресс качкет, ударао ме је по глави више пута. Када ге ја вратио, повукао га је ка поду.

Ја сам га узео, наместио и рекао опет да није паметно то што раде новинару и да могу да имају последице. Опет су наредили да обришем снимке. Када сам видео да је враг однео шалу, извадио сам картицу. Полицајац ју је поломио за десетак секунди. Питао сам да ли могу поломљену да је добијем назад.

Цензоловка: Ту није био крај?

Станковић: Још један полицајац под опремом за разбијање демонстрација је ушао у возило. Питао сам – да ли могу са њим да причам, јер ова двојица нису разумна и не желе да сарађују. Али, овај маскирани у возилу је њему наредио да затвори врата, а потом мени да обришем Инстаграм и Фејсбук профил. Рекао сам да не знам, покушавао да одуговлачим јер сам знао да не могу да буду дуго на тој локацији. Изнервирао се, кренуо да вади пендрек.

Казао сам да може да позове полицајца који зна да брише, па нек обрише. Наравно, није то урадио јер зна да незаконито поступа, али ту опет настаје агонија, претње, застрашивања. Понављам да сам новинар, да не желим да бришем снимке, опет се хвата за пендрек и удара ме.

Цензоловка: Узео ти је и телефон како би обрисао твоје налоге?

Станковић: Узео ми је телефон, гледао мој Истрагам профил и тражио да вратим телефон на фабричка подешавања, јер он није успео да их пронађе. Али, када ми је вратио и наредио да то урадим, ја сам закључао телефон. Тада је узео моју главу његовом десном руком и кренуо да удара мојом главом о прозор са моје десне стране. Бар десет удараца сам избројао. Били су релативно брзи, био је изнервиран.

Пробао сам опет на неки разумем начин, да кобајаги нађем та подешавања. Срећом, други полицајац је отворио врата и рекао да ускоро морају да крену. Добио сам наду да одуговлачим и за минут је полицајац опет отворио врата, мени је тражио личну карту, а полицајцу рекао да морају да крену.

Цензоловка: Али те нису легитимисали?

Станковић: Не. Вадим личну карту, а полицајац корача ка Вуковом споменику и прави се да не постојим. Казао сам – „нисте ми погледали личну карту”, а он се окреће са речима да не жели више очима да ме види.

Одговорио сам „пријатно и довиђења”, знао сам да имам снимак до уласка у полицијско возило. Позвао сам тату да кажем да је све у реду, да нисам крвав. Тата, који је новинар, увек ми је говорио да све што се деси ставим на папир, хронолошки, што сам одмах по доласку кући учинио.

Цензоловка: Хоћеш ли их ти судски гонити?

Станковић: Да. Ја сам фактички био киднапован. Они нису поступали са мном по службеној дужности. Киднаповали су ме због мог рада који је показао ко све ради у Министарству унутрашњих послова и носи униформу која би требало да буде част, а изгледа да је то некима позив за насиље и слободне руке да раде шта им је воља.

ФОТОГРАФИЈА МЕ ЈЕ СПАСЛА „За Нови Сад је требало да кренем возом 1. новембра у 11 сати и заправо да будем на станици у време када је пала надстрешница. Спасила ме је фотографија. У последњем тренутку, одлучио сам да ипак завршим сређивање слика и кренем возом у 12 за Нови Сад. Тамо је требало да фотографишем концерте Парног ваљка, Електричног оргазма, Галије и Алена Исламовића. Док сам прилазио Прокопу, са портала је стигла порука да се догодила трагедија. Позвао сам родитеље да кажем да нисам чак ни ушао у воз, да не брину. У Новом Саду, апартман ми је био две улице од главне Железничке станице. Чуо сам сваку сирену хитне помоћи и ватрогасаца. Видео сам шокиране, збуњене, затечене људе. Нисам могао да фотографишем. Данас ми је криво, јер бих имао комплетну документацију од првог дана. Ипак, у том тренутку, људско у мени није ми дало,  нисам могао да то фотографишем”, каже Алекса Станковић, који је фотографисао више од 170 концерата од Рибље чорбе до Шкорпионса, све своје идоле, а прошле године је имао прву изложбу рок фотографије.

 

Доказао да председник лажно оптужује студенте за напад на полицајца

Цензоловка: Ови протести су обележили и твој живот и каријеру. У марту си направио снимак где жандарм удара полицајца. Једини си уснимио догађај који обара верзију власти да је студент ударио полицајца. Када и како си шватио колико је тај снимак важан?

Станковић: Као професионалац, ту сам да извештавам и документујем. Знао сам да ће жандармерија, ако добије наређење да пробије барикаду, то и учинити и да ће гурнути људе у Абердаревој. Померио сем се паралелно, иза аутомобила, јер жандармерија не сме да расформира своју формацију, а тада су били у колони. Када су пробили други ред одбране, приметио сам високог човека како се паралелно пробија са њихове леве стране. То ми је био детаљ у кадру, али у делићу секунде та особа пада са зидића и добија јак ударац у око.

Знао сам да имам и фото и видео, али сам наставио да фотографишем. Сачекао сам да последњи припадник жандармерије оде на службени улаз РТС-а, где долази до другог гуркања и где је такође један припадник полиције у цивилу добио ударац од својих, али тај снимак није актуелан као овај први.

Када су полицајци ушли у РТС, фотографију ударца сам објавио на свом Инстаграм профилу са реченицом – „Ваше право да знате све”, не знајући да је ударен припадник полиције у цивилу.

Цензоловка: Шта се после догодило?

Станковић: Око три ујутру сам отишао кући да средим материјале и у 5.50 објавио на мрежама снимак како је човек у цивилу повређен. Шесто чуло ми није дало мира, гледао сам снимак изнова и нешто ми није било у реду. Тада сам видео објаву на Инстаграм профилу председника Србије да се сликао са тим човеком коме је повређено око.

Одмах сам претражио све фотографије од те вечери и приметио да је та особа била са жандармеријом од када се припремала испред Палилулске пијаце. Када сам упоредио фотографије и видео записе, шватио сам да имам снимак који открива истину и поткопава објављене лажи да је студент боксером ударио припадника полиције у цивилу у пределу ока.

Цензоловка: Да ли си ти имао неке проблеме због тог снимка?

Станковић: Нисам имао никакве притиске, није ме нико заустављао на улици, али свестан сам да због тога могу да имам проблеме.

ВАЖНО ЈЕ СВЕ ФОТОГРАФИСАТИ

Цензоловка: Студенти су замолили да се не фотографишу њихова лица, плашећи се одмазде. Да ли је могуће у оваквим околностима испоштовати тај захтев?

Станковић: Својим колегама сам рекао да је то веома лоше. Да је било забрањено да се фотографише и снима током прве блокаде РТС-а, ми не бисмо имали снимак како жандарм удара полицајца. Веома је важно све снимати као фотограф.

Свестан сам последица, али живимо у 21. веку, камере су на сваком кораку. То што неко има маску не значи ништа. Ми који се боримо за правну државу, земљу у којој ће се поштовати закони, морамо бити свесни и последица. Моји ставови се преплићу, да нисам фотограф, био бих међу њима, али бих био свестан и одговорности.

Медији морају да поштују ауторска права, мој снимак нису поделили, него су га скинули

Цензоловка: Након објаве снимка је кренула прича да ћеш тужити медије који су снимак објавили, а иза тога и спекулације да је то са циљем да се снимак не види, да се уклони. Свестан си тога. Да ли су ти наводи тачни?

Станковић: Сви су чули једну али не и моју страну. Моја страна је да медији морају да поштују ауторско дело. Сви медији у Србији, а и шире, пренели су снимак, а нико ме није ни потписао, ни питао за дозволу. Као аутор имам права да задржим ауторска права, а људи морају бити свесни да закон каже – ауторско дело припада аутору и кршење ауторског права има последице.

То што су медији пренели да покушавам да заташкам истину, није тачно. Да ме је неко питао за дозволу, договорили бисмо се, али с обзиром да је украо, то је интелектуална крађа. Чак сам и неке медије контактирао да ако желе да објаве снимак да ме питају како бисмо направили неку врсту медијске кампање, плана, али они су то изигнорисали, само су објавили снимак.

Од 149 линкова које сам нашао, ни на једном нисам потписан као аутор нити су ме питали за дозволу. То јесте преседан у извештавању, јер једини имам видео запис а медији га толико пута објаве без сагласности аутора. Светски медији то нису урадили, јер знају шта је ауторско дело.

Цензоловка: Истина је и да је снимак јако важан и да постоји интерес јавности да се види.

Станковић: Свестан сам јавног значаја, али такође медији нису морали да га скидају, могли су да га поделе. Свесно су скинули, да не кажем украли. Медији живе од прегледа и реклама. Разумем их, али мој став и моја жеља је да променимо ову земљу, да се поштује закон и право.

Ако се боримо да се поштују закони, сада ћемо и на овом примеру то да урадимо, да закон о ауторском и сродном праву сви медијски радници прочитају како би се избегли даљи проблеми.

Слажем се да је јавни интерес. Ја сам то први објавио и не бих га скинуо ни да ми је неко претио. Али, ако једна страна не поштује закон, то не значи да друга страна може да га крши.

Цензоловка: Да ли је са твојим видеом који су медији користили без дозволе можда проблем у перцепцији? У томе што твоја генерација на друштвене мреже гледа као не медије, док је за старије то просто успутно средство?

Станковић: Ја сам 2002. годиште. Моја генерација не гледа ТВ и не чита новине. Наше средство информисања су друштвене мреже, портали на телефону. Млади више верују друштвеним мрежама него телевизији, поготову таблоидима. Али и ту постоји проблем, јер ни млади ни старији не знају шта је ауторско дело.

Било који садржај, било да је направило дете или старија особа, ауторско је дело и ужива сву могућу заштиту. Не може да се користи без сагласности, умножава, користи у комерцијалне сврхе или емитује у програме уживо. Нама фотографима нико није купио фото опрему, ни знање, нико не може да надокнади бол у ногама, стајање по сунцу, хладноћи, киши и ветру.

НЕКЕ ФОТОГРАФИЈЕ ТЕШКЕ ЗА ГЛЕДАЊЕ НИСАМ ОБЈАВИО „Неке фотографије нисам објавио, пре свега јер су тешке за гледање, пуне емоција. Ставио сам их у фолдер за нека друга времена. У њему је, рецимо, фотографија доласка колегиница и колега из свих градова 14. марта у Београд да би присуствовали великом протесту 15. марта. На једном прслуку је писало ‘Мама успећу‘. Ту је и једна из Ниша. Мајка гура девојчицу у колицима која у руци има срце на коме пише ‘Пумпај!‘. Једва сам направио фотографију. Као студент историје имам свест о историјској дистанци и знам да ће доћи тренутак када ће и ове фотографије угледати светлост дана.”

 

Цензоловка: Напали су те и у Ћациленду, али то ниси пријавио?

Станковић: Тог 14. марта у Ћациленд су доносили неке тешке кутије. Људи који су јачи од мене са тешкоћом су их носили. Ушао сам унутра да фотографишем и спазио композицијски занимљив кадар код фонтане, на дечјем игралишту у Пионирском парку.

Чим сам усликао, неко је добацио да не смем да снимам, више особа ме је окружило и наредило да обришем фотографије. Један ме је ухватио за руку и почео да гура. Окупили су се око мене и покушали да ме гурну у страну. Пришла је особа за коју мислим да је полицајац у цивилу, ухватио ме за руку и рекао да пођем. Тражио сам легитимацију, али није хтео да је покаже.

Цензоловка: Како си изашао?

Станковић: Видео сам обезбеђење у Ћациленду који нису били обични редари већ униформисани са маскама и питао где је најближа јединица полиције. Уплашили су се да ћу да их фотографишем, склонили лица иако су имали маске и руком показали смер.

На изласку је редар покушао да ме спречи да изађем. Као да се залепио за мене. Дозивао сам полицију, али ме нису чули. Прешао сам преко неких шатора, а када сам коначно дошао до полицајаца, питали су ме да ли имам снимак и фотографије људи који су ме хватали за руку и упутили ме у станицу полиције.

Из безбедносних разлога, да не бих себе ставио у неку врсту система уочи протеста за које смо очекивали да свашта може да се деси, нисам пријавио.

Цензоловка: Твоја Инстаграм страница је веома популарна. Какви су коментари грађана на твоје фотографије и снимке?

Станковић: Најдражи су ми коментари да сам некоме направио успомену за цео живот. Када то видим, знам да сам обавио посао за тај дан. Црно белу фотографију ветерана коју сам направио у Крагујевцу, они и дан данас носе на својим мајицама. Када сам их први пут видео у Нишу, баш су ме удариле емоције. Такве ситуације и поруке ме мотивишу да останем на улици док последњи човек не оде кући.

Цензоловка: До када ћеш бити на улици?

Станковић: Док не испуне захтеве и не распишу изборе. Док то не ураде, ја се кући не враћам. Мој отац је фотографисао протесте од 9. марта до 5. октобра, па су му тих 90-их одузимали филмове. Мени одузимају картицу. Борим се и да моје дете не доживи истину судбину.

ПРОТОКОЛИ ЗА БЕЗБЕДНОСТ Цензоловка: Нико од вас младих фотографа на улицама није прошао тренинг са безбедносним протоколима, а фотографишете са протеста, испоставило се, високог ризика. Како се ти сналазиш? Станковић: Не бојим се, али не изазивам судбину тако што увек имам заштитну опрему ако проценим да је протест великог ризика. У ранцу имам гас маску и кацигу. Глава на раменима је глава која ствара и важнија је него опрема која је средство за рад. Цензоловка: Увек стојиш иза полиције? Станковић: Полиција је врста сигурности. Њима ретко може нешто да дође с леђа јер имају више прстена одбране, логистику и истренирани су за тај посао. Иза полиције имамо ту врсту безбедности. Чак и ако нас нешто погоди, ту је хитна помоћ. Колегама, ако се нађу између полиције и демонстраната, препоручујем да буду са стране. Ако си у средини, нема ти спаса. У вртлогу дешавања, лако може да се догоди да добијеш ударце. Полиција чува бокове и ако виде фотоапарат – или ће те пропустити или неће.