Вести
24. 08. 2025.
Телевизија Београд, данас РТС, започела је емитовање редовног програма 23. августа 1958. године
„Било је као у Холивуду“: Легендарна спикерка Љиљана Марковић о почецима ТВ Београд
Телевизија Београд, данас РТС, започела је емитовање редовног програма 23. августа 1958. године. Спикер Љиљана Марковић, учествовала је у стварању тог новог „чуда“. Њен глас, начин на који је вести читала памте генерације гледалаца. У разговору за Данас, она говори о томе како је све почело, што се дешавало испред и иза камере, уз присећање на анегдоте из телевизијског живота. Љиљана Марковић има 90 година, а због хронолошког следа догађаја, у њеном сведочењу о ТВ почецима задржана је форма казивања уместо класичног интервјуа.
„
Година 1954. је била прекретница у мом животу, уписала сам Академију позоришну, одсек глуме, француски на Филолошком идобила први професионалну уговор …стални спикер Радио Београда, матурирала са одличним успехом и најмлађи спикер који чита Новости дана. У то време само су спикери читали у микрофон, веровало се да ће тако слушаоци најбоље разумети новинарска питања, репортаже. За забавни програм уредник Радивоје Лола Ђукић, одредио ми је нову емисију „Говоримо о филму“, млад новинар Саша Марковић пристигао је из НИН-а. Директор нам је био озбиљан партизан Дража Марковић, било како било, шармантни уредник емисије постао ми је супруг 6. фебруара 1955., кумови Лола и Бојан Димитријевић, дописник Радио Београда из Париза.
Живела сам у Сашиној кући у Седмог јула 1. Академија у Кнез Михаиловој, Ружа Содара и Рада Жаба ми читају а ја кувам и тако ми постанемо глумице 1958., „Лажа и Паралажа“ Атеље 212 и „Учене жене“ Молијерове Народно. Истина је да нисмо биле од оних што имају пара, па смо чарапе са шавом правиле танком цртом и фломастером, најлонке су се штоповале, на игранкама се играо твист, Саша је уз уз музику из филма пуштао рокабили у својим емисијама. Године, 1956. смо поводом изложбе о Николи Тесли, на ЕТФ имали прву експерименталну телевизију, он уредник, ја спикер и два хонорара за пут у Италију.
Сећам се почетком ’58, дошао је кући и каже ови полудели хоће да нас седморица направимо Телевизију Београд. Добро, инг. Радољуб Жижић већ ради емитере, технику, Лола Ђукић ће забаву, Оскар Давичо драму, Игор Леандров вести, а мене запало да будем репортер, кажу најмлађи сам…и тако све је спремно тог јутра 23. августа ’58, топло, крећу са Сашом „Добар дан ово је телевизија и разговор са Јашом Рајтером, отвара се изложба на Београдском сајму, хала ИX је ТВ. Све спремно, само Саши пукле панталоне, зове, седам у такси и стижем, срећом рампа није била спуштена. Нове панталоне и почиње, а он као да је ушао у кафану, све без грешке и аплауз, сад и Београд, као и Љубљана и Загреб имају своју ТВ.
Све до 1969. радили смо заједничке југословенске Дневнике. Тада је и отворена нова зграда у Таковској, студији адаптирани у Абердаревој, нови мастер, стигла и репортажна кола из Америке. Коначно смо прави јавни сервис. То је то, сачекујем Јованку Броз, ја сам домаћин њен, Тито је дошао да види то чудо нове технологије, инг. Жижић је већ пустио Авалски торањ у погон и све нас више грађана гледа. Било је то оно носталгично време, када су улице биле пусте јер Мија и Чкаља, Сервисна станица се не пропушта. Добро је више нема дежурног на рампи код Сајма, да дода металну кутију са филмом и сад јесмо оно што су нас научили са ББЦ још 1958.
То време је било као у Холивуду, имали смо тоне писама обожаватеља, цвеће, бомбоњере, као филмске звезде, пријало је иако пара баш није било, ангажовани смо као манекени за каталоге Центротекстила, спикери Дневника, Мића, Душка… ја, Евица… Најлепше је било дружење, волели смо то што смо радили. Ја поред информативе и културу „Спектар“ и само ја интервјуишем добитника Нобела Иву Андрића, идем у Сопоћане, Аранђеловац Мермер и звуци. Била сам и учитељица Кике Бибић када смо радили на описмењивању, наратор за „Женске разговоре“ Душка Радовића.
Ја сам се определила за мали екран и задовољна сам нашла сам себе, а ови са класе мангупи озбиљни глумци Велимир Бата Живојиновић, маг филма, Никола Симић никад није одиграо Хамлета али је алфа и омега комедије, Рада Андрић и Рада Ђуричин првакиње ЈДП, Ружица Сокић као и увек може све и магична је.
Професор Јосип Кулунџић, позоришни редитељ, извео је ту нашу класу, као класу за памћење. Све је полако постајало другачије, дошла је телевизија у боји, други програм, све више телевизија у Југославији, сад и новинари са ужасном дикцијом, шпрах фелером читају и сликају се. Воле сви да их народ гледа, ми и даље своје профи читање, без емоције, да нас гледалац што боље разуме, да не интепретирамо већ само изговарамо речи, да свако за себе закључи како и шта је било.
Имам пуних деведесет година и не кајем се што сам одабрала телевизију а не сцену, посебно у време настајања то је био узбудљив и нов посао, заједно са гледаоцима смо га откривали. Са женске стране, имали смо шминкере моја Даца знам је из Народног позоришта, после Цаца, Милка гардероберка, камермани Мита, Миле Топ, Буца Зумбул, сви они озбиљни редитељи, монтажери… Пренос слике и звука је озбиљан посао, све смо увек пробали, мерила сам дужину офа уз ВТР, лекторки Види увек читала, на екрану мора перфектно. Најбоље што сваке сезоне нова конфекције шије по мери „Клуз“, „Алхос“, „Беко“, „Мура“, “Југоекспорт“… то што ми носимо је креација, са нама су радили од Мире Чохаџић све прва класа наше костимографије.
Почетком седамдесетих све се полако мења, све је мање дружења, имамо спикерске сусрете али нас гледаоци ван република више не препознају. Неки велики уредници воде Дневник, ми Вести, 1990. смо постали систем Радио ТВ Србије, није само име промењено, све више се политика меша у програм, нема више аудио визуелних тестова кандидата, ја већином читам вести на Другом програму. Одговара ми. Саша је тежак срчани болесник, наша мала Дуца превазишла нас је, и даље је познају не у Југославији, у Европи води „Игре без граница“.
Нажалост радни век завршила сам са: почело је бомбардовање. Живим лагани пензионерски живот у дому, све је на крају било добро, моја деца и унуци умеју лепо да говоре, знају да је телевизија имагинација и да је срећа у неким обичним стварима, сви смо ми исти… Не бих о томе како то данас изгледа, ја сам стварала праву ТВ. Данас има много, много телевизија, све по стандардима кабловске америчке.
Истина, увек у августу ми заигра срце, стежем исцепане панталоне иза камере, и мислим само да не погреши Саша. Никад није био на сцени. Олакшање, њему је то нормално као да је ушао у кафану: „Добар дан, гледате телевизију“. Хвала свима њима, куму Лоли и екипи – створили су нову еру у медијима“.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.